Švajcarska – neutralni građani naoružani do zuba

Sasvim običan dan u Švajcarskoj. Železnička stanica. Buka vozova koji odlaze i dolaze, gužva na peronima. Bankarski službenici užurbano se kreću ka svojim kancelarijama i pripremaju se za početak još jednog radnog dana. Turisti radoznalo okreću glave i kreću ka svojim planiranim turističkim atrakcijama i istraživanju zemlje. Tinejdžeri u hip-hop fazonu, sa kačketima okrenutim na suprotnu stranu i farmerkama koje su prevelike. Sve to u blizini grupe vojnika u borbenoj opremi, sa puškama preko ramena.

Ovo nije Izrael. Nije naređena opšta mobilizacija. Ovo je Švajcarska, jedan sasvim normalan dan u sasvim normalnoj nedelji.

Razmislite, koja vam zemlja prva padne na pamet, a da je više naoružana od Amerike. U ovoj oblasti, Švajcarska je na vrhu međunarodne liste. Švajcarska nije Divlji zapad, i obično mirne ulice njenih velikih gradova, noću se ne pretvaraju u Čikago 30-ih godina, međutim, prisustvo vojnika na železničkoj stanici ima svoje korene u dve osobenosti švajcarskog sistema odbrane.

Većina vojnika, kako bi mi to nazvali, „svoj dug otadžbini“ ne daju u jednom roku, već u nekoliko rokova koji nakon osnovne vojne obuke, traju po tri nedelje. Zanimljivost je to što u peridu između dva roka vojne službe, oni svoju opremu, uključujući i vatreno oružje, drže kod kuće. Ideja je da u slučaju vanrednog stanja, država, odmah na raspolaganju ima veliki broj vojnika.

Teško je, u ovo vreme, zamisliti takvu vojnu pretnju koja bi opravdavala ovakvu vrstu mobilizacije, ali tradicija čuvanja vojne opreme kod kuće je ostala. Značajna promena u odnosu na prošlost je to da vojska više ne daje municiju za svoje vojnike, osim ako nisu na odsluženju vojnog roka.

Zanimljivo je i to da se u Švajcarskoj, vežbe gađanja ne održavaju samo tokom osnovne obuke ili na redovnim vežbama nakon toga, već svake godine ti vojnici koji su i dalje u aktivnoj vojnoj službi moraju da idu u streljane i rade „obavezne vežbe gađanja“, što podrazumeva mete na udaljenosti od 300 metara. Zato uopšte i ne iznenađuje što se ova obaveza, za neke ljude pretvorila u pravi sport. Streljački klubovi u nekim selima postali su deo tradicionalnih lokalnih aktivnosti kao što su hor ili gimnastički klub. Tako da sada postoji veliki broj klubova „karabinjera“, „musketara“, kao i „vojnika naoružanih istorijskim oružjem“. To sve dovodi do toga da za jednog turistu ne treba da bude ništa čudno ako vidi nekog civila, pa i tinejdžera koji ima više od 16 godina, sa jurišnom puškom na ramenu, koji se vraća iz neke od mnogobrojnih streljana. U Švajcarskoj iznenađenje nije samo vizuelno, može vam se desiti da u toku letnje, popodnevne šetnje prirodom, idilu prekine eksplozija iz obližnje streljane.

S druge strane, sve je veći broj zloupotrebe te ogromne količine vatrenog oružja, koja se nalazi na „kućnom čuvanju“ kod skoro svih punoletnih građana Švajcarske. Prema zvaničnoj statistici, ovo oružje ima centralnu ulogu u porodičnim konfliktima, gde kroz ubistva i samoubistva oko 300 ljudi svake godine bude ubijeno.

Kako bi sprečili i smanjili taj procenat, pre četiri godine pokrenuta je inicijativa koja bi uvela stroža pravila za posedovanje oružja, veću kontrolu, kao i sveobuhvatnu bazu podataka sa sistemom za izdavanje dozvola. Inicijativa koja je pokrenuta od strane široke koalicije nevladinih organizacija, sindikata, verskih zajednica, pacifista i partija levog centra, rezultirala je održavanjem referenduma u februaru ove godine, na kome su građani Švajcarske odlučivali o tome, da li vatreno oružje, u toku i nakon vojne službe treba držati kod kuće.

Oni koji su protiv zabrane čuvanja vojnog oružja u kući, kao najbitnije argumente navodili su tradiciju, ličnu sigurnost i nacionalnu bezbednost, ističući da prisustvo ovog oružja kod kuće, između ostalog, preventivno deluje na kriminalce, tako da kada bi se toga odrekli, indirektno bi im dali „odrešene ruke“.

S druge strane, zagovornici ideje uklanjanja vatrenog oružja iz kuća, navode da bi to smanjilo broj ubistava u Švajcarskoj i da je to najbitnije, tako da se ne mogu porediti ljudski životi sa tradicijom, jer tu nema takmičenja.

Na kraju, glasači su na referendumu odbacili inicijativu. Konačni rezultati su pokazali da je 56 odsto glasača bilo protiv inicijative koja je tražila zabranu. Većina kantona je glasala protiv inicijative, podrška je došla samo od strane nekoliko, uglavnom gradskih regiona, uključujući Ženevu, Bazel i Cirih. Opozicija je bila najjača u ruralnim područjima, u istočnoj i centralnoj Švajcarskoj, kao i u južnom kantonu Tićino koji se nalazi u italijanskom govornom području.

Nema sumnje da oružja ima mnogo u Švajcarskoj, ali tačan broj nije poznat. Procenjuje se da oko dva miliona komada vatrenog oružja može da bude u opticaju. Razlog za ovaj ogroman broj objašnjava činjenica da vojnici drže oružje čak i posle završetka aktivne vojne službe, kako bi održavali i uvežbavali svoju veštinu pucanja.

Na broj vojnih pušaka raznih modela, možemo dodati i ostala vatrena oružja koja su u vlasništvu lovaca, sportskih strelaca i privatnih kolekcionara. Oni oružje često čuvaju kod kuće, na potkrovlju, u podrumu, ili skriveno u ormarima, međutim, neki vlasnici ponosno ih prikazuju držeći ih u svojim dnevnim sobama na policama ili pored kamina.