Započeli smo borbu sa najmoćnijim ekonomskim i političkim silama na planeti

Čast mi je što sam pozvana da govorim pred skupom Okupirajmo Volstrit u četvrtak uveče. Pošto je ozvučenje (sramotno) zabranjeno, pa sve što kažem mora da ponovi više stotina ljudi da bi drugi čuli (takozvani ljudski mikrofon), ono štoću zapravo reći na Libertiplazimora da bude vrlo kratko. Imajući to u vidu, ovde je duža, neskraćena verzija govora.

Volim vas.

Ne kažem to da bi mi stotine vas odgovorilo uzvikom: „Volim te”, iako je to očigledna prednost ljudskog mikrofona. Reci drugima ono što bi želeo da čuješ od njih, samo mnogo glasnije.

Jedan od govornika na jučerašnjem sindikalnom skupu reče: „Našli smo jedni druge.” Taj osećaj odlično opisuje lepotu onoga što ovde nastaje. Otvoren prostor (kao i ideja, tako velika da je ne može zadržati nijedan prostor) gde svi ljudi koji žele bolji svet mogu da pronađu jedni druge. Veoma smo zahvalni.

Jednu stvar sigurno znam, postoji jedan odsto ljudi koji voli krizu. Kad su ljudi očajni i uspaničeni i izgleda kao da niko ne zna šta mu je činiti, pravo je vreme da oni proguraju listu želja svoje prokorporativne politike: privatizacija obrazovanja i socijalnog osiguranja, seča javnih usluga, ukidanje i poslednjih ograničenja moći korporacija. Usred ekonomske krize, to se dešava širom sveta.

Ovu taktiku može da spreči samo jedno, a na svu sreću to je nešto veoma veliko: 99 odsto. Tih 99 odsto preuzima ulice od Medisona do Madrida, da kaže: „Ne. Mi nećemo platiti za vašu krizu”.

Taj slogan ispaljen je iz Italije 2008. godine. Preneo se u Grčku, Francusku i Irsku i konačno pronašao svoj put do ove kvadratne milje gde je kriza i počela.

 „Zašto se oni bune?”, pitaju se zbunjeni TV analitičari. U međuvremenu, ostatak sveta pita: „Šta ste čekali dosad?”, „Pitali smo se kada ćete se pojaviti.” I više od svega: „Dobro došli.”

Mnogi ljudi porede Okupirajmo Vol strit s takozvanim antiglobalističkim protestima u Sijetlu 1999. godine, koji su privukli pažnju celog sveta. Bio je to poslednji put da je globalni, decentralizovani pokret koji su vodili mladi direktno napao korporativnu moć. Ponosna sam što sam bila deo onoga što smo nazvali pokretom nad pokretima.

Ali postoje, takođe, i značajne razlike. Na primer, mi smo odabrali samite kao mete: Svetske trgovinske organizacije, Međunarodnog monetarnog fonda, G-8. Ali samiti su prolazni, traju samo nedelju dana. To je i nas učinilo prolaznima. Pojavili bismo se, dospeli na svetske naslovne strane, a onda nestali. A u groznici hiperpatriotizma i militarizma koja je usledila posle napada 11. septembra bilo nas je lako počistiti u potpunosti, barem u Severnoj Americi.

S druge strane, Okupirajmo Vol strit odabrao je nepokretnu metu. I niste postavili krajnji rok svog prisustva ovde. To je mudro. Pustićete korenje samo ako postojano stojite u mestu. To je ključno. Činjenica je da u ovoj informatičkoj eri previše pokreta nikne kao divno cveće, ali brzo odumre. Zato što nemaju korena. I nemaju dugoročnih planova o tome kako će se održati. Pa kada oluje dođu, samo ih odnesu.

Divno je biti horizontalno organizovan i duboko demokratičan. Ali ti principi su saglasni s napornim radom u izgradnji struktura i institucija koje su dovoljno postojane da izdrže nadolazeće oluje. Čvrsto verujem da će se to desiti.

Ovaj pokret čini još jednu ispravnu stvar – vi ste se opredelili za nenasilje. Odbili ste da ispunite očajničku žudnju medija za slikama slomljenih izloga i uličnih borbi. Ta ogromna disciplina znači da su mediji po ko zna koji put preneli samo sramnu i ničim izazvanu policijsku brutalnost, što smo videli i prošle noći. U međuvremenu, podrška ovom pokretu sve više raste. Još mudrosti.

Ali najveća razlika nakon jedne decenije jeste u tome što smo se 1999. godine suprotstavili kapitalizmu na vrhuncu pomahnitalog ekonomskog buma. Nezaposlenost je bila niska, cene akcija brzo su rasle, kao i njihova prodaja. Mediji su bili opijeni lako zarađenim novcem. Tada se sve vrtelo oko otvaranja, a ne zatvaranja preduzeća.

Naglasili smo da deregulacija u pozadini te pomame ima svoju cenu. Štetila je pravima zaposlenih. Štetila je ekološkim standardima. Korporacije su postajale moćnije od vlada, što je štetilo našim demokratijama. Ali, da budem iskrena, dok su dobra vremena trajala, suprotstavljanje ekonomskom sistemu zasnovanom na pohlepi nije imalo prođu, bar ne u bogatim zemljama.

Deset godina kasnije, izgleda kao da više nema bogatih zemalja. Samo mnogo bogatih ljudi. Ljudi koji su se obogatili pljačkom društvenog bogatstva i iscrpljivanjem prirodnih resursa širom sveta.

Suština je da je danas svakome jasno da je sistem duboko nepravedan i da se ljulja kao brod van kontrole. Nesputana pohlepa uništila je svetsku ekonomiju. Uništava i prirodni svet. Lovimo previše ribe u okeanima, zagađujemo naše vode dubinskim pumpanjem i bušenjem u potrazi za energentima, okrećemo se oblicima energije koji najviše zgađuju planetu, kao što je katranski pesak u Alberti. Atmosfera ne može da apsorbuje količinu ugljenika koju proizvodimo, što stvara opasno zagrevanje. Nova stvarnost je serijska katastrofa: ekonomska i ekološka.

To su činjenice na terenu. Toliko su neporecive, tako očigledne, da je mnogo lakše povezati se s javnošću sada nego 1999. godine, i brzo stvoriti pokret.

Svi mi znamo, ili bar osećamo, da je svet okrenut naglavačke: ponašamo se kao da je neiscrpno ono što je zapravo ograničeno – fosilna goriva i atmosferski prostor koji može da apsorbuje njihovo sagorevanje. Ponašamo se kao da postoje stroge i nepomične granice onoga čega zapravo ima u izobilju – finansijskih sredstava za stvaranje društva kakvo nam je potrebno.

Zadatak našeg vremena jeste da se to preokrene: da se ospori ta lažna oskudica. Da ne odstupamo od toga da možemo priuštiti izgradnju pristojnog, inkluzivnog društva – a da u isto vreme poštujemo stvarne granice onoga što Zemlja može da podnese.

Klimatske promene nam govore da to moramo da uradimo pre negoli bude kasno. Ovoga puta naš pokret ne sme skrenuti, ne sme se podeliti, sagoreti ili nestati pred drugim događajima. Ovoga puta moramo uspeti. I ne govorim o regulisanju poslovanja banaka i povećanju poreza bogatima, iako je i to važno.

Govorim o menjanju osnovnih vrednosti koje upravljaju našim društvom. To je teško uklopiti u jedan jedini medijski prihvatljiv zahtev, teško je pronaći način da se to uradi. Ali iako je teško, ne znači da je manje hitno.

To je ono što vidim da se dešava na ovom trgu. Po načinu na koji hranite jedni druge, kako grejete jedni druge, slobodno delite informacije i obezbeđujete zdravstvenu zaštitu, časove meditacije i programe osnaživanja. Moj omiljeni transparent ovde kaže: „Stalo mi je do tebe”. U kulturi koja obučava ljude da izbegavaju da jedni druge pogledaju u oči, da govore: „Neka crkne”, to je potpuno radikalna izjava.

Nekoliko misli za kraj. U ovoj velikoj borbi, postoje neke stvari koje nisu važne:

• kako se oblačimo,

• da li uzdižemo pesnicu ili pokazujemo znak mira,

• da li možemo uklopiti naše snove o boljem svetu u medijsku poruku.

I nekoliko stvari koje su zbilja važne:

• naša hrabrost,

• naš moralni kompas,

• kako se ophodimo jedni prema drugima.

Započeli smo borbu s najmoćnijim ekonomskim i političkim silama na planeti. To je zastrašujuće. Kako ovaj pokret bude postajao sve snažniji, postaće još strašnije. Budite uvek svesni da će biti iskušenja da se borba skrene ka manjim metama – recimo na osobu koja sedi pored vas na ovom mitingu. Na kraju krajeva, nju je lakše pobediti.

Ne podležite iskušenju. Ne kažem da se ne prozivamo međusobno za sranja. Ali ovoga puta, hajde da se ophodimo jedni prema drugima kao da nameravamo da se borimo rame uz rame još mnogo, mnogo godina. Jer zadatak koji je pred nama neće zahtevati ništa manje od toga.

Hajde da se ophodimo prema ovom prelepom pokretu kao da je najvažnija stvar na svetu. Zato što jeste. Stvarno jeste.

Govor Naomi Klajn prenet je s veb-strane magazina The Nation

Prevod s engleskog: Rastko Šejić

(http://agencijastrikla.blogspot.com/)