Strateški i politički izazovi Putinove administracije

Najelegantniji opis sadašnje strateške geopolitičke situacije Ruske Federacije (RF) neko je dao mapom na kojoj je teritorija RF precizno opasana svim silnim NATO/SAD bazama, i pod duhovitim naslovom: “Putin definitivno izaziva rat, vidi kako su granice Rusije direktna pretnja NATO/SAD bazama”.

Motivi agresije na RF

Ovaj očigledni kolosalni osvajački pohod Zapada na RF ima tri ključna motiva.

Prvi motiv je svakako neizmerno materijalno bogatstvo teritorije RF prirodnim resursima, čije rezerve u ostatku sveta se ozbiljno smanjuju.

Drugi motiv je prenos centra ekonomske (a time i ukupne) moći sa Severnog Atlantika na Aziju i Pacifik. Slično kao što je otkriće bogatstva Amerike svojevremeno preselilo centar moći sa Mediterana na Atlantik. Sa Severnoatlantske tačke gledišta, direktan koridor za Pacifik i Aziju je kroz teritoriju RF - koja čini i stratešku zaleđinu tog ekonomskog regiona.

Treći i najvažniji motiv je očajnička borba za očuvanje globalne dominacije zapadne finansijske oligarhije. Po ukidanju monetarne zlatne podloge 1970-ih do danas, ona je upumpala ogromnu masu fiktivnog novca (izdatog bez materijalnog pokrića) u finansijski mehur ukopčanih ekonomija Zapada (SAD-EU-Japan-UK). Ogroman je debalans između mase fiktivnih finansijskih vrednosti (hartija od vrednosti i finansijskih derivata) na jednoj strani, i ograničenih realnih materijalnih vrednosti na drugoj strani. Ali svi znamo da jedino Bog može ni iz čega stvoriti nešto - i zato neminovno mora doći do drastičnog izduvavanja tog finansijskog mehura, da bi se uspostavila neophodna tržišna ravnoteža između zapadnih fiktivnih/finansijskih i realnih/materijalnih vrednosti.

Neminovna tržišna korekcija će ubrzo ekonomiju Zapada smanjiti na samo realnu frakciju njenog trenutno prenaduvanog prividnog obima. Tekuće budžetske krize zapadnih država su beznačajne u odnosu na dolazeću ekonomsku depresiju koja će pritisnuti 90% populacije zapadnih država. A to znači totalni politički i ekonomski raspad sadašnjeg zapadnog sistema. Zapadni oligarsi, koji sada organizovano i čvrsto drže monopol ekonomske i političke vlasti tog sistema, sigurno se neće tek tako odreći tog svog monopola. A jedino konkretno sredstvo za produžetak opstanka njihove vlasti jeste osvajački pohod na teritoriju RF i pljačka njenih resursa.

Zapadna oligarhija već decenijama sistematski sprovodi svoj osvajački pohod na RF. Još pre 35 godina ona je ogromnom investicijom fiktivnog novca u vojno-industrijski kompleks SAD obezbedila vojnu premoć i pobedu Reginove administracije u hladnom ratu. Direktni rezultati te pobede su monopolizacija globalnog poretka od strane zapadne oligarhije, nestanak Varšavskog pakta kao vojne protivteže, raspad SSSR sproveden po zlonamernim boljševičkim administrativnim granicama, i potpuna kolonizacija Istočne Evrope. Od onda, Zapad uopšte nije prekidao velike investicije fiktivnog novca u vojno-industrijski kompleks - čime je sada obezbedio ogromnu konvencionalnu vojnu nadmoć nad RF. I sada, njihov računovodstveni bilans stanja zahteva da se sav taj fiktivni novac konačno i računovodstveno izbalansira i opravda zaplenom ogromne realne vrednosti materijalnih dobara iz RF.

Metodi agresije na RF

Misija NATO je još 1990-ih transformisana u agresivnu osvajačku/okupatorsku doktrinu, koja je prvo brutalno oprobana na Jugoslaviji. Agresivna NATO ekspanzija sprovodi se po principu “ako nisi sa nama onda si protiv nas”. Ali najviše zabrinjava transformacija strukture NATO u nezavisnu namesničku nomenklaturu nadređenu demokratskim nacionalnim interesima zemalja članica. Evidentna je činjenica da velika većina država članica NATO se praktično odrekla svojih prava da nezavisno i suvereno donose odluke -- već se automatski priklanja i sledi odluke NATO namesništva. A to NATO namesništvo postavljeno je od drugih namesništava, koja su opet postavljena od trećih namesništava… tako da su odluke NATO višeslojnom birokratijom postale potpuno politički izolovane i nezavisne od izvorne demokratske volje naroda zemalja članica. Takva kvazi-autokratska struktura NATO direktno služi interese zapadne oligarhije i predstavlja krajnje ozbiljnu pretnju miru. Drugim rečima, potkupljeno NATO namesništvo sada lako može institucijalnom prinudom (slično Prvom svetskom ratu) gurnuti zamlje članice u rat, i ako taj rat nije izvorna demokratska volja niti interes naroda tih zemalja. Konkretnu primenu tog mehanizma sada vidimo na primeru prodatog namesničkog režima u Kijevu koji pod tutorstvom i u interesu zapadne oligarhije autokratski vodi građanski rat, protivno izvornoj demokratskoj volji i interesima naroda Ukrajine.

Zapadna oligarhija smatra RF “propalom državom koja ubrzano fizički i demografski nestaje i koja bezciljno i bez svrhe još glumi nekakvu regionalnu silu -- i to samo zahvaljujući ostatku nuklearnog arsenala SSSR i nešto priliva novca od izvoza energenata”. Zato zapadna oligarhija protiv RF uglavnom vodi podmukli specijalni rat sa ciljem da što pre RF uruši iznutra. Finansijska komponenta tog specijalnog rata zasniva se na jednostavnom obrazcu: Izštampaj novac bez pokrića, plati njime RF za energente i materijalna dobra, postavi lokalne oligarhe u RF koji će korupcijom dobar deo tog novca prisvojiti i deponovati ga nazad zapadnim finansijskim izvorima. Sa kontinuiranim odlivom kapitala i urušenjem državnog sistema RF, ti lokalni oligarsi bi onda uz obilatu pomoć Zapada (finansirnu deponovanim novcem iz RF) kroz nametnuti degenerisani i programirani “demokratski” proces uspostavili svoj autokratski režim vlasti u RF. Ali taj režim bi sve vreme bio potpuno podređen i odgovoran gazdama kod kojih su pohranili ukradeni novac. Ovaj obrazac specijalnog rata očigledno se sada veoma uspešno sprovodi u Ukrajini, a do pre 10-tak godina je takođe uspešno sprovođen i u RF. Vredi napomenuti da zapadna oligarhija slične obrasce pokušava da postavi i sprovede i u Kini, Indiji, Brazilu…

Međutim, učvršćenjem Putinove administracije situacija u RF se drastično promenila. Ne samo da je zaustavljeno urušavanje državnog sistema RF već su i taktički realizovani koraci jačanja državotvorstva RF – uspostavlja se primat državne imovine nad privatnom imovinom oligarha; uveliko se vrši revitalizacija vojno-industrijskog kompleksa RF; postavljaju se osnovni elementi za organsku sintezu teritorije i stanovništva RF u celinu svesnu svojih zajedničkih interesa. Ovaj razvoj situacije absolutno razbija osvajačku strategiju i planove zapadne oligarhije, koja više nema vremena za čekanje. U svom nestrpljenju oni sada nameću oružani sukob sa RF. Sigurno da oni u taj sukob neće odmah direktno gurnuti jezgro NATO, jer ipak RF je jasno ozvaničila svoju novu doktrinu odbrane koja uključuje i asimetrični nuklearni odgovor na svaki napad na RF. Zato oni oružane sukobe nameću RF kroz proxi zastupnike (Gruziju, Ukrajinu, Kavkazsku-Tursku sferu uticaja…). U sledećoj fazi eskalacije tog sukoba, biće izcenirano uvlačenje frontalnih NATO članica (Baltičkih država, Poljske, Češke, Slovačke, Rumunije, Turske…) čime bi se uključio i čitav NATO potencijal za podršku u borbi do zadnje kapi istočnoevropske slovenske krvi.

Nije teško objasniti iracionalnu vazalsku spremnost istočnoevropskih, a posebno bratskih slovenskih država da postanu frontalna topovska hrana u ovoj kolosalnoj agresiji zapadne oligarhije na RF. Ta spremnost je isključivo izraz vazalske poslušnosti prodatih režima tih država. Ali je veoma teško objasniti slepu poslušnost naroda ovih država tim prodatim vazalskim režimima. Jer svojim učešćem u ovoj agresiji taj narod bi platio strahovitu cenu a dobio bi za uzvrat samo provizornu naknadu u fiktivnom (krivotvorenom) zapadnom novcu. A taj fiktivni novac će automatski sav otići zapadnim oligarsima na otpis dela nagomilanih dugova kojima vazalski režimi upravo i finansiraju ovu agresiju. Po svemu sudeći, psihologija ove iracionalne poslušnosti naroda sledi već isprobanu psihološku taktiku SS – da se ubede obeznanjene, očajne, vašljive mase da će ih od vašaka sigurno očistiti u gasnim (sada već termo-nuklearnim) komorama.

Pogrešno je sadašnju stratešku geo-političku situaciju RF porediti sa partijom šaha, i odatle pogrešno umisliti da RF time ima neku urođenu prednost. Evidentno da dobro isprogramirani kompjuter bez po-muke pobeđuje najbolje šahiste. Nikako se ne sme potceniti zlonamerna inventivnost ogromne intelektualne, klerikalne, propagandne, tehnološke i vojno-industrijske mašinerije koju je zapadna oligarhija uspostavila i obilato finansira u svrhu osvajanja RF. Osnovni cilj njihove strategije je da unutar RF (kao evo sada Ukrajine) dođe do ekstremne polarizcije ekonomske, društvene i političke situacije kako bi zapadna oligrhija ekspeditivno nametnula svoj režim vlasti i kroz njega konačno preuzela kontrolu i prisvojila bogatsva RF.

Oni taj cilj pokušavaju da realizuju svim mogućim taktičkim sredstvima - ucenama političara, podmetanjem lažnih vođa, etničkim razdorima, finansijskim subverzijama, obećanjima da će dati ono što nije njihovo da daju, sankcijama, blokiranjem izvoza energenata, vojnim pretnjama i oružanim sukobima… Teško je odbraniti se od svega toga, pogotovo što su oni sada u totalnoj ofanzivi i primoravaju RF isključivo na defanzivnu reakciju. Međutim, moćni ofanzivni planovi i metode zapadne oligarhije imaju i tri ključne slabosti: Preveliku intelektualnu aroganciju; Rasističku diktatorsku nadobudnost; I strahovitu žurbu da svoj cilj ostvare pre nego li se njihova kula od fiktivnog novca sruši.

Unutrašnje slabosti RF

Putinova administracija zasad efektno brani ekonomsku, društvenu, i političku stabilnost i državni integritet RF. A vraćanjem teritorije Krima u svoj sastav zadala je i prvi ozbiljan kontraudarac zapadnoj agresiji. Međutim, dosadašnja uspešna taktička odbrana RF plod je izuzetnog zbira ličnih sposobnosti Putinove administracije, ali nije proizvod jedinstvenog homogenog državnog (ekonomskog, društvenog i političkog) sistema RF. Sadašnji državni sistem RF još je uvek nepotpuno osmišljena i nespojiva je mešavina ostataka komunističkog sistema i uvezenih i silom nakalemljenih rešenja iz zapadnog kapitalističkog sistema. Harizma Putinove administracije je jedina koheziona sila koja održava funkciju i sprečava raspad ovog labilnog državnog sistema RF.

Ključna slabost je ideološki nerazjašnjeno pitanje svojine imovine RF. Pod tutorstvom Zapada, Jeljcinova administracija je praktično preko noći dekretom uspostavila finansijski monopol oligarhijskog kapitala i dozvolila mu da legalizovanom korupcijom-privatizacijom preuzme kontrolu i svojinu nad velikim delom zajedničke imovine RF. Samo mali deo strateških resursa i vojno-industrijskog kompleksa ostavili su u suverenom domenu RF. Putinova administracija je veliki deo strateških resursa i vojno-industrijskog kompleksa sada vratila pod kontrolu državne birokratije. Međutim, to je samo privremena mera. To nije trajno ideološko rešenje koje sistemski-institucionalno daje narodu RF (kao subjektu) svojinu nad imovinom RF. Bez ovog rešenja, neka naredna korumpirana administracija može opet dekretom svesti narod RF na objekat koji bespomoćno gleda kako njegove ogromne reurse prisvajaju i rasprodaju domaći/strani oligarsi. Sadašnji tretman svojine imovine RF zapadni oligarsi će maksimalno iskoristiti da iznutra uruše ne samo ekonmski već i društveni i politički integritet RF. Sigurno dolazi trenutak kada će se od naroda RF opet tražiti ogromne žrtve za odbranu RF. Ali za RF sve je unapred izgubljeno ako je narodu RF motiv za te žrtve samo da od nekoliko sadašnjih milijardera napravi multimilijardere.

Najveću komponentu ekonomske slabosti RF čine nepromišljeno kopirani i nazor nasađeni zapadni koncepti “tržišnih” mehanizama monetarne politike (kreiranja novca), finansijskog-komercijalnog sistema (distribucije novca), javnih (budžetskih) finansija… Ovo je takođe i sistemska slabost zapadnih ekonomija. Zapadna oligarhija je upravo i postavila ove mehanizme da bi iz državnih finansijskih bilansa stanja apriorno izostavila ogromne vrednosti ljudskog kapitala i prirodnih bogatstava država.

Ovim mehanizmima uspostavlja se monopol kapitala jer se vrednost ljudskog rada i prirodnih bogatstava određuje tek nakon njihove “privatizacije” i to isključivo po njihovoj prodajnoj “tržišnoj ceni”. Time, zapadna oligarhija koristi svoj finansijski i politički monopol da manipulacijama novca i tržišta u svoju korist prisvaja veliki deo vrednosti ljudskih i prirodnih bogatstava država. To čini temelj njihove moći. Tekuće vođenje monetarno-finansijskih bilansa RF otvara mogućnosti zapadnoj oligarhiji da zloupotrebom svog monopola nad međunarodnim finansijama, manipulacijama tržišta, blokadama i sankcijama direktno podrije monetarno-finansijski sistem i ekonomiju RF. Pogotovu što sada ekonomija RF u prevelikoj meri zavisi od izvoza sirovina i energenata i uvoza finalnih prizvoda.

Sadašnji pristup vođenju monetarno-finansijskog bilansa stanja RF odriče svakom državljaninu RF neprikosnoveno pravo jednakog udela u zajedničkoj svojini vrednosti svih resursa RF. Sada se nigde ne utvrđuje svojinski udeo svakog državljanina RF u ukupnom bilansu (ljudskih i prirodnih) bogatstva RF. Ali čak i po sadašnjem “tržišnom” vrednovanju, samo vrednost prirodnih resursa RF se meri milionima dolara u jednakom svojinskom udelu svakog državljanina RF. Zašto se ova izuzetno značajna činjenica krije od naroda RF?

Posebnu slabost RF predstavlja sadašnji politički sistem partokratskog parlamentarizma. U suštini, narod RF je i dalje ostao bez svog neposrednog glasa i izvornog demokratskog (odozdo-na-gore) učešća u političkim odlukama RF. Narodu se daje samo ograničeno pravo nametnutog mu izbora, ali se narodu ne daje pravo i da neposredno odredi šta i koga bira. Jer totalitarni (komadom odozgo-na-dole) jednopartijski system komunističke oligarhije samo je zamenjen parlamentarnim sistemom više totalitarnih partijskih oligarhija. Primeri rada ovakvih političkih sistema (u zemljama istočne Evrope, u RF tokom Jeljcinove administracije, Jugoslavije/Srbije… i sada Ukrajine) jasno ukazuju da su partijske oligarhije veoma podložne korupciji a time i pritiscima/ucenama zapadne oligarhije.

Zapadna oligarhija koristi svoju kontrolu nad partijskim oligarhijama da sistem partokratskog parlamentarizma pretvori u centrifugu za političko razbijanje države i uspostavljanje svoga režima vlasti -- što se najbolje sada vidi na primeru Ukrajine. Za sada Putin u RF (kao i Lukašenko u Belorusiji i Nazarbajev u Kazahstanu) uspeva da drži partijske oligarhije na lancu. Ali ta trenutna kontrola partokratskog parlamentarizma zasniva se jedino na velikoj Putinovoj državničkoj popularnosti u narodu. Onog trenutka kada ta lična popularnost oslabi, zapadna oligarhija će prvo korupcijom partijskih oligarhija razbiti Putinovu državotvornu politiku, a zatim će centralizacijom sebi podređenih partijskih oligarhija odmah u partokratskom parlamentu “demokratski” uspostaviti svoj režim vlasti nad narodom RF. Takav razvoj situacije se potpuno jasno vidi u današnjoj Ukrajini.

Međutim, daleko najveća slabost RF je što elite na vlasti sebe i svoje liderske sposobnosti previše precenjuju. Istorijska činjenica je da …Carska Rusija, SSSR, i sada RF su opstajale i opstaju samo zahvaljujući državotvornoj moći i ogromnim žrtvama naroda -- i to uprkos elitama na vlasti. Kada narod RF najzad (posle hiljadu godina) dobije svoj jedinstveni system neposredne, izvorne (odozdo-na-gore) demokratije da konačno kao subjekat koncipira sopstvenu državotvornu viziju KO JE; ŠTA JE NjEGOVO; I KUDA IDE – tada više neće biti ovozemaljske sile koja ga može porobiti. Zato, što hitnije uspostavljanje te jedinstvene državotvorne vizije naroda RF jeste najvažniji strateški i najveći politički izazov Putinovoj administraciji.