Mit o alijansi

(Politika, 22.2.2010)

Velika rasprava koja se u Srbiji rasplamsala u vezi sa članstvom u NATO zdrava je i konstruktivna. Nažalost, mnogi argumenti, i za i protiv članstva, ostali su bez važne poente. Ovo naročito važi za zagovornike članstva u NATO. Oni koji favorizuju članstvo tvrde da će Srbija biti deo ogromnog sistema kolektivne bezbednosti i pripadnik velike demokratske zajednice. Zagovornici takođe tvrde da bi, kao članica NATO, Srbija preuzela specijalnu odgovornost i da bi to bilo jeftinije nego održavanje vojnih kapaciteta u punom obimu. Oni koji su protiv tvrde da bi članstvo legitimizovalo bombardovanje Srbije 1999. Uz to, tvrde oni, članstvo u NATO bi nanelo Srbiji štetu u odnosima sa Rusijom, a Srbija može da dobije iste pogodnosti kroz članstvo u Evropskoj uniji.

Naravno, postoje elementi istine u obe pozicije, ali da li se ovi argumenti odnose na stvarno najvažnija pitanja? Da bi se utvrdilo da li bi Srbija trebalo da postane članica NATO, Srbi treba da razmotre četiri osnovna problema.

Prvo, šta je cilj toga da se bude deo sistema kolektivne bezbednosti? Ko je neprijatelj ovog sistema kolektivne bezbednosti od koga bi se Srbija branila? Ko je tačno neprijatelj? Teško je identifikovati neprijatelja na Balkanu ili u okolini, koji je u poziciji da preti Srbiji ili bi bio zainteresovan za to. Štaviše, čak i da postoje takvi neprijatelji, da li bi NATO zaista priskočio u odbranu Srbije? Član 5 ugovora o NATO kaže da je napad na jednu članicu napad na sve članice NATO. Ali ne postoji ništa u 5. članu što obavezuje jednu članicu da dođe u pomoć drugoj. Na primer, pretpostavimo da je Gruzija bila članica NATO u leto 2008, da li iko stvarno veruje da bi SAD i NATO ušli u rat sa Rusijom oko Gruzije? Veoma je neverovatno!

Drugo, Srbi moraju da shvate da članstvo u NATO stvarno znači da se od Srbije može očekivati da konfiguriše svoje bezbednosne potrebe prema najmoćnijim članicama, a posebno SAD. To znači da će kao članica NATO Srbija biti pod pritiskom da se pridruži SAD u vojnim avanturama koje imaju malo veze sa interesima i bezbednošću. Naravno, Beograd ne bi bio u obavezi da se povinuje takvim pritiscima, ali pritisak bi bio veći i češći kad bi bila članica alijanse.

Treće, NATO je sila u opadanju. Ona je izgrađena da zadovolji specifične pretnje između 1949. i 1989. godine. Kada je hladni rat završen i Sovjetski Savez se raspao, potreba za NATO je brzo opadala. Zapadni vojni savez je bio pravi instrument da se suprotstavi sovjetskoj pretnji, ali te pretnje više nema a arhitekti NATO nisu bili u mogućnosti da savez rekonstruišu kao održiv instrument u savremenom svetu. U stvari, postojanje NATO nije mnogo više od produžetka hladnoratovske podele u Evropi u 21. veku. Rusija je izvan toga i nikada neće biti dovedena u ,,klub”. Takođe, nema skoro nikakvu vrednost ,,izvan okruga”. U Iraku alijansa nije bila od koristi, a u Avganistanu je bila od vrlo male borbene koristi. NATO je bio dobar za 1960, a ne za 2010!

Četvrto, Srbija ne bi uštedela novac služeći kao specijalizovana ili posebna snaga u NATO. U zavisnosti od toga koja bi sporedna uloga bila odabrana za Srbiju, cena bi mogla da bude još viša nego održavanje robusnijih vojnih kapaciteta. Čak i ako bi članstvo u NATO donelo uštedu, da li bi to bilo vredno članstva ako položaj Srbije ne bi služio bezbednosnim interesima Srbije.

Bezbednosni interesi Srbije leže pre svega na jugu, a ne da bude pomoćni sluga SAD u nekom mestu kao što je Avganistan. Osim toga, kao članica NATO Srbija bi bila pod pritiskom da kupuje opremu od partnera NATO bez obzira na to da li joj je potrebna.

Na kraju prve decenije 21. veka Srbija treba da postavi tri pitanja: prvo, kakva je priroda novog bezbednosnog pejzaža? Drugo, šta su interesi Srbije u tom novom okruženju? I, treće, koja politika i koji instrumenti su Srbiji potrebni da bi zaštitila i unapredila svoje interese? Iskreno razmatrajući ova pitanja, Srbi bi trebalo da se suoče s činjenicom da njihovi interesi više ne leže samo na Zapadu, već su sada i u Rusiji, Kini, Iranu, Brazilu i na mnogim drugim mestima. U savremenom svetu bezbednost više ne može biti definisana u smislu isključivo vojnih interesa, već je treba shvatiti u smislu energije, hrane, životne sredine i ljudske bezbednosti. Zar ovakva realnost ne traži nešto više od članstva u NATO? Naravno, Srbija treba da traži članstvo u EU, ali ne na račun odnosa u mnogim drugim pravcima.