Zašto bi iko želeo da ulazi u Evropsku uniju?

Posle hrvatskog glasanja za priključenje u EU (mada je na biralište izašlo svega 44% birača), Srbija je sada prihvaćena kao kandidat za člana. To joj je nagrada za to što je, uz posredništvo EU, pristala na kompromis oko Kosova. Prema njemu, ime Kosova će se na regionalnim sastancima ispisivati uz jednu zvezdicu, kako bi se time istakao sporni status te otcepljene pokrajine.

Time se budućnost Kosova stavlja u neprijatnu situaciju, naročito i zbog toga što je toj mladoj zemlji za njen pristanak na dogovor sa Srbijom EU ponudila samo jednu “studiju o izvodljivosti“ priključivanja. Ali – značajnije je pitanje, ako se u obzir uzmu njene petljavine oko Grčke, zašto EU uopšte želi da u sebe uključi zemlje Balkana? Još preciznije: zašto bi neka zemlja uopšte i želela da se priključi tom evropskom projektu, koji je i inače sam u ruševinama?

Izgleda da odgovor glasi: iz pukog očajanja. EU želi da dokaže da je još uvek za ikoga privlačna, dok balkanske zemlje smatrajući da su članice EU bogatije i stabilnije od njih, gaje nadu da će se i same ogrebati o nešto od ostataka tog izobilja.

Drugi zanimljiv slučaj oko članstva u EU do koga uskoro može doći je Škotska. Njen premijer, Aleks Salmond je obećao održavanje referenduma o nezavisnosti Škotske u okviru EU. Ovo je, naravno, contradictiointerminis, jer bi po tom planu Škotska postala posebna, ali mala provincija EU, a ne istinski nezavisna država. Salmond pretpostavlja da nezavisna Škotska ne bi trebalo da se prijavi za članstvo u EU, jer je kao deo Ujedinjenog Kraljevstva Velike Britanije već u EU.

Istina, Salmond sada kaže da želi da kao monetu Škotske zadrži funtu sterlinga, a ne (kao što se donedavno govorilo) evro. Bilo šta od toga da izabere, njegovoj Škotskoj bi interesne stope određivala jedna strana banka (bilo Banka Engleske u Londonu, bilo Centralna Evropska Banka u Frankfurtu), a i za skoro sve svoje političke odluke, Škotska bi zavisila od Brisela (kako kaže nemačko Savezno Ministarstvo Pravde, EU je ta koja donosi 84% nemačkih domaćih zakona ). Osim toga, u sistemu uravnoteženja većinskog glasanja u EU ona šačica glasova Škotske ne bi značila baš ništa. Pa ipak, Škotlanđanima će uskoro biti ponuđena ta mačka u džaku odevena u škotsku narodnu nošnju.

Površno posmatrano, može se pričinjavati da je EU učinila veliki korak unapred od Rimskog ugovora iz 1957 godine. Skoro svaki politički aspekt sada određuju birokrate iz Brisela u kombinaciji sa Savetom Evrope i Evropskim parlamentom. EU ima čak i sopstveno ministarstvo spoljnih poslova, a trudi se da oformi i sopstvenu obaveštajnu službu i federalnu policiju. Nije nikakvo čudo da to izaziva veliki utisak kod Arapa i Afrikanaca, čiji su napori za jedinstvom, relativno govoreći, u ćorsokaku.

Međutim, nevolja je i u tome da je EU u celini gledano, kako u demografskom, tako i u relativnom ekonomskom i tehnološkom opadanju, a njena opšta politika – bilo ona oko zajedničkog ribarenja i poljoprivrede, ili ona oko evra je neuspešna. Što se tiče njene spoljne politike i politike bezbednosti – EU predmet međunarodnog podsmeha. Ona ne troši skoro ništa na odbranu. Čak i one njene članice koje u to najviše ulažu – Francuska i Velika Britanija su u poslednje vreme toliko skresale svoje oružane snage, da su u ratu u Libiji, u kojoj je EU bila “predvodnik“, ona bila u potpunosti zavisna od logistike i snabdevanja iz SAD. Ako se EU pravi važna da se oslanja na “meku silu“, to je samo zato što ona drugog izbora ni nema. Njenog šefa za spoljne poslove, britansku baronicu Ketrin Ešton nazivaju “najviše plaćenim ženskim političarem na svetu“ – ali ona ipak ostaje anonimus i nema ama baš nikakvog uticaja na svetsku politiku. Njen položaj je sinteza svega onog što u EU ne valja: skupa, ali i neefikasna.

Ipak, temeljni problem EU je u tome što ljudi u Evropi ne veruju u nju i ne identifikuju se s njom. Ispitivanje Eurobarometra u 2010. godini je pokazalo da svega 49% građana EU smatra da je članstvo u njoj “dobra stvar“, dok jedino 42% ima poverenja u njene institucije. U međuvremenu – te institucije, kao i cela etika EU su definitivno antidemokratske. Njena tela najbitnija za donošenje odluka – Evropski savet, Sud pravde i Evropska komisija u stvari praktično nisu izabrana, ne polažu računa i daleka su od naroda (evropski komesari su obično izbledeli, bivši ljudi, čije su političke karijere u matičnim državama završile propašću). Njihove odluke nacionalni parlamenti ne mogu promeniti, dok je Evropski parlament – koji poseduje moć saodlučivanja sa Evropskim savetom, takođe udaljen od svega. Taj parlament je jedno uglancano debatno društvo – ne vlada sa zvaničnom opozicijom – i partije u njemu ne mogu obećati nikakve temeljne promene u svojim izbornim programima. I zaista – ishodi tih izbora retko da imaju efekta na tok kurs politike EU. Njegovi članovi su nepoznati i prezreni su kao oportunisti koji samo traže povećavanje plata, dodatne privilegije, plaćene račune i visoke penzije. Izlaznost na parlamentarnim izborima za EU je niska i sve više opada – što je odraz širokog ubeđenja građana EU da EU niti štiti, niti predstavlja njihove interese.

(Forin polisi, Vašington, 14. 03. 2012)

Prevod sa engleskog: Vasilije Kleftakis