Zahtevanje prava na pobedu

Među mnogim novim „pravima“ koja se odjednom pojavljuju ni iz čega, najnovije je i „pravo“ na pobedu.

Amerikanci već dugo imaju pravo da podvrgnu svoje kandidate i svoje ideje glasanju. Sada, međutim, postoji mnjenje da su, ukoliko tvoji kandidati i ideje ne pobede, tvoja prava narušena.

Pobornici Hilari Klinton nisu samo bili razočarani, već i skandalizovani činjenicom da je ona izgubila nominaciju Demokratske stranke od Baraka Obame. Neki su to doživeli kao znak da je, mada su rasne barijere pale, „stakleni plafon“ koji sprečava žene da napreduju i dalje na mestu. Dakle, ukoliko nisi pobedio, mora biti da ti je neko postavio prepreku. A očiglednije objašnjenje za ishod nominacije jeste to, da je Obama vodio bolju kampanju nego Hilari. Ona bi bila nominovana, da su glasovi u preliminarnom krugu otišli njoj.

Kako su se izbori približavali, analitičari su pozoravali da će, ukoliko Obama izgubi, u getoima izbiti neredi. Nećemo nikad saznati da li su bili u pravu. No, otkada bilo koji kandidat poseduje „pravo“ da stupi na bilo koju poziciju, a kamoli onu u Beloj kući?

Najgora od svih reakcija ljudi koji se ponašaju kao da imaju pravo da pobede došla je od strane gej aktivista, nakon odbijanja glasača da podrže tzv. „gej brak“, tačnije, redefinisanje onoga što brak vekovima predstavlja.

Crnci i Mormoni bili su glavna meta gneva gej aktivista. U Kaliforniji se sedamdeset procenata crnih glasača izjasnilo se protiv homoseksualnog braka, pa je u Los Anđelesu prema crncima počelo odapinjanje rasističkih strelica (osim u crnačkim susedstvima). Automobili crnaca koji su se slučajno zadesili u vožnji kroz Vestvud, u blizini UCLA, bili su presretani, a putnici upozoravani da bi im „bilo bolje da se ubuduće paze.“ Čak su i crnci koji su nosili obeležja podrške gej brakovima doživeli rasne uvrede.

Služba evanđelističke crkve u Mičigenu bila je prekinuta upadom gej aktivista, koji su takođe uključili i protivpožarni alarm, sve zbog činjenice da su se evanđelisti usudili da upražnjavaju svoje pravo da glasaju i tako iskažu svoj stav. U Ouklandu, masa se okupila u takvom broju ispred mormonskog hrama, da su vlasti obližnje uključenje na autoput držale zatvorenim tri sata. U centru rulje nalazio se vođa iz San Franciska koji je rekao: „Mormonska crkva je, da bi slobodno iskazivala svoja uverenja, u prošlosti morala da se oslanja na našu tolerantnost. Ovo im je velika greška. Izgleda da su zaboravili neke lekcije“ dodao je. Očigledno, Mormoni nemaju ista prava kao i ostali amerikanci, barem ukoliko ne glasaju onako kako bi gej aktivisti to voleli. Druga grupa aktivista okupila se ispred mormonskog hrama u okrugu Oranž.

U prošlosti, gej aktivisti su prekidali službe u Katoličkim crkvama, a svojim paradama „gej ponosa“ grubo su se izrugivali časnim sestrama.

Izgleda da, dok zahtevaju toleranciju od drugih, gej aktivisti nemaju potrebu da istu pokažu i sami.

Kako smo zapali u ovakvu situaciju? Tokom dugog niza godina, zahvaljujući svim tim različitim grupama koje se ponašaju kao da imaju pravo da pobede. Počelo je u šezdesetim, kada je ideja, da svi oni koji se osećaju ugroženim ne moraju da poštuju pravili niti čak zakon, počela da se širi. „Nema pravde – nema mira!“ bio je slogan koji je našao na prihvatanje. Kao i toliki slogani, i ovaj dobro zvuči sve dok ne zastaneš i razmisliš, a zapravo je poguban. Skoro po pravilu, svako je ubeđen da je njegov razlog opravdan. Da li to znači da niko ne mora da se pokorava pravilima? To se zove anarhija.

Niko ne priželjkuje anarhiju. Neki ljudi, međutim, žele da svi ostali poštuju pravila, a da samo oni ne moraju. Ipak, ono što oni žele nije odlučujuće. Ono što su drugi ljudi spremni da tolerišu zapravo određuje koliko daleko jedna grupa sme da ide. Ali, kada većina ljudi postane poput ovaca, koje radije tolerišu netoleranciju nego što se suprostavljaju, nema granica preko kojih bilo koja grupa neće smeti da ide.

(Redding Record Searchlight http://www.redding.com/news/2008/nov/19/sowell-protesters-demanding-right-win/)