Сервилност сателита – случај Сноуден и рушење демократије у Европи

(Каунтерпанч, 5–7. 7. 2013)

Сноуденов случај је oголио много више о Европи него о САД. Свакако, чињенице о НСА шпијунирању су од значаја. Али, многи људи су и иначе сумњали да се одиграва нешто слично. Ипак, одбијање Француске, Италије и Португалије да дозволе да приватни авион председника Боливије прође кроз њихове ваздушне просторе само због сумње да се у њему налази и Едвард Сноуден је далеко више запрепашћујуће.

Заједно, ова открића потврђују да је дошло до промене “западне демократије“ у нешто сасвим друго, у нешто што за сада још нема општеприхваћено име.

Тај груби акт насиља у односу на председника Боливије је потврдио да трансатлантска групација нема поштовање за међународни закон – мада ће га њени руководиоци користити кад год им одговара. Али да га поштују, да му дозволе да им се било како испречи на путу њихових акција? То сигурно, не!

Осим тога, то непоштовање закона је повезано и са знатно дубљом институционалном променом: са рушењем ефективне демократије на националном нивоу. То је урађено коришћењем моћи новца у САД, где се амерички кандидати [за изборне функције] слободно могу упоредити са тркачким коњима у власништву милијардера. У Европи, то се одиграва од стране ЕУ, чија бирократија је постепено преузела најбитније економске функције независних држава, остављајући националним владама да се замајавају са великим контроверзама око приватних ствари – као што су бракови, док јавну политику диктира ЕУ Комисија у Бриселу. Али иза те Комисије, и иза изборних игрица у САД, лежи финансијски капитал, она иста анонимна сила која тој трансатлантској јединици намеће своје жеље.

Планира се да се та сила у блиској будућности и формално прошири успостављањем зоне слободне трговине између ЕУ и САД. Овај развој је кулминација такозване “Европске конструкције“, која је током неколико деценија довела до пребацивања овлашћења суверених држава Европе у ЕУ, која ће са своје стране пребацити та овлашћења трансатлантским институцијама, а све су оне под одлучујућом контролом “Тржишта“ – тог еуфемизма за финансијски капитал.

Грађанство је обавештено о овом последњем стадијуму де-демократизације која је у току тек онда када се у томе поприлично одмакло. Резултат је све већи јаз између “политичке класе“, која се састоји како од политичара, тако и од медија с једне, и обичног становништва, с друге стране. Најважнији преостали задатак политичке класе је да становништво уљуљкује у илузији да оно још увек обитава у демократији, као и да званичници које то становништво бира раде у интересу народа.

Када се догоди нешто тако гротескно као што је био инцидент са председничким авионом Боливије, што оголићује сву сервилност званичника неке државе, водећи медији су ту и на њих се може рачунати да ће “одспиновати“ тако нешто у дубине, ван видокруга јавности. Тако је француска телевизија углавном и игнорисала тај догађај, а тај њен “превид“ је још и био олакшан најновијим погоршањем немира у Египту. Једна велика међународна прича дневно, то је оно што медији сматрају да одговара јавности, чији је основни “јеловник“ за новости усредсређен на метеоролошки извештај, спорт и злочине из страсти.

Ради поређења до које мере је независност Француске опала последњих деценија, треба се сетити седамдесетих година, када је влада десног центра председника Валери Жискар д` Естена одмах пружила азил Црним пантерима избеглим из САД. Данас француски министар унутрашњих послова наводно “левог центра“ искључује могућност пружања азила ма ком грађанину САД на основу тога што су САД “пријатељ“, и “демократија“ са независним судским системом.

У Немачкој, у којој је антикомунистичка пропаганда у циљу да забашури сваку успомену на изгубљене привилегије које је пружао источнонемачки режим, као што су пуна запосленост, дечија заштита, и социјална равноправност жена, стално оптуживала Стази за шпијунирање грађана - откривање шпијунаже коју врши [амерички] НСА није могло да буде забашурено, изгледало је да су на то били згађени чак и водећи немачки политичари.

У Француској, политички руководиоци су стидљиво изражавали своја неодобравања, и брзо су променили тему. Уколико је онај инцидент уопште и био спомињан, тренд је био да нема сврхе дизати велику дреку о пракси о којој ми – софистициране Велике силе – ионако све знамо, а и сами је упражњавамо. Оно подмукло “и ми то чинимо“, као нека самооптужба је и један од начина да можемо да тврдимо да је и Француска још увек нека велика и опасна сила, а не само неки тамо сателит Америке.

Током једног ТВ интервјуа, француском министру спољних послова Лорану Фабијусу је показан видео снимак на коме амерички председник Обама председника Француске Оланда назива “Улон“. Фабијус је на то хитно променио тему и почео да хвали важну улогу Француске у рату у Сирији. Није му била занимљива тема о томе како се председник Француске сматра толико неважним да се Обама чак ни не труди да му упамти име.

Обамин презир према Оланду, Оландов презир према председнику Боливије – све су то компоненте овог новог светског поретка, у коме уопште не владају обзири за људе, него “за тржишта“. Није баш сасвим тако да тржишта издају директне наредбе о таквим стварима, али редукција рада владе само на огољене методе корпоративног управљања (“governance”), чија је примарна функција да се народ држи миран, док институције као што су закони и оружане снаге раде тако да се у свету обезбеди сигурност за максималне профите инвестиционог капитала, води томе да се народу одузима свака моћ, а сама политика постаје шупље упражњавање конформитета.

Објашњење за ову предају лежи у идеологији која је била доминантна у Европи – а можда понајвише у Француској, током претходне половине века: једна посебна интерпретација историје средине двадесетог века је поткопала поверење у народни суверенитет, погрешно га оптужујући да води у “тоталитаризам“. Таква идеологија је припремила елите да абдицирају у корист техничких институција и “тржишта“ који су наизглед чисти од свих политичких грехова, а моћ финансијског капитала на челу са САД је чак и мање узрок, него је резултат те политичке абдикације.

Само ово може објаснити изузетну трку европских влада да слушају и најмањи ћеф америчког господара [сада] уочи преговора о трансатлантској зони слободне трговине, коју ће европске главешине својим поданицима представљати као компензацију за текуће урушавање европског модела социјалне добробити. Принципи, дипломатска пристојност, Едвард Сноуден све то се мора жртвовати овом последњем очајничком покушају да се Европа измакне ван утицаја њеног народа.

Неколико коментатора је отишло чак и толико далеко да сугерише да је Едвард Сноуден нека врста убаченог трансплантата, наводно у циљу да се народу прикаже свемоћ владе САД, а она увреда боливијског председника то можда још и упадљивије илуструје. Али, на дуже стазе, стицање свести о обиму те моћи је и први корак у правцу ослобађања.

Са енглеског посрбио Василије Клефтакис