Možemo li biti ostrvo u NATO-u?

(Vreme, 1.10.2009)

Nacrti Strategije nacionalne bezbednosti i Strategije odbrane Republike Srbije naći će se pred poslanicima Skupštine 6. oktobra. Dragan Šutanovac, ministar odbrane Srbije, za "Vreme" kaže da je to veoma značajno jer su te strategije dokumenti koje Srbija nikada ranije nije imala, a uz strategijski pregled odbrane, koji je Vlada Srbija već usvojila, predstavljaju tri najvažnija strategijska dokumenta.

"Ma koliko ti dokumenti bili strategijski, parlament može i da ih promeni, to nije konačna vrednosna orijentacija Srbije", kaže Šutanovac. "To je procena stanja, izazova, rizika i pretnji, analiza budućnosti i smernice daljnih aktivnosti neophodnih da bi naša zemlja bila stabilna i sigurna i da bi nastavila da jača u regionalnog lidera."

Ministar odbrane veruje da postoje kritičari koji će reći da je to trebalo da se uradi ranije i slaže se sa takvim mišljenjem. Međutim, činjenica je da neke zemlje ni danas nemaju takvu strategiju, a vrlo su uticajne širom sveta. "Bugarska je ušla u EU i NATO a nije imala strategije, Rusija je tek nedavno usvojila sličan dokument. Ti dokumenti su jako važni i dobro je da se usvajaju, iako kasne", smatra Šutanovac.

"VREME": Pred poslanicima će se naći i izmene Zakona o odbrani, Zakona o Vojsci Srbije (VS), kao i predlozi Zakona o vojnoj, radnoj i materijalnoj obavezi, Zakona o civilnoj službi, Zakona o upotrebi VS i drugih snaga odbrane u multinacionalnim operacijama van granica Republike Srbije, Zakona o Vojnoobaveštajnoj i Vojnobezbednosnoj agenciji (VOA i VBA). Šta su osnovne novine koje donosi ovaj set zakona?

DRAGAN ŠUTANOVAC: Zakon o odbrani i Zakon o vojsci usvojeni su pre nepune dve godine i u praksi se pokazalo da neke stavke iz tih zakona nisu dovoljno kvalitetna rešenja koja su neophodna za modernizaciju sistema odbrane i potpunu profesionalizaciju. U jednom delu, pomeramo starosnu granicu. Recimo, za pojedine specijalnosti, za koje je teško obučiti profesionalnog vojnika, nelogično je da sa 40 godina mora da prestane da radi, tako da se starosna granica pomera u nekim oblastima na 50 godina.

Zakon o upotrebi VS-a i drugih snaga odbrane u multinacionalnim operacijama van granica RS je nov, savremen zakon, koji bi trebalo da omogući da Srbija uzme adekvatno učešće u mirovnim operacijama širom sveta, čime podižemo ne samo ugled vojske, već i ugled Srbije u svetu. Po predlogu zakona, parlament je jedini koji može da odobri odlazak u takve operacije, a svi učesnici mirovne misije prijavljuju se dobrovoljno.

Praktično, sve zemlje sveta koje žele da ostvare međunarodni uticaj uzimaju učešće u mirovnim operacijama. Smatram da je to za Vojsku Srbije budućnost i želja mi je da se od globalnih izazova, rizika i pretnji štitimo van granica naše zemlje. To i jeste savremeni sistem odbrane, sistem kakav primenjuju sve zemlje Evropske unije kojoj svi težimo. Podsetio bih da je još sedamdesetih godina ta aktivnost tadašnju Jugoslaviju izdvajala od drugih zemalja u regionu. Imali smo više desetina hiljada pripadnika tadašnje JNA koji su bili u mirovnim misijama u kriznim područjima.

Takođe, jedan od najvažnijih sistemskih zakona koji se usvajaju jeste i zakon o agencijama, kojim se definiše način rada i koordinacije tih agencija. To se konačno stavlja u normativni zakonski osnov, u kome neće biti dileme šta je to što one mogu da rade i na koji način. Da bi sve to bilo kontrolisano i nadzirano, uvodimo funkciju generalnog inspektora, koja je novost u vojnim agencijama.

Generalni inspektori neće imati mogućnost da rukovode agencijama. Oni će nadzirati rad i obavljati kontrolu, ali neće moći da onemogućavaju, usporavaju ili na bilo koji drugi način dezavuišu rad. Oni će informisati najviše državne organe ukoliko dođe do kršenja zakonske regulative vezanih za rad agencija.

Kolika je stvarna civilna kontrola nad VBA i VOA?

Nažalost, u ovom trenutku ta kontrola nije na nivou na kome je u modernim demokratskim društvima. Novim rešenjima želimo da to podignemo na viši nivo, a primećujem u tome podršku i od pripadnika tih agencija. Iako smo uspeli da skinemo razne anateme koje su vezivane za te službe, i dalje postoji neki eho koji pojedini delovi civilnog društva često koriste u želji da kritikuju sistem odbrane i te agencije. Ubeđen sam da će usvajanjem ovog zakona, uz kontrolu rukovođenja, parlamentarnu kontrolu i kontrolu javnosti koja uvek postoji, tim agencijama biti mnogo lakše da rade i da će imati bolje rezultate.

Koliko vi kao ministar zaista imate saznanja o tome šta rade VOA i VBA i šta vidite kao najveće probleme u njihovom radu?

Kao ministar imam saznanja šta oni rade, ali nemam potpun uvid, jer bih za tako nešto morao da tome posvetim puno radno vreme. To je praktično nemoguće, a mogu da kažem da su kvalitet informacija koje dobijamo i aktivnosti koje sprovode VBA i VOA za mene zadovoljavajući. Činjenica da u poslednje dve godine nemamo afere u sistemu odbrane, a imali smo i aktivnosti na suzbijanju zloupotreba položaja, nedvosmisleno ukazuje da pre svega VBA radi svoj posao na kvalitetan način.

Vode se debate o vojnoj neutralnosti Srbije ili pristupanja NATO-u. Kakva i kolika vojska nam je potrebna u jednoj ili drugoj opciji?

Definisanje brojčanog stanja vojske nije vezano isključivo za članstvo u NATO-u ili za našu neutralnost, naravno ukoliko se opredelimo za članstvo onda pripadamo sistemu u kome nam je potrebna manja vojska. Partneri iz NATO-a nam nikada nisu rekli "ne možete imati više od tolikog broja vojnika". Sve vojske sveta zavise pre svega od strategijskih projekcija kao i od finansijskih sredstava. Ukoliko ih imate dovoljno, možete da organizujete vojsku kako god želite. Naravno, moderne vojske imaju savremeno naoružanje koje ne iziskuje veliki broj ljudi. Mislim da sadašnja ukupna strukturisanost u sistemu, sa potpunom profesionalizacijom i brojem od 36.000 pripadnika celog Ministarstva, jeste brojno stanje koje može da ispuni sve zadatke.

Nažalost, Srbija u proteklih dvadesetak godina nije pristupala nabavci savremene opreme i naoružanja u meri u kojoj je to bilo neophodno, i to nas u okviru reforme i čeka. Međutim, modernizacija tehnike je najlakši deo posla ukoliko imate novca. Ono što sada radimo je znatno teži deo reforme.

Šta je, po vašem mišljenju, bolje rešenje za Srbiju, vojna neutralnost ili pristupanje NATO-u?

Ta dilema trenutno postoji samo u javnosti. Nama niko iz NATO-a nije ponudio da im se priključimo. Srbija još nije uzela ni potpuno učešće u Partnerstvu za mir. Mislim da u okviru tog partnerstva postoji veliki broj mogućnosti i kvalitetnih aktivnosti koje Srbija tek treba da iskoristi.

Činjenica je da postoji odluka parlamenta o neutralnosti, kao što je činjenica da ta odluka nije urađena na osnovu strategijskih dokumenata i strateške vizije o saradnji u budućnosti, imajući u vidu da će Srbija vrlo brzo biti ostrvo u NATO-u, jer će sve zemlje u okruženju biti u NATO-u ili imati NATO snage na svom prostoru. Kakav odnos treba da imamo prema tradicionalno prijateljskim zemljama Grčkoj, Rumuniji, Slovačkoj, Španiji... od kojih očekujemo i imamo jaku podršku iako su u NATO-u. Mislim da se o tome izvesno vreme neće voditi debata, ali će doći trenutak kada će i to važno pitanje biti postavljeno pred nas; biće potrebno dovoljno hrabrosti da se građanima objasni kakva je sve korist od bezbednosnih integracija.

Da li možemo očekivati da pripadnici Vojske Srbije idu u misije koje bi uključivale i borbena dejstva, poput one u Avganistanu, pored dosadašnjih misija u kojima su uglavnom učestvovali pripadnici sanitetskih jedinica? Da li je Vojska Srbije tehnički opremljena i obučena za takve operacije?

Ta opcija je i suviše daleko i u ovom trenutku razgovaramo samo o opcijama učešća u mirovnim operacijama koje su manje složene i za koje smatramo da možemo u kratkom roku da pružimo asistenciju međunarodnim snagama. Trenutno smo prisutni u Čadu, Kongu, Liberiji i Obali Slonovače. Naše prisustvo u misiji u Čadu izaziva pažnju širom sveta. Smatramo da postoji još nekoliko mirovnih misija gde bi naše prisustvo bilo značajno.

Avganistan je postojao kao tema 2006. godine. Podsećam da je vlada Vojislava Koštunice donela odluku o učešću u toj operaciji sa sanitetskim timom. Žao mi je što ta odluka nije realizovana, kao što mi je žao što nije realizovana odluka o učešću naših pripadnika u misiji u Avganistanu iz 2003. godine, kada je tadašnji premijer Zoran Živković to predlagao. Ubeđen sam da bi određeni problemi koji su se stvorili na teritoriji Srbije nakon tog vremena bili sigurno izbegnuti da smo bili partneri u kolektivnom sistemu bezbednosti.

U ovom trenutku, za mirovne operacije u kojima učestvujemo imamo neophodnu opremu. Za neke veće poduhvate sigurno bismo morali da razgovaramo sa partnerima kako bismo našli način na koji bi se obezbedila određena sredstva. Ta sredstva nisu borbena u smislu aviona, artiljerije, to su uglavnom vazdušna i kopnena transportna sredstva, helikopteri ili oklopna vozila.

Kakvo je stanje u oružanim snagama u uslovima finansijske krize? Od čega se moralo odustati?

U poslednje dve godine vrlo pažljivo trošimo sredstva iz budžeta. Mada za neke stvari koje se tiču infrastrukture i nabavke savremenog naoružanja zbog rebalansa budžeta sada imamo manje novca nego što je bilo planirano, problem na terenu se ne oseća u meri u kojoj se očekivalo. To ukazuje da postoji mnogo prostora za štednju i da je velika količina novca "curila", kao i da nije bilo prave kontrole. Novom formacijom uvodimo još veću finansijsku kontrolu, što je važan preduslov i za civilnu kontrolu.

Nažalost, nismo uspeli da završimo sve projekte koji se tiču infrastrukture, neke zbog novca, neke zbog dosta lošeg načina tenderisanja poslova koje daje država. Desilo se, recimo, da bazu na jugu Srbije ne možemo da završimo za 18 meseci, a smatrali smo da će biti završena za manje od godinu dana. Sa druge strane, radili smo aerodrom Batajnica i pokazali da za dva i po meseca taj aerodrom može da dobije apsolutno novi izgled, i da u Srbiji postoje kompanije koje mogu da izvode radove na kvalitetan način.

Savremeno naoružanje smo kupovali i prošle i ove godine, ali će država morati da se na ozbiljniji način odredi prema tim nabavkama. U nekim zemljama se čak donose zakoni kada se kupuju ozbiljna sredstva naoružanja i ratne tehnike; moraćemo i mi da napravimo iskorak i da konačno osvežimo našu vojsku.

U kakvom su stanju vojni objekti i šta je sa njihovom prodajom?

Jedan deo vojnih objekata prodajemo pre svega lokalnoj samoupravi, odnosno menjamo za određene stambene prostore. Činjenica je da je ove godine kriza pre svega pogodila one koji prodaju nekretnine, a moja želja nije da naše nekretnine rasprodamo budzašto, samo da bismo ih se otarasili. S druge strane, određen broj nekretnina smo i u ovoj godini razmenili. Mislim da taj posao ide polako, ali sigurno. Najvažnije mi je bilo da ne dođe do bilo kakve afere i zloupotrebe, i za ove dve i po godine uspeli smo u tome.

Kakva je materijalno-tehnička opremljenost oružanih snaga, šta je najneophodnije za nabavku?

Sva ozbiljnija tehnika koju imamo je dosta stara. Ne kažem da nije kvalitetna, ali Vojska Srbije vapi za novom opremom, kako u vazduhoplovstvu i PVO-u tako i u kopnenim snagama. Ono što smo uspeli da svojim sredstvima uradimo je da obnovimo vojno zdravstvo, sa idejom da ono donosi novac kojim bi se samofinansiralo u budućnosti. Neophodna je moderna pešadijska oprema, a verujem da ćemo naći para da kupimo određene sisteme protivvazduhoplovne zaštite, kao i vazduhoplove koji su simbol snage svake vojske u svetu. To je teško i za mnogo bogatije države, ali je dugoročna investicija. Podsećam da su letelice koje trenutno imamo na nebu starije od 20 godina. Rade se studije o potrebama, i vojska tome pristupa na ozbiljan i planski način. U planu je nabavka oklopnih vozila, tzv. točkaša, kao i druge nabavke...

U poslednje dve godine poginula su dva pilota. Kakva je obučenost pilota, koliko imaju časova naleta?

Imaju višestruko više časova naleta nego što su imali. Nažalost, piloti koji ginu u miru su po pravilu najbolji piloti. Pilot francuske avijacije za kojim se još uvek traga imao je preko 5000 sati naleta kada je njegov avion pao u Mediteran, nedavno je u Rusiji poginuo komandant njihove akro grupe koji je imao nebrojane sate naleta. Činjenica je da se naše građanstvo odviklo od takvih mogućnosti zato što se godinama uopšte nije letelo. Kada se ne leti, takve stvari se i ne dešavaju. U razgovorima sa pilotima, kao i u nedavnom razgovoru sa generalom Đukanovićem, rečeno mi je da svako ko misli da se to nikada neće desiti ne treba ni da leti. Surovo zvuči, ali piloti su svesni rizika svoje profesije. Kažu da je letenje za njih život.

Bilo mi je jako teško kada se to desilo i sa Kanasom i sa Ranđelovićem. Uz svu brigu i razumevanje, ukoliko želimo da imamo modernu državu sa demokratskim uređenjem kao zemlje čijim standardima težimo, onda treba da imamo i takvu vojsku i vazduhoplovstvo. A to nosi svoje rizike.

Kakvo je stanje voznog parka VS-a i sredstava veze, koje su potrebe?

Najkraće, sve nam je potrebno. Prošle godine smo posle skoro dve decenije kupili transportna i putnička vozila i minimalno pomerili starosnu strukturu, ali još uvek je najveći deo star preko 20 godina. Ljudi u vojsci brinu o održavanju, tako da i ono što bi u civilstvu odavno bilo za bacanje, kod nas još funkcioniše, i to dosta solidno, ali neophodna su veća sredstva za tu vrstu obnove.

Potrošili smo više desetina miliona evra za obnavljanje sredstava veze i to je bila najveća investicija poslednjih godina. To će biti najsavremeniji deo našeg sistema, a bio je u najvećim problemima jer je bio i porušen i zastareo. Potpisivanje sporazuma sa MUP-om, kojim ćemo dalje razvijati TETRA sistem, omogućiće nam da imamo još bolju mrežu i da pokrijemo celu teritoriju Srbije, iako vojska nije prisutna na celoj teritoriji kao policija.

Kakvo je stanje namenske industrije u Srbiji i koliko ona radi za potrebe Vojske Srbije?

U ovom trenutku odbrambena industrija je procentualno najveći izvoznik iz Srbije. U skladu sa našim potrebama kupujemo određenu opremu. Mi smo uveli nov pristup, pomažemo im da plasiraju svoj proizvod na svetsko tržište. Svi mediji u svetu koji se bave odbrambenom industrijom su prošle godine javili da je Srbija iz pepela povratila svoju proizvodnju, napravila ugovor od 236 miliona dolara sa Irakom i izvezla naoružanja i vojne opreme za oko 400 miliona dolara. Čak i u ovoj kriznoj godini, očekujem da prevaziđemo prošlogodišnje rezultate.

Razvili smo odličnu saradnju sa tradicionalnim prijateljima iz arapskih zemalja, ali nismo nastupali samo sa pozicija odbrambene industrije, već sa pozicija celokupne privrede. Mislim da ćemo do kraja godine imati određene ugovore koji će pokazati da smo uspeli da angažujemo i našu građevinsku operativu, metalski kompleks i proizvođače naoružanja i vojne opreme. Samo u Iraku naša privreda može niz godina imati kvalitetno tržište koje sada plaća sve usluge, za razliku od nekih ranijih vremena.

Da li će se posle eksplozije u fabrici Prvi partizan u Užicu povećati mere bezbednosti u fabrikama namenske industrije?

Predložio sam da se obavi nadzor u svim fabrikama koje funkcionišu u odbrambenoj industriji, iako to nisu fabrike u vlasništvu Ministarstva odbrane. Nažalost, te fabrike su devedesetih godina bile porušene, a onda su na neadekvatan način obnavljale proizvodnju. Ne možemo da okrivimo MO za stanje u tim fabrikama, u situaciji u kojoj Ministarstvo odbrane nema mogućnost da im da jedan dinar subvencija i utiče na bilo koji način na njihov rad.

Razumem da postoji pitanje: zbog čega više stotina ljudi radi po ugovoru i na određeno vreme. Ova godina je bila dobra i još više su se zapošljavali ljudi na određeno vreme. Nadamo se da će i sledeća biti takva, ali za godinu posle toga to već ne znamo. Ljudi koji vode te fabrike ne žele da zaposle više ljudi nego što je u projekciji potrebno da ne bi u jednom trenutku došlo do situacije da se fabrike zbog viška radne snage potpuno uruše, što nam je trenutno problem u najavi u fabrici Zastava oružje koja je opterećena prevelikim brojem zaposlenih.

Mere bezbednosti moramo povećati i oko naših viškova ubojnih sredstava kojih se još nismo u potpunosti oslobodili! Neko je odlučio da se u Srbiji skladište ubojna sredstva iz cele SFRJ, a sada mi plaćamo uništavanje, što je dug i dosta spor proces.

Koliko je odmakao proces profesionalizacije? Šta se na tom putu javlja kao najveći problem?

U jednom periodu, čak i u mom mandatu, kao i u mandatima dvojice ministara pre mene, to se nije radilo na adekvatan način. Dolaskom novog načelnika Generalštaba VS-a prioritet je dat tom zadatku koji je definisao predsednik države, i mislim da će sada biti najviše na nama da stignemo ono u čemu smo zaostali. Da smo ispunjavali te obaveze u ove tri godine, mogao bih da garantujem da ćemo i pre roka završiti proces profesionalizacije. Ovako, sada treba da primimo od 4500 do 5000 profesionalnih vojnika, a toliki broj je jako teško obučiti kvalitetno, strukturisati i zaposliti u jednoj godini. Finansijska sredstva takođe su problem, ali mislim da možemo domaćinskim vođenjem finansija u Ministarstvu odbrane te teškoće da prevaziđemo i da već u drugoj polovini sledeće godine bude svima jasno da je kraj procesa profesionalizacije konačno na vidiku.

Radimo i ozbiljnu reorganizaciju i sistematizaciju radnih mesta u okviru Ministarstva odbrane. U samom Ministarstvu biće praktično dva i po puta manje strukturisanih formacijskih mesta za pukovnike, od sadašnjih preko hiljadu ostaće nešto više od 400. Pravimo piramidu oficirskog i podoficirskog kadra koja će zadovoljavati savremene kriterijume postojanja ozbiljne vojske.

Do kraja godine očekujemo konačno otvaranje naše kancelarije u Briselu u okviru Partnerstva za mir, gde ćemo imati mnogo više mogućnosti za napredovanje i u profesionalizaciji jer najveći broj zemalja koje imaju profesionalnu vojsku su baš u tom partnerstvu.