НАТО је досад опстао без обзира на своју излишност. Споља гледано, он је једна импресивна институција, али је постао празна љуштура – много више политичко почасно удружење него значајна безбедоносна организација.

Да је свет неправедан и да се заснива на односима интереса, да је у пракси сила изнад права јесте тачно, али тиме није све речено. Једно је разумети да је то тако, али је нешто сасвим друго учествовати у томе. По Драгишићу, Србија ипак треба да се придружи онима који примењују, а не трпе силу.

Србија бесплатно пружа Сједињеним Државама своју војну и цивилну инфраструктуру. Персонал САД може слободно да улази у Србију, и да је напушта, на основу личних исправа које су издате у САД. Американцима се поклања статус недодирљивости.

Континуитет америчке политике из Рамбујеа је очигледан, као што је очигледно да се та политика у дужем временском периоду, дакле, и пре и после Рамбујеа, пре и после «демократских промена», спроводи на штету виталних националних и државних интереса Србије.

Рат ради рата већ је одавно постао обележје управо поменутог “савременог друштва” које производи такве “хуманитарце” попут Зонтагове или Клинтона који ће својим текстовима пружити “моралну” потпору за овакву врсту међународног ангажовања.

Зашто се у Србији још увек ћути о скандалозној вести коју су објавиле многе светске агенције: да ће Војска Србије бити међу 19 учесника НАТО вежби у Грузији? На ову бруку и срамоту за српски народ постоји само један одговор: хитна смена министра одбране у Влади Републике Србије.

Да ли је Милошевић исправно поступио што је прихватио понуђени споразум? Копнени напад, почетком јуна, можда стварно није био на видику. Али, шта би се десило да је Милошевић чекао још три месеца? Не би ли још пола Србије било сравњено са земљом?

И док српска опозиција има јасан став шта Србија треба да чини након уласка Хрватске и Албаније у НАТО, владајућа већина као да још није одредила куда Србија треба да иде. Или није време да нам то саопште.

За нас изградња гасовода "Јужни ток" треба да буде само почетак нове економске политике. Уместо да останемо у канџама шпекулантске економије која нема будућност треба да се окренемо свему ономе што може да покрене нашу привреду.

По свом заобилажењу Уједињених нација, суделовању у подмуклим преговорима који су искључили дипломатска решења, као и манипулисањем ратом, интервенција НАТО на Косову 1999. године представљала је врло важну претечу инвазији на Ирак 2003. године.