Diskretni šarm fotografije

(Politika 20.04.2009)

Ministar odbrane Srbije Dragan Šutanovac smrtno je ozbiljan na fotografiji, objavljenoj u medijima, sa komandantom Združenih snaga NATO-a, sa sedištem u Napulju, američkim admiralom Markom Ficdžeraldom koji je boravio u Beogradu. Naime, admiral se na fotografiji nekako kiselo smeši. Da nije poznat odnos snaga pomislio bih da je iza Šutanovca cela Šesta flota plus ostalo, no verovatno je naš ministar skresao američkom admiralu sve ono oko Kosova, pa je fotografija zato i takva. U svakom slučaju, ovo je mnogo bolja fotka od one od pre nekih mesec dana kada je načelnik Generalštaba vojske Srbije general-potpukovnik Miloje Miletić primio glavnog podoficira armije SAD. Kako na fotografiji nije bilo i glavnog podoficira Vojske Srbije, to očekujem da uskoro načelnik Združenog generalštaba oružanih snaga SAD primi u Pentagonu glavnog podoficira Vojske Srbije. Njih dvojica na fotografiji. Sami...

Sudeći po fotografijama Srbija, dakle, baš i nije vojno neutralna. Svaki dan okrećem novine da ugledam neku fotografiju naših generala sa, recimo, ruskim generalom. Nema šanse. Kineze još i mogu da pronađem, pa Italijane, oni su nam prošle godine bili „kontakt-tačka” za NATO-om, ima i ostalih iz alijanse, pa onda dugo, dugo niko drugi. Da li to Rusi odbijaju vojne kontakte sa Srbijom? Ako odbijaju, zašto? Ili Srbija ne teži vojnim odnosima sa Rusijom, osim u domenu poslova remonta vojne tehnike? U čemu je „kratak spoj”?

Svedoci smo da je kampanja za ulazak Srbije u NATO na domaćoj političkoj sceni već počela. Mogu da razumem čelnike alijanse, sadašnje i bivše, koji o tome govore, ali kada neki srpski političari kažu „da su sve zemlje komunističkog lagera pre ulaska u EU ušle i u NATO, pa mora i Srbija”, onda sam zadivljen takvim falsifikovanjem istorije. Jugoslavija nikada nije bila članica komunističkog lagera, jer lager je bio Varšavski pakt. Jugoslavija na svojoj teritoriji nikada nije imala strane vojne baze, imala je nezavisnu poziciju, svoju spoljnu politiku i svoju vojnu doktrinu. Istina, nije bila baš previše demokratska država, ali i u takvoj demokratiji mnoge sadašnje demokrate su doktorirale. Drugi se lepo pozapošljavali u državnim službama, retki su bili oni koji su zbog ideologije i „lagera” pobegli na Zapad. Zašto sada pokušavaju da nas uvere da smo bili u Varšavskom paktu kada svi znamo da nismo bili.

Elem, Finska je članica EU, nije članica NATO-a, na svojoj granici ima vojnu supersilu Rusiju. I ne oseća se ugroženom. Austrija je skoro potpuno okružena NATO-državama, članica je EU i nije u NATO-u. Švedska je neutralna, a članica je EU. Irska je članica EU i nije u NATO-u. Svaka zemlja svoj odnos prema NATO-u, naravno, zasniva pre svega na svojim interesima. U tom kontekstu postavlja se i pitanje je li osnovna svrha alijanse još uvek značajnija od procesa širenja? Zapravo, sve rasprave o proširenju alijanse nisu još rasvetlile svrhu, funkciju, strukturu i članstvo proširenog NATO-a. S tim u vezi nijedan političar u Srbiji još nije odgovorio na najmanje sedam grupa osnovnih pitanja kada je reč o NATO-u.

Prva, i najosnovnija grupa pitanja odnosi se na dilemu hoće li prošireni NATO nastaviti da igra tradicionalnu ulogu odbrambenog vojnog saveza? Druga grupa pitanja u vezi je sa kriterijumima članstva u alijansi. Pored vojnih kriterijuma, i Brisel i Vašington naglašavaju „privrženost tržišnoj demokratiji”, a to nije tradicionalni faktor bezbednosti. Treća grupa pitanja odnosi se na ugovorne obaveze, srž povelje NATO-a je član 5. koji govori da je upotreba oružane sile dozvoljena za odbranu članica alijanse. No, stvarni jezik kojim je pisan taj član je dvosmislen i u izmenjenom bezbednosnom okruženju može doći i do različitog tumačenja. Četvrta grupa pitanja odnosi se na bezbednosne garancije proširenog NATO-a, hoće li u proširenoj alijansi američki „nuklearni kišobran” pokriti i nove članice NATO-a u Istočnoj Evropi. Kako je Vašington obećao da taktičko atomsko oružje neće raspoređivati na teritorije novih članica NATO-a, da li to znači da će sve garancije tim zemljama morati da ispunjava strateški nuklearni arsenal SAD? To nije naivan problem.

Finansije spadaju u petu kategoriju nerešivih problema. Širenje NATO-a već sada košta mnogo više nego što je bilo ko u Vašingtonu ili Briselu očekivao, a stigla je još i ekonomska kriza. Kao šesto, Rusija je protiv širenja NATO-a na Gruziju i Ukrajinu. Taj stav Moskve ne može se tek tako ignorisati. I konačno, sedma grupa pitanja jesu odnosi u samoj alijansi. Naime, ispada da proces širenja NATO-a najviše podstiču SAD, neki evropski saveznici su uzdržani. Kakve sve nerešene probleme ili rivalstva nove članice mogu da unesu u NATO? Da li ti problemi mogu da dovedu do američkog vojnog angažovanja, ili čak i do sukoba članica, ili bi mogli da budu stabilizovani u kontekstu upravljanja alijansom?

U Srbiji još niko nije ovo razmatrao u okviru politike nacionalne bezbednosti sa iskrenom procenom tih pitanja, dobiti i pratećih rizika. Umesto toga imamo samo prilično jeftin marketing.