Tramp poputstio pod pritiskom neokonzervativaca - početak Trećeg svetskog rata?

To što se dogodilo juče, 7. aprila 2017. godine, može se ispostaviti kao početak Trećeg svetskog rata. Ratove, po pravilu, niko ne želi, ali ratovi se ipak događaju. Nekada svetski. Zbog toga verujem da je pre svega neophodno, kao i u slučaju bilo kakve katastrofe, sačuvati spokojstvo i sabrati misli.

Izgovor za američku invaziju

Izgovor koji je Vašington koristio za nanošenje udara bio je hemijski napad. Da tako nešto nije uradio Asad je očigledno zbog toga što upravo njemu tako nešto u najvećoj meri ne bi odgovaralo. Osim toga, upotreba hemijskog oružja u sadašnjoj situaciji za Asada bi bilo samoubistvo. Postoji veoma mala verovatnoća da je to tragična slučajnost – pogađanje sirijske rakete skladišta sa hemijskim oružjem koje „Islamska država“ poseduje, i koje čuvaju teroristi koje su obučavali evropski inspektori. Ali takva slučajnost, koja za tren ruši složenu ravnotežu snaga na globalnom nivou, bi bila previše neobična. Ali za teroriste i njihove instruktore koji predstavljaju Svetsku vladu (ona„Močvara“ koju je Tramp obećao „osušiti“) to nije teško organizovati. I njima je to svakako korisno. Nismo uspeli da uvučemo SAD u rat protiv Rusije zajedno sa Hilari, sada ćemo delovati drugim sredstvima – preko Trampa.Globalisti su očigledno doneli takvu odluku, i našli su za to povod.

Močvara je potopila Trampa

Odluku o napadu doneo je Donald Tramp. Samim tim on je završio sa svojom ulogom Tramp, i počeo da igra Hilari preodevenu u muškarca. To je Hilari-transvestit. Sve ono protiv čega se Tramp borio u toku predizborne kampanje i što je obećavao da će promeniti, ispod svega toga danas je stavio svoj potpis. Samim tim on inije doneo tu odluku. On je samo pokazao da odsada nije više u stanju da donosi odluke. Pod pritiskom medija i političara Močvare, on je izdao sve svoje malobrojne i odane pratioce koji nisu predstavljali ni Savet za spoljne odnose (CFR), ni neokonzervativce, ni Deep State, već „staru dobru Ameriku“. Ta „stara dobra Amerika“ koja je i izabrala Donalda Trampa za svojeg predsednika, ponovo je napravljena budalom. I ostala bez Trampa. To što je uradio Tramp dozvolivši da ga „ubede“ da je Asad (drugim rečima, Rusija) odgovoran za hemijski napadpredstavljakapitulaciju. Ispostavilo se da je lako predao Stivena Benona, možda jedinog pravog konzervativca bez prefiksa neo– u svom okruženju. On je hteo „da isuši Močvaru“. Pohvalno. Ali taj posao je rizičan. Močvara je isušila Trampa. To što se sada dešava u Siriji je isto ono ka čemu su težili globalisti, to jest, Močvara.

Faktor Trampa je nestao pred očima. On se malo uzdigao, ali sada je pion u igri ozbiljnih snaga. On je pokazao da više nije Tramp. Možda Trampjoš jednom pokuša da „postane Tramp“, ali to je malo verovatno.

Senka Amerike

Priča o Trampu, njegovoj blistavoj izbornoj kampanji, njegovoj borbi sa globalistima koju je, neočekivano, u svemu podržala većina američkog naroda, ogolela je složenu strukturu američkog društva koje, kako se ispostavilo, nije tako monolitno.

Kao prvo, još postoji „stara dobra Amerika“, izolacionistička i konzervativna, koja je mislila da je izabrala svog predsednika. U krajnjoj meri, Tramp je predivno odigrao tu ulogu. Mi smo faktički zaboravili o toj „staroj dobroj Americi“ koju je zasenila fanatična besna globalistička elita. Ispostavilo se da ona još postoji. To je veoma važno, i iako nema vlast, i iako se njen kandidat pokazao kao slab, nemoguće je otpisati je. To je najvažnije i najviše ohrabrujuće otkriće u priči o Trampu.

Osim toga, „stara dobra Amerika“ ima i spoljnopolitičku platformu – to je realizam, tj. America first. Ono što se neposredno ne tiče Sjedinjenih država, u to nisu dužne da se uključuju. Takav izolacionizam generalno je preovladavao do vladavine Vudro Vilsona i, delimično, posle perioda tri republikanska predsednika – Gardinga, Kulidža i Huvera. Zapravo, realizam u međunarodnoj politici – nemešanje, usredsređivanje na unutrašnje probleme, odustajanje od imperijalizma – stoji u osnovi Trampovog programa.

Kao drugo, iza Hilari i Obame stajala je najuticajnija struktura u određivanju kursa spoljne politike Sjedinjenih država – Savet za spoljne odnose (CFR). Ta struktura otvoreno izražava neophodnost osnivanja Svetske vlade. Tačnije, štab globalizma – Bilderberg klub ili Trilateralna komisija, a takođe globalne finansijske institucije i transnacionalne korporacije – od Federalnih rezervi do Svetske banke – koje koordinira CFR.

Metod delovanja CFR je meka sila, gušenje. CFR ne žuri, postepeno priprema svoju agenturu praktično u svim državama sveta, obećava i stvara privid da ide na ustupke. Praktično, u svim državama na prvi pogled vladaju lojalne vlasti, ali u suštini vladaju (političke i ekonomske) elite orijentisane na globalizam, a koje mi nazivamo „šestom kolonom“ povezanom sa CFR. CFR sprovodi toliko interese Amerike, koliko svetske transnacionalne finansijske oligarhije.

SAD su za njih samo jedan od instrumenata, ali najmoćniji. Obojene revolucije, meka sila, infiltracije u organizacije kojejoš direktno ne priznaju Svetsku vladu – to je specifičnost njihove delatnosti. CFR su liberali i njihov cilj je širenje liberalizma na globalnom nivou, globalizam. Liberalizam je njihova ideologija. Tramp se posvađao sa CFR. To je činjenica. I u CFR su to shvatili i odreagovali na odgovarajući način: doveli su u borbenu gotovost čitave armije američkih liberala pobunjenih protiv Trampa unutar države – odatle marš feministkinja, psovka „Madone“ i neredi anarhista.

Ali CFR nije jedini centar moći u SAD. Postoje još i neokonzervativci. Oni su poslednjih godina u vreme Obame izgubili svoje pozicije, ali su svejedno sačuvali određeni uticaj. Neokonzervativci su otvorene pristalice američkog imperijalizma. Za njih je međunarodna zajednica – teret, oni grade globalnu američku Imperiju i baš tako je i zovu. Ako se CFR neprestano poigrava sa onima koje stremi da porobe, neokonzervativci lome nepokorne. Tipični neokon je Mekejn. Neokoni su pristalice direktnih vojnih intervencija, svrgavanja nepokornih vlada, državnih prevrata, istrebljenja protivnika. Tramp im se suprotstavljao, što se i vidi u njegovoj svađi sa Mekejnom.

Konačno, postoji Deep State, „dubinska država“; „država u dubini“. To su američki oficiri i državnici koji predstavljaju vojno-industrijski kompleks, obaveštajna zajednica i niz čuvara američkog identiteta – Manifest Destiny. Oni nemaju ideologiju i staraju se da sačuvaju određeni primat američkim institucijama. Ali, naravno, oni nisu slobodni od ideologije. CFR ima veliki uticaj na Deep State, a tokom `90-ih značajno je porastao uticaj neokonzervativaca.

Pre sto godina, u američkoj Deep State su preovladavali realisti i tradicionalni konzervativci, ali su postepeno istisnuti na periferiju. Baš zbog toga, Deep State – u liku rukovodilaca američkih specijalnih službi – odbila je lojalnost Trampu, nastavivši deonstrativno istraživanje fiktivnog mešanja Rusije u izborni proces, i podržavajući kampanju liberala, koja se zasnivala na masovnom širenju fake-news. S tim u vezi, Deep State je podržala Trampove neprijatelja po pitanju njegovog navodnog ucenjivanja od strane ruskog faktora.

Sve to pokazuje da Tramp nema nikakvu institucionalnu podršku, niti oslonac. Čak i u Republikanskoj partiji (GOP), njega podržava manjina. U toj situaciji bilo je jedino moguće uzdati se u čudo ili u Trampovu genijalnost, ili spremati se za to da će Močvarakroz neki od svoja tri oblika – CFR, neokone ili Deep State – potčiniti Trampa. A ako se to ne dogodi, zajedničkim snagama ga likvidirati.

Faktički, 7. aprila je postalo jasno, da se to već desilo. Taj Tramp koga je izabrala „stara dobra Amerika“ je mrtav. Novi „Tramp“ direktno radi sve ono što protivureči onome što je obećao. Realistu Trampa uopšte nije trebalo da zanima ono što se događa u Siriji, osim da ujedini snage sa Rusima zarad čistke ID. On je obećao da će prekinuti intervencije. Ali, postupio je drugačije. On je odjednom poverovao u globalističku laž o „Asadovom hemijskom napadu“ i bez razjašnjavanja situacije prihvatio „rešenje“, odnosno odobrio papir koji mu je podmetnut za raketni napad na sirijsku bazu. To je ono što zovemo reality check. Reči u jedno, a dela drugo. A kraj sa krajem se ne sastavlja.

Ko nadalje upravlja Trampom?

Ako to više nije Tramp, ako je Tramp „likvidiran“, ko je onda doneo odluku o raketnom napadu? Sudeći po brzini – neokoni – najverovatnije uz saglasnost Deep State. CFR bi radio drugačije. Krenuli bi da guše Rusiju preko nekog nametnutog projekta, poslali bi im „crnutačku“ (iako su eksplozija u petrogradskom metrou i demonstracije zombiranih učenika Navaljnog i bili, u principu, takve „crnetačke“) i što je važno, preko svoje agenture koje u ruskoj eliti ima dovoljno, predložili bi kompromis. To kako je odjednom izvršena provokacija i nanet udar po nama, pokazuje da avatarom „Trampa“ upravlja grupa neokonzervativaca. To je moguće videti i u usaglašavanju dejstava sa Izraelom koji se priprema za uključenje u operaciju – na granici sa Sirijom i Libanom, koncentrisane su izraelske snage u punoj borbenoj gotovosti. A najtesniji saveznici Izraelaca u SAD su upravo neokonzervativci.

Dolazimo do toga da su Trampovu borbu sa CFR, koju je on – dok još bio Tramp – vodio u ime „stare dobre Amerike“ i realizma, iskoristili neokonzervativci preuzevši kontrolu. Indikativna je euforija neokona Kristala povodom smene Benona: njegov Tviter je eksplodirao od likovanja. Dakle, Trampa su sklonili neokonzervativci.

To znači da je rat više nego verovatan.

S kim, protiv koga, kada, gde?

Rat koga sa kim?

Za razliku od Trampa koji, po mom mišljenju, nije svestan postojanja geopolitike, neokozervativci su atlantisti. Za njih i za njihove direktne prethodnike, trockiste, glavni neprijatelj je civilizacija Kopna, odnosno mi. Za Deep State – čak i za neke jastrebove iz CFR kao što je Zbignjev Bžežinski –od epohe „Hladnog rata“ i makartizma je već stvarnavike da u potpunosti dele takvo dualističko viđenje (More protiv Kopna). CFR kao obično pokušava da uveri Moskvu da geopolitike nema i da je „rat kontinenata“ besmislica, ali pri tome oni se rukovode geopolitikom i vode protiv nas upravo taj rat kontinenata. Naravno, bolje je kada protivnik ne zna da se vodi rat protiv njega – pustite ga neka misli da se mirno sunča na plaži. Biće iznenađenje kada zajedno sa ležaljkom ispliva nuklearna podmornica. Bingo! Zbog toga napad na sirijsku bazu neokoni shvataju baš onako kako i jeste zapravo: kao vojni udar na Ruse. Tramp se izrazio mekše: „Asadovi prijatelji će biti ogorčeni“. Ovo je retorika prolupalog papagaja, a ne pobedonosnog realiste koji je rešio da ponovo učini Ameriku velikom. Močvara aplaudira. Kao što se moglo i očekivati.

Jedno je jasno: ovo je rat protiv nas.

Ali on je uobličen kao rat protiv naših prijatelja i saveznika – protiv Asada (podrazumeva se), protiv Irana, protiv Šiita i delimično Hezbolaha. Pri tome će kao izlaz – ovde će ponovo ustrebati mrežaCFR – Moskvi biti predloženo da se priključi operaciji protiv Asada i Teherana na strani SAD i njihovih saveznika. Vidite, Tramp je preko noći promenio poziciju. Hajte i vi. Pa vi ste „realisti“. Neko će pomisliti da, ako kapituliramo, možemo izbeći Treći svetski rat. Ne možemo. On se vodi protiv nas. A naši prijatelji su sekundarni lokalni cilj i, pre svega, test za našu izdržljivost. Ako ih mi predamo, od tog trenutka više neće biti potrebno da se prema nama postupa ceremonijalno.

Ali ako avatarom Trampa upravljaju nekoni, njih neće zanimati poziv Rusiji da se priključi. Oni će tvrdo vući u svom pravcu. Oni imaju plan. I ako su oni uspeli da zahvate upravljanje američkim hardware u čemu su očajavali pod Obamom, onda će delovati znatno brže ne gubeći vreme. Zbog toga će Treći svetski rat protiv nas započeti Močvara, atlantisti, pristalice američkog imperijalizma. Formalno naznačeni neprijatelji biće Asad i Šiiti. Koaaliciji će se pridružiti Evropska unija koju potpuno kontroliše Močvara. Možda će uspeti da pritisnu i Erdogana – vraćajući ga u američko polje.

Rat gde?

Glavni front tog rata biće očigledno Bliski Istok, odnosno Sirija i okolne oblasti. U tome se proročanstva Pravoslavaca, Protestanata, Judeja i Muslimana poklapaju: Armagedon će se desiti u neposrednoj blizini Svete zemlje.

Ali, jasno je da će neprijatelj otvoriti protiv nas i druge frontove – tuđim rukama. Pre svega potrebno je očekivati napad na Donbas, sa paralelnom invazijom na Krim. Predstavnik neokonzervativaca Viktorija Nuland je žena velikog neokonzervativca Roberta Kejgana, i trenutno se nalazi u Ukrajini. To dovoljno govori.

Sledi sinhronizovana serija terorističkih napada u glavnom gradu i velikim gradovima Rusije i aktiviranje boraca na Severnom Kavkazu.

Najverovatnije će biti odmrznut sukob u Nagorno-Karabahu.

U tom kontekstu podići će se raspoloženje za proteste, peta kolona će izaći na ulicu. Videćemo ponavljanje svega od ranije.

I konačno, neprijatelj će pokušati da ostvari državni prevrat da bi skinuo Putina na kojem se cela Rusija kao nezavisna suverena država danas i drži. To će već biti delo šeste kolone. Pritom, lajtmotiv zavere može postati liberalni prigovor: „pogledajte do čega je doveo taj vaš suverenitet, 'Krim je naš', konzervativizam, itd.“ ili čak ura-patriotska retorika: „pogledajte kako on okleva ili, pogledajte kakve gubitke imamo – i sve zbog njegove neodlučnosti“.

Ne treba isključiti da će kao ratna arena poslužiti i druge teritorije.

Rat kada?

Kada počinje Treći svetski rat? U nekom smislu on je već počeo. Ali on se može brzo završiti. Kako? Na primer, ako mi priznamo svoj poraz. Tada nije potrebno ni ratovati: cilj rata je uspostavljanje kontrole nad protivnikom, nad njegovim teritorijama, nad njegovim institucijama, nad njegovom svešću. Deo ove kontrole Zapada nad Rusijom je već uspostavljen. Jedino što oni ne kontrolišu do kraja – to je Putin lično. Zbog toga će Treći svetski rat biti u nekom smislu usmeren protiv njega.

Ali šta znači „rat je već počeo“? To znači da ako Rusija odreaguje žestoko, tada će biti dat start seriji nepovratnih dejstava žestokog tipa koji se i zove ratom, a imajući u vidu direktno učešće dve svetske nuklearne sile, to će po definiciji biti svetski rat.

Ako mi odstupimo, rat ima sve šanse da se završi brzo i sa minimalnim gubicima. Ali to će označiti našu kapitulaciju – sa svim onim što sledi. Da ne govorim o Krimu koji je naš, dok smo i mi svoji. Ako se povučemo samo jedan korak, naša solipsistička slika će se srušiti.

Ako mi uvratimo, početak rata može biti odložen: ako se brzo i munjevito ne reši situacija, Vašington će poslati na pregovore CFR i pitanje će se razvući. Pogledajte Kisindžerovu posetu Moskvi, to je pregovarač CFR prve kategorije. On ne dolazi da razgovara, nego da pritiska.

Geopolitičari nikada ne mogu predskazati tačan tajming procesa. Geopolitičari odlično razumeju „šta“ i „gde“. Ali ovo „kada“ zavisi od veoma velikog broja faktora. Ovde je proces otvoren.

Šta da se radi?

Primetio sam da svaki analitičar, ili čak, rekao bih oštrije, svaka gluperda danas zna šta da se radiu toj situaciji. Svakakavi izleću sa svojim savetima i preporukama koji odjekuju glasno i prazno. U tom horu ne želim da učestvujem. Tim pre što vlast uopšte ništa i nikog ne sluša. I, možda je u pravu što to radi.

Zbog toga se treba ograničiti sa prevremenim analizama, pogledati malo bolje, pregledati, preispitati, razjasniti. Zaista, u svakom ratu sve zavisi od početnih uslova. Njih treba proanalizirati što je pažljivije moguće. Greška na tom nivou – makar i najbeznačajnija – kasnije može dati katastrofalne rezultate.

(Prevod: Stefan Vuković; izvor: Geopolitika; korekcija prevoda: NSPM)