Polemika o peticiji da se crnogorskim studentima zabrani besplatno studiranje u Srbiji

Internet peticiju kojom se traži da se Crnogorcima zabrani besplatno studiranje u Srbiji do juče je potpisalo 15.000 ljudi, piše današnja "Politika".

Međutim, školovanje o trošku budžeta Republike Srbije nemaju Crnogorci, oni plaćaju školarinu kao i svi stranci, već besplatan indeks mogu da steknu samo pripadnici srpske nacionalne manjine iz te zemlje, navodi "Politika".

Procena Ministarstva prosvete je da u Srbiji studira oko 2.000 studenata pripadnika srpske nacionalne manjine iz drugih država, od čega je oko 500 studenata iz Crne Gore.

Inače, peticija pokrenuta na sajtu za onlajn peticije peticije24.com došla je u žižu javnosti nakon što je o njoj izvestila RTCG, a zatim su vest preneli i brojni mediji u regionu.

Pre nego što je dospela u medije, peticija je privukla oko hiljadu potpisa, da bi se taj broj u narednim danima udesetostručio.

“Jedno je da se Srbija ponaša kao matica prema Srbima koji ne žive u Srbiji, a drugo je da se zajednička sredstva rasipaju na one koji se dobrovoljno izjašnjavaju, ne samo kao strani državljani, već i kao pripadnici druge nacionalnosti. Kome smo onda matica?”, navodi se u peticiji.

Peticija za ukidanje povlastica crnogorskim studentima

Dragi državljani Srbije,

Deo novca koji uplaćujete za porez izdvaja se za obrazovanje. Tim novcem se plaća školarina studenata koji su upisani kao budžetski, jer i njihovo studiranje nije besplatno, već pada na teret svih građana Srbije. U Srbiji studira veliki broj crnogorskih studenata koji su potpuno izjednačeni sa državljanima Srbije, pa tako dobijaju mesta na budžetu i u studentskim domovima po ceni koju plaćaju naši državljani. Tome treba stati na put i to što pre. Zar je malo što nam svakog dana odlaze obrazovani ljudi iz zemlje, već o sopstvenom trošku školujemo tuđe državljane? Zar ne radimo tako u korist svoje štete, jer oduzimamo šansu mladima iz Srbije da se obrazuju terajući ih da napuste fakultet ako nisu u mogućnosti da plate školarinu ili sebi plaćaju stan?

1. Ne živimo više u zajedničkoj državi, tako da ne mogu imati jednaka prava, već mogu studirati samo kao strani državljani i plaćati sve troškove studija i stanovanja u studentskim domovima po ceni koja je predviđena za iste.

2. Postoje brojne zloupotrebe, kao što su lažne prijave boravišta i dvojna državljanstva, i to je svima poznato. Treba smatrati domaćim studentima jedino one čiji roditelji plaćaju porez na teritoriji Srbije i završili su srednju školu u Srbiji ili su pohađali nastavu na srpskom jeziku (kao što je slučaj sa Republikom Srpskom).

3. Crnogorski studenti koji su pohađali nastavu na crnogorskom jeziku, pre studija u Srbiji, moraju polagati test znanja srpskog jezika kao službenog uz obavezno prethodno pohađanje kursa.

4. Jedno je da se Srbija ponaša kao matica prema Srbima koji ne žive u Srbiji, a drugo je da se zajednička sredstva rasipaju na one koji se dobrovoljno izjašnjavaju, ne samo kao strani državljani, već i kao pripadnici druge nacionalnosti. Kome smo onda matica?

Probudimo se i organizujmo! Plaćenjem poreza imamo pravo da tražimo da se tim novcem raspolaže savesno i na korist zemlje u kojoj živimo!

Pošaljite i drugima poziv da se potpišu i obznanite na društvenim mrežama, jer možemo nešto da promenimo jedino zajedno.

Miloš Hajduković

(peticije24.com)

Nikola Trklja: Tesla ne može na budžet

Više od pet hiljada ljudi, za koje se ne zna da li su studenti, za nekoliko dana potpisalo je onlajn peticiju kojom se traži da studenti iz Crne Gore nemaju više isti status kao njihove kolege iz Srbije. Inicijatori smatraju da se domaćim studentima smatraju samo oni čiji roditelji plaćaju porez u Srbiji ili koji su pohađali nastavu na srpskom jeziku.

Oni, za koje otvoreno sumnjam da su loši studenti, peticijom traže se njihovim kolegama iz Crne Gore uskrati pravo da se takmiče u znanju. Misle da će im biti bolje. Da će i oni lošiji uskočiti na budžet. Kako neko iz Kolašina ili Pljevalja ko ima sve devetke i desetke da studira na budžetu, a onaj sa šesticama i sedmicama iz Leskovca, Beograda ili Sombora ne može?

Sreća što se ovi naučnici nisu ranije rodili jer po njima čak ni Tesla, Pupin, Milanković ili Dučić možda ne bi dobili priliku da studiraju na budžetu. Možda bi se ova četvorica nekako provukla jer su rođeni u Austrougarskoj, a peticija je usmerena na Crnu Goru.

Kad su već tako targetirali peticiju,evo savetujem im da je ponude na potpis roditeljima Novaka Đokovića, Jelene Janković ili Ane Ivanović. I oni imaju nepodobno, sumnjivo poreklo.

Ako im je problem zbog generacijskog jaza, peticiju mogu da ponude i njihovim vršnjacima iz Herceg Novog. U svim reprezentacijama koje su letos osvajale zlatne medalje za Srbiju u fudbalu, košarci i vaterpolu igraju momci i devojke iz ovog primorskog grada. Njih obavezno na samofinansirajuće studije.

Ovakvim akademcima uvek neko drugi smeta, neko ko sputava njihovo znanje i talenat. Prvo im je Sloba bio prepreka da uče i završe fakultet, onda dosmanlije, pa pljačkaška država. Danas im smetaju bistri klinci iz Bijelog Polja ili Mojkovca. Sutra će im smetati oni iz Vršca ili Požarevca.

Normalne države prizivaju studente iz celog sveta. Amerika nije izgradila svoju moć na oružju, nego na znanju. Imaju najbolje fakultete, stipendiraju mlade iz celog sveta.

Da su peticijaši nekad otišli do Rima tamo bi zatekli koloniju crnogorskih studenata kojima već desetak godina italijanska vlada daje stipendiju. Pet hiljada godišnje. Skandalozno, zar ne?

Srbija nema para da daje stipendije, ali može bar najpametnijima sa Balkana da pruži istu šansu za uspeh. Kad Beograd postane privlačan mladima iz Podgorice, Banjaluke, Temišvara, Skoplja…Srbija može da kaže da je lider u regionu. Do tada je samo teritorija za balkansku vododelnicu, gde uspešni idu dalje, a neuspešni potpisuju peticije.

Glupost, nažalost, stanuje čak i na Beogradskom univerzitetu koji će se sigurno oglasiti povodom ove peticije. Baš kao što je učinio kad je gromoglasno ćutao oko lažnih doktorata i diploma.

Naš narod ima jednu surovo istinitu izreku: Nema veće budale od školovane budale.

Aleksandar Mandić: Potpisujem peticiju

Povodom teksta „Tesla ne može na budžet“, od 12. avgusta

Ne sećam se da sam u „Politici” pročitao nešto tako pretenciozno i besmisleno (da ne kažem težu reč) od teksta „Tesla ne može na budžet“. I to je štampano kao uvodnik, što bi trebalo da odražava i stav redakcije.

Naravno da su u pravu potpisnici peticije protiv toga da studenti iz Crne Gore imaju isti status kao studenti iz Srbije. Stvar je jednostavna, državni fakulteti se finansiraju iz poreza koje plaćaju građani Srbije i oni sigurno nemaju interes da u pravima izjednačavaju svoju decu sa strancima. I još, koliko znam, srpski studenti imaju da plate ako im padne na pamet originalna ideja da studiraju u Montenegru.

Argumentacija koju podnosi autor Nikola Trklja prosto je smešna (opet blaga reč). Pre svega, on aludira da su potpisnici peticije neki loši srpski đaci koji ne žele da se takmiče u znanju sa crnogorskim vršnjacima. Prijem na fakultet nije nikakva olimpijada znanja već treba da bude poštena konkurencija onih koji na upis imaju pravo, a to pravo su stekli na osnovu toga što su građani Srbije a ne što su genijalci iz Zanzibara.

Onda, Trklja prosto ređa imena koja treba da nas zasene: Tesla (sve škole učio u Austrougarskoj), Pupin (išao u škole u Pančevu, doktorirao u Americi), Milanković (studirao i doktorirao u Beču) i Dučić (učio u Austrougarskoj i došao u Srbiju tek posle školovanja u Parizu). Svi su oni rođeni u Austrougarskoj i, prirodno, tamo su se školovali. Uz svu ljubav prema Srbiji, postali su to što su tako što su koristili svoja prava tamo gde su ih imali.

Pa se onda autor uz svoj bedni cinizam seti Ane Ivanović, Jelene Janković i Novaka Đokovića. Kakve veze imaju ova imena sa temom? A čak i da imaju, nisu li oni građani Srbije, pod čijom se zastavom takmiče? Koga se tiču njihovi roditelji? Isto važi i za ostale sportiste koji su pod srpskom zastavom, oni su svi srpski državljani.

Zatim se opet Trklja ostrvi na loše studente, nekako je siguran da baš oni stoje iza peticije. I bezočno im podmeće da, ne samo da su loši đaci, već su zaraženi i šovinizmom koji će ih odvesti do ludačkog otpora čak i prema lokalnim razlikama. Bezobrazluk dostojan Sonje Biserko.

Ja ne znam koga i zašto pomaže italijanska vlada, ali znam ponešto o Americi. Tamo gde su, kaže Trklja, najbolji univerziteti, nema šanse da na fakultetu koji finansiraju federalne države dobijete besplatno studiranje ako niste iz te države, ako roditelji tu ne plaćaju porez. Ako ste sjajan đak iz Kalifornije, nema besplatnog fakulteta u Ilinoisu, da i ne pominjem strance. Jeste, privatni univerziteti, ponekad, ali vrlo retko, pomažu delimično studente sa strane do kojih im je stalo, nikad u celosti. Isto je i na tako hvaljenim fakultetima Oksbridža u Engleskoj.

Dakle, dragi talenti iz Crne Gore, izvolite na neki od srpskih privatnih fakulteta, pa da vidimo hoće li to biti džabe. Ili još bolje, poslušajte novinarski savet, pa pravo na američke univerzitete.

I na kraju, premudri gospodin Trklja kaže kako „glupost stanuje čak i na Beogradskom univerzitetu“ za koji zna unapred da se ovim povodom neće oglasiti jer su tamo oni za koje narod kaže „Nema veće budale od školovane budale.“ Bogami, velelepne olimpijske visine na kojima stoji ovaj sudija za pamet.

Šta uopšte traži crnogorska mladost među nama budalama?

U jednom se slažem: kada Beogradski univerzitet postane popularan u okolnim zemljama, biće to odlično za Srbiju. Ali se kao takav pročuti sigurno neće nudeći besplatno školovanje strancima. To će se desiti tek onog dana kada postane izvrstan.

Autor je reditelj

Nikola Trklja: Prazna puška u Mandića Vuka

Nisu problem Srbije studenti iz Crne Gore. Problem su siromaštvo i svest koja   u momcima i devojkama iz Herceg Novog, Berana, ili Podgorice vidi nepodnošljivi teret za srpsku ekonomiju. Istina je da se crnogorska vlast teško ogrešila o srpske interese ali koju to cenu treba da plaćaju mladi ljudi kojima ta ista vlast oduzima i jezik i pismo. A oni ipak hoće studiraju u Beogradu.

Srbija je deficitarna u znanju, svidelo se to nekome ili ne. Statistika je jedna zaguljena nauka: imamo 240.000 nepismenih, milion koji nisu potpuno pismeni, a polovina stanovništva je sa osnovnom školom ili su funkcionalno nepismeni, odnosno loše čitaju ili ne razumeju pročitano. Znači, ako desetorici date neki novinski tekst, petorica neće moći da vam kažu šta su tačno pročitali. To je naša surova realnost. To je danas Srbija, zemlja iz koje odlaze najbolji i najpametniji. Ili je to Srbija, u koju niko i ne treba da dolazi.

U reagovanjima na tekst o studentima iz Crne Gore sasvim razumljivo preovlađuju komentari ljudi, koji su pritisnuti teškom socijalnom ili nacionalnom nepravdom, uvereni da bi bio život znatno lakši kada ne bi bilo ljudi sa strane koji im sreću kvare.

Aleksandar Mandić svakako ne spada u ovu grupu. Zahvaljujem mu na biranim rečima i izvinjavam se što ga je moj „pretenciozni i besmisleni“ tekst toliko ražestio. Nije problem što se Manda iznervirao, nego što je površan. Reaguje na komentar, peticiju bi potpisao – a izgleda da je nije čak ni čitao. Teško mi je poverovati da bi potpisao nešto gde se traži da se studentima iz Crne Gore zabrani studiranje na budžetu Srbije, ali se to pravo ne uskraćuje ostalima, onima koji su se školovali na srpskom jeziku.

Ako baš hoće da potpiše peticiju onda bi morao da javno odgovori zašto Srbi iz Republike Srpske mogu, a Srbi iz Crne Gore ne mogu na budžet. Zato što mu se više sviđa Trebinje od Herceg Novog ili Mile Dodik od Mila Đukanovića? Njegov režim je proterao srpsko pismo i jezik iz javnog života. Ćirilica je izbačena iz svih institucija, a srpski jezik iz škola. Na ulici nema nijednog ćiriličnog natpisa, a više ćiriličnih slova možete videti na HTV-u nego na crnogorskoj televiziji.

Postajemo društvo mediokriteta, gde će uskoro partijski duduci okupirati ključna mesta na svim nivoima. Jedina nada je da ulažemo u znanje, privlačimo i favorizujemo talente i studente, naše i one koji hoće da dođu u Srbiju.

Srpska vlada odavno je donela odluku da sunarodnicima iz okolnih država omogući da se školuju kao studenti iz Srbije. Ništa neobično. To čine i druge države. Hrvatska vlada, osim što je dijaspori dala biračko pravo i putovnice, daje državne stipendije hrvatskim studentima iz BiH. Mađarska je Mađarima iz Vojvodine, koji su hteli, dala pasoš i državljanstvo. Njihova deca mogu da biraju koji će fakultet da upišu. Da li neko u Pešti potpisuje peticiju protiv mađarskih studenata iz Srbije ili Rumunije? Plaćaju li njihovi roditelji porez u Mađarskoj? Pustite vi Ilinois i Kaliforniju.

Teško mi je poverovati da se intelektualac poput Mandića pre nego što sedne da komentariše „smešne argumente“ iz mog teksta prethodno ne raspita o temi. Srbi iz Crne Gore ne mogu da uzmu srpsko državljanstvo. Mogu, ali im se onda briše državljanstvo zemlje u kojoj su rođeni. To je odluka Mila Đukanovića još od referenduma za nezavisnost. Dakle, po Mandiću, njima je suđeno da plate skupe školarine. Zalažem se da se najboljima da pravo da studiraju. To će da se vrati ovoj državi višestruko. Prva stvar koju je uradio američki predsednik 2008. godine, kad je buknula kriza, bilo je da objavi kako povećava budžet za nauku i obrazovanje.

Gotovo mi je dirljivo sa kakvim nerazumevanjem se navodi moj „bedni cinizam“ jer ističem primere naših tenisera. „Koga se tiču njihovi roditelji“, pita se Mandić. Prosto, da njihovi roditelji nisu došli u Beograd da studiraju o trošku države verovatno bi danas oni, ali i stotine drugih vrhunskih sportista, igrali negde drugde. Jelena bi možda branila boje Australije, a Novak Kanade.

Zamislite da neki novi Milanković ili Dučić danas raste u Vasojevićima. Mandić poručuje njegovim roditeljima da prodaju njivu (ako je imaju) i da upišu dete na neki privatni fakultet u Srbiji. Ako nemaju – nikom ništa.

Mandić ima puno moralno pravo da predlaže privatne fakultete. I on je svoju decu školovao na privatnim univerzitetima. Ali u Americi. A meni zamera da sa visine delim lekcije neprosvećenim srpskim poreskim obveznicima.

Na kraju, izvinjavam se svima koji su se neopravdano prepoznali u mom komentaru, ali ja ću uvek pledirati da ova zemlja postane pijemont u obrazovanju, nauci, kulturi i sportu, iako znam da bi potpisnici peticije i oni koji ih podržavaju radije igrali u tramvaj ligi. Tu je slabija konkurencija, ali je plasman obezbeđen.

Miloš Hajduković: Peticija za reciprocitet

Povodom teksta „Tesla ne može na budžet“, od 12. avgusta

Dužnost mi je da ponešto objasnim povodom zbrke koja je stvorena oko peticije za ukidanje povlastica crnogorskim studentima, budući da sam autor peticije. Kada sam saznao da je peticija postala popularna, poprilično sam se iznenadio, osobito zato što je napisana još 2011. godine i dugo je tavorila u nekom budžaku interneta. Sama peticija je nastala kao deo lične (prijateljske) rasprave sa kolegama. Niko od nas nije ni sanjao da će postati popularna, a još manje je „izvesni Miloš Hajduković“ želeo da bude pokretač narodnih masa. Međutim, vrag je odneo šalu kada je neko od novinara to preneo kao najnoviju vest, a neki internet portali počeli da umnožavaju i promovišu.

Primetio sam i da veliki broj komentatora nije ni pročitao tekst peticije, već je svako počeo da je tumači u skladu sa svojim predubeđenjima: „milogorci“ su počeli da ismevaju Srbe u Crnoj Gori zato što ih se matica odriče, Srbi iz Crne Gore su peticiju proglasili Milovim maslom, a pojedini Srbi u Srbiji su počeli da, prema starim udbaškim navikama, traže domaćeg neprijatelja i izdajnika „koga treba streljati za primer“. Paranoični su tu videli razne zavere da bi, na kraju, jedan ugledni Srbin iz Republike Srpske (čije ime neću spominjati kako ga ne bih izvrgnuo ruglu) sve preneo u duhovnu sferu i peticiju nazvao „satanskim načelom“.

Moraću da razočaram i g. Nikolu Trklju, jer sam bio među boljim studentima, nije mi tamo neki Crnogorac zaposeo mesto na rang-listi. U svakoj pristojnoj raspravi „argumentum ad hominem“ je nepoželjan, čak i kada samo „otvoreno sumnjate“ kakvi su ljudi sa čijim mišljenjem se ne slažete.

Za nas kao Srbe je žalosno što su naši sunarodnici postali manjina u Crnoj Gori, ali se sa time moramo pomiriti. S druge strane, zloupotrebe postoje jer, budući da sve Crnogorce smatramo Srbima, kod nas je lako dobiti državljanstvo. Srpske pasoše delimo svima poput čokoladica, čak i kad nam to ne traže, poklanjamo kome stignemo. Skoro je i ministar Stefanović likovao što Albanci sa Kosova traže srpske pasoše, pa umalo nismo ostali bez „belog šengena“ zato što su s našim pasošima pohrlili ka zemljama EU. Niko ne juri studente iz Crne Gore odavde, ali bi trebalo da se precizno utvrde uslovi i odrede posebne kvote.

U svemu bi trebalo da važi načelo reciprociteta, a dovoljno je nekoliko pitanja da se utvrdi da reciprocitet ne postoji ni u naznakama: Da li studenti iz Srbije mogu studirati pod istim uslovima u Crnoj Gori? Koji su uslovi za sticanje državljanstva i koliko se na njega čeka? Pod kojim uslovima se lečimo u Crnoj Gori tokom letovanja? Kolika je visina poreza na imovinu za Srbe koji ne poseduju crnogorsko državljanstvo? Imamo li i mi naplatu ekološke takse na granici? Da li je srpski jezik diskriminisan? Možemo li bez straha reći u Crnoj Gori da smo srpske nacionalnosti? Imamo li pravo da negujemo srpsku kulturu?

Sva ova pitanja zahtevaju odgovor i, slažem se, ne mogu se rešavati peticijama, već međudržavnim ugovorima, ali tu dolazite vi, gospodo novinari, kao naši glasnogovornici. Vi morate uticati na premijera i vladu, jer često zaboravljamo da ovaj narod, kao i novinari sa njim, nije „stvoren samo knjaza radi, da mu daje poreze i hvale, da ga dvori i ponizno kadi“, već i da zahteva od njega kao predstavnika da se svim pravnim sredstvima bori za boljitak naših sunarodnika, ma gde oni bili.

Što se sportista tiče, koje u svom tekstu pominje g. Trklja, odavno je sport u celom svetu dehumanizovan, pretvoren u moderno gladijatorstvo, a sportisti postali roba koja se kupuje i prodaje i ima žig koji mu sponzor utisne. Sport nam je postao uteha, njime kompenzujemo sve druge životne i nacionalne neuspehe – što su nam neuspesi veći, slavlja su nam bučnija. Neumesno je pominjati Teslu, Pupina, Milankovića i Dučića, jer, da danas žive u Srbiji, teško da bi do posla došli pored stranačkih jurišnika, rođaka, kumova, pobratima, starleta i ostalih fela.

Autor je doktorand Univerziteta u Beogradu

(Politika)