Стратешки и политички изазови Путинове администрације

Нaјелегантнији опис садашње стратешке геополитичке ситуације Руске Федерације (РФ) неко је дао мапом на којој је територија РФ прецизно опасана свим силним НАТО/САД базама, и под духовитим насловом: “Путин дефинитивно изазива рат, види како су границе Русије директна претња НАТО/САД базама”.

Мотиви агресије на РФ

Овај очигледни колосални освајачки поход Запада на РФ има три кључна мотива.

Први мотив је свакако неизмерно материјално богатство територије РФ природним ресурсима, чије резерве у остатку света се озбиљно смањују.

Други мотив је пренос центра економске (а тиме и укупне) моћи са Северног Атлантика на Азију и Пацифик. Слично као што је откриће богатства Америке својевремено преселило центар моћи са Медитерана на Атлантик. Са Северноатланtске тачке гледишта, директан коридор за Пацифик и Азију је кроз територију РФ - која чини и стратешку залеђину тог економског региона.

Трећи и најважнији мотив је очајничка борба за очување глобалне доминације западне финансијске олигархије. По укидању монетарне златне подлоге 1970-их до данас, она је упумпала огромну масу фиктивног новца (издатог без материјалног покрића) у финансијски мехур укопчаних економија Запада (САД-ЕУ-Јапан-УК). Огроман је дебаланс између масе фиктивних финансијских вредности (хартија од вредности и финансијских деривата) на једној страни, и ограничених реалних материјалних вредности на другој страни. Али сви знамо да једино Бог може ни из чега створити нешто - и зато неминовно мора доћи до драстичног издувавања тог финансијског мехура, да би се успоставила неопходна тржишна равнотежа између западних фиктивних/финансијских и реалних/материјалних вредности.

Неминовна тржишна корекција ће убрзо економију Запада смањити на само реалну фракцију њеног тренутно пренадуваног привидног обима. Текуће буџетске кризе западних држава су безначајне у односу на долазећу економску депресију која ће притиснути 90% популације западних држава. А то значи тотални политички и економски распад садашњег западног система. Западни олигарси, који сада организовано и чврсто држе монопол економске и политичке власти тог система, сигурно се неће тек тако одрећи тог свог монопола. А једино конкретно средство за продужетак опстанка њихове власти јесте освајачки поход на територију РФ и пљачка њених ресурса.

Западна олигархија већ деценијама систематски спроводи свој освајачки поход на РФ. Још пре 35 година она је огромном инвестицијом фиктивног новца у војно-индустријски комплекс САД обезбедила војну премоћ и победу Регинове администрације у хладном рату. Директни резултати те победе су монополизација глобалног поретка од стране западне олигархије, нестанак Варшавског пакта као војне противтеже, распад СССР спроведен по злонамерним бољшевичким административним границама, и потпуна колонизација Источне Европе. Од онда, Запад уопште није прекидао велике инвестиције фиктивног новца у војно-индустријски комплекс - чиме је сада обезбедио огромну конвенционалну војну надмоћ над РФ. И сада, њихов рачуноводствени биланс стања захтева да се сав тај фиктивни новац коначно и рачуноводствено избалансира и оправда запленом огромне реалне вредности материјалних добара из РФ.

Методи агресије на РФ

Мисија НАТО је још 1990-их трансформисана у агресивну освајачку/окупаторску доктрину, која је прво брутално опробана на Југославији. Агресивна НАТО експанзија спроводи се по принципу “ако ниси са нама онда си против нас”. Али највише забрињава трансформација структуре НАТО у независну намесничку номенклатуру надређену демократским националним интересима земаља чланица. Евидентна је чињеница да велика већина држава чланица НАТО се практично одрекла својих права да независно и суверено доносе одлуке -- већ се аутоматски приклања и следи одлуке НАТО намесништва. А то НАТО намесништво постављено је од других намесништава, која су опет постављена од трећих намесништава… тако да су одлуке НАТО вишеслојном бирократијом постале потпуно политички изоловане и независне од изворне демократске воље народа земаља чланица. Таква квази-аутократска структура НАТО директно служи интересе западне олигархије и представља крајње озбиљну претњу миру. Другим речима, поткупљено НАТО намесништво сада лако може институцијалном принудом (слично Првом светском рату) гурнути замље чланице у рат, и ако тај рат није изворна демократска воља нити интерес народа тих земаља. Конкретну примену тог механизма сада видимо на примеру продатог намесничког режима у Кијеву који под туторством и у интересу западне олигархије аутократски води грађански рат, противно изворној демократској вољи и интересима народа Украјине.

Западна олигархија сматра РФ “пропалом државом која убрзано физички и демографски нестаје и која безциљно и без сврхе још глуми некакву регионалну силу -- и то само захваљујући остатку нуклеарног арсенала СССР и нешто прилива новца од извоза енергената”. Зато западна олигархија против РФ углавном води подмукли специјални рат са циљем да што пре РФ уруши изнутра. Финансијска компонента тог специјалног рата заснива се на једноставном образцу: Изштампај новац без покрића, плати њиме РФ за енергенте и материјална добра, постави локалне олигархе у РФ који ће корупцијом добар део тог новца присвојити и депоновати га назад западним финансијским изворима. Са континуираним одливом капитала и урушењем државног система РФ, ти локални олигарси би онда уз обилату помоћ Запада (финансирну депонованим новцем из РФ) кроз наметнути дегенерисани и програмирани “демократски” процес успоставили свој аутократски режим власти у РФ. Али тај режим би све време био потпуно подређен и одговоран газдама код којих су похранили украдени новац. Овај образац специјалног рата очигледно се сада веома успешно спроводи у Украјини, а до пре 10-так година је такође успешно спровођен и у РФ. Вреди напоменути да западна олигархија сличне обрасце покушава да постави и спроведе и у Кини, Индији, Бразилу…

Међутим, учвршћењем Путинове администрације ситуација у РФ се драстично променила. Не само да је заустављено урушавање државног система РФ већ су и тактички реализовани кораци јачања државотворства РФ – успоставља се примат државне имовине над приватном имовином олигарха; увелико се врши ревитализација војно-индустријског комплекса РФ; постављају се основни елементи за органску синтезу територијe и становништва РФ у целину свесну својих заједничких интереса. Овај развој ситуације абсолутно разбија освајачку стратегију и планове западне олигархије, која више нема времена за чекање. У свом нестрпљењу они сада намећу оружани сукоб са РФ. Сигурно да они у тај сукоб неће одмах директно гурнути језгро НАТО, јер ипак РФ је јасно озваничила своју нову доктрину одбране која укључује и асиметрични нуклеарни одговор на сваки напад на РФ. Зато они оружане сукобе намећу РФ кроз proxi заступнике (Грузију, Украјину, Кавказску-Турску сферу утицаја…). У следећој фази ескалације тог сукоба, биће изценирано увлачење фронталних НАТО чланица (Балтичких држава, Пољске, Чешке, Словачке, Румуније, Турске…) чиме би се укључио и читав НАТО потенцијал за подршку у борби до задње капи источноевропске словенске крви.

Није тешко објаснити ирационалну вазалску спремност источноевропских, а посебно братских словенских држава да постану фронтална топовска храна у овој колосалној агресији западне олигархије на РФ. Та спремност је искључиво израз вазалске послушности продатих режима тих држава. Али је веома тешко објаснити слепу послушност народа ових држава тим продатим вазалским режимима. Јер својим учешћем у овој агресији тај народ би платио страховиту цену а добио би за узврат само провизорну накнаду у фиктивном (кривотвореном) западном новцу. А тај фиктивни новац ће аутоматски сав отићи западним олигарсима на отпис дела нагомиланих дугова којима вазалски режими управо и финансирају ову агресију. По свему судећи, психологија ове ирационалне послушности народа следи већ испробану психолошку тактику SS – да се убеде обезнањене, очајне, вашљиве масе да ће их од вашака сигурно очистити у гасним (сада већ термо-нуклеарним) коморама.

Погрешно је садашњу стратешку гео-политичку ситуацију РФ поредити са партијом шаха, и одатле погрешно умислити да РФ тиме има неку урођену предност. Евидентно да добро испрограмирани компјутер без по-муке побеђује најбоље шахисте. Никако се не сме потценити злонамерна инвентивност огромне интелектуалне, клерикалне, пропагандне, технолошке и војно-индустријске машинерије коју је западна олигархија успоставила и обилато финансира у сврху освајања РФ. Основни циљ њихове стратегије је да унутар РФ (као ево сада Украјине) дође до екстремне поларизције економске, друштвене и политичке ситуације како би западна олигрхија експедитивно наметнула свој режим власти и кроз њега коначно преузела контролу и присвојила богатсва РФ.

Они тај циљ покушавају да реализују свим могућим тактичким средствима - уценама политичара, подметањем лажних вођа, етничким раздорима, финансијским субверзијама, обећањима да ће дати оно штo није њихово да дају, санкцијама, блокирањем извоза енергената, војним претњама и оружаним сукобима… Тешко је одбранити се од свега тога, поготово што су они сада у тоталној офанзиви и приморавају РФ искључиво на дефанзивну реакцију. Међутим, моћни офанзивни планови и методе западне олигархије имају и три кључне слабости: Превелику интелектуалну ароганцију; Расистичку диктаторску надобудност; И страховиту журбу да свој циљ остваре пре него ли се њихова кула од фиктивног новца сруши.

Унутрашње слабости РФ

Путинова администрација засад ефектно брани економску, друштвену, и политичку стабилност и државни интегритет РФ. А враћањем територије Крима у свој састав задала је и први озбиљан контраударац западној агресији. Међутим, досадашња успешна тактичка одбрана РФ плод је изузетног збира личних способности Путинове администрације, али није производ јединственог хомогеног државног (економског, друштвеног и политичког) система РФ. Садашњи државни систем РФ још је увек непотпуно осмишљена и неспојива је мешавина остатака комунистичког система и увезених и силом накалемљених решења из западног капиталистичког система. Харизма Путинове администрације је једина кохезиона сила која одржава функцију и спречава распад овог лабилног државног система РФ.

Кључна слабост је идеолошки неразјашњено питање својине имовине РФ. Под туторством Запада, Јељцинова администрација је практично преко ноћи декретом успоставила финансијски монопол олигархијског капитала и дозволила му да легализованом корупцијом-приватизацијом преузме контролу и својину над великим делом заједничке имовине РФ. Само мали део стратешких ресурса и војно-индустријског комплекса оставили су у сувереном домену РФ. Путинова администрација је велики део стратешких ресурса и војно-индустријског комплекса сада вратила под контролу државне бирократије. Међутим, то је само привремена мера. То није трајно идеолошко решење које системски-институционално даје народу РФ (као субјекту) својину над имовином РФ. Без овог решења, нека наредна корумпирана администрација може опет декретом свести народ РФ на објекат који беспомоћно гледа како његове огромне реурсе присвајају и распродају домаћи/страни олигарси. Садашњи третман својине имовине РФ западни олигарси ће максимално искористити да изнутра уруше не само еконмски већ и друштвени и политички интегритет РФ. Сигурно долази тренутак када ће се од народа РФ опет тражити огромне жртве за одбрану РФ. Али за РФ све је унапред изгубљено ако је народу РФ мотив за те жртве само да од неколико садашњих милијардера направи мултимилијардере.

Највећу компоненту економске слабости РФ чине непромишљено копирани и назор насађени западни концепти “тржишних” механизама монетарне политике (креирања новца), финансијског-комерцијалног система (дистрибуције новца), јавних (буџетских) финансија… Ово је такође и системска слабост западних економија. Западна олигархија је управо и поставила ове механизме да би из државних финансијских биланса стања априорно изоставила огромне вредности људског капитала и природних богатстава држава.

Овим механизмима успоставља се монопол капитала јер се вредност људског рада и природних богатстава одређује тек након њихове “приватизације” и то искључиво по њиховој продајној “тржишној цени”. Тиме, западна олигархија користи свој финансијски и политички монопол да манипулацијама новца и тржишта у своју корист присваја велики део вредности људских и природних богатстава држава. То чини темељ њихове моћи. Текуће вођење монетарно-финансијских биланса РФ отвара могућности западној олигархији да злоупотребом свог монопола над међународним финансијама, манипулацијама тржиштa, блокадама и санкцијама директно подрије монетарно-финансијски систем и економију РФ. Поготову што сада економијa РФ у превеликој мери зависи од извоза сировина и енергената и увоза финалних призвода.

Садашњи приступ вођењу монетарно-финансијског билансa стања РФ одриче сваком држављанину РФ неприкосновено право једнаког удела у заједничкој својини вредности свих ресурса РФ. Сада се нигде не утврђује својински удео сваког држављанина РФ у укупном билансу (људских и природних) богатства РФ. Али чак и по садашњем “тржишном” вредновању, само вредност природних ресурса РФ се мери милионима долара у једнаком својинском уделу сваког држављанина РФ. Зашто се ова изузетно значајна чињеница крије од народа РФ?

Посебну слабост РФ представља садашњи политички систем партократског парламентаризма. У суштини, народ РФ је и даље остао без свог непосредног гласа и изворног демократског (одоздо-на-горе) учешћа у политичким одлукама РФ. Народу се даје само ограничено право наметнутог му избора, али се народу не даје право и да непосредно одреди шта и кога бира. Јер тоталитарни (комадом одозго-на-доле) једнопартијски сyстем комунистичке олигархије само је замењен парламентарним системом више тоталитарних партијских олигархија. Примери рада оваквих политичких система (у земљама источне Европе, у РФ током Јељцинове администрације, Југославије/Србије… и сада Украјине) јасно указују да су партијске олигархије веома подложне корупцији а тиме и притисцима/уценама западне олигархије.

Западна олигархија користи своју контролу над партијским олигархијама да систем партократског парламентаризма претвори у центрифугу за политичко разбијање државе и успостављање свога режима власти -- што се најбоље сада види на примеру Украјине. За сада Путин у РФ (као и Лукашенко у Белорусији и Назарбајев у Казахстану) успева да држи партијске олигархије на ланцу. Али та тренутна контрола партократског парламентаризма заснива се једино на великој Путиновој државничкој популарности у народу. Оног тренутка када та лична популарност ослаби, западна олигархија ће прво корупцијом партијских олигархија разбити Путинову државотворну политику, а затим ће централизацијом себи подређених партијских олигархија одмах у партократском парламенту “демократски” успоставити свој режим власти над народом РФ. Такав развој ситуације се потпуно јасно види у данашњoj Украјини.

Међутим, далеко највећа слабост РФ је што елите на власти себе и своје лидерске способности превише прецењују. Историјска чињеница је да …Царска Русија, СССР, и сада РФ су опстајале и опстају само захваљујући државотворној моћи и огромним жртвама народа -- и то упркос елитама на власти. Када народ РФ најзад (после хиљаду година) добије свој јединствени сyстем непосредне, изворне (одоздо-на-горе) демократије да коначно као субјекат конципира сопствену државотворну визију КО ЈЕ; ШТА ЈЕ ЊЕГОВО; И КУДА ИДЕ – тада више неће бити овоземаљске силе која га може поробити. Зато, што хитније успостављање те јединствене државотворне визије народа РФ јесте најважнији стратешки и највећи политички изазов Путиновој администрацији.