Višak demokratije?

Već neko vreme se spremam da napišem članak o demokratskom državnom uređenju, uređenju dominantnom u savremenom svetu ali koje uprkos tome pokazuje znake umora, malaksalosti i klonulosti, i koje kao da zahteva od nas da pokušamo da iznađemo neki kvalitetniji oblik državnog uređenja. Prvi znaci zamora javljaju se onda kada se u intelektualnim krugovima kritikuje postojeće stanje i na ovaj ili onaj način predlaže njegova zamena nečim boljim, ili skromnije, njegova doterivanja ili prekrajanja. U našoj javnosti, možda je najdalje otišao Boris Bratina iz pokreta „Naši 1389“ koji je pored kritike aktuelne predstavničke demokratije, izneo i svoj predlog neposredne demokratije po uzoru na antičke polise. Mišljenje je dato u intervjuu časopisu Pečat[1]. Dalje, Branko Pavlović u tekstu Patriotska rasprava[2], koji se bavi problemom odbrane teritorijalne suverenosti, u poslednjoj 14 tezi, naglašava da načelo demokratije i načelo suverenosti nisu nužno u harmoniji. Siniša Ljepojević u članku Kraj mirnih protesta[3], iznosi tezu da mirni protesti ne primoravaju vlastodršce da se zamisle nad politikom koju vode, te da nasilni protesti koji počinju da se zahuktavaju širom evropskih država ukazuju na veliki ispit demokratskog koncepta. Najzad Đorđe Vukadinović, veoma izokola u izjavi povodom deset godina od petooktobarskih promena navodi da su građani Srbije izgubili veru da se izborima može bilo šta promeniti, jer su glasali na najrazličitije načine, a rezultat je sve vreme bio isti[4], čime posredno kritikuje demokratiju. Vredi spomenuti i mišljenje Žaka Atalija[5], koji predlaže formiranje svetske vlade. U članku koji je meni bio dostupan, ne navodi se kako bi do nje došlo, ali slutim, da svakako ne bi na svetskim izborima. Spisak, pretpostavljam ovime nije iscrpljen, a ja kao čovek kome ovo nije primarna struka navodim samo one izvore do kojih sam došao, da tako kažem, u hodu.

Već neko vreme se spremam da napišem članak o demokratskom državnom uređenju, uređenju dominantnom u savremenom svetu ali koje uprkos tome pokazuje znake umora, malaksalosti i klonulosti, i koje kao da zahteva od nas da pokušamo da iznađemo neki kvalitetniji oblik državnog uređenja. Prvi znaci zamora javljaju se onda kada se u intelektualnim krugovima kritikuje postojeće stanje i na ovaj ili onaj način predlaže njegova zamena nečim boljim, ili skromnije, njegova doterivanja ili prekrajanja.

Spremam se, rekoh, već neko vreme, ali sve do sada nikako da prionem, delimično i stoga što nikako da nađem pravi pridev koji bih predmetnuo reči demokratija u naslovu članka[6]. Neki dan, međutim, u neformalnom razgovoru izgovorih kako je problem Srbije to što ima viška demokratije, na šta se jedan moj kolega dosta izokola i u oblandama, ali ipak nedvosmisleno, veoma rđavo izrazio o mom postupku rasuđivanja. Rečenica da u Srbiji ima viška demokratije zbilja zvuči pomalo glupavo, ali eto prilike da objasnim šta sam zapravo time hteo da kažem, a eto i prilike za dobrim naslovom „višak demokratije“.

Šta je to demokratija?

Kada se kaže demokratija obično se misli na višestranački parlamentarni sistem, što je dosta usko, jer demokratija ima širi smisao i podrazumeva i neka drugačija uređenja, ali ipak ima svog smisla, jer u višestranačkom sistemu sve odlike demokratskog društva najviše dolaze do izražaja.

U suštini demokratija je vladavina naroda. Antička, neposredna demokratija je podrazumevala da svi koji imaju takvu nameru neposredno učestvuju u donošenju odluka, što je usled malog broja aktivnog stanovništva antičkog polisa bilo moguće. U savremeno doba velikih država, tako nešto je nemoguće, pa se pribegava predstavničkoj demokratiji, gde je nosilac vlasti izabrana skupština, koju čine predstavnici naroda. Zajednička stvar jeste to što je izvor vlasti volja naroda. Kada je izvor vlasti volja naroda, ona podrazumeva nekoliko bitnih odlika. Pre svega ustav, kao ugovor između naroda i države. Nije nužno da on postoji kao komad hartije, ali je važno da država kao apstraktni entitet ima ugovorne obaveze prema narodu. Drugo je načelo ograničene vlasti. Vladalac je u svojim postupcima ograničen ugovorenim obavezama, ali je ograničen i ćudljivošću naroda. Ukoliko se narodu ne dopadnu njegovi postupci on biva smenjen, i zamenjen drugim vladaocem. Savremene demokratije imaju pooštrenu ovu meru, pa je vlast vladaoca vremenski ograničena na nekih četiri, pet, sedam (kako gde) godina, nakon čega narod ponovo bira vlast. I još više, ustalio se običaj da jedan vladalac ne može biti doživotno biran, već je njegova vladavina, bez obzira na volju naroda ograničena najčešće na dva mandata. Važna institucija savremenih demokratija je i referendum. Njemu se pribegava kada predstavnička vlast naiđe na neko veoma krupno pitanje, za koje smatra da joj narod nije apriori poverio da je reši po svom nahođenju. Tada se narod neposredno pita za izjašnjenje. Referendum je skoro obavezan, kada je u pitanju izmena ustava – ugovora između naroda i države, ili nešto što se na ovaj ili onaj način tiče izmene suverenosti države, na primer pristupanje evropskoj uniji, itd. I ništa više! Dakle, demokratija je vlast voljom naroda. Vlast je izabrana od strane naroda, narodu polaže račune preko povremenih ponovnih izbora, a pred narod iznosi krupna pitanja putem referenduma (plebiscita).

Tako uzevši, bezmalo sve države ovog sveta jesu demokratske u većoj ili u manjoj meri. Najveći stepen demokratičnosti imaju države sa višestranačkim sistemom, tu je izbor najveći, a mehanizam smenjivanja rđave vlasti najizraženiji. Nešto manji stepen demokratičnosti imaju države sa predsedničkim sistemom (SAD, Rusija, Francuska), gde je izbor sužen na nekoliko ljudi, ovlašćenja predsednika velika, a mehanizam njegovog opoziva inertan. Još manji stepen demokratičnosti imaju komunističke države, poput Kine ili Kube, gde nema apsolutnog vremenskog ograničenja vlasti, i gde se izbor izvodi u okviru jedne partije. Slično je i sa ostalim jednopartijskim sistemima. Negde između stoje takozvani diktatorski ili populistički režimi, gde ipak postoji više stranaka, ali suštinski jedna. Ali, svim tim uređenjima, zajedničko je da je izvor vlasti volja naroda, te da vlast traje dokle god je po volji naroda. Ovde ne ulazim u razmatranje koliko se volja naroda može raznim mehanizmima izvitoperiti, iskriviti, tako da prilikom izvršenja više i ne liči na izvornu.

Kontroverze demokratije

Pre svega zapitajmo se otkuda se i kako se pojavila volja naroda i šta je njeno određenje. Sledeći Belu Hamvaša[7], usprotivimo se, odlučno, tvrdnji da je pitanje naroda postavio narod. Pitanje naroda postavili su mislioci epohe prosvetiteljstva u drugoj polovini osamnaestog veka, i to bez saglasnosti istog. Da bismo se u to uverili podsetimo se kakav su učinak imali prosvećeni vladari poput Josifa drugog, Fridriha drugog ili pak Selima trećeg, ili kakav su učinak imali ruski revolucionari iz šezdesetih godina devetnaestog veka. Narod ih je smatrao izrodima, sledbenicima đavola ili u najmanju ruku pajacima i klovnovima. No, kada je to pitanje jednom postavljeno, narod je počeo da daje odgovore. Ključni momenat jeste napuštanje vlasti po milosti božjoj i njena zamena vlašću po volji naroda. Time je napuštena ideja božanske harmonije na zemlji, ideja države kao mikrokosmosa, i zamenjena idejom države kao interesne zajednice svojih stanovnika.

Obratimo pažnju, narod je teškom mukom došao do artikulacije volje onoga što nazivamo ceo narod. S početka to je bila volja jednog dela naroda, i to volja koja izvorište nalazi u interesima datog dela. Primera radi, liberali su se u Francuskoj za vreme Luja Filipa borili i izborili za visoke novčane cenzuse, tako da je samo manji, bogatiji deo stanovništva imao pravo glasa, dok je pravo da bude biran imao još manji i još bogatiji deo. S druge strane socijalisti su uporište nalazili u radničkoj klasi, za koju su računali da je najbrojnija, pa su predlagali opšte pravo glasa. Komunisti, tamo gde su došli na vlast izmislili su diktaturu proleterijata, u nameri da za to vreme eliminišu svoje neistomišljenike, manjinu bogatih ljudi oduzimajući im bogatstvo, a time i uticaj, ali i seljake, kojih je bilo podosta, prevaspitavajući ih i pretvarajući ih delom u fabričke, a delom u zadružne radnike. Tek u dvadesetom veku može se govoriti o koliko toliko artikulisanoj volji naroda, u kojoj su dovoljno ublažene oštre razlike između grupacija. Devetnaesti vek prožet je stalnom napetošću između često dijametralno suprotstavljenih težnji pojedinih grupacija, a to komunisti nazivaju klasna borba. Međutim, koliko god da su te težnje nepomirljive, one ipak imaju zajednički imenitelj, i to je pre svega materijalni imenitelj.

Važna institucija savremenih demokratija je i referendum. Njemu se pribegava kada predstavnička vlast naiđe na neko veoma krupno pitanje, za koje smatra da joj narod nije apriori poverio da je reši po svom nahođenju. Tada se narod neposredno pita za izjašnjenje.

Načelo smenjivosti vlasti dovelo je do pojave novih zanimanja. Prvo od njih je profesionalni političar, koga treba jasno razlikovati od državnika. Državnik je čovek koji zna, ume da vodi državne poslove. Veliki državnik je onaj ko ume da formuliše i odredi smisao države, da joj udahne oblik, odredi smer i kretanje[8]. Političar je, pak, čovek čiji je posao da dospe na vlast. I kada dospe na vlast, onda treba da dospe na još veću vlast. Kad postane gradonačelnik, onda želi da bude ministar, kada i to uspe, onda želi da bude predsednik, itd. Političar ima karijeru, ima svoje uspone i padove, a merilo njegove uspešnosti jeste rezultat izbora, jeste iskazana volja naroda. Dakle, političar, pre svega mora da vodi računa šta narod misli o njemu, što često može da ima malo veze sa uspešnim vođenjem države. Otuda su uspešni političari dopadljivi ljudi, talentovani glumci za velike publike. Oni se obraćaju svima, i traže zajedničku težnju što većeg broja ljudi, jer izbori se dobijaju glasovima većine.

Drugo je novinarsko zanimanje. Da bi narod uopšte imao na osnovu čega da se opredeli, on mora biti obavešten o zbivanjima u državi. Narod to neće uraditi kao u antičkoj Atini, jednostavno odlazeći na zasedanja skupštine. Narodu moraju da budu dostupne dnevne novine, koje će ga redovno obaveštavati o zbivanjima u zemlji, i među političarima. U novije vreme elektronski mediji su preuzeli primat.

Trka za što uspešnijim karijerama, iznedrila je i treće zanimanje – stručnjake za politički marketing, ljude koji će pomoći političaru da zadobije narodno poverenje, na najrazličitije načine koji uključuju i nemoralne postupke, kao što su skrivanje istine, laganje, pružanje obećanja bez pokrića, opanjkavanje protivnika i slično.

Političar, dakle, u samom dolasku na vlast zavisi od čitave mreže različitih ljudi i institucija, zavisi od podrške svoje partije, od naklonosti i novinara i uređivačke politike, od veštine političkog marketinga, od finansijskih sponzora koji će platiti kampanju. Kada dođe na vlast kome on valja da se oduži, biračima, to jest onima koji su izrazili narodnu volju, ili institucijama koje su mu obezbedile glasove? Naravno, malo jednima, malo drugima, jer ako izgubi podršku institucija neće moći da obnovi mandat, isto kao i ako se zameri biračima. Ne treba zaboraviti, on želi i sebi da se oduži, jer zaslugu za dolazak na vlast imaju i njegove lične sposobnosti - govorništvo, dopadljivost, snalažljivost u duelima i slično. Političar, po pravilu ispuni jedan deo predizbornih obećanja, mada ne mora ni to, uzme za sebe više novca nego što je njegova zvanična plata, neki put se naplati i razmećući se vlašću, rođacima i komšijama završava poslove preko mobilnog telefona, njegova žena se pravi važna pred rođakama itd. Naposletku, oduži se i onima koji su svoj novac znanje ili uticaj uložili u njegov dolazak na vlast, najčešće indirektno, davanjem koncesija ili stvaranjem uslova koji upravo pogoduju njihovoj zaradi. Indirektno, ali ujedno i veoma izdašno.

Načelo smenjivosti vlasti dovelo je do pojave novih zanimanja. Prvo od njih je profesionalni političar, koga treba jasno razlikovati od državnika. Državnik je čovek koji zna, ume da vodi državne poslove. Veliki državnik je onaj ko ume da formuliše i odredi smisao države, da joj udahne oblik, odredi smer i kretanj. Političar je, pak, čovek čiji je posao da dospe na vlast.

Dodatno, vreme koje će političar provesti na vlasti je ograničeno, a i kada nije ograničeno a priori, onda je njegov položaj nesiguran, i on je prinuđen da efekte svoje vlasti pokaže u toku jednog izbornog ciklusa, kako prema biračima, tako prema sebi i prema saradnicima koji su ga na vlast doveli. Ovo ima više negativnih posledica po ukupno stanje demokratskog društva.

Prva, ujedno i najmanje važna je, količina korupcije. Naime, u Tunisu za vreme diktatora Ben Alija, mogao je da živi od državnih para sam Ben Ali, članovi njegove uže porodice i oni kojima on to dozvoli, i oni su se za njegovo vreme enormno obogatili. U demokratskim društvima, svake izborne godine se menja garnitura koja živi na račun države[9] i za vreme da tako kažem „jednokratne ispaše“, gleda da oposli što više, da ne kažem što najviše, od onoga što je zacrtala.

Druga posledica, mnogo krupnija je izbor onoga što političar vraća biračima. On želi da dobije mnogo, više miliona glasova, u velikim državama i više desetina miliona. Dakle, političar mora da ispuni ono što je zajedničko velikoj količini ljudi, a to sigurno nije junaštvo, nije integritet, nije visoka umetnost. To se više ili manje svodi na ono što bi Mujo nazvao „u se, na se i poda se“, a to su potrebe i težnje, moramo priznati, svojstvene i krmcima, dakle nisu ljudske u smislu da ne određuju čoveka kao fenomen. Dakle, egzistencija, komfor i seks. Otuda se misao jednog od francuskih konzervativaca da buržoa nije ništa drugo nego svinja koja želi da umre prirodnom smrću[10] može primeniti na čoveka po meri demokratije. Toliko sveden čovek naravno ne postoji u stvarnosti, ali to je onaj idealni čovek po meri sistema, onaj čovek ka kome sistem usmerava sve ljude. Gde-gde, naročito u mediteranskim zemljama ukazuje se i potreba za jeftinim zabavama, što su još stari Rimljani opisali sa Panem et circenses.

Treća posledica koja ishodi iz druge je ta, da onda i političari, ali i institucije koje sa njima sarađuju, misle u istom ključu „u se, na se i poda se“, i otuda se prevlast materijalizma u demokratskim društvima ukazuje neizbežnom. Tako, demokratija kao uređenje ima unutrašnji mehanizam pritiska ka svakom obliku izdvajanja, ka svakom obliku posebnosti. Pritisak mase, odnosno pritisak minimalnog zajedničkog imenitelja mase lomi i ništi svaki idealizam. Ništi ljudske osobine, kao što su čast, dostojanstvo, rodoljublje, junaštvo, smisao za lepo i uzvišeno, i najzad ništi borbu za slobodom. Ja ovime nikako ne želim da iskažem depresivno stanovište kako je većina ljudi onakva kakvim su francuski konzervativci opisivali buržuje. Ja naprotiv stojim da je svaki čovek vredna i neponovljiva jedinka, ali isto tako stojim da je ono što je zajedničko mnogima siromašno i da se svodi na „u se, na se i poda se“.

Radi se zapravo o jednoj vrsti pozitivne povratne sprege. Političar podilazi težnjama mase. On im obećava ono što oni žele, i što je važno, obećava da će to biti lako sa njim na čelu, nudi nešto prosto što razumeju svi, ili skoro svi. Političar nikada ne traži vrlinu, nikada ne traži od naroda odricanje, što je nekada kralj tražio, i to s punim pravom, a ponekad i neki savremeni diktator. Onda stručnjaci za politički marketing nastupaju sa anketama, istraživanjima javnog mnjenja, stavljajući u prvi plan te nejprizemnije težnje. Za njima onda masa koja ipak ima u glavi da vlast nešto od nje očekuje, počinje da se vlada i formira onako kako istraživanja javnog mnjenja prikazuju, običan čovek se modi, tako što prihvata težnje većine, ali i težnje političara i drugih javnih ličnosti. A onda u drugom smeru javne ličnosti postaju one koje narod prihvata većinom, a za političare se odlučuju oni koji su verna slika narodnih težnji. I tako, malo po malo, potez jednih potez drugih, i narod i političari odriču se svega onoga što je zahtevno, kao što je moral, dostojanstvo, uzvišenost ili junaštvo i prihvataju samo oportunističke težnje kao što su komfor, udobnost, sticanje materijalnih dobara...

Sličan proces može se pratiti i na liniji umetnik – narod, ili na liniji profesor – narod. I u umetnosti i u obrazovanju, svaki put kada je merilo stav mase, odnosno minimalni zajednički imenitelj svih, rezultat je kvalitativno nazadovanje. Da li Rijana ima milionske tiraže zato što masa ima rđav muzički ukus ili masa ima rđav muzički ukus zato što joj mas-mediji serviraju Rijanu kao vrednost? Pitanje nalik onom o kokoški i jajetu nema neposredan odgovor. I jedno i drugo je delom tačno, jer se dotle stiglo u više malih uzastopnih koraka sa obe strane. Da je Rijana pevala svoje pesmice u doba kada je živeo Mocart, za nju verovatno niko ne bi čuo. S druge strane, da je današnja masa živela u Mocartovo doba zasigurno bi popravila svoj muzički ukus.

Političar, dakle, u samom dolasku na vlast zavisi od čitave mreže različitih ljudi i institucija, zavisi od podrške svoje partije, od naklonosti i novinara i uređivačke politike, od veštine političkog marketinga, od finansijskih sponzora koji će platiti kampanju. Kada dođe na vlast kome on valja da se oduži, biračima, to jest onima koji su izrazili narodnu volju, ili institucijama koje su mu obezbedile glasove?

Zanimljivo je da su uređenja sa manjkom demokratije poput istočnoevropskih komunističkih donekle uspevala da zaustave ili bar uspore ovaj proces. Setimo se kako je nekada znanje bilo vrednost samo po sebi, dok je danas znanje vrednost samo onda kada je upotrebljivo i korisno (što ne znači da znanje obavezno mora biti beskorisno). Dakle, razvojem demokratije, znanje nema svoju unutrašnju vrednost, već dobija vrednost spolja, svojom upotrebljivošću.

Četvrta posledica je da je zbog ograničenosti i nesigurnosti mandata, kao i zbog uslovljenosti političara pri dolasku na vlast, nemogućno da javna vlast vrši bilo kakvo dugoročno i sistemsko planiranje, već je naprotiv usmerena ka onome što se može zaokružiti za jednog mandata. Otuda, u razvijenim demokratijama stvarnu vlast imaju, ne javna, već tajna ili polutajna udruženja poput različitih bilderberških grupa, Soroš fondacija, trilaterala i sličnih trustova i centara moći, koji onda formiraju svoje „nezavisne“ institute za istraživanje svačega, finansiraju „nezavisne“ stručnjake i „nevladine organizacije“, kupuju većinske pakete u moćnim informativnim preduzećima, i onda preko njih utiču na vlast. To ima i svoje dobre strane, jer uz stranačke polemike, to je jedini način da se obezbedi trajnost državne politike. Neka se čitalac podseti na kakav je vašar ličila skupština Francuske u prvim godinama Treće Republike.

Druga i treća posledica su svojstvene svim demokratijama, pa i severnokorejskoj i kubanskoj, dok su prva i četvrta posebnost višestranačke demokratije. Četvrta posledica, da vlast stoji u rukama izvandržavnih centara moći, ponegde, kao na primer u Britaniji prethodi punoj demokratiji[11].

Višepartijska demokratija nije oduvek imala sva ova rđava svojstva. S početka je mehanizam dolaska na vlast bio drukčiji, jednostavniji, bez upliva političkog marketinga. Bilo je tada na vlasti verodostojnih ljudi, podvižnika koji su naklonost naroda stekli nekim podvigom, kao što su general DŽordž Vašington, ili njegovi neposredni poslednici. Čak i kasnije, recimo Teodor Ruzvelt, ili Šarl de Gol koji se nametnuo francuskom narodu svojim nepokolebljivim stavom u toku drugog svetskog rata. Međutim, danas sa porastom gradova i stanovništva, ali i sa potajnim strahom mediokriteta da veliki čovek poput Napoleona ne dokine demokratiju, on je uhvatio formu koju sam opisao. Tako se stvarna vlast u velikim državama poput Amerike, Britanije ili Francuske nalazi u rukama raznih skrivenih centara moći, dok javnu vlast čini poseban soj glumaca za široke narodne mase, koji su kao državnici u najboljem slučaju mediokriteti i koji izvršavaju politiku kreiranu na drugom mestu, a uz pomoć političkog marketinga i medijskih magnata objašnjavaju narodu kako upravo ispunjavaju njegove težnje za „u se, na se i poda se“. U slučaju manjih država potajni centri moći se u pravilu nalaze izvan države, na primer kod nas se državna politika osmišljava po kabinetima Brisela i Vašingtona, a izvršavaju je domaći političari. To čak ljudi poput Jelka Kacina i ne skrivaju.

Najzad, usled svega toga, za poziv profesionalnog političara retko se odlučuju ljudi od integriteta. Ipak, za toliku količinu laži, neiskrenosti i licemerja, treba imati otvrdle organe poput želuca i obraza.

Da dočaram to još jednom paralelom. Zamislite da je 1804. godine u Srbiji bilo demokratije. Lako bi tada dahije uz pomoć političkog marketinga objasnile Srbima da je njihov interes miran život u beogradskom pašaluku, da će im bolji standard doneti ulaganja kapitala sultanovih odmetnika kao što su Pazvanoglu, Bušatlija i Ali paša Janjinski, a Karađorđe bi bio oglašen za populističkog lidera, i psa rata (onog iz 1788.) koga treba uhapsiti i poslati u Hag/Stambol.

Ukratko, polazeći od koncepta da je izvorište vlasti narodna volja, postepenim promenama stiglo se dotle, da je stvarna vlast u rukama javnosti malo poznatih centara moći, a da narod izražava volju na način dirigovan i usmeren od strane medijskih magnata i stručnjaka za politički marketing, što je posebna vrsta ropstva, zapravo krajnje ropstvo, kom prilikom čovek ne samo da nije slobodan da iskazuje svoje mišljenje kao u totalitarnim režima Hitlera, Staljina itd, već mu je uskraćena mogućnost da uopšte ima ikakvo mišljenje, a i ako ima ono je navažno, jer postoji mišljenje većine koje neretko jeste statistička sredina, i nije ničije mišljenje ponaosob. Naravno nisu svi u apsolutnom ropstvu, bez mogućnosti da formiraju mišljenje, ali jeste dovoljno mnogo da se savremeno demokratsko društvo može opisati kao ropsko. Da, slažem se, postoji sloboda kretanja, sloboda sticanja, ali ne postoji ona viša, umna sloboda (u svakom mogućem smislu reči um).

Sve što sam prethodno izrekao moglo bi da čini okosnicu sadržaja beležnice antijunaka Šigaljova iz romana Zli Dusi Fjodora Dostojevskog, čija sadržina u romanu nije izneta, već samo zaključak da se polazeći od koncepta apsolutne slobode matematički dolazi do koncepta apsolutnog ropstva. Eksperimentalna potvrda Šigaljovljeve teorije neki put traje kratko, svega pet godina, kada su na primer Francuzi 1789. proklamovali apsolutnu slobodu, do 1794. kada su iskusili apsolutno ropstvo. Neki put mnogo duže, kao u slučaju Sjedinjenih država gde je potrajalo bezmalo 200 godina, ali sa istim rezultatima. U Srbiji procenite sami.

Alternative demokratskom uređenju

Dvadeseti vek je vek u kome je demokratija nadvladala noseći se sa alternativnim državnim uređenjima. Svako od tih drukčijih uređenja takođe je bilo demokratsko u suštini, jer se oslanjalo na volju naroda, i na ugovor između naroda i države.

Pomenimo prvo jednopartijska uređenja, kao ona u nacističkoj Nemačkoj, ili komunističkim državama Sovjetskom Savezu, Kini i nizu manjih država. O uzrocima slamanja komunističkih društava može se pričati i ovo i ono, i s obzirom da je reč o veoma skoroj prošlosti, konačni sud tek treba da se iskristališe. Bez namere da dajem bilo kakav odgovor na to pitanje pomenuću samo jedan unutrašnji problem komunističkih tvorevina. On se nalazi u samoj komunističkoj ideologiji o jednakoj raspodeli sredstava koja ima svoj smisao onda kada jedan deo stanovništva ima nedovoljna sredstva za život. Kada se takva nepravda iskoreni i obezbedi pristojna egzistencija za sve, onda kao da je misija završena. Nužno se onda postavlja pitanje kuda će se dalje odrediti takvo društvo, koju će društvenu nadgradnju odabrati. Partijska vrhuška u komunističkim državama, rekao bih, nije uspela da stvori nikakvu bolju nadgradnju, već da osnovne egzistencijalne potrebe „u se, na se i poda se“ količinski unapredi, te je živela po vilama na Dedinju, upražnjavala jagnjeće brigade i još po nešto, rečju preobrazila se u crvenu buržoaziju da iskoristim šezdesetosmaški termin. Tako je vladavina komunističke partije samu sebe lišila smisla i stvorila plodno tle da se tehnički uruši. Nacističko društvo svoj slom doživelo je u ratu, ali i da nije, ja mislim da bi završilo isto kao i komunističko.

Partijska vrhuška u komunističkim državama, rekao bih, nije uspela da stvori nikakvu bolju nadgradnju, već da osnovne egzistencijalne potrebe „u se, na se i poda se“ količinski unapredi, te je živela po vilama na Dedinju, upražnjavala jagnjeće brigade i još po nešto, rečju preobrazila se u crvenu buržoaziju da iskoristim šezdesetosmaški termin. Tako je vladavina komunističke partije samu sebe lišila smisla i stvorila plodno tle da se tehnički uruši.

Da ne bude zabune, ja ne zagovaram siromaštvo kao vrednost niti smatram da je vrlina biti go i bos. Naprotiv nalazim da je to loše, ali tvrdim da voziti mercedes i nositi roleksov sat ne može biti smisao življenja. Na posletku, svaki režim ima veliki problem kada mu je narod go i bos ili kada se tom stanju približava pa mora da rmbači po ceo dan za parče hleba dnevno i par loših cipela godišnje.

Režim vojne hunte, ili vojnih diktatora podložan je i ranjiv na istim mestima kao i komunistički. Preteran komfor u životu vojnih diktatora poput Sadama Huseina, ili Ben Alija svedoči o istim procesima kao i prilikom stvaranja crvene buržoazije. Vojni ili komunistički režimi opstaju samo onda kada diktator zadržava svoje polazne ideale, kao što je slučaj sa Frankom u Španiji, Kastrom na Kubi ili Gadafijem u Libiji. Ali ja bih pre rekao da je to odraz lične moralne snage diktatora, a ne pravilo sistema, i slutim, da će se u narednim generacijama i ti režimi urušiti kao i oni drugi.

Treba naglasiti i da je na slamanje vojnih ili komunističkih režima vidno uticao spoljni pritisak, pritisak pre svega Sjedinjenih država, koje su uvek birale pogodni momenat kako bi izazivale destabilizaciju diktatorskog režima i njegovo prevođenje u višestranačku demokratiju, pogodniju za spoljne uticaje. Ako bi diktatori i bili besprekorni, najranjiviji momenat ostaje problem nasleđa, kada se jedan diktator povuče u penziju ili umre, a novi tek treba da se dokaže kao autoritet. Taj trenutak je ahilova peta diktatorskih demokratija, i do sada su diktatorski režimi retko kad sastavili više od tri generacije diktatora.

Ipak komunistički, i diktatorski model demokratije mogu se nazvati ograničenim demokratijama, gde postoji nekakvo uže telo, uska grupa ljudi koja na sebe preuzima da formuliše volju naroda, nalazeći da je čitav narod odviše glomazan ili neupućen, ili pak podložan zavođenju u prevari. Tako su na primer u Severnoj Koreji zabranjene reklame, u Kini zabranjene partije i slično. Zli jezici rekli bi da i u punim, višestranačkim demokratijama opet postoji to isto uže telo samo je ono sakriveno od javnosti, te da je višestranački sistem jednako nedemokratski kao i jednopartijski samo je celofan u koji je to sve upakovano šareniji i lepši.

Dakle, svi do sada izneti alternativni modeli demokratskom i nisu prava alternativa, već samo varijacije osnovnog demokratskog šablona, i to sužene varijacije sa izostankom nekih bitno demokratskih elemenata.

Jedini istinski izazov savremenom demokratskom uređenju postavio je Iran. Kažu da je Iran teokratska država, mada bih ja pre kazao da je reč o teokratski kontrolisanoj demokratiji. Tamo se i predsednik i vlada i skupština biraju na opštim izborima, a pravo da bude biran ima svako. Iran ima ustav i više partija. Jedina razlika je u tome što ima veće sačinjeno isključivo od islamskih velikodostojnika koje ima u rukama kontrolni mehanizam da spreči napuštanje božje države. Ipak ideološki je ona različita, i to je već mnogo. Tamo je vlast darovana od Boga, a razumevanje božanske prirode osnova prava. Verom u Boga rukovođena je i islamska revolucionarna garda koja sigurno čini veliku ako ne i nepremostivu prepreku raznim plišanim ili obojenim revolucijama. Ipak privrženost Bogu, privrženost religiji traje stotinama, ako ne i hiljadama godina, dok privrženost partiji ili diktatoru daleko kraće, naročito ako je ideologija materijalistička - tada traje tačno toliko koliko pristiže plata.

Jedini istinski izazov savremenom demokratskom uređenju postavio je Iran. Kažu da je Iran teokratska država, mada bih ja pre kazao da je reč o teokratski kontrolisanoj demokratiji. Tamo se i predsednik i vlada i skupština biraju na opštim izborima, a pravo da bude biran ima svako. Iran ima ustav i više partija.

Iran je jedina božja država, ali napetost u islamskim državama kao da nagoveštava da i arapski, sunitski islam prihvata iransko rešenje. To ne treba da čudi, jer su upravo semitski narodi[12], a posebno islam poznati da teško prave razliku između crkvene i svetovne vlasti. Kalifi su imali svetovnu vlast, sudsku vlast poznavaoci kurana i slično, i najzad nama čudna pojava da se sveta knjiga kuran bavi pravilima svakodnevnog života. Toliko za sad, ne bio valjalo dužiti prikazivanjem posebnosti islamskog sveta.

Pomenimo, makar samo ovlaš, moguće odgovore u Rusiji i Sjedinjenim državama na izazove demokratije. Mislim da niko ne sumnja, da je javna vlast u Rusiji upravo ta koja odlučuje i planira[13]. S obzirom na posebnost ruskog naroda da se podrazumeva poverenje u čoveka na vlasti, Rusi su u početku svoje demokratije, postavili adoptivni sistem koji demokratiji treba da omogući kontinuitet vlasti. Medvedeva je predložio Putin, a Putina Jeljcin. Videćemo kako će se to dalje razvijati.

U Sjedinjenim državama sklonim polaganim promenama, čini mi se da će centri moći (trilaterale i ostala bratija) polako i jedva primetno izlaziti iz senke, te da će se vremenom ozakoniti, pogotovu što je kako vreme protiče sve manji procenat izašlih na izbore. Recimo da će vremenom sve manje ljudi izlaziti na izbore koji će pak sve manje određivati politiku, dok ne postanu toliko nevažni da ih neko ukine, jer na primer previše koštaju. Nešto slično smeni dinastija u Franačkom kraljevstvu kada su stotinak godina stvarnu vlast imali karolinški majordomi, a zvaničnu i prividnu poslednje generacije već degenerisanih Merovinga.

Kuda će evoluirati demokratsko uređenje, ili čime će na prečac biti zamenjeno pokazaće potonja vremena, ali jedno je sigurno: ideja volje naroda nije se pokazala otporna ni na zub vremena ni na svoje unutrašnje protivrečnosti.

Umesto zaključka

Dakle, kada sam kazao da je problem Srbije u tome što ima viška demokratije mislio sam upravo to – da ima viška demokratije, i sa njom viška svih pratećih pojava – viška korupcije, viška mediokriteta i netalentovanih ljudi na vlasti, viška licemerja, viška laži, viška oportunizma, viška brige o materijalnom, o komforu, a zauzvrat ima manjka poštenja, manjka istine, manjka rodoljublja, manjka heroizma, manjka duha... Spisak je neiscrpan.

Dragoljub J. Kečkić