Srpski obamisti i istorijski poraz Srbije

Čoveku nije lako da ostane mirnih živaca kada gleda šta nam se sve servira u medijskom meniju napaćene tranzicione i „postkosovske" Srbije. Jedna od tragikomičnih medijskih pojava je i „Obama među Srbima" tokom meseci američke predizborne kampanje, koja je, kako to mnogi primećuju, više nego i jedna pre imala i obeležje globalnog političko-medijskog spektakla. Ono što je nama ovde interesantno je kako je taj i takav Barak Obama postao medijski fenomen u Srbiji oko koga se pletu često bajkovite i besmislene medijske priče.

Toliko se govorilo o „promenama" koje će on doneti Americi i svetu da je to zaista već bila mučno slušati. Cela njegova biografija perspektivnog „birasnog" političara, njegovo visoko obrazovanje i kao i političko-humanitarna aktivnost je tako izmontirana da se čini kao da on nije mogao izgubiti, a naročito ako protiv sebe ima i vremešnog Mekejna čije je zdravlje problematično, a snage na izmaku. Ono što je „promaklo" medijima je činjenica da on nema uporište i koren u siromašnom i obojenom društvu Amerike (njegov je otac Afrikanac) iako se predstavljao obojenoj populaciji kao „njihov kandidat". Osim toga, koristio je mladalačku retoriku promena da dobije podršku mladih, obrazovanijih, a socijalnom demagogijom i podršku siromašnih kao i onih koji su najugroženiji u trenutnoj finansijskoj krizi. Dakle, uspeo je svima da bude sve, ne bi li od svake ciljne grupe dobio što veći procenat podrške i, shodno tome, mesto u Beloj kući.

Zbog čega pričamo ove opštepoznate stvari? Zbog toga što se tim i takvim «fensi» Obamom ovde mahalo i manipulisalo, čini se i više no u samoj „demokratskoj" Americi. Ako se može razumeti nada siromašnijih, mlađih i „obojenijih" stanovnika Novog Sveta u Obamu, pitanje je čemu se nadaju srpski obamisti, i odakle takvo infantilno i neutemeljeno oduševljenje novim američkim predsednikom. Prvi od motiva da se priča o Obami prenaduva je želja onih koji ovde predstavljaju dežurne advokate američke politike i koji nastoje da domaćoj javnosti, umorni od vašingtonske politike prema našem narodu, obećaju neke pozitivne promene. Tako je B92 neprekidno brujao o „promenama" koje će doneti novi predsednik, a recimo ministar Jeremić je izrazio i nadu, gotovo ubeđenje da je Obamina pobeda pozitivna po Srbiju. Malo je falilo, dok su slavili Barakovu pobedu da kažu kako će sada Srbija zaustaviti proces otcepljivanja Kosova. Kada se to suoči sa njegovom predizbornom izjavom u kojoj je Srbima čestitao Vidovdan tako što je govorio o potrebi normalnih odnosa sa «susednim Kosovom» čovek se zapita ko je ovde lud.

Nešto realnija i umerenija bila „obamistkinja" Sonja Liht koja je priznala da se status Srbije u američkoj politici neće bitno promeniti i da se ništa novo neće desiti oko Kosova, ali je ipak dodala da očekuje pozitivne promene. Naime, pobedom tako željenog demokratskog i multirasnog predsednika će se, na neki volšeban način, promeniti atmosfera u međunarodnim odnosima, jer će „unilateralizam biti zamenjen multilateralizmom". A taj navodno drugačiji i očekivano „pozitivniji i mekši" odnos Amerike prema Drugom doneti i nama na ko zna koji način – ko zna kakav boljitak. Tako predstavljena spoljna politika je čista alhemija. No, kad se zna da su oko Obame stari geopolitički vukovi poput Bžežinskog, koji je jedan od gurua američke imperijalne strategije širenja moći i jačanja pozicija na prostorima Evroazije, onda su takve bajkovite pripovesti o blagom multilateralizmu štivo za decu predškolskog uzrasta. Kada se tome dodaju i ljudi poput Bajdena i Klintonove, onda predstavlja intelektualni izazov govoriti i „velikoj promeni" u Beloj kući.

U vezi sa tim je i ozbiljno pitanje koliko je moguća „promena" američke politike u svetu i koliko se mogu razlikovati politike demokrata i republikanaca. Kod nas su česte idejne krajnosti, te su tako jedni skloni da veruju da nisu moguće nikakve promene u odnosu na „ono zacrtano", te da dve stranke u američkoj politici samo simuliraju razlike. Drugi, pak, tvrde da se politike i na unutrašnjem i na spoljašnjem planu mogu suštinski menjati i razlikovati, te da stoga i veruju da je Obama kadar promeniti američko društvo, ma šta to značilo. Te dve škole mišljenja je teško pomiriti, pa čak i voditi dijalog sa njima, iako su obe, po pitanju realnih odnosa u određenim sferama američkog društva, relativno utemeljene. Istina nije tek negde između, već je pre bliža, u strateškim odnosima, prvoj tezi o „kontinuitetu", dok se u operativnoj sferi mogu očekivati promene i zaokreti. To znači da novi predsednik ima trasirane strateške pravce i zadatke, a on i njegov tim donose operativne odluke i imaju relativno širok manevarski prostor.

OBAMA – IZBOR ESTABLIŠMENTA

Da bismo objasnili osciliranje u američkoj politici, poslužićemo se našom omiljenom analogijom sa antičkim Rimom. Kao što su u rimskoj istoriji carevi osvajači smenjivali careve koji su se bavili unutrašnjim pitanjima, ekonomijom i konsolidacijom osvojenog, tako se mogu primetiti i ciklusi američke spoljne politike u kojoj administracije koje troše na ratove i druge „skupe sportove" smenjuju u Beloj kući oni koji stvari pokušavaju da stabilizuju i da umire ljude u zemlji i u svetu. Tako se, posle militarističke kaubojske Bušove administracije, kao potreba samog američkog društva javlja i nastojanje da zemlju vodi neko miroljubiviji i inteligentniji (ili barem da se takvim predstavi). No, ipak će vanredno komplikovane okolnosti koje se ukazuju na horizontu bliske budućnosti i unutrašnji odnosi među ključnim lobijima u velikoj meri odrediti u kom pravcu će se kretati američka politika u narednim godinama.

Barak Obama takav kakav je, ili takav kakav je „medijski kreiran", predstavlja željeni izbor američkog establišmenta. Posle „tvrde desne" Bušove administracije došlo je vreme za levu i mekšu Obaminu. Posle teksaških belih „patriota" balans se uspostavlja manevrom preko intelektualnog „birasnog" i urbanog Obame. Na unutrašnjem planu jedan takav „obojeni" predsednik bi trebao da se lakše nosi sa očekivanim socijalnim lomovima koji će doći kao posledica finansijskih potresa koji se tek očekuju početkom sledeće godine. Računa se da bi jedan mlad i multikulturni predsednik imao više kredita kod nezadovoljnih masa u slučaju finansijsko-ekonomskog kraha, da bi barem moglo sa njim u Beloj kući da se dobije na vremenu, dok se ne prebrodi dno krize koje je tek pred nama.

Isto tako se u spoljnoj politici došlo do određene tačke u kojoj Amerika ima sve manje saveznika dok joj, čini se, ostaju samo klijenti i vazali. Američka popularnost u svetu je na najnižim granama, a poznato je da je privlačnost „američkog sna" bilo oružje jako barem koliko i flota. Agresivna i ambiciozno hegemonistička spoljna politika prethodnih administracija je dovela do sve većih otpora u svetu i finansijske prenapregnutosti ne samo budžeta već i socio-ekonomskih sistema. Stoga je potrebno „spustiti loptu", konsolidovati dostignute strateške pozicije dok se ne dođe „do daha".

Za taj i takav zadatak je opet vrlo pogodan Barak Obama koji može da pokaže mlađe, sofisticiranije i humanije lice Amerike, barem dok se ne prebrodi udar finansijske, ekonomske i socijalne krize koja se, kako smo rekli, tek očekuje u veoma bliskoj budućnosti. Obama bi trebao da obnovi, koliko je to moguće, „meku moć" Amerike preko multiratelarne diplomatije i pacifističkijeg imidža (dakako, uglavnom samo imidža). Jednom rečju, novi predsednik je svojom pojavom i političkom biografijom pokušaj odgovora na teške spoljnopolitičke izazove, na pitanja kako sačuvati ono što se kontroliše i ako je moguće ostvariti i koji manji spoljnopolitički uspeh u vremenu koje neće biti naklonjeno Americi i njenom globalnom „manifestu sudbine".

OBAMA MEĐU SRBIMA

Šta sve ovo znači za Srbiju? Pa upravo to što je rečeno – Obama je medijski proizvod kreiran za unutrašnju i spoljnu upotrebu i on neće dovesti do značajnije spoljnopolitičke promene. Drugo je pitanje zašto neko ovde sistematski seje lažne nade kako će nam Obamin izbor za predsednika pomoći oko Kosova. Naši mediji su poligon najprizemnijih i agresivnih manipulacija, kakvih izgleda nije bilo u toj meri ni u vreme Miloševića. Mediji su pobedu Obame iskoristili za da obmanjivanje ionako sluđenog i apatičnog naroda. Nekako se veruje da od toga neće biti neke štete, a moguće je i da se izvuče i poneki politički poen.

Stoga su neki požurili da iskoriste globalnu medijsku famu da se prikažu kao kandidati za „srpskog Obamu". Kao i uvek su predsednikovi marketinški ljudi požurili da Borisa porede sa Borisom, što nekom može, na prvi pogled, biti i simpatično. Kao obojica imaju jaku mirotvoračku retoriku i predstavljaju onaj „urbani" pol svoga društva. No, sličnosti prestaju kada se uporede timovi koji su oko jednog i drugog. Dok su oko „našeg Obame" ljudi koji se bave marketingom oko „američkog Tadića" kreatori i stratezi američke hegemonije, te stoga možemo reći i da su njihove politike različite kao nebo i zemlja. A pokušaj spin doktora LDP-a da svog „pacijenta" proglase za potencijalnog srpskog Obamu ne zavređuju ni ozbiljan komentar.

No, da se vratimo na odnos medijsko-političkog establišmenta prema novom američkom lideru. Kako se i moglo očekivati nekakva promena politike oko Srbije i Kosova kada je i Obama u predizbornoj kampanji bio čvrsto na strani albanskih zahteva da se „legalizuje" secesija. Pozdravio je proglašenje nezavisnosti Kosova i čak kritički ocenio rad Bušove administracije, jer nisu u dovoljnoj meri zaštitili Albance od „srpske agresije".

O izrazito antisrpskim pozicijama važnih ljudi u njegovom timu se može dosta toga naći na Internetu, a o tome precizno i oštro piše i Srđa Trifković. No, i pored svega, domaći poštovaoci imena i lika gospodina Obame su organizovali promociju njegove knjige „Smelost nade" na kojoj su se našli i bivši i sadašnji socijalisti i demokrate i ostali domaći obamisti. Tako je ova knjiga bila prvo mesto intelektualnog okupljanja novog srpskog demokratsko-socijalističkog establišmenta.

Kako je to Obama, to jest njegova knjiga, onomad uspela da okupi politički i intelektualno različite ljude u našoj prestonici? Na prvi pogled ih osim amorfnog levičarenja okuplja maglovita nada da je moguće da Amerika pokaže i drugačije, humanije lice. U razgovorima sa domaćim obamistima smo se uverili da postoje i oni „iskreni vernici", kao i oni koji to koriste da bi ostvarili neki poen u javnosti. Ovi iskreni obamisti su zaista uvereni da će novi predsednik Amerike doneti značajne, a možda i revolucionarne promene, pre svega, što se tiče socijalne politike. Na argumente da je on podržan od postojećeg establišmenta i da su oko njega ljudi koji su do sada imali važnu ulogu u imperijalnih pohodima SAD, oni odgovaraju da je situacija sada drugačija i da je Amerika zrela za promene.

Očito je da je takav nekritički odnos prema Americi, neka vrsta idolopoklonstva kod većeg dela levo orijentisane inteligencije došla sa Bušom i njegovom agresivnom i otvoreno hegemonističkom politikom u prilično nezgodnu poziciju. Stoga je njima, radi njih samih i njihove sopstvene „vere u napredak", prilično važno da Amerika, barem prividno, bude onaj stari „svetionik slobode".

No, ipak je cinizam podgrevati nade da će Srbiji biti bolje sa Obamom na čelu Amerike i da će se naša pozicija oko Kosova popraviti. Sve to dolazi u vreme kada se naš establišment sprema da prihvati Euleks na Kosovu, koji na terenu instalira Ahtisarijev plan stvaranja nezavisnog Kosova. Kao i u priči o nadi u Obamu i ovde se opasno manipuliše javnošću. Tako se, umesto realnog sagledavanja stanja koje je porazno, sve izvrće u svoju suprotnost. Najveći poraz Srbije u XXI veku jeste razmeštanje Euleksa i dovršavanje plana o nezavisnom Kosovu ovde predstavlja maltene kao naša pobeda.

Da bi predstava, ako je režirana i ako nije, bila potpuna i Albanci se bune i zatežu oko uslova koje je Srbija „nametnula". Albanski političari kao odbijaju da prihvate šest tačaka i razmeštanje Euleksa „pod srpskim uslovima" (kako to lepo zvuči), jer strahuju od legalizacije podele Kosova. Moguće je da to, osim međustranačkog pozicioniranja između Tačija i Haradinaja služi i da „se Srbi ne dosete" te da se to predstavi kao kompromis, iako uslovi Srbije ne menjaju funkciju misije i neće sprečiti sprovođenje Ahtisarijevog plana. Sve je to, kao i kod Obame, stvar uspešnog marketinga, jer ponuda nije promenjena, već malo ispeglana tako da se stiče utisak da i Srbija nešto dobija. No, da se ne lažemo, konačni rezultat je stvaranje nezavisnog Kosova, a izvođač radova je Euleks. Kada se sve to zna, stvarno je drskost takav istorijski poraz predstaviti kao srpski uspeh i kako će nam oko toga pomoći Barakov izbor za predsednika. Priča o Obami u našim medijima je još jedna epizoda u serijalu naših (samo)obmana i već poslovičnog mazohizma.