Србија и Црна Гора | |||
Тридесетогодишња клептократска власт Мила Ђукановића убија државу |
четвртак, 30. јануар 2020. | |
Прилично неопажено, у сјенци догађаја на Блиском истоку и драме око импичмента, одвија се још једна драма на Балкану. У Црној Гори хиљаде људи протестују против новог закона усвојеног у парламенту, а потписаном од стране дугогодишњег владара, Мила Ђукановића, којим се држави даје право над непокретностима које су религиозне заједнице у Црној Гори користиле читав посљедњи вијек, наводи се у анализи Гордона Бардоса за Нешнел интерест. Докази да нови закон изазива проблем су и реакције осуде широм свијета од појединаца као што су папа Фрањо, васељенски патријарх Вартоломеј и патријарх Руске православне цркве Кирил. Ђукановићеви мотиви су прилично транспарентни. Економски, нови закон омогућава Ђукановићевој клептократији да контролише на стотине црквених имања која користи Српска православна црква, док истовремено слаби једину институцију која је у Црној Гори способна да му направи озбиљан проблем у његовој владавини. Истраживања јавног мнијења показују да Српска православна црква ужива убједљиво највише повјерења код грађана, много више од предсједника, владе, парламента и судског система. У коначном, Ђукановићев план је да преда црквена имања без економског значаја неканонској организацији која је вођена од рашчињеног шарлатана који има обичај да удара старије жене. Тренутни протести у Црној Гори су ипак само манифестација конфликта који већ дуго траје. Значајно је да најновија чланица НАТО пакта представља једину бившу комунистичку земљу која никад није доживјела демократску транзицију. Чак и у Бјелорусији и Русији комунисти су ван власти бар један изборни циклус. Али Ђукановићева Демократска партија социјалиста која је само преименована Црногорска комунистичка партија, је на власти у континуитету од 1945. године.
Ако гледамо из перспективе дуготрајности Ђукановићева партија је на власти дуже него что су бољшевици владали совјетским савезом, а Ђукановић лично је на власти дуже од Стаљина. Ђукановић је успио да се одржи тако дуго сталним промјенама током времена. Године 1991. као насљедник Слободана Милошевића наредио је бомбардовање Дубровника. Ипак и данас у Вашингтону имамо људе који Ђукановића представљају као искусног државника, како је називан у вашингтонским салонима за пријеме. Године 2014. Џо Бајден дочекао га је у Бијелој кући. Док ужива толику популарност у Вашингтону, Ђукановић је претворио Црну Гору у свој приватни посјед. Као што је недавно и Њујорк тајмс у свом чланку објавио. Ђукановић је сада лидер који је најдуже на власти, дуже него Путин у Русији и Ердоган у Турској заједно. Предсједникова сестра је први адвокат у Црној Гори, помаже страним инвеститорима да се придруже растућем тренду градње на црногорској обали. Његов брат посједује Прву банку, највећу финансијску институцију у земљи. Његов син управља највећим произвођачем малих хидроелектрана. Његов сестрић је укључен у највеће туристичке пројекте. Захваљујући таквом механизму Ђукановић је претворио земљу у мафијашку државу што је водило и његовим именовањем за мушкарца године у организованом криминалу, од стране међународне групе посматрача. При објављивању награде, истакли су да је то награда за животно дјело. Нико осим Путина није водио државу која тако чврсто почива на криминалу, корупцији и прљавој политици. То је истински труло до темеља и сржи.
Једна ревизија банке породице Ђукановић од стране Price Waterhouse Coopers (глобалне мреже фирми) открила је један од многих механизама којима је дјеловала корупција у Црној Гори. Прво би се државни новац депоновао у Првој банци, која би онда давала зајмове Ђукановићевим ортацима, и врло добро познатим криминалним фигурама као што је Дарко Шарић, велики балкански дилер дроге. Друга тактика је била да Ђукановићеви сарадници преузму предузећа у власништву државе, униште им вриједност и прогласе несолвентним. По извјештају из новембра 2015. године 89 посто државних предузећа која су приватизована од стране Ђукановића су прогласила банкрот. Мило Ђукановић, премијер Црне Горе, проглашен је за „личност која је највише допринела промовисању криминала, корупције и неграђанског друштва у 2015. години, на конкурсу који је спровела међународна новинарска организација Organized Crime and Corruption Reporting Project (ОЦЦРП). Поред финансијске корупције Ђукановић је користио разна средства нелегалног изборног инжењеринга, да би се одржао на власти. Та тактика обухвата опсег од уцијена, страха, премјештања опозиционих гласача, пријетњу полицијским насиљем, куповину гласова. Истраживачи корупције сматрају да је око 15 посто гласова на изборима 2016. године било лажно. У последње вријеме, напади на независне медије и оне који критикују су такође заштитни знак Ђукановићеве владавине. Ђукановић је једном изјавио да истраживачке новинаре треба истријебити као мишеве, а неко је у Црној Гори јасно схватио поруку. Тако је 2004. године убијен уредник Дана Душко Јовановић. У августу 2013. године истраживачки новинар Туфик Софтић је био мета бомбашког напада. Исте године експлозивна направа је активирана испред независног дневника Вијести. У октобру 2015. године Јово Мартиновић, новинар који покрива црногорски организовани криминал, осуђен је на 15 мјесеци у подметнутој оптужби да је кријумчарио дрогу. У априлу 2018. године бомба је експлодирала испод аутомобила новинара Сеада Садиковића. У мају 2018. године Оливера Лакић, новинарка која извјештава о корупцији устријељена је испред свог стана. Упркос овој организованој кампањи терора, репортери Без граница су оцијенили да ниједан од ових напада у протекле двије године није прошао некажњено. Поред физичких напада, Ђукановић и његови сурогати прибјегавају разним стварима против својих противника. За људе који мисле да су коментари Доналда Трампа о женама дно, Ђукановић је успио да иде још ниже. Године 2015. Ђукановић је покренуо кампању против тада најистакнутије фигуре у борби против корупције, Вање Ћаловић, буквално је оптужујући да је имала секс са псом. По заслузи, њу је америчка амбасада прогласила најхрабријом женом у Црној Гори у 2016. години. Као што је видљиво из гпре наведеног, природа Ђукановићеве владавине се мијењала, од девијантне до коруптивне. Понекад је међутим било и фарсично. Главни примјер виђен је у догађајима око тзв. државног удара у Црној Гори у октобру 2016. године. Заправо прича о наводном руском удару на Црну Гору постаје све више апсурднија, што се више улази у анализу. Довољно је напоменути да је наводни покушај пуча био трећи такав догађај који се десио у Црној Гори уочи избора. Само по себи апсурдно. Наводни органиозатор удара Саша Синђелић, особа која је избачена из средње школе који је био тражен у Хрватској због убиства, који није био у Црној Гори скоро 15 година. Ипак ГРУ је наводно баш такву небитну фигуру ангажовао да организује државни удар и то за три недјеље, против режима који је на власти 30 година. Није изненађујуће што је Синђелић повукао своје свједочење у марту 2019. године, наводећи да му је прича подметнута након 23 дана у самици и сталног батинања. Друга централна фигура у наводном удару Мирко Велимировић је такође повукао своју причу у априлу 2017. године, након чега је имао озбиљну саобраћајну несрећу и одлучио да је боље за његово здравље да још једном свједочи. Ипак након унакрсног испитивања његово свједочење се брзо распало. Велимировић на примјер није могао да идентификује оружје које је наводно купио а које никад није пронађено, нити је могао идентификовати Албанца од којег је наводно на црном тржишту купио оружје. Други наводни учесници овог трећеразредног балканског кабареа били су идентично фарсични, као што је један репортер добро примијетио, већина су били стари или са озбиљно нарушеним здрављем. Комична тачка читавог процеса десила се свједочењем наводног завјереника, по сопственом признању дугогодишњег зависника од наркотика, који је био задужен да ломи прозоре и баци Молотовљев коктел на просторије политичке партије, али је погријешио адресу. Током његовог конфузног свједочења, наводни завјереник је на крају рекао, да тачно и не зна шта је требало да ради, и да су једини људи које познаје у читавом случају радили за владу Црне Горе. Изненађујуће,а ко узмемо у обзир опасност која је наводно пријетила земљи, ни министар унутрашњих послова, ни министарка одбране, ни црногорски Савјет за националну безбједност нису били информисани о таквој надолазећој пријетњи. Нити су црногорски званичници обавијестили НАТО, да су открили удар подржан од стране Руса против њихове земље. Чак је и Ђукановић изјавио да је све ово сазнао из медија. Као што је црногорски министар унутрашњих послова примијетио у данима после наводног удара, након што је он постао јаван: „Није било састанка владе нити Савјета за националну безбједност, предсједник је рекао да не жели да коментарише, премијер је изјавио да не зна ништа о томе или да нема довољно информација. Морам признати да је ово врло специфичан државни удар.” ("The National Interest", ИН4С) |