Slom Ukrajine kao tragedija pogrešnih izbora

Jedna od najčešćih definicija čoveka glasi da je on biće slobode, sposobno da bira i dužno da snosi posledice svojih izbora, bilo da su oni individualni ili kolektivni. Oni prvi se običnu tiču i pogađaju samo njega i eventualno članove brojčano malih grupa kojima pripada – porodice, škole, profesionalne skupine čiji je deo. Ovi drugi, kolektivni izbori, odnosno njihove posledice, mogu da pogode mnogo šire zajednice, a pod određenim istorijskim okolnostima i celo čovečanstvo. I, čini se da se ono danas nalazi pred mogućnošću da se suoči upravo s takvim posledicama izborâ koje je jedan nacionalni i državni kolektivitet na istoku Evrope načinio pre četvrt veka i u godinama koje su usledile.

Naime, nakon raspada SSSR-a svaka od novonastalih država njegovih nekadašnjih sastavnica birala je model svog unutrašnjeg uređenja, ali i, što je u kontekstu današnjih dramatičnih dešavanja u odnosima između dve od njih mnogo značajnije, svoju spoljnopolitičku orijentaciju, prevashodno prema najbližem okruženju.

Tako je, recimo, Republika Belorusija odabrala put svestranih i najbliskijih mogućih odnosa s Ruskom Federacijom, aktivnog participiranja u svim integrativnim procesima na prostorima bivše zajedničke države, prvenstveno onim na planu bezbednosti (Slovensko bratstvo, ODKB). Mnoge od njih ona je i predvodila, zalagala se za njihovo intenziviranje i proširivanje nadležnosti novoformiranih saveza. Na kulturnoidentitetskom planu ova Rusiji susedna država istrajno afirmiše svoju pripadnost istočnoslovenskom civilizacijskom krugu, a svoje crkveno jedinstvo s Ruskom pravoslavnom crkvom nikada nije dovela u pitanje. Prema Ustavu Belorusije Rusi imaju status konstitutivnog naroda u njoj, a uz beloruski službeni je, i to na teritoriji cele države, i ruski jezik koji maternjim smatra blizu tri četvrtine njenog stanovništva.

Prema svom, višestruko većem i moćnijem susedu, Belorusija se, dakle, postavlja ne samo kao prirodni bedem pritisku na njega sa zapada odakle su, istorijski uzev, dolazili svi zavojevači Rusije, od Napoleona, preko Hitlera do današnjeg NATO pakta, već i mnogo više od toga – kao istinski prijatelj, saveznik, brat.

U svojoj spoljnoj politici šire uzetoj, Belorusija gotovo od proglašenja nezavisnosti praktikuje krajnju uzdržanost prema SAD-u, te vrlo bliske i prijateljske, prevashodno ekonomske, odnose s Kinom.

Ukrajinski slučaj

Ukrajina, pak, na toj sudbonosnoj istorijskoj raskrsnici bira bitno drugačiji pravac kretanja svog državnog "broda". Karakterišu ga oprez i uzdržanost spram većine integracijskih projekata na postsovjetskom prostoru, posebno onih u polju bezbednosti i tek nešto malo manje onih u sferi ekonomije. U svojoj identitetskoj politici ukrajinske elite insistiraju na razlikama, a ne na sličnostima sa etničkim Rusima, prema čijim pripadnicima na teritoriji Ukrajine zauzimaju krajnje nedobronameran politički stav. A nakon 2014. i znamenitog "Euromajdana" ta politička platforma zadobija formu ekstremnog i radikalnog antirusijstva – diskriminacija i teror nad ruskim i ruskojezičnim stanovništvom u istočnim delovima zemlje, progon proruskih političkih partija i ostrakizam njihovih lidera, cenzura i "gašenje" njima naklonjenih medija. U svoju krajnju stanicu taj "pogrešni voz" ukrajinske unutrašnje politike prispeva decembra 2018. kada se osniva raskolnička Pravoslavna crkva Ukrajine, čiji kanonski status ne priznaju ni Ruska pravoslavna crkva ni većina pomesnih crkava u pravoslavnom svetu.

Na spoljnopolitičkom planu nezavisnu Ukrajinu snažno obeležava njeno okretanje ka evropskom i vanevropskom Zapadu, intenzivna politička, ekonomska i vojna saradnja s njim, te jasne aspiracije ka članstvu u Evropskoj uniji i NATO paktu. Zloglasni "odbrambeni" savez bi time svoje vojne efektive doveo na same granice Rusije i prisilio je na "dizanje ruku" od Krima i Donbasa koje bi u teritorijalnim okvirima Ukrajine trajno zadržao NATO nuklearni "kišobran" i njegovo operativno geslo "svi za jednoga". Kao "kruna" tih, za Rusiju provocirajućih akata, usledilo je ukrajinsko obelodanjivanje namere da i sama obnovi proizvodnju nuklearnog oružja kojeg se nakon raspada SSSR-a bila dobrovoljno odrekla u zamenu za bezbednosne garancije i garancije nepovredivosti njenih "sovjetskih" granica.

Pogrešni izbori i njihove posledice

Svim prethodnim demonstrirana ukrajinska uverenost da se moglo, geografski uzev, stajati uz bok velikoj i moćnoj, "nuklearnoj" Rusiji, a u unutrašnjoj i spoljnoj politici "igrati" s njom, ili možda pre, protiv nje "igru" kakvu, recimo, na Zapadnom Balkanu protiv male i nemoćne Srbije "igra" današnja Crna Gora, bila je zapravo politička zabluda takvih razmera koje nikako nisu mogle ne odvesti do tačke u kojoj se Ukrajina ovih dana obrela – tačke potpunog nacionalnog i državnog sloma.

U mnoštvu silnica koje su do njega dovele, jer događaji toga ranga, podučava povest, nikada nisu proizvodi samo jedne od njih, ona koju na ovom mestu imamo u vidu – nekompetentnost, kratkovidost i lakovernost ukrajinskih političkih elita, intelektualno i moralno nedoraslih ozbiljnosti zadatka pred koji ih je istorija stavila – čini se da je odnela prevagu. Ma šta da je do takvog političkog "kadriranja" vodilo, a vodila je uglavnom ogorčenost političkom zaostavštinom prethodnih političkih garnitura, teško je poverovati da jedan četrdesetčetvoromilionski narod nije mogao da iznedri valjanu alternativu onoj koja je Ukrajinu de facto uvela u sukob za koji je izvesno samo jedno – da nakon njega u državnoteritorijalnom, političkom i vojnom smislu Ukrajine za kakvu se do njegovog izbijanja znalo, više biti neće.

A odlučnost da se istraje na putu koji je do ambisa i doveo, da se izmoli još čvršći zagrljaj onih čija "naklonost" i "ljubav" su Ukrajinu i gurnule u provaliju, iskaz su kolosalne političke iracionalnosti jednog profesionalnog komičara a političkog analfabete, iracionalnosti koja će se moći meriti samo merom katastrofe koju je priredio onima koje je u jednom sudbinski važnom trenutku "predvodio".

Nagrada za poslušnost

Najavljena Nobelova  nagrada za mir koja će, vrlo je verovatno, Zelenskome biti i dodeljena, staviće pečat na, istina, nimalo komičnu, ulogu njegovog života – ulogu političke marionete Zapada, "korisnog mu idiota" koji je za trenutak isprazne globalne slave, a neki bi dodali i pokoju nekretninu u Londonu i na sunčanoj Jalti, bio spreman da žrtvuje budućnost, pa, sasvim je moguće, i sam opstanak države i naroda kojem (ne) pripada.

I više od toga, reklo bi se – da dovede u pitanje sudbinu planete koja se u ovom trenutku upravo zbog tragičnih dešavanja na istoku evropskog kontinenta suočava s najvećim bezbednosnim izazovom od okončanja Drugog svetskog rata do danas. Možda, da dodamo, i prvim takvim zbog kojeg je mnogo značajnije da li će sveta po njegovom okončanju uopšte biti, nego kako će on, u političkom, ekonomskom i vojnom smislu, biti uređen. Jer, pretpostavka da sukob između Rusije i Ukrajine neće prerasti u nuklearni rat između Rusije i Zapada, u prvom redu Amerike, u danu u kojem nastaje ovaj tekst čini se manje verovatnom nego što je bila juče, a, ipak, znatno verovatnijom nego što će, kako stvari stoje, biti  sutra.Čovečanstvo, uostalom, odavno igra apokaliptički rulet, upozoravao je svojevremeno Svetozar Stojanović, ali "revolver", reklo bi se, nikada nije držalo bliže slepoočnici nego što to danas čini. To što su njegove prve žrtve već pale i što još uvek padaju po ulicama Marijupolja, Hersona i Harkova neće biti značajnija uteha stanovnicima drugih delova Evrope i Zemljinog šara ka kojima smrtonosni "metak" možda tek putuje.

Uspe li, ipak, da na neki volšeban način umakne tom, najstrašnijem od svih scenarija po kojima bi nastavak ukrajinske krvave drame mogao da se odvija, svet će se po njenom okončanju naći na prekretnici koja bi trebalo da označi kraj cele jedne epohe u njegovoj političkoj istoriji i početak nove, ni po čemu slične svojoj prethodnici. Ma koliko to u ovom trenutku izgledalo nemogućim, njen lik bi trebalo da iscrtaju: multipolarnost; politički senzibilitet za interese drugoga i spremnost da se stvari sagledaju i iz njegove perspektive; afirmacija etike brige i solidarnosti umesto dosadašnje kompetitivne i predatorske globalne "običajnosti"; te revitalizacija principâ međunarodnog prava i međunarodnog morala na račun principa sile i moći.

Kada je reč o perspektivama zlosrećne Ukrajine, to jest onoga što od nje nakon svega bude bilo preostalo, one prizivaju u sećanje stari engleski diktum koji kaže da mudri uče na tuđim, a oni ostali na sopstvenim greškama. U ovoj drugoj "knjizi" unesrećeni Ukrajinci će u decenijama koje slede pronalaziti za sebe mnogo mučnih, ali dragocenih "lekcija".