Savremeni svet | |||
Zar i ti, DŽo? |
sreda, 27. maj 2009. | |
(The National Interest, 22.05.2009) Planirano je da predsednik Barak Obama početkom jula poseti Rusiju. Šef pres službe Bele Kuće, Robert Gibs, kaže da susret između Obame i njegovog ruskog pandana Dmitrija Medvedeva treba da omogući “priliku da SAD i Ruska Federacija intenziviraju svoj angažman na smanjenju nuklearnog oružja, saradnju po pitanju sprečavanja proliferacije, istraživanje načina za saradnju po pitanju raketnog štita, bavljenju zajedničkim pretnjama i bezbednosnim izazovima, i proširenje veza između američkog i ruskog društva i biznisa’’. Naoko, čini se ambiciozan dnevni red. Ali predsedniku bi možda bilo pametnije da započne manjim koracima – i svakako da dvaput proveri da li njegov kabinet podržava njegovo “uključivanje” Rusije. U svom nedavnom ekspozeu o bivšem ministru odbrane SAD, Donaldu Ramsfeldu, Robert Drejper primećuje da: Ramsfeldov mandat je bio dijametralno suprotan Bušovom zalaganju za saradnju i transparentnost sa Rusijom po pitanju ‘raznih stvari’, kaže ovaj zvaničnik: predlog o zajedničkom rusko-američkom osmatračkom satelitu, zajedničkom centru za razmenu podataka, odlaganje plutonijuma. Već do 2005. godine, partnerstvo između Buša i Putina se pogoršalo iz više razloga, između ostalog zbog rastuće ekonomske moći Rusije i opadanja američkog globalnog prestiža zbog Iraka. Ali, kako primećuje zvaničnik, Remsfeld “nije pomogao odnosu; tu nema sumnje”. Rusija je dovedena do toga da poveruje da SAD nije zainteresovana za saradnju, a Ramsfeldova dela “obezvredila su ono što je predsednik prvobitno rekao. Zbog toga su mu Rusi osporavali kredibilitet.”Ovo je ilustracija jedne tragične istine o rusko-američkim odnosima: mnogo je lakše opsturirati ih nego učiniti korak napred. S obzirom da su mu na putu već isprečene značajne prepreke, malo je verovatno da će Obama uspeti da ostvari istinsko “resetovanje” odnosa. U ovom trenutku, Moskva i Vašington su postavljeni u seriji suprotnih politika, a takva pat pozicija se može rešiti samo tako što će jedna od strana popustiti. Više nema mesta ni za kakvo “srednje polje” u vezi sa raketnom odbranom ili širenjem NATO-a, primerice. Neki poznavaoci još uvek drže da će se dugoročno posmatrano Rusija urušiti i to navode kao razlog da se kratkoročno ne prave nikakvi kompromisi. Ali mada je Rusija malo ugruvana usled globalne finansijske krize, daleko je od toga da se nalazi u krizi, glede koje bi Kremlj pristao na političke ciljeve Vašingtona u razmenu za značajnu ekonomsku pomoć SAD. Samopouzdanje Moskve takođe raste s obzirom na nedavne novouspostavljene sporazume sa zemljama Azije, kao i na potpisivanje dokumenata o nastavku radova na “Južnom toku” čime ovaj projekat gasovoda prelazi u izrazito vođstvo u odnosu na svog rivala, Nabuko gasovod koji podržavaju SAD. Može se desiti da Obama uspostavi lični kontakt sa Medvedevim, ali to se neće preneti i na promenu politike. Ono što bi bilo korisno je da u periodu od danas pa do jula, njegova administracija započne procenu šta je to što Vašington zaista želi od Rusije – i šta je ono sa čime su SAD spremne da se pomire. Pošto iz Kongresa međutim ima malo podrške za takvo revidiranje politike prema Rusiji, predsednik u Moskvu ide sa jednom rukom vezanom na leđima. On ne može da ponudi mnogo konkretnih podsticaja ako nije u stanju da garantuje da će njegove inicijative biti usvojene. Zaista, potpredsednik je još kao senator 2008. godine, jasno rekao da se stvari kao što su civilno-nuklearni sporazum “123” između SAD i Rusije - sličan sporazumu koji je Amerika potpisala sa Indijom tokom Bušove administracije - neće desiti bez promene ruske politike. Ali Moskva ne pokazuje znake želje da menja svoj pravac kretanja, a i stavovi američkog Kongresa ostaju isti. Štaviše, sad kad je Bajden drugi čovek u Americi, ovakvi stavovi su “useljeni” i u samu Belu kuću. Optimisti mogu reći da predsednik ima mesec i po dana da započne pripremne radove za promenu američko-ruskih odnosa. Sa svoje strane, spreman sam na to da budem prijatno iznenađen - ali ne držim do visokih očekivanja u pogledu nekakvih velikih promena. (Nikolas K. Gvosdev, stariji urednik u The National Interest, profesor studija nacionalne bezbednosti na U.S. Naval War College. Izneti stavovi su isključivo njegovi) |