"Napredni u nazadovanju" - Prilog razumevanju srpsko-crnogorskog spora

„Istraživanja pokazuju da svakim danom pada broj vjernika SPC. Ljudi su sada ambivalentni u Crnoj Gori, izmanipulisani (...) Mi moramo pomoći CPC da izraste u ozbiljnu instituciju i da sjutra iziđe pred svoje sestrinske crkve i zatraži povraćaj (istakao P.G.) autokefalnosti (...) Ne smijemo dozvoliti da nas prikazuju kao nacionaliste, kao ekstreme“ (Ljubomir Filipović, radio emisija Znam da znaš od 06/09/2021) [1]

„Crnogorska nacija je najbrojnija nacija u Crnoj Gori. I to kakva nacija. Nacija koja se razvija (istakao P.G.) A srpska nacija u Crnoj Gori, koju ne možemo prebrisati i koja je imala jake korijene i jak kontinuitet i značenje u Crnoj Gori, osuđena je na jedno dostojanstveno povlačenje. (istakao P.G.) Da budem konkretan: svi mi u Crnoj Gori koji se izjašnjavamo kao Srbi nijesmo mogli uticati na svoju djecu da se pišu Srbi nego Crnogorci. Mlada javnost Crne Gore u stvari učvršćuje crnogorsku naciju (...)“ (Novak Kilibarda, intervju za nedeljnik Monitor 2000. godine) [2]

Nemojte mislit da na višinu tijeh srbaljskih izvanjaca iz 90-ih, koji ka’ takvi još ni 1 mm svojijeh korijena u niđe ništa crnogorsko puštali nijesu (previše im je stransko ovdašnje podneblje – ne znam za podzemlje) – malina pomeđu vas, postojbnika a starośeđelaca Crne Gore: gleda, doživljava i tamo-njih ”ljubi” nešto baš mlogo drugojače od ovoga što ovđen pišem, tojest – od autora ovijeh redova. (…) Naša su čeljad napuštala Crnu Goru, a izbjeglice-uteklice (falsifikovani Srbi, posrbice, dodao P.G.) su ovđen ostajale i kotile se. (istakao P.G.) O ”zapošljavanju” po našim manastirima, crkvama, parohijskim domovima i ne znam đe još sve – okolo tisuću crnomantijaša uteklica, tijeh bahatih, opasnih, agresivnih i primitivnih ”božjih službenika” srednjevjekovnoga mentalnoga sklopa, punanih mržnje spram svih drugih naroda i vjera, duhovnim bogobitinama i u istom smislu glibovima – da ne zborim.

Tu je već zaslužan oni lanik lipsali jarac. (misli na mitropolita Amfilohija)

(prvak crnogorskog šovinizma Miodrag Bajković, kolumne na portalu Aktuelno.me) [3]

Citati su navedeni da bi javnost u Srbiji videla kakav pritisak srpska zajednica trpi u Crnoj Gori u vreme kada je državna vlast "naklonjena" srpskom narodu. Ono što je pre dvadeset godina bilo sporadično, danas se svakodnevno čuje sa mnogih adresa. To su otvorene uvrede i pretnje srpskom narodu i SPC. Od 45% izjašnjenih Crnogoraca sa prethodnog popisa - sličan svetonazor ima 2/3 njih, odnosno 30% građana Crne Gore. Taj broj je rastao i rašće ukoliko se ne dese neke temeljne promene u elitama.

Ono što je pre dvadeset godina bilo sporadično, danas se svakodnevno čuje sa mnogih adresa. To su otvorene uvrede i pretnje srpskom narodu i SPC. Od 45% izjašnjenih Crnogoraca sa prethodnog popisa - sličan svetonazor ima 2/3 njih, odnosno 30% građana Crne Gore. Taj broj je rastao i rašće ukoliko se ne dese neke temeljne promene u elitama

Povod za ovaj tekst je ujdurma koja se u CG podigla u vezi sa dve izjave Vojislava Šešelja date Hepi televiziji. [4] U tekstu se, međutim, ne bavim govorom mržnje kao takvim, nego fenomenom šovinizma, koji je jedna forma govora mržnje. Drukčije rečeno, govor mržnje je sastavni deo šovinističke retorike jer je šovinizam u svojoj suštini mržnja ili prezir. Svima nama koji se bavimo društvom i ideologijama nekad se desilo da preteramo, da nešto „teško i neprihvatljivo“ izjavimo ili napišemo o drugim narodima. Ali dve stvari nas razlikuju od javnih ličnosti. Prvo, naš uticaj na ljude je mnogo manji; drugo, pomenuti stavovi nisu deo našeg svetonazora, ideologije ili političkog programa, nego su isprovocirani nekom situacijom. Posle se obično „grizemo za jezik“, što znači da nas muči savest.

Društvo koje sankcioniše Šešelja i Marića, koje optužuje Vesnu Bratić za šovinizam, politički pokret Dveri iz Srbije naziva fašističkim, a prećutkuje otvoreni šovinizam Draginje Vuksanović Stanković i gorepomenutog Miodraga Bajkovića je dvolično i srlja u propast.

Poslednjih godina crnogorski šovinizam doživljava uzlet i „napredak“. Bilo je šovinizma i ranije, u prvim generacijama tzv. indipendista; devedesetih godina se pisalo i govorilo svašta, ali ovo što čitamo u protekle dve godine je i kreativnije i mnogobrojnije, u smislu količine aktera i propagandnih tekstova. Od portala na kojima se oglašavaju prednjače AntenaM, Aktuelno.me i CDM, mada ih ima još.

Crnogorci, kako god da shvatimo taj pojam, a on ima barem četiri značenja, su gord narod. Razlika između naroda i nacije je ovde ključna. Narod je tradicionalna kategorija, nacija savremena. Nacije za razliku od naroda imaju razvijenu svest o sebi, svojoj istoriji i tradiciji. U Crnoj Gori su se tokom XX veka iz jednog naroda razvile dve nacije, podeljene u pogledu na zajedničku prošlost.

Crnogorsko društvo delim na Crnogorce, Crnogorce i manjinske narode. Crnogorci su Srbi iz Crne Gore, to „crnogorac“ im je zavičajni i državni identitet (državljanstvo). Crnogorci su nacija nastala u XX veku i sebe ne smatraju delom srpske nacije. Ima tu još nijansi, ali ovo je bazično fiksiranje pojmova.

U ovom tekstu ću se baviti narastajućim šovinizmom u okvirima etničkog (nacionalnog) crnogorskog korpusa. Mišljenja sam da je to ključni razlog nestabilnosti crnogorskog društva. Dakle, ne Srpski svet, nego ekstremizacija crnogorskog korpusa.

Pored „pametara“ druge generacije crnogorskih šovinista [5], tipa Novaka Adžića, Draginje Vuksanović Stanković, Miodraga Vlahovića ili Miodraga Bajkovića, pojavio se podmladak.

Nisu svi nacionalni Crnogorci i crnogorski državni suverenisti/indipendisti istovremeno i šovinisti. Daleko od toga! 

Nacionalna i državna separacija ne mora da ide u krajnost šovinizma. Nisu svi nacionalni Crnogorci i crnogorski državni suverenisti/indipendisti istovremeno i šovinisti. Daleko od toga! Ima tu ljudi sa kojima se idejno ne moramo slagati, ali koji su uprkos tome mentalno i ideološki normalni, poput Nebojše Medojevića ili Milana Popovića. Jedno je ideja o nezavisnoj Crnoj Gori, ona se mogla braniti i na civilizovan način, sa zdravim ekonomskim i istorijskim argumentima, ta ideja je ravnopravna sa idejom za zajedničku državu sa Srbijom. Sasvim drugo je kada se ideja crnogorskog suverenizma/indipendizma upari sa identitetskim narativom dukljanstva, komitskim pokretom i ideologijom „Nikad više 1918“, idejom o nekakvoj autokefalnoj CPC i moralno superiornoj crnogorskoj naciji koja (što bi rekao Miodrag Vlahović) „nema prazne istorijske intervale“, a koju su Srbi okupirali i kradu joj istoriju evo već dvesta leta. Oni, dakle, sebe ne doživljavaju samo kao takmace na trenutnom tržištu političkih ideja, nego kao borce protiv jedne aždaje (velikosrpske ideologije) u metaistorijskom (metafizičkom) ProstorVremenu (termin pozajmljen od Milana Popovića).

I među srpskim, bilo crnogorskim ili srbijanskim, poznatim i anonimnim, unionistima ima šovinista, onih koji nipodaštavaju suprotnu stranu i oduzimaju joj pravo na postojanje i ljudskost. Uvrede tipa „Montenegrini, Dukljani, Milogorci, Monteprkno“ i slične, samo raspiruju međunacionalnu mržnju. Pretnje tipa „Nas je deset miliona, njih trista hiljada – lako ćemo se sa njima razračunati“ imaju, po mom sudu, razoran efekat. U životu i politici zagovornik sam dogovora umerenih ljudi sa obe strane. Ako ekstremi vode glavnu reč – nikome ne bude dobro. Da li je ovo dobra formula za izlazak iz crnogorsko-crnogorskog sukoba - ne znam, ali ne vidim nijednu drugu alternativu.

Nacionalno pitanje kasnije formiranih nacija (Crnogorci, Bošnjaci, Makedonci) je kontraverzno i gotovo nužno dovodi do šovinističkih kvalifikacija. Nove nacije nastaju iz zaokruživanja jedne grupe ideja u nacionalni program (nacionalizam je ideologija koja stvara nove nacije). Sukob nacionalizama oko jezika, vere, tradicije, kulture i istorije se vodi na više ravni; na naučnoj, političkoj i svakodnevnoj, i na svim tim ravnima dolazi do niskih udaraca (uvreda, falsifikovanja, predrasuda i slično). Proces separacije i razgraničenja je težak i na nivou pojedinaca (raskidi, razvodi, porodične svađe, deoba imanja i slično) i privrednih subjekata; na nivou društava i država to je znatno komlikovanije i dugotrajnije. Ti procesi su neretko praćeni oružanim sukobima i višegodišnjim verbalnim sporovima.

Proces separacije i razgraničenja je težak i na nivou pojedinaca (raskidi, razvodi, porodične svađe, deoba imanja i slično) i privrednih subjekata; na nivou društava i država to je znatno komlikovanije i dugotrajnije. Ti procesi su neretko praćeni oružanim sukobima i višegodišnjim verbalnim sporovima

Sve šoviniste (ekstremne nacionaliste) karakterišu (1) verovanje u nacionalnu superiornost i (2) negativno zasnivanje svoje ideologije. Oni se primarno ne bave sobom, svojom zajednicom i vrednostima, nego to rade posredno - ističu sebe poništavajući/optužujući drugog/neprijatelja. Tako je sastavni deo njihovog bića neprijatelj koji ih konstituiše. I to ne neki istorijski neprijatelj (recimo, Osmanlijsko carstvo), nego danas postojeći, prema kome su usmerene predrasude, netrpeljivost i konstantno prikazivanje neprijatelja u negativnom svetlu.

Ovde ću se osvrnuti na delo Balše Kneževića, kolumniste i glavnog urednika portala Aktuelno.me. [6] On je „idealan tip“ da oslikamo kako „mali crnogorski Perica“ (ili Đokica, kako je kome draže) vidi savremene balkanske geopolitičke prilike i odnos srpstva (crnogorstva) i crnogorstva. Ali ne onaj naivni Perica iz viceva, nego jedan pažljivo odgajani i ozlobljeni Perica, koji sipa mržnju u javni prostor. Dovoljno je pogledati naslove njegovih tekstova i kategorije koje koristi da bi se naslutilo o kakvom se ideološkom teroristi radi (pornografija Kosovskog boja, svetosavska sekta, patoka od čoeka, krvave mantije, masne brade, krvavi Jovan (Joanikije), kudravi izrod (Dritan), okupatorsko orgijanje). Očigledno da je čovek ovako „divnog vokabulara“ kosmopolita i borac za građansku Crnu Goru!

Evo jednog nacrta ideologije koju afirmiše Balša Knežević:

• Borba lažima protiv laži

• Postupaju kao oni koje kritikuju

• Poništavanje istorijskih akata/“vakat je da nam vrnu oteto“

Borba lažima protiv laži

U neformalnoj logici postoji logička greška koja se zove Napad na strašilo (The Straw Man Fallacy). Svodi se na to da jedan sagovornik izvrće smisao teze drugog sagovornika da bi je lakše opovrgnuo, pobio ili obesmislio. Pribegava mu se jer je mnogo lakše pobiti prilagođenu/izmenjenu tezu (strašilo) nego izvornu. Grubo rečeno, to rade crnogorski ultranacionalisti i šovinisti. Svode srpsku istoriju na određeni broj teza, koje tretiraju kao činjenice i pobijaju ih ili samim tim činom svođenja na strašilo ih obezvređuju, stvaraju od njih neistine koje im idu u prilog.

Ima nebrojeno primera za ovo što tvrdim, a pošto ovo nije prilika da se svima njima bavim, samo ću navesti nekoliko upečatljivih i pokazati da su u pitanju notorne laži i manipulacije.

Na primer, na početku teksta „Pornografija Kosovskog boja. Propagandni začetak moderne srpske mitomanije“ [7] Balša Knežević piše: „Dobrica Ćosić, književnik, jedan od idejnih tvoraca takozvanog Memoranduma SANU koji važi za „oca srpske nacije“, u napadu iskrenosti i očiglednog sagledavanja činjenica napisao je u svom djelu „Deobe“ – „laž je srpski nacionalni interes“.

Osim konstatacije da je Ćosić književnik ništa od navedenog nije istina.

Prvo, Ćosić nije ni autor ni potpisnik Memoranduma SANU, a da li je idejni tvorac tog teksta, to se ne zna. A ne zna se ni kako se utvrđuje da li je neko ko nije potpisnik nekog teksta njegov idejni tvorac, inspirator, siva eminencija i slično. Memorandum jesu pisali njegovi prijatelji, kolege akademici i istomišljenici, ali sigurno da postoji razlog zbog koga on nije među potpisnicima. Nisam dovoljno upućen, ali mislim da je to zato što je Ćosić polovinom 80-ih imao svoju inicijativu „Odbor za odbranu slobode misli i izražavanja“ i da nije mogao "istovremeno" da učestvuje u više projekata.

Drugo, Ćosić je „otac srpske nacije“ isto onoliko koliko je srpskoj naciji pevačica Svetlana Ceca Ražnatović majka. Ove frekventne fraze „otac nacije“ i „majka nacije“ nisu proizvod naučne analize ili polemike (kao što je ono čuveno analoško pitanje „Da li nacije imaju pupak?“ iz debate Gelnera i Smita), nego su proizvod medijsko-propagandnog rata u vezi sa raspadom Jugoslavije. Ne znam ko je prvi put upotrebio termine otac i majka srpske nacije, ali sam siguran da je to urađeno iz zle namere (i prema Ćosiću, i prema Ceci, i prema srpskom narodu u celini).

Treće, kada je u pitanju rečenica „laž je srpski nacionalni interes“ – ona je interpretativni konstrukt i tendenciozna neistina Kneževića, bazirana na poznatom Ćosićevom pasažu o laganju iz romana Deobe (1961). To nije obična laž, nego duboka i slojevita.

Ćosićev citat nije naučna istina, nego deo književnog narativa i umetničke istine. Književne istine su važne podjednako kao i naučne, ali te dve klase istina nemaju istu formu, do njih se ne dolazi na isti način i teško da imaju status očiglednosti, kako za pisca tako i za čitaoca

Prvo, Ćosić nigde ne koristi ovu formulaciju, nego neke njoj slične („laž je vid našeg patriotizma“). Drugo, Ćosić tu rečenicu nije napisao u napadu iskrenosti i očiglednog sagledavanja činjenica – kako piše Knežević – nego je to deo književne naracije i imaginacije koji izgovara njegov književni junak. Kneževićeva formulacija „u napadu iskrenosti“ insinuira da Ćosić inače piše neiskreno, da zna istinu, ali namerno piše laži i neistine, a da ga ponekad ipak spopadne napad iskrenosti! Druga formulacija „očigledno sagledavanje činjenica“ je, takođe, potencijalno zavodljiva. Ćosićev citat nije naučna istina, nego deo književnog narativa i umetničke istine. Književne istine su važne podjednako kao i naučne, ali te dve klase istina nemaju istu formu, do njih se ne dolazi na isti način i teško da imaju status očiglednosti, kako za pisca tako i za čitaoca. Intuicija kao neposredno (očigledno) sagledavanje činjenica prisutna je i u umetnosti i u nauci, ali to ne znači da su te istine drugima očigledne. Naučnik nastoji da ih što jasnije formuliše i dokaže, a pisac ih stilski uobličava tako da je potrebna dodatna hermenautička analiza da bismo se do njih probili. U tom smislu, mi kao čitaoci lakše dopiremo do tih „očigledno sagledanih naučnih činjenica“ nego do njihovog književnog pandana. Mnogo nam je lakše da konstatujemo da je nešto „očigledna i očigledno sagledana činjenica“ u nauci nego u književnom tekstu, premda ni to nije nemoguće. Pošto pomenuti odlomak nije deo Ćosićevog eseja, kolumne, analize ili naučnog rada, nego romana (književnog teksta) do tih činjenica nije se tako lako probiti. Nije lako shvatiti značenje reči ni u celini književnog teksta, a nemoguće ih je shvatiti kada se iz tog teksta istrgnu. Tako postaju pogodne za izvrtanje smisla i manipulaciju, što je ovde slučaj. Pisac može, ali i ne mora da se slaže sa idejama, tezama i razlozima koje izgovaraju njegovi junaci. A te teze i ideje nemaju fiksiran istinosni status, nego „služe“ kao delovi u celini književne istine koju „podupiru“. Dakle, ne mogu se tumačiti bukvalno i doslovno, nego holistički i preneseno.

 I to je ono što je karakteristično za većinu crnogorskih šovinista - na talasu teze o velikosrpskom razbijanju Jugoslavije ide se na reviziju celokupne istorije prostora koji danas pripadaju Crnoj Gori

Iz konteksta pomenute Kneževićeve kolumne vidi se da je rečenica „laž je srpski nacionalni interes“ pripisana Ćosiću kao njegov naučni uvid i političko-ideološki stav o srpskom narodu, a ona to uopšte nije. Istoričar Boris Radaković analizirao je taj slučaj i utvrdio da je reč o propagandi. [8] Ovde je upravo o tome reč – o borbi da propaganda i laž postanu deo zvanične istorijske istine. I to je ono što je karakteristično za većinu crnogorskih šovinista - na talasu teze o velikosrpskom razbijanju Jugoslavije ide se na reviziju celokupne istorije prostora koji danas pripadaju Crnoj Gori.

Postupaju kao oni koje kritikuju

U prethodnom slučaju pomenuo sam Ćosića. Na njega crnogorski šovinisti bacaju „drvlje i kamenje“ kao na „oca srpske nacije“, velikosrpskog nacionalistu i inspiratora „Memoranduma SANU“. Ćosić je, dakle, čas šovinista i velikosrpski ekspanzionista, čas je u pravu kada kaže da je „laž srpski nacionalni interes.“ Kada im treba, on je u pravu, kada im ne treba – on je najgori. Na sličan način tretiraju i druge entitete poreklom iz Srbije. Kada Hepi TV ili Informer piše nešto njima u korist, onda ih tretiraju kao relevantan izvor informacija; kada ih kritikuju, onda su to srbijanske "štenare i kuhinje velikosrpskog nacionalizma".

Oni ne negiraju srpsku naciju, ali njene pripadnike u CG zovu posrbicama ili falsifikovanim Srbima, njihovu crkvu zovu Crkvom Srbije, svetosavskom sektom i okupatorskom crkvom, njihovog patrijarha zovu Patrijarhom Srbije

Njima su idealni Srbi Latinka Perović, Nenad Čanak, Milivoj Bešlin, Tomislav Marković, Dragan Bursać i Aleksej Kišjuhas. Oni priželjkuju da svi Srbi budu kao ovi pobrojani – koji, uzgred budi rečeno, godinama ispovedaju to da nisu Srbi.

Balša Knežević koristi tehniku koju je razradio njegov stariji kolega Darko Šuković. Sve one zamerke koje upućuju svojim neprijateljima – oni sami čine.

Ja ne negiram srpsku naciju kao neki crnogorsku – ume svojim sagovornicima često da kaže Darko Šuković. Šuković i Knežević, doduše, ne negiraju srpsku naciju, ali govore o njoj i njenim institucijama sve najgore. Oni ne negiraju srpsku naciju, ali njene pripadnike u CG zovu posrbicama ili falsifikovanim Srbima, njihovu crkvu zovu Crkvom Srbije, svetosavskom sektom i okupatorskom crkvom, njihovog patrijarha zovu Patrijarhom Srbije, a jedan od njih, Vladimir Jovanović, patrijarha naziva Porfirije Prle Perić! Prvak crnogorskog šovinizma Miodrag Bajković je prošle godine preminulog mitropolita Amfilohija nazvao „lanik lipsali jarac“, svodeći ga na umrlu životinju. Oni kao da se takmiče ko će sočnije i kreativnije da obezčoveči i uvredi Srbe, srpsku kulturu i srpsku naciju.

U tekstu „Ili Crna Gora ili svetosavska sekta“ [9], objavljenom na Božić 2022, Balša Knežević piše:

„Svetosavski kult krvi i tla koji se vodi pod akronimom SPC, u javnosti poznat kao „svetosavska sekta“ (SS) je organizacija zasnovana na ratnohuškačkoj, neočetničkoj, velikosrpskoj fašističkoj ideologiji i predstavlja društveno-politički kancer koji razjeda vitalno tkivo države Crne Gore i crnogorskog naroda. Takvo stanje zastupljeno je još od 1918. godine kada je ova melevolentna organizacija sklepana u velikosrpskoj fabrici laži i propagande nakon nasilne okupacije Crne Gore i otimanja njenih svetinja. Osim što je svetosavska sekta direktno odgovorna za podstrekivanje zločina koji su rezultirali stotinama hiljada stradalih i raseljenih prilikom sukoba na prostoru bivše SFRJ, podsticanjem najnižih animalnih, ruralnih i nacionalističkih poriva kod građana, ova destruktivna organizacija uporno gura društvo u kulturološku propast.“ (boldovao P.G.)

SPC se poredi sa bankom, mitropolija sa filijalom, a mitropolit sa šefom i pri tom naziva svetovnim imenom. Pripisuje mu se izobličeno demonsko lice. SPC se poredi sa kancerom zdravog tkiva CG i traži se „hemoterapija za svetosavski sektaški kancer

Ovo može da napiše samo ideološki ozlobljen i poremećen um. Onaj koji gaju frustracije zbog nekih istorijskih nepravdi koje bi trebalo da ispravi. Oni, dakle, priznaju srpski narod, ali njegovu krovnu duhovnu instituciju nazivaju „svetosavskom sektom, kultom krvi i tla, društveno-političkim kancerom, melevolentnom/zlonamernom i destruktivnom organizacijom, odgovornom za otimanje svetinja i podstrekivanje na rat i zločine“. SPC nije ništa od navedenog. Knežević i ta družina su SPC redukovali na strašilo koje je samo po sebi talog i bezvrednost, nije ga ni potrebno pobijati.

I istom tekstu Knežević piše: „U strogom centru Tivta (...) desio se incident kada je na zidu jedne stambene zgrade osvanuo mural sa grotesknim, od zla izobličenim, demonskim licem pokojnog šefa crnogorske filijale Svetosavskog kulta krvi i tla Rista Radovića, alijas Amfilohija.“ (boldovao P.G.)

SPC se poredi sa bankom, mitropolija sa filijalom, a mitropolit sa šefom i pri tom naziva svetovnim imenom. Pripisuje mu se izobličeno demonsko lice. SPC se poredi sa kancerom zdravog tkiva CG i traži se „hemoterapija za svetosavski sektaški kancer“. Već sam pominjao i neke druge pripadnike mlađih generacija Crnogoraca koji su SPC nazivali „crnim srcem velikosrpskog projekta“ i „osmim putnikom na crnogorskom državnom brodu“. [10]

Šovinizmom proglašavaju ono što drugi rade, nekad pogode, a češće izvrću reči svojih suparnika i tumače ih kao šovinizam. Svoj šovinizam ne vide, iako ga ispoljavaju, premda se trude da ga maskiraju u građansko-multikulturnu retoriku tolerancije i pomirenja

Jezik, stil, kategorije, naglasak i ton, poređenja – sve ovde vrvi od šovinizma i uvreda najprizemnije vrste. Kako nedavno napisa Stefan Đukić, kolumnista i profesor filozofije iz Bara „nekima je straw man fallacy način života“ [11] Balša Knežević je, iako Đukić ne cilja na njega u svom tvitu, pripadnik te grupe ljudi. Oni optužuju druge da rade upravo ono što je njihova glavna odlika. Šovinizmom proglašavaju ono što drugi rade, nekad pogode, a češće izvrću reči svojih suparnika i tumače ih kao šovinizam. Svoj šovinizam ne vide, iako ga ispoljavaju, premda se trude da ga maskiraju u građansko-multikulturnu retoriku tolerancije i pomirenja. Nije dovoljno reći da se zalažeš za multuetničko građansko društvo, treba to i pokazati. Sem toga, nacionalizam (nijedan pa ni srpski) nije opozitan građanskom društvu, osim ukoliko nije ekstremni.

Poništavanje istorijskih akata/“vakat je da nam vrnu oteto“

Na sajtu episkopije ostroško-nikšićke CPC nalazi se biografija samozvanog mitropolita Mihaila Dedeića. U poslednjoj rečenici njegove biografije stoji „Privremena rezidencija je u Vladičanskom domu na Cetinju, do prelaska u Cetinjski manastir.“ [12] Dakle, očigledna i obnarodovana pretenzija zauzimanja sedišta MCP SPC. Šovinizam, dakle, nisu samo predrasude, netrpeljivost i otrovne misli prema drugoj zajednici, nego otvoreno kidisanje na nečiju imovinu i istorijska prava. Nasilje! Mi mislimo da je promena Đukanovićevog Zakona o slobodi veroispovesti nešto promenila u Crnoj Gori. Kada se vrate na vlast, u kojoj god formi, oni će doneti mnogo gori zakon od onog iz 2019. godine.

Poznat je zahtev CPC da im država CG omogući da služe u hramovima koje sada koristi SPC, da im se dodeli vreme kada bi mogli da služe Liturgije u njima, iako oni dobro znaju da je to u sukobu sa kanonskim poretkom Pravoslavne crkve. Crna Gora ima problem ne samo sa etno-nacionalnim (identitetskim) pitanjem, nego i sa crkvenim. Oba ta pitanja su povezana sa državnošću i istorijom. Blaženopočivši mitropolit Amfilohije verovao je da će sa osamostaljenjem Crne Gore zahtevi grupe indipendista postati umereniji i da će srpski narod i SPC imati normalan status u toj zemlji. Nažalost, prevario se! Ali se i druga strana prevarila.

Kada je krajem 2019. predsednik CG i ujedno predsednik najjače partije DPS-a obznanio da će ići na osnivanje crkve svi su ga napali zbog toga. On je dobro uvideo tekući problem (jedan deo građana CG ima problem sa verskim slobodama), ali je hteo da ga reši na loš način (ugrožavajući drugi deo CG i na nekanonski način). Crkveni problem u CG tinja decenijama. Pitanje crnogorskog jezika otvoreno je 1972, a formalno zatvoreno 2011. Crkveno pitanje je aktuelizovano početkom 90-ih. Crnogorcima (jednom velikom broju) je za zaokruživanje nacionalnog pitanja, pored države i jezika, potrebna njihova crkva, jer SPC ne smatraju svojom. Status SPC u CG bio je mnogima od njih važniji od samostalnosti države. To su početkom 90-ih u svojim analizama izneli Dragoje Živković i Radovan Radonjić – kada svedemo SPC na pravu meru, kada zaživi ideja CPC, onda će sa srpstvom u CG biti gotovo (parafraziram Dragoja Živkovića). [13] Tri decenije nakon tih analiza crkveno pitanje došlo je na politički dnevni red u CG. Nekad je to mislilo 10% CG, danas to misli preko 30%. Nekad su o tome pisali pojedinci u nedeljniku Monitor i nekim drugim listovima, danas to čitamo svakoga dana od mnogih ljudi na mnogim portalima i tviter nalozima.

Zadiranje u srpski nacionalizam od strane crnogorskog nacionalizma poprima obrise šovinizma i nacizma. To je eskaliralo nakon nezavisnosti 2006. Crnogorska nacija mogla se zaokružiti na jedan normalniji način, bez tolike netrpeljivosti prema Srbima i srpstvu, bez mržnje, otimanja, uvreda, uz dogovor i razgovor. Odabrali su drugačiji put. I taj put je doveo do brojnih reakcija sa srpske strane, manje ili više opravdanih.

Oni i njihovi prethodnici definisali su svoju (crnogorsku) naciju, jezik i crkvu kao temelje države Crne Gore, a sve to je, po njima, kompatibilno isključivo sa nekim tuđmanovskim procentom Srba u CG i marginalizovanim institucijama srpskog naroda, a pogotovo nasleđem Crne Gore Petrovića. Za njih je SPC politička institucija Srbije u Crnoj Gori i neće se smiriti dok joj ne "smanje kapacitet"

Pre nekoliko dana Stevo Vučinić je izjavio „Argument vanjskih i unutrašnjih sila, kojima se podupire Srpska crkva u Crnoj Gori, kao stožer anticrnogorske lige, lomi se samo i jedino Crnogorskom crkvom kao kontraargumentom. Ona će, i kod vjerujućih i kod njenih poštovaoca, osnažit crnogorski identitet i multiplicirati sile koje podupiru državni suverenitet. A Srpska crkva biće prinuđena da koegzistira u bitno smanjenom kapacitetu, nemoćna da ugrozi državne temelje. I to pitanje se može riješiti samo na ovaj način i samo na ovaj način. Svaki drugi je s ruke „srpskom svetu“ i periodično će dovoditi u pitanje egzistenciju Crne Gore kao suverene države.“ (boldovao P.G.) [14] Sa ovim se slaže većina "teoretičara"/ideologa crnogorske nacije, na primer Ljubomir Filipović, Nemanja Batrićević i Živko Andrijašević.

"Zamislite situaciju da neko muslimanima ili katolicima u CG brani da uđu u svoje hramove ili džamije, to bi bio skandal svjetskih razmera (...) Mi i dalje svoju đecu moramo krštavati u otetim crkvama od strane ljudi koji negiraju našu nacionalnu zasebnost i preci nam leže u crkvenom zemljištu koje je prepisano Crkvi Srbije...ako neko misli da će to pitanje tek tako nestati sa dnevnog reda, bojim se da se vara i da će se iznenaditi grdno kada dođe vreme da se to pitanje reši - izjavio je dr Nemanja Batrićević, politikolog sa podgoričkog FPN u radio emisiji Drugačija radio veza [15]

Oni i njihovi prethodnici definisali su svoju (crnogorsku) naciju, jezik i crkvu kao temelje države Crne Gore, a sve to je, po njima, kompatibilno isključivo sa nekim tuđmanovskim procentom Srba u CG i marginalizovanim institucijama srpskog naroda, a pogotovo nasleđem Crne Gore Petrovića. Za njih je SPC politička institucija Srbije u Crnoj Gori i neće se smiriti dok joj ne "smanje kapacitet".

„Pitanje je da li je ovom velikosrpskom izmećaru koji službuje u genocidno-okupatorskoj pseudocrkvi, imalo neprijatno što je sa sve policijskom i vojnom pratnjom (...) uzurpirao tron crnogorskog sveca?“ Ovako Balša Knežević piše o novoizabranom mitropolitu crnogorsko-primorskom Joanikiju. Miraša Dedeića bi da smeste u Cetinjski manastir, a mitropolita Joanikija (Mićovića) da isteraju. Ko išta zna o crkvenom poretku, zna da su te dve ličnosti neuporedive. Joanikija je za mitorpolita crnogorsko-primorskog izabrao Sabor SPC, a Mihaila je iz svešteničkog čina raščinio patrijarh Vaseljenske patrijaršije. Tu svaka diskusija prestaje!

Na kraju jedno lično zapažanje, a u vezi sa jednim od izvora crnogorskog šovinizma. Crnogorski čovek je, grubo rečeno, gord i konzervativan. Obe te osobine mogu voditi u šovinizam.

Svi Crnogorci, i oni koji sebe ne smatraju delom srpstva i oni odani srpskom rodu imaju crtu nadmenosti/gordosti – želje da budu prvi, najbolji, najjači, najveći. Ovi drugi bi da budu „so srpstva“, „Proto Srbi“ ili Srpska Sparta. Ovo prvi su opterećeni poređenjem sa Srbima, svojom superiornošću u odnosu na njih (Mi nijesmo imali prazne istorijske intervale, mi smo imali državu prije Srba, mi smo imali prvu štampariju...) i optužbama da su Srbi okupatori, lopovi, lažovi, da su čak izvršili dva genocida nad Crnogorcima. Po rečima istoričara Miloša Kovića verovatno je ta mentalitetska crta gordosti jedan od faktora koji je tokom prošlog veka doveo do cepanja jedinstvenog naroda na dve nacije.

Jezik i mesto rođenja kao važna lična identifikacija koja određuje društvenu poželjnost i propusnost u karijeri – to je potpuna suprotnost građanskim vrednostima, a da ne govorim o pozivanju na plemensku pripadnost. Jezik i mesto rođenja (a bogami i ukopa) neodoljivo podsećaju na „krv i tlo“. To zagovaraju neki kojima su „usta puna“ građanskih i evropskih vrednosti

Crnogorsko društvo je konzervativno, porinuto u istoriju i tradiciju za nijansu više nego okolna društva. Vezanost za starine u jeziku i običajima se u procesu tranzicije društva donekle izopačila. U političkom životu Crne Gore često se mogu čuti izrazi tipa – (gradimo) građansko društvo, (usvajamo) evropske vrednosti, (približavamo se) evroatlanskim standardima. Sa druge strane, neretko se u javnim raspravama čuje nešto poput „ja sam Katunjanin, ja sam sa Cetinja ili nekog okolnog sela, ja sam iz određenog plemena ili nahije, ja sam iz Stare Crne Gore, moji su se kopali ođe i slično“ u smislu da taj neko ima više prava da odlučuje o Crnoj Gori, da je u nekom smislu vredniji u odnosu na stanovnike drugih krajeva države, da Crnu Goru voli, doživljava i vrednuje nego drugi građani. Pojedini javni delatnici se identifikuju tako što svom ličnom opisu (mestu gde žive, profesiji kojom se bave, tituli koju imaju, hobiju) dodaju nešto tipa „rođen na Cetinju“ – to se shvata kao nešto posebno, bitno, važno i vredno. Nešto što te na osoben način legitimiše i preporučuje. Sadašnju načelnicu Kliničkog centra u Podgorici, doktorku Radulović, pojedinci su kritikovali kao izbor za to mesto jer govori ekavicu!!! (pri čemu je žena rođena u Makedoniji, gde je provela detinjstvo, a kasnije medicinu studirala u Beogradu). Bilo koga ko nije rođen na teritoriji Crne Gore podrugljivo zovu „izvanjcem“. Prema „Srbijancima“ se odnose kao prema nižoj rasi (otprilike „mi smo kulturni i imamo more, a seljaci iz Leskovca i Ćićevca čuvaju ovce?!“ ili ono čuveno "paradajz turisti"). Jezik i mesto rođenja kao važna lična identifikacija koja određuje društvenu poželjnost i propusnost u karijeri – to je potpuna suprotnost građanskim vrednostima, a da ne govorim o pozivanju na plemensku pripadnost. Jezik i mesto rođenja (a bogami i ukopa) neodoljivo podsećaju na „krv i tlo“. To zagovaraju neki kojima su „usta puna“ građanskih i evropskih vrednosti. Ukorenjenost u zavičaju je bitna i neizbežna čak i za one koji od zavičaja žele da pobegnu. Tradicija je važna, ako se ne zloupotrebljava na ovaj način. A jedan deo građana Crne Gore tradiciju je stavio u službu šovinizma. Napredak u evrointegracijama praćen je nazadovanjem u kulturološkom pogledu.

Zaključak

Politika ekstremnih crnogorskih nacionalista svodi se na sledeće, šovinizmom začinjene, procese prema srpskoj naciji – srpska nacija je osuđena na dostojanstveno povlačenje (Kilibarda), a SPC (koju zovu Srpska crkva ili Crkva Srbije) na egzistenciju u smanjenom kapacitetu (Vučinić). Prema njima, to je aksiom - samo na taj način nezavisna crnogorska država neće biti dovedena u pitanje. Ovo je recidiv one krilatice „Slaba Srbija, jaka Jugoslavija“. A sve to treba da sprovede podmladak tipa Balše Kneževića o čijim evidentno šovinističkim stavovima sam pisao. Ideologija sa tako rigidnim i ekstremnim zahtevima ne ostavlja prostor za dogovor. Iako se zaklinje u dogovor, pomirenje, toleranciju i ostale lepe reči.

Svi navedeni primeri su mali deo crnogorskog šovinističkog narativa. Spisak tih kvalifikacija i uvreda je beskonačan. U ovom tekstu sam pokušao da prikažem deo tog narativa i društvenu klimu koja vlada u društvu u kome deo građana veruje u takve stvari. To društvo je rascepljeno ne na političko-ideološkoj površini, nego dubinski, po svim istorijskim, religioznim, kulturnim i civilizacijskim aspektima.

Srbi su, i to je poslednje dve (neki misle sedam) decenija tekući proces –prokazana i žigosana nacija u Crnoj Gori. Ono što Kilibarda eufemistički imenuje „dostojanstvenim povlačenjem“ je suštinski gledano tiha i prećutna asimilacija i prokazanost. To je evidentno u poslednje dve godine. Milan Knežević ne može da bude ministar jer je Srbin!

Bilo šta Srbi da kažu i zagovaraju – pripisuje im se ekstremizam i želja za rušenjem države, etničkom homogenošću, govori se kako su oni „opozicija državi“, kako idu po mišljenje u Beograd...šta god ti ljudi urade ili kažu, navede se argument zvani „Velika Srbija“

Crna Gora, ako je građanska i multinacionalna, morala bi biti delom i srpska država. Srpska ne kao isključivo srpska, ne kao srpski feud, srpska izborna jedinica ili deo Srpskog sveta, nego srpska zbog toga što u njoj živi srpski narod kao suveren i vekovima utemeljen. Svoj na svome! Po svemu što neki javni delatnici u CG rade, pridev „srpski“ je poprilično prokazan i ocrnjen, kao nešto loše i manje vredno, kao izvor problema.

Bilo šta Srbi da kažu i zagovaraju – pripisuje im se ekstremizam i želja za rušenjem države, etničkom homogenošću, govori se kako su oni „opozicija državi“, kako idu po mišljenje u Beograd...šta god ti ljudi urade ili kažu, navede se argument zvani „Velika Srbija“. Iako postoji mnogo dokaza asimilacije i ugroženosti srpskog naroda u CG, iako postoje brojne uvrede i šovinističke izjave prema srpskom narodu od crnogorskih intelektualaca, niko ne vidi to kao problem, ali je problem Velika Srbija, koja niti je kada postojala niti postoji danas. Srpski svet nije velikodržavni projekat, nego kulturna integracija Srba u balkanskim zemljama.

U nekim krugovima to "iživljavanje" nad svim srpskim je samorazumljivo. Oni Srbe vide kao poremećeno društvo, sklono mitovima i determinisano ka teritorijalnoj ekspanziji. Nije važno šta neko konkretno radi, misli i govori - strpaju vas u taj koš i onda obasipaju sočnim konstrukcijama.

Ne samo da je dozvoljeno i normalno, nego je izgleda poželjno i moderno (što bi rekli mladi - kul, in) opljuvati po Srbima i svemu srpskom. Tretiran si kao junak. Onaj protest na Belvederu kod Cetinja je već ekranizovan, knjiga o tom događaju je napisana, on će vremenom poprimiti mitski, epski status. Mit koji se pravi pred našim očima, a nama prigovaraju istorijsku mitomaniju satkanu od laži.

Nikome iz tog korpusa nijedna od navedenih kvalifikacija iz ovog teksta upućena na račun srpskog naroda nije sporna. Tekstovi poput ovih koje sam citirao, a koje je pisao Balša Knežević, devedesetih su bili margina, danas postaju mejnstrim u tom delu crnogorskog društva.

Crnogorski korpus trebalo bi da vode umereniji ljudi, poput Miodraga Lekića ili Nebojše Medojevića. Oni koji bi sa Srbima napravili dogovor i živeli u miru, bez asimilacije i međusobne netrpeljivosti. Bojim se da to danas nije moguće zbog elite koja vodi crnogorsku naciju. Porast ekstremizma na toj strani glavni je krivac za sve gore odnose između Srba i Crnogoraca

Crnogorski korpus trebalo bi da vode umereniji ljudi, poput Miodraga Lekića ili Nebojše Medojevića. Oni koji bi sa Srbima napravili dogovor i živeli u miru, bez asimilacije i međusobne netrpeljivosti. Bojim se da to danas nije moguće zbog elite koja vodi crnogorsku naciju. Porast ekstremizma na toj strani glavni je krivac za sve gore odnose između Srba i Crnogoraca.

Ne treba vređati drugu stranu, ali ne treba ni ćutati na šovinizam. I ovaj, kao i prethodna dva moja teksta o Crnoj Gori [16] i [17], prilog su apelovanju na dijalog Srba (Crnogoraca) i Crnogoraca, na pokušaj da se napravi društveni okvir za normalnu koegzistenciju ta dva naroda. Alternativa tome je "mrcvarenje" u narednih nekoliko decenija, pokušaj da se, otvoreno ili prećutno, sprovede dominacija, da se procenat jednih uvećava na račun drugih. Čak je i umereni Živko Andrijašević, koji nije zagovornik verbalnih progona, prebijanja i traktorijada (koji, dakle, nije šovinista i srbofob), priznao da je dominacija njegovog bloka cilj, samo se sa svojim istomišljenicima ne slaže oko njegovog dostizanja:

"Crna Gora se sastoji iz dva dijela. I to je konstanta koju moramo prihvatiti kao stanje stvari, a ne incident. Jedino što će se stalno mijenjati, jeste odnos između ova dva dijela Crne Gore, odnosno, mijenjaće se njihova veličina i prevlast. S tim u vezi, mnogi misle da je rješenje "crnogorskog pitanja" u tome da pridobijete one iz susjednog tabora, prevedete ih u svoj i tako ostvarite dominaciju. Smatram da je to pogrešno. Dominacija se, u ovom slučaju, ostvaruje kvalitetom i superiornošću vašeg bloka, a ne dovlačenjem u njega preobraćenika iz suprotnog. Zato je važnije raditi na kvalitetu sopstvenog bloka, nego na diskreditaciji suprotnog." [18]

Ako ovo ukrstimo sa onom mišlju Novaka Kilibarde s početka ovog teksta, to bi značilo da čak i na ovaj mirniji i civilizovaniji način, naizgled pomirljiviji i prihvatljiviji, u nekom tekućem društvenom procesu Crne Gore u naredne dve tri decenije - crnogorska strana jača, a srpska dostojanstveno propada, povlači se i slabi. Nestaje!

To nije prihvatljivo rešenje i na njega se mora odgovoriti.

Autor je profesor filozofije i analitičar društva

Izvori:

[1] https://www.youtube.com/watch?v=0PUqaa_Gjy4

[2] https://vkoprivica.blogspot.com/2012/ elektronsko izdanje knjige Amfilohijeva sabrana nedjela, deo IV, str. 13

[3] https://www.aktuelno.me/crna-gora/moj-pogled-s-visinske-visine-na-visinu-izbjeglica-srbalja-iz-90-ih-na-one-sramne-i-sramotne-glasace-protivu-nezavisnosti-crne-gore-na-referendumu-2006/

[4] Pogledati na 2:20 https://www.youtube.com/watch?v=6E7ucCuGl2U

[5] Ovu podelu pravim po slobodnoj proceni. Prvoj generaciji crnogorskih šovinista pripadaju ljudi poput Jevrema Brkovića, Dragoja Živkovića, Radoslava Rotkovića, Steva Vučinića i njima slični.

[6] https://www.aktuelno.me/author/balsak/

[7] https://www.aktuelno.me/kolumne/pornografija-kosovskog-boja-propagandni-zacetak-moderne-velikosrpske-mitomanije/

[8] https://borisradakovic.com/2020/04/04/stop-antisrpskoj-propagandi-cosic-nije-pisao-pogrdno-o-srbima/

[9] https://www.aktuelno.me/kolumne/bozicna-opomena-ili-crna-gora-ili-svetosavska-sekta-ss/

[10] https://stanjestvari.com/2020/05/03/petar-gordic-da-li-postoje-stvari-koje-ne-postoje/

[11] https://twitter.com/DjukicStefan/status/1485360265172594692?cxt=HHwWiMC9kdPSh50pAAAA

[12] https://www.cpcniksic.me/index.php/i-r-p-li

[13] https://www.in4s.net/pogledajte-ko-je-ideoloski-otac-mila-djukanovica-video/

[14] https://www.aktuelno.me/crna-gora/srpska-crkva-je-instrument-beograda-i-moskve-lomi-se-jedino-crnogorskom-crkvom-kao-kontraargumentom/

[15] https://www.antenam.net/drugacija-radio-veza/231369-zamislite-crnu-goru-nakon-cetiri-godine-vlade-zdravka-krivokapica

[16] http://www.nspm.rs/srbija-i-crna-gora/kuvanje-crnogorske-zabe.html

[17] http://www.nspm.rs/srbija-i-crna-gora/mitropolit-amfilohije-kao-svedok-bozije-ljubavi-u-besudnoj-zemlji.html

[18] https://www.antenam.net/politika/202333-srpski-svet-je-vjecna-prijetnja-crnoj-gori