Interes Srbije da uđe u NATO je ekonomija

(Politika, 20.1.2010)

Posle inicijative 200 intelektualaca za raspisivanje referenduma o ulasku Srbije u NATO i intervjua ministra odbrane nastala je prava poplava razmene argumenata „za” i „protiv”. Slobodan sam da primetim da kod tvrdih zagovornika neulaska u NATO postoje dve vrste obrazloženja za njihove stavove. Jedna vrsta obrazloženja krajnje je emotivna i svodi se na žrtve tokom agresije NATO, porušene objekte, zagađeno zemljište. Druga vrsta uglavnom je neutemeljena i svodi se na informacije poput: Srbiju će to užasno koštati, naša će deca ginuti u Avganistanu, članice NATO leže na nuklearnim bojevim glavama...

Nemam ništa protiv emotivnih nastupa, ali iste emocije nisu poželjne u politici. Politika mora da se bavi teorijom mogućeg, izvlačenjem maksimalne koristi iz onoga što predstavlja definisane nacionalne interese, a u korist dobrobiti svih građana ove zemlje. Emocijama i takvim pristupom smo već izgubili poverenje i želju za suživotom od svih bivših republika tako da smo ostali sami. Zahvaljujući novim emocijama, prvi put nemamo saveznike koji bi nam pomogli da ostvarimo naše nacionalne ciljeve. Problem Kosmeta sigurno nećemo rešiti sami ili sa prijateljskim zemljama koje ne priznaju Kosovo kao nezavisnu državu. Nama su saveznici neophodni da omoguće dijalog sa kosovskim Albancima koji bi rezultirao dogovorom zadovoljavajućim za obe strane. Povodeći se za emocijama i prihvatajući njihov rezon, mi ne samo da ne treba da uđemo u NATO, već ne treba ni da razmišljamo o Evropskoj uniji. (Njene članice u okviru NATO su nas bombardovale). Trebalo bi, takođe, prekinuti odnose sa svim zemljama koje su napale Srbiju u Prvom i Drugom svetskom ratu, a zatim nastaviti sa razvojem izolacije koja je popularno nazvana „neutralnost” i izglasana kroz deklaraciju u skupštini. Kako ovu neutralnost još nije priznala međunarodna zajednica, neophodno je prikupiti u budžet iz ruskih kredita desetak milijardi evra kako bi povećali broj vojnika na 160.000 i za prvo vreme se tehnički opremili.

Ostali neemotivni argumenti ne mogu se ozbiljno razmatrati. Teza o našoj deci u Avganistanu nije tačna, jer naša deca od 2011. godine neće ići u vojsku. Floskulu o skupoći ne možemo razmotriti jer niko od oponenata nije rekao koliko je to.

Srbi kao narod, i to emotivan narod, vrlo su skloni da na svakakve vesti škrguću zubima. Ovih dana udarne vesti za škrgutanje su NATO, proterivanje našeg ministra sa Kosova i gej parada. Srbi kad škrguću zubima zaborave svoju nezaposlenost, bedan standard, nevaspitanu i problematičnu decu i smatraju da će se sve rešiti ako se što više ljute.

Osnovni interes Srbije da uđe u NATO upravo je ekonomija i podizanje standarda našeg stanovništva. Ako bismo postali članovi alijanse, opasnost od sukoba sa našim susedima zbog nerešenih graničnih pitanja, nerešenih pitanja naših manjina u susednim zemljama prestaje da postoji jer članice su obavezne da to rešavaju mirnim putem u Briselu. (Grčka–Turska, Mađarska–Rumunija, Slovačka–Mađarska). Tu bismo, prihvatajući standarde NATO, mogli da uštedimo na vojsci, a da je koristimo isključivo za pretnje koje je NATO u svojoj strategiji definisao.

Pored ove uštede otvorili bi nam se određeni fondovi za nepovratnu pomoć, a čiji smo mi po našoj ekonomskoj moći u potpunosti kandidati. Kao članici NATO omogućava nam se da snabdevamo oružane snage NATO, a to znači razvoj ili bar šansu za razvoj prehrambene, tekstilne, metalne, auto, namenske industrije. Ne treba zaboraviti da to tržište čini oko 900 miliona stanovnika, kao i da istom NATO nije potrebno samo oružje, već hrana, cipele, uniforme, kamioni, posuđe, ćebad itd.

Oponenti ove priče iznose tezu da bi Rusija bila protiv i da bismo pokvarili dobre odnose sa prijateljskom zemljom. Niti mi ugrožavamo ruske interese jer se ne graničimo, a u ovom trenutku Rusija ima daleko bolje odnose sa NATO nego mi. Rusija je daleko aktivnija od nas u NATO programu Partnerstvo za mir, komitet NATO – Rusija u Briselu je vrlo aktivan, a naši građani bili bi iznenađeni činjenicama o njihovoj saradnji.

Emotivni tvrdolinijaši zagovaraju izolaciju, „jedenje korenja” i „svoj na svome”. Takva politika, koju smo već videli, izgubila je Crnu Goru, izgubila bivše republike. Nije mi jasno šta sada žele da izgubimo.