Čekić, krava i NATO

(Politika, 16.01.2010)

Kada uđemo u NATO kako ćemo da ustanovimo jesu li nam tajno smestili i atomsko oružje na našoj teritoriji? Samo čekićem i lupkanjem

Ovi iz grupe 200 intelektualaca koji traže referendum o NATO-u uopšte me nisu zvali da me pitaju bih li ja to potpisao. Najmanje su dva razloga što me nisu zvali: ili, kao prvo, smatraju da nisam intelektualac, jer se javno deklarišem kao militarista, a militaristi, bože moj, vole sve armije i sve paktove na svetu, pa i NATO. Ili, kao drugo, kako je moja malenkost prva na prostoru cele bivše SFRJ posećivala NATO komande još pre 30 godina, kada su neki od sadašnjih javnih zaljubljenika u NATO još slavili Lenjina, to verovatno ovi drugi misle da ja volim NATO iznad svega. Dođe mi nekako drago da i dalje tako misle, iako je cela ta gužva oko pitanja hoćemo li ili nećemo u NATO previše emocionalna i previše profitabilna.

Naime, da bi interesni savez Srbije i NATO-a funkcionisao koliko-toliko treba da postoji bar minimum obostranog poštovanja. NATO prema Srbiji tog poštovanja izgleda da nema, jer kada komandant Južne združene komande NATO-a u Napulju američki admiral Mark Ficdžerald kaže „da su paralelne strukture srpske vlasti na severu Kosova pretnja bezbednosti u regionu, da nisu u skladu sa Rezolucijom UN 1244”, kada komandant Kfora general Markus Bentler podrži takav stav admirala Ficdžeralda, onda se pitam kako je admiral Ficdžerald mogao da bude takav? Kako je brzo zaboravio silna gostovanja u Beogradu, u domu Garde na Topčideru, koktele, ćevapčiće i sarmice. Kako to da niko iz Vlade Srbije ne priupita američkog admirala je li i jednostrano proglašena nezavisnost Kosova takođe u skladu sa Rezolucijom UN 1244? Ministarstvo odbrane Srbije američkom admiralu u Topčideru sarmice, a on celoj Vladi Srbije da ona ugrožava bezbednost regiona? Nije lepo, nije pošteno.

Mi već godinama tražimo od NATO-a da nam dozvoli vraćanje civilnog radara na Kopaonik, da poboljšamo kontrolu civilnog saobraćaja u našem vazdušnom prostoru, NATO se na to i ne osvrće. Umesto radara na Kopaoniku moramo da se oslonimo na krave, koje su nedavno izazvale uzbunu stanovnika jednog srpskog sela na administrativnoj liniji sa Kosovom. Trebalo je da prođe cela noć i pola dana da se ustanovi da li je reč o pripadnicima OVK-a koji reflektorima osvetljavaju srpsko selo, ili je za sve kriva krava. A da su nam ovi iz NATO-a donirali radare za kopnene objekte odmah bismo locirali kravu u nedozvoljenoj misiji.

Jer mi težimo standardima NATO-a. Koji za pilote glase da treba godišnje da lete po 160 sati. Naši piloti sada godišnje lete po 30 sati. Kada uđemo u NATO moraće da lete približno kao i drugi, ukoliko ne želimo da budemo četvrta liga unutar NATO-a. Dakle, ne po 160 sati, ali ne i manje od 90 sati. A to košta, jer niko ništa ne poklanja. Kada uđemo u NATO moraćemo da za vojsku izdvajamo više nego sada, jer moramo dostići standarde NATO-a, koji za vojnika pešadinca glase da ima bojeva gađanja na svakih sedam dana. Sada naši vojnici omirišu barut dva ili tri puta za šest meseci. Kada uđemo u NATO treba da nabavimo i nove čekiće. Zašto čekiće? Pa jedino lupkanjem čekićem po bojevoj glavi možemo da ustanovimo je li nam neki avion NATO-a stigao u goste, a stizaće, sa nuklearnom, ili konvencionalnom bojevom glavom. Drugu tehnologiju za takvu proveru mi nemamo, a američka službena politika nikada ne demantuje niti potvrđuje je li neko borbeno sredstvo opremljeno nuklearnim ili konvencionalnim oružjem.

Kako su „Strateški principi NATO-a”, usvojeni još 24. aprila 1999., i dalje aktuelni, a oni govore da će alijansa zadržati u Evropi odgovarajuće nuklearne snage, to je sada za nas u Srbiji velika šansa da unovčimo našu teritoriju. Naime, američki nuklearni arsenal u Evropi sastoji se od 180 atomskih bombi raspoređenih u sedam raznih zemalja. To su bombe tipa B-61 i B-61-10, u proseku deset puta jače od one bačene na Hirošimu. Čuvaju se u specijalnim skladištima tipa WS3, u cilindrima od cementa ukopanim u zemlju, u raznim bazama. U Italiji je u vreme hladnog rata bilo čak 700 komada atomskog oružja, a da parlament i šira javnost o tome pojma nisu imali. U bazi Avijano je 1999. godine bilo 18 atomskih bombi pod isključivo američkim ključem, u bazi Geda 11 atomskih bombi. Kako je vreme prolazilo bilo je potrebno podići nivo trajanja i bezbednosti tih nuklearnih skladišta. Niko o tome ne želi da priča, to je stvar vojnih komandi i tajnih sporazuma. Da li će NATO ta skladišta da premesti na teritoriju novih članica alijanse? Naravno, iz NATO-a će to odmah da demantuju. Atomsko oružje zahteva održavanje, a promena lokacije tog oružja vojna je tajna.

Kada uđemo u NATO kako ćemo da ustanovimo jesu li nam tajno smestili i atomsko oružje na našoj teritoriji? Samo čekićem i lupkanjem. Ako nam to ne dozvole, onda da pustimo kravu na lokaciju gde sumnjamo da su uskladištene atomske bombe. Ako krava izazove uzbunu, to je onda sigurno atomsko skladište koje nisu prijavili. I šta onda da uradimo?

Pa, ništa.