Mitropolit Amfilohije kao svedok Božije ljubavi u besudnoj zemlji

“Muka mi je od ideje da s tobom dijelim nebo CG, Mićoviću”[1]

Početkom 2020. godine, u vreme pred čuvene crnogorske izbore, ali i tokom čuvenih Litija, pojavio se film Svjedok božje ljubavi. [2]

Taj brutalni propagandni video uradak protiv blaženopočivšeg mitropolita crnogorsko-primorskog SPC Amfilohija Radovića, iako nije istog žanra i obima, može se po količini zluradosti prema Amfilohiju meriti samo sa obimnom knjigom Veseljka Koprivice Amfilohijeva sabrana ne-djela. [3] Film je otprilike kratka verzija te obimne knjige, na čije se elektronsko „izdanje“ ovde pozivam. Uzmemo li u obzir roman Novaka Kilibarde Jevanđelje po Amfilohiju, možemo reći da je to „crna trilogija“ crnogorskog naroda usmerena protiv vladike Amfilohija.

U ovom tekstu ću pokušati da analiziram film iz perspektive pitanja „ko je započeo „spor“ između Amfilohija i etničkih Crnogoraca?“ Sa ove distance to pitanje deluje kao bespredmetno i nevažno, ali „držim“ da to iz jednog bitnog razloga nije tako. Plasira se kao samorazumljiva teza (nešto neupitno, očigledno, nešto što nije potrebno dokazivati), a ona je deo ili kockica crnogorskog nacionalnog narativa, da je početkom 90-ih zli Amfilohije došao u CG i napao, negirao i posrbljavao, ni krive ni dužne, pitome Crnogorce! Pokušaću da pokažem da 1) to nije istina i 2) da su ti „divni“ Crnogorci njega vređali mnogo više nego on njih.

Mnogi pokušavaju, a to se na primeru ovog filma dobro vidi, da zacementiraju jednu crno-belu ideološku sliku sveta, jednu jednostranu sliku prošlosti u kojoj se neke, blago rečeno, upitne stvari pokušavaju predstaviti i tretirati kao samorazumljive istorijske aksiome. Jedna od tih „istina“ je izneta u prvoj rečenici knjige Veseljka Koprivice: „Dio Crnogoraca od početka devedesetih godina XX vijeka vjerske obrede obavlja u obnovljenoj Crnogorskoj pravoslavnoj crkvi, a drugi dio u hramovima koje je još 1920. godine okupirala Srpska pravoslavna crkva.“ Mešanje faktički proverljive istine (da postoje dve organizacije) i istorijski sporne interpretacije (da je CPC obnovljena, a da je SPC okupator i uzurpator crnogorskih hramova) oduvek je bio dobar način za falsifikovanje i propagandu. U filmu (a u knjizi pogotovo) mitropolit se predstavlja kao neko ko je došao i ukrao nešto što mu ne pripada, kao zli pop koji „iz čista mira/ničim izazvan“ seje mržnju i proklinje sve koji nisu Srbi, kao neko ko je uneo nemir i haos u do tada mirno i harmonično crnogorsko društvo. To je jedna lako dokaziva neistina koja se pokušava predstaviti kao neupitna istorijska istina. Njegove reakcije bile su, iako ponekad preterane, itekako izazvane delovanjem druge strane. To ga ne opravdava, ali doprinosi razobličavanju ideološke crno-bele interpretacije istorije na kojoj film Svjedok božje ljubavi počiva. Mita o nekakvoj građanskoj, antifašističkoj i kulturnoj CG koju primitivni episkop Amfilohije navodno ugrožava i vraća u srednji vek.

Knjiga Amfilohijeva sabrana ne-djela zapravo je skup mnogobrojnih novinskih članaka i kolumni napisanih u zadnjih par decenija i posvećenih crkvenom pitanju u CG. Koprivica, kao novinar Monitora i Danasa, nije sabrao sve relevantne tekstove o toj temi i sučeljio argumente svih strana, nego je birao autore koji su ideološki protivnici Amfilohija Radovića. Pravi naziv te knjige bi zapravo trebao biti Zlo koje je snašlo mitropolita, sudeći po količini uvreda koje su tamo napisane na njegov račun.

Kao poručena u toku pisanja ovog teksta, došla su ustoličenja mitropolita Joanikija i episkopa Metodija, septembra tekuće godine. Iz kog razloga? Zbog sličnih okolnosti koje su vladale tokom ova tri događaja – ustoličenja Amfilohija početkom 1991. i ustoličenja Joanikija i Metodija sredinom 2021. Nije sve isto, ali duh vremena jeste. Duh da oni koji te vređaju i „svim i svačim“ obasipaju kukaju kako ih napadaš i vređaš. Prateći današnje događaje lakše ćemo se „uživeti“ u početak devedesetih, jer po svemu podsećaju na atmosferu tekućeg procesa.

Pre ustoličenja episkopa Joanikija i Metodija kreirana je medijska slika ugroženosti crnogorske države i nacije samim tim događajima. To kreiranje slike SPC kao „osmog putnika na državnom brodu CG“ [4] traje dugo, ali je intenzivirano u poslednje dve godine, od decembra 2019. (donošenje Bezakona o slobodi veroispovesti) do izbora avgusta 2020. Nakon ustoličenja usledila je lavina tekstova o prenosu zastiđa (ustoličenja vladike Metodija) na RTCG [5], o herojskom otporu Cetinja velikosrpskoj agresiji u kojima je čestiti novoizabrani mitropolit primio mnoštvo uvreda – desantni episkop [6], dostavljeni mitropolit [7], nesretni nasljednik kolaboranta Joanikija I (misli se na Joanikija Lipovca, mitropolita u vreme Drugog svetskog rata) [8], mračni bradonja i prezrenja dostojan umantijeni krvomutnik [9], Jaonikije [10], raspop [11], osoba koju niko nije htio za mitropolita [12], Vučićev i Porfirijev vjerni sluga [13]. Ovo je samo deo iz tog repertoara uvreda, ali dovoljan da dočara kreativnost „cetinjskoga“ zla. Sve ovo i još gore Amfilohije je već prošao.

Na vrhuncu šovinističkog transa Cetinjana i njihovih regionalnih prijatelja jedna Crnogorka, poreklom sa Cetinja, napisala je:“...ostaje nada da će na kraju riječ Srbin, (a čini se kako biti Srbin danas znači biti siledžija), biti oslobođena svog tereta.“ [14] To je taj „fini, obrazovani i gospodski svet koji baštini građanske i antifašističke vrednosti!“

Vratimo se u devedesete! Ovo je bio samo uvod da ih bolje razumemo. Matrica je bila ista, ali su političke prilike tada bile drugačije. Crnogorska vlast i narod tada su većinski bili u savezu sa Srbijom. Osim, gle čuda, na Cetinju!

Odbor za vrtanje autokefalnosti CPC osnovan je krajem 1990. godine na Cetinju. Pre toga, početkom 1990. na Cetinju je osnovan Liberalni savez CG (LSCG) - partija koja je, pored nezavisnosti države, zagovarala „obnovu CPC“. Sredinom te godine na Cetinju je, na inicijativu LSCG, održan simpozijum/naučni skup na temu „Crnogorska autokefalna pravoslavna crkva“. [15] Sve to dešava se u godini pred dolazak vladike Amfilohija u CG. Amfilohije je tada, isto kao i Joanikije danas, došao u osinje gnezdo. Teško je reći ko je u tom sudaru svetonazora (komunističko-crnogorskog i pravoslavno-srpskog) prvi počeo da napada drugu stranu, ali sudeći po izloženoj hronologiji tih događaja i goreopisanom neposrednom uvidu u ove današnje, Cetinje je početkom te 1991. godine novom mitropolitu priredilo „vatreno krštenje“. Onakav kakav je bio - prek, oštar, antikomunistički nastrojen – znao je da pretera u svojim odgovorima, ali i da uputi izvinjenje. Oni koji su njega napadali (da izdvojimo iz te plejade likova Novaka Adžića, Steva Vučinića, Ranka Krivokapića, Jevrema Brkovića, Radovana Radonjića i Dragoja Živkovića) nisu se izvinjavali. Naprotiv, javno su likovali nad ukidanjem SPC i srpstva u CG. [16]

U filmu Svjedok božje ljubavi autorkama, koje su zluradom selekcijom nanizale određene scene čiji je akter mitropolit Amfilohije, potkrala su se dva momenta kada cetinjska omladina demonstrira ideologiju kojom su je vaspitali. Ta dva događaja su na samom početku filma, što negde i na simboličkom planu odražava moju tezu da mitropolit nije započeo tu svađu. Reč je o sukobu dve vizije CG, o procesima koji dugo traju. Istoričar Šerbo Rastoder piše kako je „Pokret za obnovu Crnogorske pravoslavne crkve proizašao iz naroda, a ne iz same crkve, što je, u suštini, bio odgovor na političku aktivnost Srpske pravoslavne crkve i njenog mitropolita Amfilohija.“ [17] Pokret je, kao što se iz navedene hronologije događaja vidi, nastao pre nego što je Amfilohije došao u CG, tako da bi se pre moglo reći da je njegovo delovanje reakcija na pojavu tog pokreta nego obrnuto. Crnogorska pravoslavna crkva jeste zvanično „obnovljena“ 1993. godine, registrovana kao nevladina organizacija 2000, ali sama ideja nastala je ranije. Kao što je pitanje crnogorskog jezika otvoreno mnogo pre nego što je on zvanično uveden u škole, tako je i crkveno pitanje tinjalo, a svakako intenzivirano 1990. [18]

Nakon istorijskog konteksta neophodnog za njegovo razumevanje, pročitajmo film zajedno!

Svjedok božje ljubavi

07:55 – Cetinjska omladina 1993. skandira „Risto satano“ u sali u kojoj se održava skup CANU. Mitropolit je prisutan, sedi u prvom redu.

08:09 – 1992. grupa mladića pokušava da skine trobojku sa Bogoslovije. U pozadini se čuje „Majku vam je*em!“ Vidno ljut, vladika ih prekoreva „Skidate zastavu kralja Nikole, hoćete da okačim komunističku zastavu“, a potom nekom iz te grupe mladića kaže „Sazrećeš ti jednog dana!“

08:50 – „Doček“ princa Nikole. Nikola Petrović sa grupom ljudi ulazi u Cetinjski manastir i poklanja se moštima Svetoga Petra Cetinjskog. Potom dolazi sveštenik koji govori „Koga ste pitali da snimate, ovde je zabranjeno snimanje, izađite napolje, pitajte upravu manastira da vam dozvoli snimanje!“

[Nije u pitanju nikakav doček princa Nikole, kako je ironično interpretirano. Sveštenik očigledno ne zna ko su posetioci, za njega su oni kao i svi drugi koji tu dolaze. Princ se nije najavio da dolazi u posetu. Da jeste, sigurno bi ga dočekao mitropolit i sve bi bilo u redu. Ovako, situacija jeste neprijatna, princ je naslednik te slavne dinastije, ali prekršio je pravilo manastira i udaljen je iz hrama.]

12:03 – U Amfilohijevim stavovima o crnogorskim granicama, državi i nezavisnosti očituje se nemirenje sa postojećim/važećim ustavnim poretkom.

[Ovo je tendenciozno tumačenje i to se rečima koje Amfilohije govori u ovom filmu dovodi u pitanje. U delu [15:25] sam mitropolit Amfilohije kaže „Ako narod izglasa nezavisnost, ja ću to poštovati“ ili u delu [20:30] „Nek ne trguju Crnom Gorom!“ Mitropolit se nije bunio protiv nezavisnosti CG, nego protiv karaktera te države, protiv onoga u šta žele da je pretvore. On je 1997. godine podržao Mila Đukanovića prilikom rascepa DPS-a. To je uradio, ne zbog Đukanovića, nego zbog izrazito negativnog odnosa prema Miloševiću. Prilikom referenduma držao se po strani, iako je bio za opstanak zajednice sa Srbijom.]

13:20 – Mitropolit kaže: „Avnojevska Crna Gora, koja zasniva svoju slobodu na novom nasilju na teritoriji bivše Jugoslavije – to nije Crna Gora kralja Nikole (...) to je CG ropskog, izmećarskog karaktera i duha, CG koja bi žrtvovala i prodala grob svoje majke za svoje interese.“

[Što kaže latinska mudrost „Pametnom dosta!“]

18:08 – Ko sklonio crkvu sa Rumije – proklet bio! Ja nijesam prokleo nikoga određenog, prokleo sam bezumnika koji bi se usudio da to uradi.

[Postavljanje crkve na Rumiji je kontraverzan događaj koji se desio u junu 2005. Crkva je izlivena od metala i helikopterom iznesena na Rumiju. Postoje dve legende o Rumiji. Prva, koja kaže da je tamo bila crkva u kojoj je počinjen greh i koja je zbog toga „odletela u nebo“ i da će, po predanju, sama doleteti kada se narod pokaje. Vladika je hteo simbolički da crkva doleti na vrh planine, da tako „ispoštuje“ predanje. Drugu legendu iznose njegovi protivnici. Postojao je, navodno, običaj da se jednom godišnje sve tri verske konfesije okupljaju na Rumiji u znak sećanja na dukljanskog kralja Jovana Vladimira. Kada je on ubijen, njegova žena Kosara se zamonašila i počeo je „kult“ okupljanja i iznošenja kamenja na Rumiju kako bi mu se podigla crkva, koja bi bila hram svih vera. To je bio simbol suživota i verske tolerancije. Iznošenjem metalne pravoslavne crkve to je, smatraju oni, onemogućeno, jer je to sada hram jedne vere. Međutim, nisu se zadržali na običnom neslaganju sa tim potezom, nego su počeli da vređaju i blate. Napisano je na desetine tekstova i saopštenja u kojima se zahteva da se ukloni „limenka, gvožđurija, kiosk ili osmatračnica koju je pukovnik Risto iznio na Rumiju“ ASN, knj. 5, str. 28-47]

21:00 – Vaspitani na marksizmu izmišljaju svoju autofekalnu crkvu!

[Umeo je Amfilohije da pretera. To se ovom nespretnom igrom reči „autokefalno“ i „autofekalno“ jasno vidi. To se vidi i kada je nalaganje badnjaka CPC nazvao „paljenjem logorske vatre“. Sa druge strane, postavlja se pitanje kako se boriti protiv sekte i paracrkve osim tako što ćeš je izrugivati ruglu. Ne možeš je ignorisati jer je agresivna i nametljiva. Ne možeš je priznati kao ravnopravnu jer to nije. Ne možeš joj ni razgovorom „prići“ jer ne ume da razgovara.]

23:40 – Dragoljub Mihailović je vožd Trećeg srpskog ustanka.

24:45 – Odlikovanje Šešelja za kosovsko rvanje i odbranu od Haškog suda.

26:10 – Srebrenica je masovni zločin, neka vrsta osvete za srpske žrtve. Tri hiljade Srba je pobijeno oko Srebrenice od strane Nasera Orića pre zločina streljanja bošnjačkih zarobljenika.

[Amfilohije rehabilituje četništvo, veliča i sprovodi velikosrpstvo i negira genocid u Srebrenici – to je poruka poslednjih scena ovog filma. Na samom kraju dolazimo do poente – po sredi je političko-ideološki sukob između dve CG. Nakon raspada Jugoslavije CG ima dve alternative – da ostane u federaciji sa Srbijom ili da postane nezavisna država. Oni koji su izborili pobedu na referendumu 2006. (Liberalni savez i SDP) prethodno su na svoju stranu preveli najjaču partiju, DPS Mila Đukanovića. Oni su u obnovljenu državu utkali mitove o srpskoj okupaciji 1918, delimičnom oslobođenju 1941/45, ponovnoj velikosrpskoj okupaciji tokom 90-ih godina i ponovnom oslobođenju 2006. Doneli su Ustav, simbole, jezik, uveli državu u NATO, priznali nezavisno Kosovo ne konsultujući se sa pola CG. Tu drugu polovinu „podeljene i besudne zemlje“ zastupao je i simbolizovao vladika Amfilohije. On je imao drugačiju viziju CG. Za razliku od zeleno-crvenih (komita i komunista) koji su nominalno antifašistički, a to ovde znači antisrpski i ateistički nastrojeni, on je propovedao njegoševsku i mojkovačku CG. CG utemeljenu na srpstvu Petrovića i kontinuitetu SPC kroz MCP. Tolerantnom, otvorenom i policentričnom srpstvu kralja Nikole. Amfilohije se borio protiv istoriografskih podmetanja da je srpstvo ekspanzionističko, militantno i osvajačko, da je četništvo Drugog velikog rata isto što i okupatorski naci-fašizam, da je Stefan Nemanja okupirao CG u XIII veku, da je zločin u Srebrenici genocid, da je CPC bila autokefalna. To su sve mitovi „građanske“ CG.

CG je podeljena zemlja, ali to nije ništa neobično, jer su mnoge države u sličnom položaju – Srbija, BiH, Ukrajina, Severna Makedonija, sve su to zemlje u kojima je na delu borba narativa i neka vrsta kulturnog rata. U CG ta podeljenost traje čitav vek, nije je izazvao Amfilohije.]

Autorke su svoj film okvalifikovale kao verodostojan i profesionalan prikaz kompromitujuće prošlosti SPC i Amfilohijevih autentičnih izjava mržnje i anticivilizacijskih stavova (kune, vređa, anatemiše, posrbljava Crnogorce, negira crnogorsku državu). [19] Pokušao sam da kontekstualizujem osnovne momente ovog filma, da pokažem kako su te optužbe ili lažne ili nisu tako oštre kako se žele prikazati.

Svoditi rad i misiju nekoga ko je sveštenomonah pedeset godina, ko je napisao preko trideset knjiga, a usmeno izrekao na hiljade predavanja i beseda – svoditi rad takvog čoveka na 27. minuta, makar i pohvalnih, uzaludan je posao. A ako se taj prikaz nečijeg života uradi na ovako jednostran i otrovan način – onda je namera sasvim jasna. Učvrstiti propagandni komitski narativ o srpskoj okupaciji 1918, o posrbicama i falsifikovanim Srbima, o ukidanju CPC, ljudima koji ne poznaju istoriju usaditi ovu propagandu kao naučnu istinu. Snimci u filmu jesu verodostojni, ali njihovo nizanje i montaža nije verodostojna; nedostatak konteksta, celine i dubljeg razumevanja Amfilohijevih reči ukazuje da je u ovom filmu profesionalna jedino propaganda, montiranje i širenje lažne istorijske slike o Amfilohiju i CG koju je gradio i priželjkivao.

Ko radi, taj i greši! Možemo neke stvari zameriti blaženopočivšem mitropolitu. Lično sam mu zamerao, (neka mi Bog oprosti na gordosti, ali želim istaći razliku između zdrave kritike i otrovnog blaćenja), odlikovanje Šešelja i davanje prioriteta izgradnji hramova u odnosu na izgradnju ljudskih duša. Ali ga zbog jednog susreta sa Arkanom, nekoliko teških reči ili postavljanja crkve na Rumiji nazivati „Arkanovim drugom, velikim inkvizitorom, pukovnikom, agitatorom, najvećom nesrećom u CG, propovednikom zla ili antihristom sa Njegoševom panagijom“ – to mogu samo dokazani ateisti i „antihristi“ poput Jevrema Brkovića i njegovih duhovnih čeda. [20]

Ideja ovog teksta bila je dvostruka. Nisam hteo da kontrapropagiram episkopa Amfilohija i njegov svetonazor, iako zaista verujem da je svedočio hrišćansku ljubav u nepravednoj, đilasovski rečeno, besudnoj zemlji. Hteo sam da motivišem ljude da pogledaju film i da im prenesem neophodno znanje kako bi mogli da ga razumeju kao propagandni pamflet. Ko pogleda taj film bez neophodnog predznanja, sasvim sigurno će steći pogrešnu predstavu o mitropolitu Amfilohiju. Nadam se da sam bar delimično uspeo da ponudim interpretativno predznanje i uravnotežim gledanje ovog filma.

(Autor je master/profesor filozofije i analitičar društva)

[1] Komentar na vest https://www.antenam.net/comments/215242

[2] https://www.youtube.com/watch?v=8uB_7JEniSk

[3] http://veseljkokoprivica.blogspot.com/2012/05/amfilohijeva-sabrana-nedjela.html

(skraćeno ASN)

 [4]  https://www.antenam.net/stav/150634-spc-kao-osmi-putnik-na-crnogorskom-drzavnom-brodu

[5] https://www.antenam.net/stav/215638-rtcgspc-pomaze-bog

[6] https://bit.ly/3Bc0x7x

[7] https://www.antenam.net/stav/215636-bal-vampira-na-balkanu

[8] https://www.antenam.net/stav/213278-zasto-cetinje-ne-moze-pasti

[9] https://www.antenam.net/stav/213120-okupacija-cetinja-seek-and-destroy

[10] https://bit.ly/3Bg88St

[11] https://www.antenam.net/stav/213042-dragan-bursac-desant-na-cetinje

[12] https://www.antenam.net/stav/213252-belvederska-noc

[13] https://www.antenam.net/stav/212200-zasto-treba-biti-na-cetinju

[14] https://www.antenam.net/stav/212505-sila-i-prevara-su-nasa-nacija

[15] https://bit.ly/3mamDmN

[16] https://www.in4s.net/pogledajte-ko-je-ideoloski-otac-mila-djukanovica-video/

[17] https://yuhistorija.com/serbian/kultura_religija_txt00c1.html

[18] https://www.antenam.net/istorija/218078-crna-goro-definisi-naziv-svog-jezika

[19] https://bit.ly/3GjqNAz

[20] https://www.antenam.net/stav/149372-lincovanje-istine