Светско првенство и "Брегзит"

Ове недеље се по медијима могло чути много раздраганих прича о томе како је успех Енглеске у првим етапама Светског првенства „поново ујединио земљу“. Дајте, молим вас!

Оставите на тренутак по страни ситни детаљ да браћа Британци из Шкотске и Велса заузимају свој уобичајени „било ко, само не Енглеска“ однос према фудбалу. Поделе унутар саме Енглеске, које су огољене у борбама око Брегзита, још једном су наглашене кроз однос према Светском првенству у Русији.

На једној страни терена стоје вође навијача ЕУ и елита „остановаца“ (eng. Remainers— колоквијални назив за присталице останка Британије у ЕУ, прим. прев.), који се грче од ужаса пред било каквим испољавањем подршке националном суверенитету, који су спремни да славе сваки вид идентитета осим националног, и које страши „Енглеска навијачка застава“(иначе раније позната као Крст Светог Ђорђа) као црвено-бела крпа која подстиче бандоглаве расисте да после утакмице пођу у погром.

Са друге стране стоји маса навијача Енглеске, углавном из радничке класе, од којих су милиони гласали за излазак из ЕУ залажући се за демократију и суверенитет, који машу енглеском заставом зато што воле фудбал, а не фашизам.

Пре него што је Светско првенство почело, навијачи Енглеске добили су званично упозорење да не истичу своју заставу у јавности — тј. да јавно не показују подршку за своју репрезентацију — јер би их то означило као расисте и империјалисте у Русији. Заменик шефа полиције Марк Робертс, задужен са фудбалски криминал у Националном савету шефова полиције Британије (ко би рекао?), изјавио је том приликом: „Људи морају заиста да пазе са заставама. То може да буде схваћено као империјалистички чин… и може да изазове антагонизам. Заиста апелујемо на све да буду пажљиви са истицањем и махањем заставама у јавности.“

Либерални медији су ускоро и сами потрчали да искажу своју заставофобију. Један коментатор „Индепендента“ је изјавио да људи попут њега не би махали том заставом, због претпоставке да „Ако машеш том заставом, ти си један од оних „затворите-нам-границе“, „вратите-нам-контролу“, „ја-нисам-расиста-али“ Брегзиташа, коме сузе на очи пођу након првих тонова националне химне. Ако машеш том заставом, ти си зајапурени матори Средњеенглез на један откуцај срца од инфаркта, коме иде пена на уста док галами из четвртог реда (Би-би-сијеве дебатне емисије) 'Време за питања'. Ако машеш том заставом, ти си кратко ошишани „нема црне боје на Јунион Џеку“ (there’snoblackinUnionJack) лик са тетоважом булдога који повремено прати спорт, и који се парадира по Лондону под гасом од јефтиног пива и роштиља, тражећи ослобађање из затвора оснивача Енглеске лиге одбране (EDL)Томија Робинсона.“ И после „излазаче“ (eng. Leavers) прозивају због паушалних и нерационалних предрасуда.

Ово је свакако један од разлога што се на неким местима могло приметити знатно мање енглеских застава почетком Светског првенства. То није била последица (разумљиво) снижених очекивања од репрезентације. То је такође последица Брегзита.

Елита „остановаца“ се ослања на исфантазирану верзију скоријих историјских догађаја, према којој је она изгубила референдум о останку у ЕУ не зато што је изгубила у тој дебати, него због таласа расизма и ксенофобије који је захватио британско друштво. За ове фантасте, црвено-бела застава Енглеске постала је симбол фашизма који се рађа. Они умишљају да је фотографија стамбеног блока у Јужном Лондону, која се ширила друштвеним медијима, на којој енглеска застава виси са безмало сваког прозора и балкона, симбол „беле моћи“ и „привилегија“, уместо симбола маргинализоване традиционалне заједнице из радничке класе. Нема везе што ови људи испољавају потпуно далтонистичку подршку за енглеску екипу у којој су 11 од 23 играча припадници црне или мешане народности, у поређењу са њих 6, колико их је било у енглеској екипи на Светском првенству 2014. године.

И сада је Фифа — фудбалско крило Западне културне елите — исписала ову везу са Брегзитом крупним словимау својој кампањи да покаже црвени картон навијачима који машу енглеском заставом. Шефови из Фифе су наводно запретили Енглеској казнама, ако се навијачи усуде да прекрше њена аутократска правила о „испољавању увредљивих или политичких слогана у било ком облику“, или „испуштању увредљивих речи или звукова“.

На који су то прекршај упозорени енглески навијачи? На певање песме „Сви гласамо за Излазак / Сви гласамо за Излазак / Одјеби Европо, одјеби Европо / Сви гласамо за Излазак!“ (We’reallvotingOut / We’reallvotingOut / FuckoffEurope, FuckoffEurope / We’reallvotingOut!), коју су певали на европском првенству 2016. године (где је, после референдума, текст промењен у „сви гласасмоза Излазак“). До тренутка када је Фифа издала упозорење, ниједан навијач Енглеске није се чуо да ту песму пева у Русији, али су се фудбалократе плашиле да би утакмица против Белгије (престоница Брисел, капирате?) могла да послужи као повод за испаде са „увредљивим речима и звуковима“, усмереним против ЕУ. Надајмо се да је забрана ову идеју само промовисала код навијача.

Нема сумње да ће, ако Енглеска настави да опстаје на Светском првенству, још политичара и јавних фигура покушати да ускоче у популарни воз; таблоид „Сан“ је већ објавио петицију да влада на своја здања у Вајтхолу истакне „Заставу три лава“. Али овакви гестови мало кога могу да преваре; већ добро знамо шта они стварно мисле о нама.

Чак и пре гласања о Брегзиту, лабуристичку министарку иностраних послова у сенци Емили Торнбери, једног од кључних левичарских савезника Џеремија Корбина, најурио је са тог положаја бивши лидер Лабуриста Ед Милибанд након скандала са њеним подсмешљивим твитом, у коме је приказала „возача белог комбија“ (eng. whitevanman — колоквијални пежоративни израз за мале предузетнике из британских градова, који возе комбије, и обично су агресивни и непристојни возачи, прим. прев.) који је истицао енглеску заставу. (Торнбери је ове недеље дошла на службени ручак са новинарима „Вестминстер прескора“, новинари су специјално због ње окитили целу просторију у црвено и бело; један-нула за слободну штампу!“)У поређењу са овим политичарима који презиру проле, чак и Тони „Нови Фудбал“ Блер скоро да изгледа као човек из народа.

Чак и у прошлости, неки од нас на левици нисмо никада видели противречност у супротстављању британским империјалистичким авантурама у иностранству и навијању за енглеску фудбалску репрезентацију. Данас многи од оних који подржавају енглеску заставу делују као истински британски радикали — гласачи за Излазак из ЕУ одговорни су за највећу демократску побуну против естаблишмента у нашој модерној политичкој историји.

Могли бисмо се чак сетити да је изреку „патриотизам је последње уточиште битанге“ сковао у једно другачије време торијевац Семјуел Џонсон, како би омаловажио самопроглашене патриоте попут енглескоги америчког револуционара Томаса Пејна. Данас, када пенале треба да пуцају „остановци“ који презиру демократију и суверенитет, и одвратни „излазачи“ са својим махањем заставама, ја знам на чијој сам страни.

Мик Хјум је један од уредника часописа Spiked!, на чијем порталу је изворно објављен овај текст. Превео са енглеског Никола Танасић.