Savremeni svet | |||
Svet je postao veoma siv |
nedelja, 20. april 2008. | |
Organizacija Severnoatlantskog ugovora (NATO) stvorena je da brani svoje zemlje članice od ekspanzionizma Sovjetskog Saveza nakon Drugog svetskog rata. Zemlje Istočne Evrope bile su gutane jedna po jedna. Decenijama je postojala ozbiljna mogućnost opšte vojne invazije Zapadne Evrope. Generacije oficira NATO suočavale su se s problemom odbrane legendarne "pukotine Fulda" u Zapadnoj Nemačkoj kroz koju se očekivao napad sovjetskih tenkovskih kolona. Evropska unija nastala je u istom periodu posle Drugog svetskog rata. U njenoj suštini bile su geografski povezane nacije koje su želele tešnje da sarađuju zbog uzajamne koristi. To je značilo slobodu kretanja, lakše i slobodnije prenošenje proizvoda i rast životnog standarda za sve. To je, takođe, značilo i usaglašeni napor da se izbegne ponavljanje evropskih ratova koji su vekovima harali kontinentom. Neki su vizionari želeli da je pretvore u neku vrstu Sjedinjenih Država Evrope. Drugi su imali ciljeve koji su bili nešto više ograničeni, ali su osnovu predstavljale zajedničke vrednosti demokratije, ljudskih prava i pripadanja "evropejstvu". Kolaps komunizma, raspad Sovjetskog Saveza i kraj Varšavskog pakta bili su pobede i za NATO i za EU. NATO je Zapadu pružao suštinski štit za obuzdavanje komunističke pretnje. Ali nesumnjivi ekonomski i ljudski uspesi Evropske unije, koji su bili u oštrom kontrastu sa siromaštvom u okviru Varšavskog pakta, stoga su isto toliko doprineli dokazivanju mana komunističkog sistema i njegovom potkopavanju. Pobedivši u hladnom ratu, međutim, obe organizacije suočile su se s izazovom kako se postaviti prema upravo "oslobođenoj" Istočnoj Evropi. Pošto je njegov razlog za postojanje bio bačen u istorijsku korpu za otpatke, NATO je logično mogao da bude raspušten uz glasnu proslavu "uspešne okončane misije". Umesto toga, on je nastavio da se širi i preuzima nove zadatke, uključujući misije "izvan zone" koje prvobitno nisu bile predviđene, i pomažući demokratsku tranziciju i stabilizaciju zemalja bivšeg sovjetskog carstva i bivše Jugoslavije. NATO je to uradio u nekoj vrsti nezvaničnog partnerstva s Evropskom unijom. On je pružio bezbednosne garantije i pomogao reformu vojnih struktura zemalja Centralne i Istočne Evrope, a EU je pristala da uslovno otvori svoja vrata ovim zemljama ako se one budu pridržavale ne baš visoko postavljenih propisa, dekreta, praktičnih postupaka i programa neophodnih za sve druge zemlje članice EU. Privlačnost članstva u EU i mogućnost daleko većeg životnog standarda bile su više nego dovoljna šargarepa da ubede većinu tih zemalja da svoje korake u tranziciji, s podjednakim prolaznim ciljevima, povuku brže nego što bi to inače uradile. - Obe organizacije izišle su van svojih početnih okvira i sada i u NATO i u EU postoje radikalno različita gledišta o budućim pravcima. Ove razlike povećavale su se geometrijski kako su pridodavani novi članovi. Na jednom kraju NATO spektra su zemlje kao što su Poljska i baltičke države koje na tu organizaciju još gledaju pre svega kao na suštinsku odbrambenu alijansu protiv Rusije. Na drugom kraju su zemlje koje su mu se pridružile više zbog prestiža nego zbog bilo čega drugog i ne nameravaju da igraju bilo kakvu vojnu ulogu ili da računaju na NATO kad se radi o pomoći u pitanjima bezbednosti. U Evropskoj uniji ima pojedinaca i zemalja koji žele da ona postane daleko više centralizovana nego što je sada, kao i onih koji već pokazuju otpor prema briselskoj birokratiji. - Obnovljena Rusija agresivno nameće svoju ulogu u svetu. Pored toga, njom upravlja bivši agent KGB koji s neprijateljstvom i sumnjom gleda i NATO i EU. On naročito gleda na širenje NATO u "blisko inostranstvo" Rusije gotovo kao na "casus belli". U suočavanju s neprijateljskom Rusijom, širenje NATO u baltičke zemlje s čisto vojnog stanovišta bilo je opasan korak. Tvrdi otpor Rusije predloženom odbrambenom sistemu projektila koji se planira za Poljsku i Češku Republiku nagoveštava još zategnutije odnose u budućnosti. To čini i kombinacija oslanjanja EU na ruske resurse nafte i gasa i sve veći jaz između demokratske Evropske unije i autokratske Rusije. - Okončao se osećaj iz 1990-ih da se svetom širi talas demokratizacije, a mnogi smatraju da on sada opada. To ima implikacije ne samo na širenje NATO i EU, već i na odnose obeju organizacija s nečlanicama kao što su Rusija, zemlje Evroazije, pa čak i one na Balkanu. - Kolaps sovjetskog carstva doveo je do toga da se zemlje članice NATO daleko slobodnije drže sopstvenih političkih ciljeva (kao što je Grčka koja je odbila članstvo Makedonije zbog spora oko imena). Doveo je i do dvostrukih standarda gde neke zemlje nose teret zajedničkih odluka kao što je angažovanje u Avganistanu, a druge otvoreno izbegavaju svoje odgovornosti. - Mnoge zemlje koje se sada nadaju članstvu u NATO ili EU geografski su veoma udaljene (one u Evroaziji) od Zapadne Evrope, a još su udaljenije u filozofskom smislu. Svaki talas ekspanzije postaje sve više problematičan. No, zatvaranje vrata pred potencijalnim kandidatima iz tih zemalja takođe ima negativne implikacije. - Mnoge nove članice NATO i EU bile su prerano primljene, bar kad se radi o njihovom vojnom/političkom/ekonomskom razvoju i opštoj demokratskoj tranziciji. Kao rezultat toga, interne operacije u okviru obeju organizacija postale su teže. - Praksa donošenja odluka konsenzusom u obe organizacije bolje je funkcionisala kad je broj članica bio mali , a spoljne pretnje velike. Ona funkcioniše sve slabije kako se broj članica povećava. Previše često zemlje članice sprečavaju neku akciju zbog čisto domaćih političkih razloga ili kratkoročnih dobitaka na račun novih aspiranata iz susednih zemalja. Mnogi od internih problema s kojima se suočavaju ove dve organizacije sad se pokazuju u ovom regionu. Hrvatska se suočava s potencijalnim vetom Slovenije na članstvo u Evropskoj uniji kao ucenom zbog graničnih sporova. Grčka je stavila veto na članstvo Makedonije u NATO zbog problema oko imena i verovatno će uraditi isto kad se bude radilo o zahtevima Makedonije i Turske za članstvo u EU. Bosna trenutno podrhtava, a njeno skliznuće u nestabilnost verovatno sprečava obećanje bližih veza s EU i s NATO koje ona po ostvarenjima (i političkom sistemu što ga je nametnuo Dejton) i ne zaslužuje. Evropska unija pritiska Holandiju da olakša rigidno uslovljavanje prema Srbiji, a koje je sama EU primenila prema Hrvatskoj zahtevajući izručenje svih optuženika Haškom tribunalu, ne zato što veruje da je Srbija potpuno spremna za sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, već zato što se plaši političkih posledica u Srbiji ako ga ne bude ponudila. I NATO i EU su u sukobu s Rusijom oko Kosova, a jednostrano proglašenje nezavisnosti je izgleda samo zaoštrilo problem. Rusija je, sada, na primer, oštro upozorila EU protiv punog razmeštanja njene misije Euleks. Umesto crnog i belog sveta hladnog rata, i EU i NATO se sada suočavaju sa svetom koji je postao veoma siv. Vreme je - i potreba - da obe organizacije isključe "automatskog pilota" i donesu neke važne odluke o svom budućem kursu koje uzimaju u obzir veoma različiti svet u kojem sada živimo. (Danas) |