Čekajući NATO

U Srbiji je ovih dana oko 200 intelektualaca pokrenulo peticiju kojom se zahteva da se sprovede referendum povodom eventualnog ulaska Srbije u NATO alijansu. Nekako se uvrežilo mišljenje da se u Evropsku uniju ulazi preko članstva u NATO, jer su neke susedne zemlje, poput Rumunije i Bugarske prvo primljene u NATO pa tek posle su postale članice Evropske unije.  Najobavešteniji čovek o ovome, aktuelni ministar vojni nije jasno rekao da li je vreme da Srbija uđe u NATO ili ne, ali je zato potvrdio činjenicu da je srpska vojska reformisana po NATO standardima. Zna se da srpska vojska ne raspolaže i naoružanjem po NATO standardima. Da bi bila u potpunosti kompatibilna sa NATO, trebalo bi da ima i naoružanje po NATO standardima, a to mnogo košta,  i dodatno bi opteretilo ionako tanak srpski budžet. Javno mnenje Srbije je protiv ulaska u NATO, ali postoji opravdan strah da bi se na ministarskom nivou, daleko od očiju javnosti mogao potpisati taj sporazum, kao što je uostalom, daleko od očiju javnosti potpisan i sporazum SOFA. Zato je veliku pažnju i dodatnu zabrinutost izazvao članak objavljen u najstarijem srpskom glasilu iz pera vojnog komentatora o tome da NATO poseduje (američke) pokretne betonske kontejnere u koje se smeštaju bojeve glave sa nuklearnim punjenjem i koji se jednostavno samo ukopaju u tle zemlje članice NATO, čekajući određen trenutak za aktiviranje. Naša zemlja nije članica NATO, a od 2007. je skupštinskom deklaracijom i vojno neutralna. Zaključak deklaracije je da niko ne može, niti ima pravo da donese odluku o pristupanju Srbije bilo kom vojnom savezu bez saglasnosti građana, koji o tome odluku mogu doneti isključivo na referendumu. Srbija je posle petooktobarskog prevrata praktično pod protektoratom SAD, a na njenoj teritoriji se nalazi jedna od najvećih američkih baza na tlu Evrope, u koju retko koji pojedinac može da uđe. Čak ni svi koji su u njoj zaposleni, nemaju pristup pojedinim objektima unutar baze. Tolika tajnost u aktivnostima baze izaziva određene sumnje.

NATO je kao nezvani gost, uveliko umarširao u Srbiju. Na Kosovu i Metohiji ima veliku vojnu bazu, a posle ratifikovanja sporazuma SOFA, biće i drugih baza, kao što je Kopaonik, na koji su odavno bacili oko, pa aerodromi u Nišu, Vršcu, Ponikvama, a prazne kasarane na jugu Srbije, koje su već adaptirane po NATO standardima, čekaju neku tuđu vojsku da umaršira u njih. Zbog ovoga je Srbija morala da smanji svoje vojne efektive i da redukuje namensku (vojnu) prozvodnju. NATO ne podnosi drugu vojsku u svojoj blizini. Pod sintagmom „Ko nije s nama, on je protiv nas“, svaka vojska koja se nađe u njihovoj blizini mora da nestane, ili da se smanji toliko da ne bi ni u kom slučaju predstavljala ozbiljnu oružanu silu. Očigledno da reforme u obogaljivanju srpske vojske nisu do kraja završene, jer visoki zvaničnici iz SAD kao gospodin Bajden prilikom svoje posete Beogradu, ohrabruju ministra Šutanovca rečima da će „podržati dalje reforme vojske“ ne samo verbalno, već i plaćaju tu i takvu „reformu“.

U tim reformama našlo se i mesto za saradnju naše vojske sa Nacionalnom gardom Ohajo o kojoj srpski ministar vojni i visoki oficiri srpske vojske govore s nekritičnim oduševljenjem. Hvale vredna saradnja nije samo naš specijalitet. Takvu saradnju ostvaruju i druge države eks Jugosavije ili, kako je moderno reći, Zapadnog Balkana.

Tako Makedonija sarađuje sa Nacionalnom gardom Vermonta još od 1994. godine, i ta saradnja je krunisana decembra 2009. godine slanjem 80 makedonskih vojnika na Avganistansko ratište. Nacionalnoj gardi iz Vermonta je navodno trebalo 18 meseci da ubedi Pentagon da odobri takvu saradnju.

Hrvatske oružane snage sarađuju sa Nacionalnom gardom Minesote i u prošloj 2009. godini su poslale u Avganistan 12 članova hrvatskog dela Operativog savetodavnog tima za vezu. Hrvatski vojnici koji su ranije bili u Avganistanu uglavnom su obučavani u Nemačkoj, ovi koji su poslani prošle godine u aprilu, prvi put su obuku prošli u Hrvatskoj. Vojno iskustvo su stekli tokom sukoba u Hrvatskoj devedesetih godina (Oluja i Bljesak!). Pripadnici Nacionalne garde Minesote su ratno iskustvo stekli u Iraku, Avganistanu i na Kosovu.

U Crnoj Gori je još 2006. godine u Podgorici ustanovljen Program državnog partnerstva između Crne Gore i Nacionalne garde američke države Mejn. Oduševljenje ovim partnerstvom nije krio načelnik crnogorskog Generalštaba i tom prilikom je rekao da će Vojska Crne Gore, „pored domaćih, izvršavati i sve svoje međunarodne obaveze i na tom planu biće im potrebna podrška i pomoć SAD, i da u državi Mejn imaju partnera koji će im pomoći da uspešno izvršavaju sve zadatke“. Na ovu izjavu stigao je i prigodan odgovor glavnog oficira iz države Mejn, generala Blama, u kome je istakao da je „prva oblast u saradnji razmena oficira, podoficira i vojnika, druga podrazumeva saradnju vojnih jedinica, treća razmenu iskustava i proces učenja, dok četvrta oblast obuhvata pomoć civilnom sektoru u vanrednim situacijama”, dakle, sve isto kao i u našoj saradnji sa Nacionalnom gardom iz Ohaja.

Oružane snage Bosne i Hercegovine sarađuju sa Nacionalnom gardom države Merilend, koja je pobratimska država Bosni i Hercegovini. U okviru te saradnje, vrše se združene vojne vežbe i aktivno sarađuju na planiranju daljeg razvoja BiH i njenom prijemu u članstvo NATO-a.

Ni Slovenija nije ostala van vojnih angažmana. Slovenija, koja „snažno podržava nezavisnost Kosova“ (prema rečima njihovog predsednika Tirka tokom posete Kosovu decembra prošle godine) i „koja je tokom cele najnovije istorije podržavala Kosovo u njegovoj evropskoj perspektivi i posvetila dužnu pažnju ovom pitanju, jer je samo evropskom perspektivom moguće da se nastavi prosperitet zemalja Zapadnog Balkana", ima 380 vojnika, pripadnika KFOR-a u zoni odgovornosti Multinacionalnih snaga „Zapad“ sa sedištem u Peći. Koliko je saradnja Kosova i Slovenije bratska, pokazuje i obećanje ministarke odbrane Slovenije da će poslati pomoć od oko dva miliona evra za „podizanje kapaciteta Bezbednosnih snaga Kosova“. Protiv koga će te snage dejstvovati u datom trenutku, valjda je svima u Srbiji jasno.

Samo je pitanje vremena kad će svoje vojnike u okviru saradnje sa Nacionalnim gardama SAD poslati vojske Crne Gore, Bosne i Hercegovine, ali i Srbije, na neka druga ratišta u odbranu „američkih nacionalnih interesa“. Odbrana američkih nacionalnih interesa biće važnija od odbrane vlastitih, srpskih, nacionalnih interesa. Već se provlači kroz medije priča da će na ratišta odlaziti „dobrovoljci“, tako da će država od svega oprati ruke. Siromaštvo država bivše Jugoslavije učiniće svoje, dobrovoljci će se prijavljivati za rat zbog para, i to je ono što je najtužnije u celoj priči: postaće nečija tuđa, najamnička vojska, upućena u bespuća Avganistana ili pustinje Iraka pa im se u susretu sa nekim teroristom samoubicom, ni grobovi neće znati.

Krajem prošle godine naša vojna delegacija boravila je u Vašingtonu kako bi se „unapredila, proširila i dodatno učvrstila vojna saradnja između SAD i Srbije“ i tom prilkom je na koktelu posle uspešnih razgovora, jedan visoki oficir američke vojske uzviknuo: „Balkan je, zaista, bio i ostao velika nepoznanica. Kako, inače, objasniti da je vojna saradnja pod brojem jedan u našim odnosima sa Srbijom - protiv koje smo ratovali pre samo deset godina!?“ To pitanje zaokuplja mnoge građane Srbije i da je s njima razgovarao ovaj američki oficir, verovatno bi čuo sasvim drugu priču o „vojnoj“ saradnji i ljubavi sa SAD. Kakav je stvarni odnos ove zemlje prema Srbiji, vidi se iz dobronamerne opomene srpskog lobiste iz SAD, gospodina DŽemsa DŽatrasa.  Posle pobede demokrata i dolaska Obame na njeno čelo, rekao je da SAD hoće da pokažu da one danas na Balkanu vode mnogo bolju spoljnu politiku od „glupih republikanaca“. Cilj im je ustvari da nastave Klintonovu politiku, a to je uništenje Republike Srpske, kao i njenog imena. Tražiće od Tadića da se odrekne Kosova da bi zauzvrat dobio članstvo u NATO i EU. Vašington je veoma uznemiren jačanjem uticaja Moskve u Beogradu i Banjaluci. Sami treba da procenimo ko nam je tu prijatelj. Po mišljenju gospodina DŽatrasa, Vašington to svakako nije jer, za razliku od Rusa, koji na nove sporazume gledaju komercijalno, SAD sve vidi politički, ali i vojno.

A da SAD na sve gledaju iz vizure svojih interesa, to nam je odavno postalo jasno. A dotle, umreženost Zapadnog Balkana sa Nacionalnim gardama SAD, kao paukovom mrežom, odslikava pravo stanje statusa - nacionalnog, ekonomskog i vojnog, zemalja koje su se našle u toj čeličnoj mreži iz koje će teško uspeti da se iščupaju. To je stvarnost, i nažalost sudbina vazalnih, malih i slabih zemalja, koje su nastale na razvalinama bivše SFRJ.