Zabrinuti Zmaj

Prilikom moje nedavne posete Kini zvaničnici vlade i eksperti za politiku ispoljili su zapaljivu mešavinu mišljenja. Ona su varirala od optimističnih u pogledu smanjenih tenzija na Tajvanu, kao posledice izbora Ma Jing-jeua za novog tajvanskog lidera, preko ljutnje zbog stava Zapada u vezi sa Tibetom, do strepnje zbog politike Vašingtona prema Iranu i Severnoj Koreji i nelagodnosti povodom odnosa SAD i Kine pod novom administracijom.

U pogledu Tajvana optimizam je razumljiv. Posle osam godina natezanja sa vladom upornih zagovornika nezavisnosti Tajvana, za Peking predstavlja veliko olakšanje što će u Tajpeju imati lidera posvećenog održanju statusa kvo, umesto da stalno traži načine da potvrdi tajvanski suverenitet. Kineski zvaničnici pozdravljaju uspostavljanje direktnih vazdušnih i morskih veza između kopna i Tajvana, kao i nastavak (nakon prekida koji je trajao čitavu deceniju) direktnog političkog dijaloga i ojačavanja ekonomskih veza.

Međutim, možda su zvaničnici NR Kine preterano optimistični. Posmatrano iz ugla kineskog krajnjeg cilja – ponovnog ujedinjenja – Ma Jing-jeu je tek nešto bolji od svog prethodnika. Njegova izjava o „tri NE” tokom predizborne kampanje – NE ujedinjenju, NE nezavisnosti i NE upotrebi sile – jasno ističe granicu do koje su čak i umereni Tajvanci spremni da idu da bi umirili Peking. Ipak, tenzije na relaciji Tajpej–Peking će biti daleko manje u nekoliko narednih godina i takav razvoj događaja odgovara kineskim liderima. To takođe odlaže opasnost od konfrontacije između Kine i SAD oko Tajvana. U poslednje vreme to je predstavljalo više od običnih smetnji, imajući u vidu odlučnost Tajpeja po pitanju suvereniteta i izričito obećanje Vašingtona da će braniti bezbednost ostrva, prema tajvanskom Ukazu o odnosima (Taiwan Relations Act). Ta kombinacija predstavljala je zabrinjavajući splet okolnosti.

Ležerni optimizam oko Tajvana sa kojim sam se susreo sušta je suprotnost besu koji je izazvao stav Zapada po pitanju Tibeta. Svi moji kineski kontakti jednoglasni su u ovoj stvari. Oni su ocenili američko i zapadno medijsko izveštavanje kao apsolutno pristrasno i nepravedno, označavajući demonstracije na putu olimpijske baklje kao pokušaje huligana da obrukaju Kinu. Nekoliko intelektualaca je izrazilo sumnju da su i demonstracije i medijsko izveštavanje plod zavere sa ciljem da se Kina destabilizuje. Susret predsednika Buša sa Dalaj Lamom, kao i podrška Tibetu predsednice predstavničkog doma Kongresa SAD Nensi Pelozi naišli su na posebne kritike i nezadovoljstvo. Nije bilo prostora da se dovede u pitanje nijedan aspekt kineske politike prema Tibetu. Jasno je da je to emotivno pitanje za pripadnike kineske političke elite i tema kojoj bi američki lideri trebalo da prilaze veoma pažljivo.

Neslaganje oko Tibeta moglo bi da povisi tenzije između Pekinga i Vašingtona, baš kao i razlike u rešenju problema sa Iranom i Severnom Korejom. Tvorci kineske politike imaju razloga da budu zabrinuti zbog pravca kojim će se kretati američka politika u vezi sa ovim pitanjima. Podrška diplomatskim naporima Bušove administracije da nagovore Pjongjang da odustane od nuklearnog programa sve brže jenjava, posebno kod baze predsednikovih konzervativaca. DŽon Bolton, bivši američki ambasador pri UN, direktno je označio razgovore šest strana kao neuspeh. On je insistirao da administracija poveća pritisak na Severnu Koreju u vidu pojačanih multilateralnih ekonomskih sankcija. Izjave predsedničkog kandidata, republikanca DŽona Mekejna idu u istom smeru. Predsedniku Bušu nisu potrebni podsticaji da podrži oštrije sankcije Iranu; tražiće nove mere sankcija na sastanku sa evropskim liderima ove nedelje.

Kina je veliki igrač kada su u pitanju Iran i Severna Koreja, i Kinezi brinu da će novi pritisci uskoro stići iz Vašingtona u vezi sa obe stvari. Svakako su u pravu što se tiče Irana, a lako bi mogli da budu u pravu i u vezi sa Severnom Korejom. S obzirom na verovatan zajednički stav EU i SAD oko pojačanih sankcija zbog nuklearnog programa Irana, američki lideri će se okrenuti Rusiji i Kini radi dodatne podrške. Ali zvaničnici u obe pomenute zemlje oklevaju da preduzmu takve korake. Poput svojih ruskih kolega, kineski eksperti za politiku veruju da takve sankcije ne bi bile delotvornije od prethodnih, već bi samo pogoršale i onako ozbiljne tenzije sa Teheranom. Neki od njih strahuju da Bušova administracija vidi sankcije kao prethodnicu vojne akcije. Peking ne želi da bude deo takve eskalacije.

Kineski zvaničnici bi se još više protivili obnavljanju politike konfrontacije u pogledu Severne Koreje i naglašavaju da je Kina već ispoljila spremnost da izvrši pritisak na Pjongjang, što je i učinila nakon izazivačkog raketnog testa Severne Koreje i (verovatnog) nuklearnog testa 2006. godine. Međutim, oni su takođe nepokolebivi u stavu da je Severna Koreja i dalje važan saveznik i prijatelj Kine. Postoji jasno određena granica koliko će daleko Peking ići u nametanju ekonomskih stega vladi Kim DŽong-ila. Preveliki pritisak mogao bi dovesti do pada režima, što bi rezultovalo velikim problemom sa izbeglicama i dovelo do smanjenja značajne geopolitičke uloge Pekinga u severoistočnoj Aziji, što bi za Kinu predstavljalo noćnu moru.

Ovakve oštre razlike po pitanjima politike oko Severne Koreje i Irana lako bi mogle da dovedu do ponovnih optužbi i naškoditi odnosima Kine i SAD. Vašington se svakako neće obradovati ovakvim „nedostatkom saradnje” Pekinga, o stvarima koje se tiču važnih bezbednosnih pitanja po SAD. Kinezi su svesni potencijalnih problema, ali čini se kao da nemaju baš mnogo ideja kako da izbegnu tenzije sa SAD.

Kineze takođe brinu ukupni politički trendovi u Americi. Pripadnike kineske političke elite uznemirilo je istraživanje javnog mnjenja, objavljeno u martu, po kome Amerikanci vide Kinu kao treću po redu opasnost po njihovu zemlju. Kina se među ispitanicima „bolje“ plasirala čak i od Severne Koreje. Pažljivim kineskim analitičarima nije promaklo ni da je raspoloženje ka zaštiti trgovine sve prisutnije u političkom spektru Amerike. Ovaj porast protivnika slobodnoj trgovini dovodi do zabrinutosti da će administracija – bila ona Obamina ili Mekejnova – biti pod stalnim pritiscima da „očvrsne“ politiku prema Kini na temu vrednosti njene valute i drugih pitanja za koja mnogi Amerikanci smatraju da tvore nepravedne trgovinske odnose. Pojedini kineski intelektualci primećuju da je povećana kritika upućena i na račun kineskog nepoštovanja ljudskih prava, naročito u okviru Demokratske partije.

I mada su vladini zvaničnici uvereni da će podrška američke poslovne zajednice za suštinske ekonomske veze između dve zemlje biti dovoljna da osujeti otvoreno antikineske mere, i dalje postoje određene nesigurnosti u pogledu daljeg unapređivanja odnosa. Pojedini analitičari odbacuju porast kritika upućenih Pekingu na račun uobičajene retorike u izbornoj godini. Pozivaju se na prilično oštre tonove u kampanji Bila Klintona iz 1992. godine, i primećuju da se njegova politika nije značajnije promenila od njegovih prethodnika po njegovom stupanju na položaj. Ali s druge strane, nevoljno priznaju da bi ovog puta stvari mogle biti drugačije.

Kompleksna mešavina stavova NR Kine o ključnim regionalnim i međunarodnim pitanjima naglašava potrebu za mudrom politikom naredne američke administracije. Postoji nekoliko potencijalnih izvora nevolje, koji bi za rezultat mogli imati pogoršanje odnosa Kine i SAD. Imajući u vidu važnost ovog odnosa, dolazeći predsednik i njegov spoljnopolitički tim trebalo bi da posvete punu pažnju odnosima sa Pekingom.

Ted Gejlen Karpenter, potpredsednik studija bezbednosti i spoljne politike na institutu Kejto, autor je osam knjiga iz oblasti međunarodne politike, uključujući i Pametna moć: put ka opreznoj spoljnoj politici Amerike (2008).

(11. 6. 2008. The National Interest )