Zadnja rupa na diplama

Nakon povratka gospodara Crne Gore u politiku, pobeda Vujanovića bila je očekivana, pa se uoči izbora jedino spekulisalo da li će trijumfovati već u prvom krugu (što se i dogodilo). Vujanović je dobio 171.118 glasova ili 51,89 odsto, skoro koliko i Milo Đukanović (174.745) u istorijskom okršaju protiv Momira Bulatovića.

Za drugoplasiranog Andriju Mandića, osvojeno poverenje glasača (64.473) koje je manje od broja glasova Miodraga Živkovića (68.476, pri izlasnosti od svega 48%) na prethodnim predsedničkim izborima (koje je, uzgred, bojkotovao kompletan „prosrpski“ blok), razlog je da slavodobitno izjavi da „preko 75 odsto crnogorskih Srba stoji snažno uz Srpsku listu“. Čudna matematika, jer Srba s pravom glasa ima preko 170.000.

Za Srđana Milića je glasalo 39.316 birača (11,9%). Poređenja radi, prethodni predsednički kandidat njegove nekada moćne i vladajuće stranke, Momir Bulatović, osvojio je 1997. godine četiri puta više glasova i – izgubio izbore. U svom mestu, Budvi, nekada jednom od bastiona SNP i unionista, osvojio je „fascinantnih“ 736 glasova (7,62%), pa ipak „vizionarski“ predviđa da će „SNP biti najznačajnija politička struktura od onih partija koje se zaista bore za sve građane Crne Gore“.

Niko, međutim, nije prorok u svom selu – osim Svetozara Marovića. Naime, Vujanović je, posle „manjinskih“ (kad bi u Crnoj Gori bilo nacionalnih manjina i matične nacije) Plava (69,99%) i Ulcinja (66,7%), najviše glasova osvojio baš u „etnički“ (tradicionalno i pretežno još uvek) srpskoj Budvi – „neverovatnih“ 66,02%, što je u odnosu na glasove DPS-a na lokalnim izborima 2005. više za 1.500 (skoro četvrtinu), a u odnosu na izbore 2002. – dvostruko više glasova.

Nebojša Medojević, nakon što je „priključenijem“ ustavnim rešenjima napustio nacionalni program bivšeg LSCG, čije je birače i politički koncept neko vreme baštinio, nije se odrekao svoje varijante univerzalnog objašnjenja Perovića i družine nakon svih izgubljenih izbora: „...građani još nijesu spremni da podrže pravnu normalnu državu... ostavljamo ih ovom režimu, ovoj vlasti, neka se raduju stotinama miliona koje zarađuju nekoliko ljudi u vrhu DPS-a, a oni neka se zadovoljavaju sa 30 eura socijalne pomoći, sa mrvicama sa stola crnogorskih tajkuna“. Rezimirajući svoju kampanju izneo je i bazična načela kod nas aktuelne Krstić-Šaper marketinške doktrine: „Mi smo u ovoj kampanji pričali jednu divnu lijepu bajku o jednoj zemlji iza sedam mora i gora i očekivali smo da će ta bajka imati srećan završetak, ne za nas pojedinačno, nego za građane Crne Gore.“

Iz navedenih postizbornih izjava se da naslutiti kako se opozicija ideološki profilisala. Andrija Mandić sve više podseća na crnogorskog Milorada Pupovca – njega zanimaju samo glasovi 30-ak posto Crnogoraca deklarisanih kao Srbi i njihova kolektivna manjinska prava. Slično Pupovcu, ni on nije baš u bliskim odnosima sa vlašću (kako on smatra) matične države. Ostala opozicija ga percipira kao prirepak i alibi Đukanovićevog režima, koji se i sam trudi da to mnjenje podrži. Tako je Ranko Krivokapić ocenio da su ovi izbori, osim pobede Vujanovića, pokazali i ko je lider opozicije.

SNP je „partija koja se zaista bori za sve građane Crne Gore“, ne „klasifikujući“ ih kao manjine, kad već nema matične nacije, pa su svi u istom sosu („melting potu“). Za razliku o njih, Pokret za promjene je zamenio prevaziđeni američki „melting pot“ evrounijatskom multikulturalnošću i imenuje etničke grupe kojima se neuspešno nudi. Mandić vidi uzrok kraha opozicije upravo u činjenici da „oni koji se obraćaju drugom biračkom tijelu, svim građanima Crne Gore... nijesu uspjeli da zadobiju njihovo povjerenje“.

Izborni rezultati kao da potvrđuju da su multietničnost i multikulturalizam na ovim prostorima doživeli krah, što je u noći kosovskog samoproglašenja izrekao sam Goran Svilanović (dosledni promoter te ideologije). Naime, „Mandića-nacionale“ je zaokružilo skoro 14.000 glasača više nego Srpsku listu pre godinu i po, dok je novopečeni građanist i euroentuzijast Milić za oko 11.000 glasova slabiji od (i inače katastrofalnih rezultata) koalicije SNP-NS-DSS na prethodnim parlamentarnim izborima. Tezi naizgled protivreči činjenica da je Medojević popravio rezultat PzP za oko 12.000, ali to se može protumačiti i kao refleks njegove velike popularnosti uoči lupinga sa ustavnim rešenjima. U to vreme je po svim sondažama bio najpopularniji crnogorski političar, a Pokret za promjene viđen kao miljenik EU i nova vladajuća stranka.

DPS, predvođena harizmatičnim gospodarom Crne Gore, svakako ideološki nije crnogorska nacionalna stranka, ali ga narod zbog (normalne ljudske) potrebe za potvrdom sopstvenog, kakvog-takvog identiteta, očigledno tako percipira, uostalom kao i srbijanski analitičari. Možda trijumf Vujanovića može da se tumači i time, ali mazohizam primalaca mrvica sa stola crnogorskih tajkuna, na koji se „poziva“ Medojević, ipak je slabiji argument. Nacionalna stranka će pre biti SDP, koja je, uprkos levičarskom imenu, kolovođa svih promocija takozvane CPC i crnogorskog jezika.

„Trijumf u malom“ SDP i DPS na lokalnim izborima u mestima gde su deklarisani Crnogorci „manjina“ – „srpskom“ Herceg Novom i „hrvatsko-srpskom“ Tivtu, samo potvrđuje da (faktički) jačaju crnogorske nacionalne partije, opadaju rejtinzi „manjinskih“ i (još izrazitije) „multikulturalnih“ stranaka, i da se pokazuje trend artikulisanja matične nacije. Na prethodnim lokalnim izborima u Tivtu, jednom od najjačih uporišta DPS, kolacija DPS i SDP je osvojila 11 mandata. SDP je posle dugog niza godina izašao sam na minule izbore i osvojio čak 4 mandata, dok je DPS popravio svoj rejting na 12 mandata. Ove dve stranke su ukupno jače za 5 poslaničkih mesta, na uštrb HGI (Hrvatska građanska inicijativa), koja je spala sa 6 na 3 i Liberalne partije, koja je osvojila svega 1 mandat, umesto 2 (koja su pripala tadašnjem LSCG) na prethodnim izborima. Prosrpska grupa partija je spala na ukupno 9 mandata (SL 5, SNP 2, NS i DSS po 1) umesto 13 u prethodnom sazivu (DSS i NS po 2, kolacija SNP-SNS – 8 i SRS – 1). Sličan trend je i u Herceg Novom – Socijaldemokrate su osvojile tri puta više glasova nego kada su posljednji put samostalno izašli na izbore, a DPS 11 mandata, samo 1 manje od nekada neprikosnovenog SNP-a i 500 glasova više nego na prethodnim izborima. Sve „srpske“ stranke su zabeležile pad. Sa tri odbornička mesta koliko su imali u prošlom sazivu lokalnog parlamenta Narodna stranka je spala na jedno, koliko je osvojio i Demokratski centar Boke, formiran pre samo dva meseca od članova koji su napustili Narodnu stranku, dok DSS čak nije prešla cenzus. Srpska lista je osvojila 5 mandata. Stranke koje su se preobrazile iz crnogorskih u multikulturalne su prošle još gore – PzP je osvojio 3 mesta (a očekivali su, prema sopstvenom priznanju bar 5), dok LP nije prešla cenzus.

U svetlu ovih trendova otvara se i teoretsko pitanje da li su multietničke „države svih građana“ (prva, svetska Crna Gora, a odskora i druga - „nezavisno Kosovo“) projektovane kao nova napredna etapa u razvoju čovečanstva, ili su smišljene samo kao prevarna međufaza u redefinisanju i kreiranju novih „podobnih“ nacionalnih identiteta. Pred našim očima se rađa nova potrošačko-karnevalsko-ateističko-estradna crnogorska nacija iz čijeg korpusa su isključeni svi predstavnici tradicionalne Crne Gore zvani Srbi, getoizirani u nenaseljenom i ruralnom severu ili raseljavani u Srbiju. Getoizaciji daju svoj veliki doprinos baš „srpske“ stranke, ne samo karikaturalno arhaičnim imidžom. Primer „srpske“ Budve pred naletom „razvoja“ i investicija pokazuje perspektive njihove politike.

S druge strane rezultati crnogorskih političkih subjekata koji su „ozbiljno“ shvatili ideju „države svih građana“ i multietničnosti (PzP, LP i SNP) mogli bi pomoći i srbijanskoj javnosti da anticipira rezultate tekućih izbora .