Gasovod protiv beznađa – beznađe za NATO

„Ne – za NATO. Da – za socijalnu pravdu“.

Češki grafit

„Marginalni“ Južni tok

Donedavno su naši – kako ih je lepo nazvao Slobodan Antonić – evroreformski naklonjeni mediji, veliku pažnju poklanjali planiranom gasovodu „Južni tok. Pojavila se prava bujica tekstova i priloga u elektronskim sredstvima masovnog informisanja koji su govorili o tome da je projekat neizvodljiv, da je cena NIS-a preniska, da Rusija i nema tako značajne rezerve gasa kao što tvrdi, da ćemo zbog „malo“ ruskog gasa ugroziti svoje odnose sa relevantnim evroatlantskim silama.

Pravi šlag na torti za dotične naše medije bila je svaka informacija koja bi se pojavila u ruskim novinama, a koja je ukazivala na to da će izgradnja gasovoda „Južni tok“ biti odložena, preispitana, ili da će kapacitet njegovog kraka koji treba da ide preko Srbije biti relativno mali. Ne pamtim da su ikada kod nas ruski izvori dobili toliku pažnju, kao kada su iskazivali skepsu prema perspektivama gasovoda koji je toliko bitan za budućnost Srbije.

NATO nada za izbavljenje?

S druge strane, sada kada je gotovo izvesno da će kapacitet „Južnog toga“ biti povećan za preko 50%, odnosno da je sve verovatnije da će krak preko Srbije imati evropski magistralni, a ne samo uži regionalni značaj, naši evroatlantski naklonjeni mediji tek se uzgredno bave gasno-naftnim aranžmanom sa Rusijom. I to uprkos tome što mu, do juče za njih relevantni, ruski mediji, poklanjaju dužnu pažnju i što je potpredsednik „Gasproma“ Aleksandar Medvedev posetio Beograd da nam uživo saopšti novosti u vezi sa izgradnjom gasovoda.

U istom duhu, gotovo je ignorisana i nedavna izjava Vladimira Putina da Ruska Federacija može da obezbedi svojim sadašnjim kupcima gas u potrebnim količinama bar narednih 100 godina! Slično je prošao i stav Evropske komisije – svojevrsne vlade EU – da ni na koji način ne namerava da se protivi učešću zemalja članica EU u izgradnji gasovoda „Južni tok“.

Dok se marginalizuje pitanje izgradnje gasovoda – koji je u ovim kriznim vremenima za nas jedini veliki realni razvojni projekat – usiljeno se širi beznađe. Kriza koja se nadvila i nad nama, uistinu je strašna, međutim treba razmišljati o tome kako joj se suprotstaviti, a ne čupati kosu i naricati nad sopstvenom sudbinom. Treba preispitati šta ne valja u ekonomskoj politici koju smo vodili zadnjih deset godina, a što je usled svetske recesije tako bolno izbilo u prvi plan, a ne pripisivati sve teškoće globalnim negativnim trendovima. Međutim, evroatlantski naklonjeni mediji baš to rade!

Za njih je kriza gotovo dokaz da smo grešili što još radikalnije nismo sprovodili reforme po volji Vašingtona i njemu sklonih krugova u Briselu i što već nismo pali u zagrljaj NATO pakta. U naručju velike „evroatlantske maćehe“ – hoće to da nam kažu – u ovim čemernim vremenima, osećali bismo se sigurnije nego kao što je sada slučaj, kada smo usamljena „slamka među vihorima“.

NATO ponuda: dugovi i patnja umesto bezbednosti

Naravno, radi se o manipulaciji, sličnoj onima sa kojima se već godinama susrećemo. Doba američke globalne hegemonije već je deo prošlosti. Već je zašlo sunce ekonomske premoći zapada. Sada je nastupila duga, za sve bolna noć, posle koje će svima biti jasno da je osvanuo bitno drugačiji dan. Posle krizne tame, nastupiće bolje, ali ne za sve jednako dobro vreme. No, vešti ljudi uspešno love i u mutnom. Posebno onda kada znaju da se bore ne za pobedu, već umanjivanje neizbežne štete, od čega zavisi njihov opstanak na velikoj sceni.

Daleko je od toga da će SAD propasti. Ta zemlja će, bez obzira na gubitak hegemonije, ostati jedan od najmoćnijih globalnih igrača. Nije Vašington sklon depresiji, već sada usiljeno radi na tome da poboljša svoj geostrateški položaj u okolnostima koje se uobličavaju. U tom kontekstu, koliko god nam domaći i strani evroatlantisti pričali da smo za NATO malo bitni, itekako je toj globalnoj ratnoj mašini važno da očisti dvorište, da zaokruži sferu svoje dominacije. Zato, ali i u strahu da se ne sruši projekat u koji su uložili sebe, otpočeli su naši propagandisti severnoatlantske ideologije perfidnu ofanzivu.

Srbe treba preplašiti krizom i činjenicom da su opkoljeni sa svih strana zemljama članicama NATO. Zamagliti im vidike, tako da ne uvide alternativu za evroatlantske integracije, kao i njihovu cenu. I kada se to desi, zblanute i prestrašene, treba ih uvući u Alijansu. U takvom stanju svesti se neće zapitati šta dobijaju NATO integracijama.

No, kada bi hladne glave razmislili, bilo bi nam jasno da pristupanjem Alijansi ne dobijamo zaštitu. Baš NATO je ime one družine koja je ugrožavala teritorijalni integritet Srbije, pa je teško verovati da će nas braniti od pretenzija svojih albanskih isturenih ešelona. Opet, ne stoji ni argument da se sa zlotvorom treba družiti da nam ne bi učino još nešto loše. U novonastalim okolnostima NATO i tako ne može da nas bombarduje i pokuša da nam otme nam još koji komad zemlje.

Kada bi smireno promislili, bilo bi nam jasno da uz NATO integracije dobijamo mnogo neizvesniju budućnost. Klub čiji nismo bili član dok se društvo obilno „gostilo“, pre ili kasnije suočiće se sa teškim izazovima. Zašto da sutra, zbog lažne bezbednosti imamo istinske terorističke napade po srpskim gradovima, da poteče krv u našim autobusima i školama, a da naši vojnici odu negde daleko od kuće, da brane tuđe interese?

Još nešto. Zašto da se dodatno zadužujemo više milijardi dolara, kako bi opremili našu vojsku po NATO standardima, a to je formalna cena evroatlantskih integracija!? SAD ništa ne poklanjaju, pogotovo kada u kriznim vremenima teret treba prebaciti na tuđa leđa.

Ima nade

Umesto traćenja sredstava na američko oružje, novac koji bi mogli da dobijemo iz inostranstva – i to iz ruskih izvora koji nam se nude, a o tome se takođe malo priča – trebali bismo da uložimo tako da se odupremo, već je sasvim jasno, višegodišnjoj krizi. I poučeni iskustvom sa liberalnoekonomskom kulom od karata, da krenemo da podižemo realan ekonomski sektor, da pokrenemo održiv razvoj.

Kako je nedavno rekao Aleksandar Miler: „Ne treba zaboraviti da ekonomska kriza ima makar jednu pozitivnu posledicu, a to je pojeftinjenje materijala, usluga i opreme.“ Potpredsednik „Gasproma“ je istakao da zato ruska strana očekuje da će troškovi izgradnje gasovoda znatno opasti, i baš stoga treba mu, u pogledu kapaciteta i rokova, ambicioznije pristupiti.

Za nas izgradnja spomenutog gasovoda treba da bude samo početak nove ekonomske politike. Umesto da ostanemo u kandžama špekulantske ekonomije koja nema budućnost i da aranžmanima u duhu prevaziđenih liberalno-ekonomskih načela, branimo postojeći američki međunarodni ekonomski poredak, treba da se okrenemo javnim radovima, stambenoj izgradnji, zaštiti domaće proizvodnje i svemu onome što može da pokrene našu privredu.

* * *

Oni koji su nas doveli do toga da nam se razvojna politika svodi na očitavanje molitvi da se dokopamo sve tanjih, evropskih fondova i koji su često lobisti mondijalističkih lihvara, pokušavaju da nam predstave da je naš interes da nastavimo istim putem, pa i da pohitamo da uskočimo u američki brod. Međutim, nije tako. On je ozbiljno oštećen i kada dođe vreme za radikalnije zahvate, u vodu će prve bacati marginalce kao što smo mi. Zato neka nam priča o „Južnom toku“ posluži za orijentaciju u mraku u kome žele da nas i dalje eksploatišu oni koji su nam mnogo zla već učinili, odnosno, kao simbolični putokaz kojim pravcem treba da idemo ako želimo da nam bude bolje.