Verbalni delikt je ponovo u modi

Mnogi bi, pročitavši sintagmu «verbalni delikt» iz naslova ovog teksta, pomislili da se u njemu obrađuje ili tema vezana za rad Haškog tribunala ili za način na koji je ovdašnji radikali kvalfikuju a vezano za suđenje njihovom lideru – i ne bi bio u pravu, mada ne potpuno. Naš tekst ukazuje šta se dešava kada «duh izađe iz boce», tj. kada se čudnovate pravne konstrukcije ad hoc međunarodnih krivičnih tribunala (poput one «od govora mržnje do podstrekivanja» u Šešeljevom slučaju) namenjene optuženima sa egzotičnih lokacija kao što su Balkan ili Afrika, u izmenjenim okolnostima počnu da puštaju korene i u najrazvijenijim parlamentarnim zemljama, pretvarajući, malo-po malo, njihovu viševekovnu pravosudnu tradiciju u prah i pepeo. Potrebno je bilo samo malo paranoje (koje ne manjka nakon 11. septembra), malo ugledanja na «haška dostignuća» i, naravno, neophodnog «začina u svakoj čorbi» u vidu potrebne političke volje – i nešto sasvim nalik socrealističkim presudama za «verbalni delikt» u pravnoj konstrukciji po uzoru na optužnicu podignutu protiv Šešelja se dogodilo nigde drugde nego u Velikoj Britaniji, rodnom mestu podele vlasti i nezavisnog sudstva. Evo i kojom (ne)zgodom.

Izvesni Trevor Bruks iz Heknija u Londonu, električar po struci a Jamajčanin po poreklu, koji se 1994. godine se preobratio u islam i promenio ime u Omar Abu Izadin, 17, aprila ove godine je u Londonu osuđen na četiri i po godine zatvora zbog «prekomorskog podstrekivanja terorizma i prikupljanja novaca (fundraising) za terorističke aktivnosti» na osnovu video-zapisa govora postavljenih na njegovom veb sajtu na internetu. Oglašavanje krivim ovog fanatičnog besednika, upirača prstom u «nepočinstva kefira (nevernika) i njihovih saveznika Jevreja» spram muslimana, člana Al Gurabe, britanskog islamističkog udruženja čije je delovanje zabranjeno na osnovu «Terorrist Act»-a iz 2006. godine, izazvalo je buru negodovanja i zabrinutosti u britanskom i evropskom javnom mnjenju. Najmanje zbog njega samog jer, budimo iskreni, malo kome je stalo do sudbine jednog islamističkog radikala koji je, pored inkriminisanih govora na svom sajtu, uistinu bio odgovoran za jedno drugo kršenje zakona, a to je pozivanje preko interneta još tri žene za stupanje u «islamski brak» čime je prekršio britanske propise koji poligamiju smatraju ilegalnom, na šta niko nije obratio ozbiljnu pažnju a kamoli pokrenuo postupak pred sudom), već zbog implikacija koje ova presuda (u, to ne zaboravimo, precedentnom, na presedanima zasnovanom anglosaksonskom pravu) može da ima na budućost slobode govora.

Do sada je u modernom pravu pod podstrekivanjem na terorizam, tj. terorističke radnje podrazumevano ubeđivanje i navođenje pojedinca ili grupe pojedinaca da izvrše kriminalno terorističko delo. Takođe, pod prikupljanjem novaca za terorističke aktivnosti (što bi spadalo u pripremne radnje pomaganja za izvršenje krivičnih dela) podrazumevalo se upravo to , odnosno skupljanje novčanih sredstava i njihovo dopremanje terorističkim grupama koje uz pomoću njih dobavljaju sredstva za vršenje svojih aktivnosti, poput kupovanja eksplozivnih sredstava, sprovođenja obuke za izvršenje terorističkih dela ili za nabavljanje bilo koga oruđa koje se koristi u pripremi ili neposrednom izvršenju terorističkog napada. Da bi se neko osudio za ova krivična dela, bilo je nužno utvrditi činjenično stanje, posedovati određene dokaze u prilog tome i racionalno dokazati da utvrđeno činjenično stanje odgovara svim elementima krivičnog dela koje propisuje zakon. Potrebno je bilo ustanoviti vezu između postrekivača i podstrekivanog (kod koga je bilo neophodno dokazati da je tada i zbog delovanja postrekivača kod njega utvrđena volja za izvršenje konkretnih krivičnih dela), neophodno je bilo jasno utvrditi njihov konkretni odnos, a kod prikupljanja sredstava za terorističke aktivnosti bilo je potrebno ustanoviti umišljaj onoga koji prikuplja fondove za ove namene, njegovu povezanost sa terorističkim grupama kao i to da se utvrđena materijalna sredstva zaista ulažu u te a ne u neke druge svrhe.

To sada više nije slučaj. U suđenju opskurnom Abu Izadinu i petorici njegovih saradnika (koji su takođe osuđeni na zatvorske kazne između dve i četiri godine) nije utvrđeno ko je podstrekivačkim govorom nagovoren na izvršenje nekakvih terorističkih dela, niti da su te reči bile izrečene sa namerom ili svešću da kod nekog stvore odluku da izvrši ovakve radnje, čak ni to da je iko ko je slušao inkriminisane zapaljive govore poslao bilo kakvu novčanu svotu nekoj od islamističkih organizacija. Islamistički propovednik i njegovi saradnici su proglašeni krivim na osnovu sadržaja njegove zapaljive jedanestočasovne (!?) protestne besede koju je izrekao u džamiji u Ridžents Parku u novembru 2004. godine a koja se mogla videti preko interneta ili naručiti u DVD formatu. Tako se u vidu «podstrekivanja i pomaganja zločinačkog udruživanja» verbalni delikt iz međunarodnih tribunala preselio u unutrašnja zakonodavstva razvijenih zapadnih zemalja.

A šta je to stvarno tokom svoje košmarne maratonske besede dotični islamsko-jamajčanski neofit–električar izrekao malenoj grupici sledbenika, mahom trećesvetskih gubitnika i autsajdera, što je dovelo do suđenja sa ovakvim ishodom koji će, kako stvari stoje, imati istorijski značaj? Ništa posebno i ništa novo. Gomilu islamističkih opštih mesta i gadnih reči u kojima svakako ima verskog prozelitizma, govora mržnje i širenja netolerancije: otvoreno je glorifikovao izvršioce napada od 11. septembra i iskazivao želju da i on umre kao bombaš – samoubica, britanske trupe u Iraku je nazivao krstašima-neprijateljima muslimana koje svaki pravoverni musliman treba da kazni obezglavljenjem, pozivao je muslimane da se «bore protiv neprijatelja svojim bogatstvom», to jest da za džihad ulažu svoj novac od koga će se kupiti oružje za borbu protiv nevernika.

To su opasne i teške reči, no problem je kako je na osnovu njih izvršena kvalifikacija za pomenuta krivična dela na koje je osuđen. Ekstremistički propovednik i negovi saradnici nisu uhvaćeni kako predaju svote novca recimo Al Kaidi, niti je neko od njegovih slušalaca izvršio bilo kakav akt nasilja ili otišao u Irak da se bori protiv zapadnih trupa. Bez ikakvih konkretnih dokaza njegovi govori su od strane suda ocenjeni kao deo «šire kampanje za prikupljanje novaca za teroriste» dok je podstrekivanje kroz zapaljive govore kvalifikovano kao «doprinos stvaranja atmosfere» u kome će neki (!?) muslimani steći utisak da je ubijanje deo njihove verske obaveze. Drugim rečima, da je Abu Izadin osuđen za neko krivično delo širenja verske netrpeljivosti a ne za podstrekivanje i novčano pomaganje terorizma, sve bi još nekako i moglo da prođe. Ovako je tradicija zapadnog sudstva i njegove zakonistosti jednom do sada neviđenom pravnom konstrukcijom stavljeno ad acta.

Neizbežan je zaključak da je Abu Izadinova stvarno činjenje bilo zapravo brbljivo propagiranje mračnih i neprihvatljivih stavova i ideja, da on nije terorista već verski fanatik koji se u svom zanosu «otkačio» i, oponašajući svojim odevanjem i načinom govora bliskoistočne militantne mule, pomislio kako će biti ispravniji i veći ako otvoreno, u jednoj zapadnoj zemlji, propoveda nasilnu verziju džihada. No takav govor, a utvrđeno je u presudi kako on i njegovi saradnici «nisu koristili nikakvo drugo oružje osim svojih jezika», ne može biti podstrekivanje na terorizam.

Deo britanske javnosti je zabrinut da ovakav «tretman» jednog nakaradnog, plitkoumnog i nepopularnog islamskog glasnogovornika, sa kojim niko iole razložan ne može da se saglasi ili ga simpatiše, predstavlja smišljeni akt vlasti da se izvrše dalje restrikcije slobode izražavanja u ovoj zemlji. Odgovarajući svojom pojavom i govorom svim potrebnim stereotipima, marginalni Abu Izadin predstavljao je idealnu priliku da se od njega u javnosti napravi strašilo i izrekne drakonska mera sa kojom se, pod uticajem elektronskih medija, saglasila većina građana i tako dala zeleno svetlo drastičnim precedentima i promenama u koje su, nakon otpočinjanja «rata protiv terora», zakoračila zapadna razvijena društva.

Opisani slučaj povlači brojne impikacije. Kao prvo, on pokazuje kako su danas postale rastegljive krivično-pravne kategorije. Tradicionalno podstrekivanje je podrazumevalo utvrđivanje znatne povezanost između dva subjekta ili dve strane, od koje je jedan podstrekivač na konkretno delo ili dela a drugi je podstrekivani, koji vrši ili pokušava da vrši konkretna krivična dela upravo na osnovu njegovog konkretnog, eksplicitnog nagovora. Sada se došlo do toga da se može biti podstrekivan na inkriminisane radnje tako što se saslušaju zapaljivi govori ili gledaju njihovi video zapisi preko interneta ili na DVD-u. Na taj način se vrši zamagljivanje razlike između mišljenja, reči i dela i ustoličava izuzetno kobna ideja da je govor sam po sebi opasni kriminalni čin koji podstiče nasilje ili ga na drugi način, kroz «kreiranje atmosfere», potpomaže. Štaviše, u ovom slučaju sam govor je proglašen za krivično delo terorizma, povlačenjem jednakosti između fanatičnog, neprihvatljivog govora i inkriminisanih radnji podstrekivanja na vršenje ovih dela, odnosno njihovo materijano pomaganje. Tako su na početku XXI veka same reči postale oblik ili deo terora.

Ovakav novi oblik «verbalnog delikta» ima svoje posledice i po pitanju posmatranja slobodne volje i samog mišljenja, to jest dovodi ih pod znak pitanja. Klasične pravne definicije, izgrađivane vekovima, posmatrale su ljude kao razumne subjekte kod kojih je pojava podstrekivanja podrazumevala jaku saglasnost volja postignutu nametanje jedne konkretne volje drugoj ili drugima a za vršenje jasne, eksplicitne radnje zabranjene pozitivnim pravom. Sada se, nakon ove presude kao i prakse haških optužnica, ljudi tretiraju kao povodljiva, nerazumna stvorenja koje je lako navesti na vršenje zločinačkih dela samom radnjom izgovaranja uopštenih, brbljivih nasilničkih govora, što nam pokazuje kakav tretman u postmodernom i postdemokratskom sistemu ima pojedinac, odnosno za šta se on smatra. Za manje-više beslovesno, reaktivno biće koga je lako izmanipulisati rečima. Pored toga, suđenje Abu Izadinu pokazuje da se prilikom inkiriminisanja govora u obzir uzima i emotivni naboj sa kojim su te reči izgovorene, što predstavlja dodatnu «pravnu» inovaciju. Predsedavajući sudskim većem je u presudi kao otežavajuću okolnost uzeo i to kakvim su tonom izrečene rečenice koje su podvedene pod konstrukciju podstrekivanja, što otvara beskrajne mogućnosti manipulativnog arbitriranja u pravcu inkriminacije. Do sada su arogancija, ostrašćenost pa i bes u govoru ukazivali pre svega o ličnom karakteru i vaspitanju, a ne o krivičnoj odgovornosti optuženog i njenom stepenovanju. Sada se pored verbalnog delikta u precedenti pravni poredak uvodi i «ton», način na koji se izgovaraju reči koje mogu biti predmet krivičnog gonjenja.

Izjave pojednih britanskih zvaničnika povodom ove presude pokazuju nam koliko se u ovom pravcu daleko otišlo. Iako je Betan Dejvis, predstavnik tužilaštva i istaknuti pravnik–ekspert za antiterorizam, insistirao je na tome da je presuda jednom islamističkom marginalcu nije kazna za iznošenje negativnih stavova spram britanskog društva i kulture već način da se suzbiju «oni koji pozivaju na nasilničke radnje», mnogi drugi javni istupi britanskih zvaničnika ponavljaju ideje Lorda Falkonera koji je, kada je su ga još 2005. godine pitali kakav će govor biti inkriminisan novim britanskim setom antiterorističkih propisa, ne trepnuvši izjavio da će to biti govor koji «napada zapadne vrednosti». Sada su njegove reči pretočene u konkretnu presudu koja u precedentnom pravu predstavlja osnov, polazište za slična postupanja.

Suđenje pomenutom britanskom islamisti nam ukazuje na mnogo toga. Ovaj showtrial nad jednim fanatikom, savršeno podesnim da se od njega u medijima napravi javni neprijatelj, govori nam da je posle 11. septembra došlo do drastičnog urušavanja tradicionalnih vrednosti zapadne demokratije i slobode govora. Jer, čime se može objašnjavati ovako drastično ispoljena represija nego time da su ova društva postala toliko ranjiva da se plaše neprihvatljivih reči pa moraju da brane svoje «vrednosti i kulturu» uvođenjem «verbalnog delikta» koji stvara klimu cenzure slobodnog govora i vodi u pravcu gušenja svake javne kritike? Sasvim nalik real-socijalističkim sistemima koji su sa urušavanjem svog ideološkog i vrednosnog poretka pokušavali da ga štite represivnim aktivnostima dok su time samo ubrzavali procese njegovog slabljenja, sličan se proces danas odigrava i na strani hladnoratovskih pobednika. Baš u skladu sa teorijom konvergencije, to jest približavanja različitih društveno-ekonomskih i ideoloških sistema putem međusobnog prihvatanja i usvajanja pojedinih dostignuća, dve decenije po propasti istočnog bloka (a u farsičnoj formi) ovakve pojave se očigledno dešavaju i na zapadu, naravno, u «primeni» najnegativnijih strana propalog antagonističkog sistema. Karikaturalna primena pravnih institucija koja vodi degradaciji zapadne pravosudne tradicije, zamagljivanje odnosa reči i dela, u slučaju suđenja britanskim islamistima (kao i u slučaju rada Tribunala) već je nanela nenadoknadivu štetu slobodi i demokratiji. I to neuporedivo više nego što su islamisti poput mračnog Abu Izadina ili drugih «protivnika demokratije» mogli i da sanjaju.