Senka nove svetske ekonomske krize – solidarnost nije samo lepa reč već i neophodan uslov izlaska iz problema

Od početka godine na tržištima vlada nestabilnost, a finansijski sektor je zahvaćen velikim  turbulencijama. Sve  to pruža razlog za zabrinutost.

Berzanski indeksi su svuda pali između 10 i 15%. Cene akcija evropskih banaka samo su pratile taj trend. Posle pada za ukupno više od 13%, cena akcije Dojče banke vratila se na vrednost koju je imala 2009. godine, u vreme teške finansijske krize.

Sinergetsko delovanje pobrojanih faktora - uveliko smanjene stope kineskog privrednog rasta, pada cene nafte koji urušava ekonomiju zemalja proizvođača i sve očiglednijih slabosti bankarskog sektora - ima za posledicu sve jaču nervozu na finansijskim tržištima. Zabrinutosti doprinosi i sasvim opravdani strah od recesije u Sjedinjenim Američkim Državama. Početkom februara predsednica Federalnih rezervi DŽenet Jelin je sama ocenila da su finansijski uslovi u SAD postali manje povoljni za ekonomski rast.

Sve su izraženije i utemeljenije sumnje u ispravnost i svrsishodnost politike centralnih banaka čije masivne emisije likvidnosti nisu uspele ni da podstaknu rast niti da pospeše inflaciju, što su bili proklamovani ciljevi. Slabost pojedinih evropskih ekonomija poput grčke, španske, italijanske pa čak i francuske, neizvesnost u suočenju s deflacijom, strah od sve veće nezaposlenosti, od pada cena nepokretnosti, kao i rekordna prezaduženost, kako javna tako i privatna – sve su to faktori koji bitno doprinose destabilizaciji tržišta.

Reakcije finansijskih operatera na tu destabilizaciju nisu jednoznačne. Dok neki operateri u tome vide samo prolaznu turbulenciju, drugi već vide preteću senku kraha 2008. Optimisti govore o prekomernoj reakciji na prolazne tržišne turbulencije. S druge strane, pesimisti, a oni su po pravilu bolje obavešteni, u rastu nezaposlenosti i zaduženosti, u padu stope ekonomskog rasta i cene sirovina, puzećoj deflaciji i grozničavim berzanskim kretanjima vide ozbiljne razloge za zabrinutost. Među vodećim svetskim ekonomistima vode se žestoke rasprave o tome da li se radi o napadu prolazne tržišne groznice ili o simptomu promena koje svedoče o nekim teškim patološkim stanjima.

Ipak, izgleda očigledno da su snažne varijacije koje potresaju finansijska tržista već duže vreme izraz dubokih strukturnih mutacija globalne ekonomije.

Prvi faktor tih mutacija jeste pad stope rasta kineske ekonomije. Nije tu reč o usporavanju rasta samo za ovu godinu, već o dubokoj transformaciji modela kineskog razvoja.

Kina je imala model razvoja globalnog proizvođača okrenut ka izvozu, utemeljen na njenoj jeftinoj i mnogobrojnoj radnoj snazi koja je sva bila stavljena u službu nove svetske preraspodele rada.

Danas se taj model menja. Plate se povećavaju, što poskupljuje proizvodnju, a priliv nove jeftine radne snage iz nerazvijenih agrarnih područja u industrijske centre je sve manji. To znači da su zapanjujuće stope rasta koje je Kina ostvarivala u proteklih desetak godina (preko 10%) nepovratno otišle u prošlost. Dodatni problem je to što u Kini, postoji proizvodna inercija, navika da se proizvedu ogromne količine robe, koje završavaju na zalihama. Čak i ako bi se trend potražnje obnovio, opet bi trebalo da prođe dosta vremena da se zalihe prodaju.

Kina je predviđala stopu ekonomskog rasta od 6,5% za 2015. godinu, ali će, po svemu sudeći, ona biti manja od 5%. Treba se, dakle, navići na Kinu (zajednicu više od 1,37 milijardi ljudi) čije su perspektive ekonomskog rasta drastično smanjene.

To će imati velike strukturne posledice na svetsku ekonomiju. Kina je predstavljala više od 50 posto potrošnje strateških sirovina i energenata u svetu.

Prva posledica na globalnom nivou jeste izlazak iz ciklusa primarnih sirovina.

Taj ciklus je bio karakterističan za svet u kome su sirovine bile izuzetno visoko vrednovane. Sada izlazimo iz tog sveta vrednosti koji je bio direktno vezan za kineski ekonomski uspon. Kineska industrija je trošila ogromne količine metala i nemetala, energenata i drugih sirovina. Zato su se, kada se ta potrošnja smanjila, sve zemlje sveta bogate sirovinama, koje su živele od izvoza tog bogatstva, suočile s velikim problemom pada kineske potrošnje.

Radi se o zemljama s tržištima u nastajanju (emerging countries) koje u doba prosperiteta i visokih cena svojih sirovina nažalost nisu iskoristile pogodnosti i velike prihode tog perioda kako bi ojačale svoje ekonomije. Nisu razvile industriju ili aktivnosti s dodatnom vrednošću koje bi im omogućile da u budućnosti manje zavise od cene sirovina. Najveće među njima su Rusija i Brazil, ali su i mnoge druge zemlje uglavnom ostale samo izvoznici sirovina.

U godinama jakog rasta zemalja s tržištem u nastajanju i Kine eksponencijalno se povećala zaduženost privrednih subjekata. U Evropi smo bili svedoci kriza državnog (javnog) duga. Međutim, krize koje nastupe usled privrednih (privatnih) dugova često su mnogo ozbiljnije.

Danas u Kini dug privrednih subjekata koji su se zadužili da bi investirali u razvoj jer su mislili da će se zlatno doba rasta nastaviti u nedogled iznosi više od 160% BDP. To je mnogo novca. Ako sutra ta preduzeća ne budu u mogućnosti da vrate dug, tj. ako postanu nesolventna, zbog toga što je rast znatno skromniji od očekivanog, to će predstavljati veliki sistemski problem ne samo za kinesku, već  i za svetsku ekonomiju.

S druge strane, u svetlu svega ovoga treba konstatovati još jedan zabrinjavajući faktor, a to je višak likvidnosti u ekonomiji. Odakle toliko likvidnosti?

Centralne banke su preplavile finansijska tržišta likvidnim sredstvima, prvo da bi spasle komercijalne banke i ukupni svetski finansijski poredak od sistemskog urušavanja, a potom i da bi, kako se objašnjavalo, podstakle ekonomski rast.

Banke jesu spasene ali ekonomski rast nije pokrenut, jer je u prirodi likvidnih sredstava da teže da budu uložena sa što većim rentabilitetom. Ti veliki profiti su se do sada mogli ostvarivati upravo u zemljama s tržištem u nastajanju, gde je bilo moguće uložiti novac i brzo izvući veliki profit. Čim su u tim zemljama pale stope privrednog rasta, pa samim tim i stope povraćaja kapitala, kapital je pobegao. To je dodatni udarac tržištima u nastajanju.

Da se malo vratimo unazad. Posle masovnih emisija likvidnosti, počinje da se nazire opasnost od deflacije i to je nešto sasvim novo. Politika niskih interesnih stopa koju sprovode centralne banke, a posebno američke Federalne rezerve, već neko vreme ima za posledicu opasno profilisanje deflacije.

Pojavljuju se negativne kamatne stope. Šta to znači? Ako pozajmite nekome 100 novčanih jedinica i imate negativnu kamatnu stopu od 5%, na kraju vam se vraća iznos od 95. To je potpuno deflacionistički i apsolutno nepodsticajno. Šta se iz svega toga može zaključiti?

I pored lekcija iz 2008, finansijski sistem je nastavio da funkcioniše kao i pre krize, tj. stvarajući preduslove za sledeću krizu. Centralne banke su veštački kreirale ogromne količine likvidnih sredstava. Kada se to pumpanje likvidnosti još obavlja u sprezi sa restriktivnom budžetskom politikom – a upravo je to na delu -  stvaraju se savršeni preduslovi za deflaciju.  Jedna nevolja proističe iz činjenice da se ta likvidna sredstva nisu investirala na dugi rok u proizvodnju i/ili razvoj, već u kratkoročne spekulativne operacije vezane za tržišta u nastajanju. Druga, dodatna nevolja, posledica je niskih stopa rasta svih ekonomija, što znači da očekivanih visokih profita jednostavno neće biti. Niske ili nulte stope raste će očigledno potrajati.

Objektivno, to je dugoročniji trend:

a) Kao što smo videli, kineski model više nije i verovatno još dugo neće biti lokomotiva globalizacije niti će vući svetski ekonomski rast.

b) Znatno smanjenje dugoročnih investicija objektivno predstavlja izraz generalizovanog nepoverenja finansijskih tržista u budućnost.

c) Pad cena sirovina, a posebno energenata, ozbiljno će ugroziti ne samo ekonomije zemalja proizvođača, nego i čitavi svetski naftni i paranaftni sektor. To uključuje i finansijska tržišta, a posebno sve one banke koje su izložene u operacijama vezanim za naftu i naftne derivate.

Postavlja se pitanje šta u takvoj situaciji mogu da urade centralne banke. Podsetićemo na osnovne instrumente koji su im na raspolaganju:

1. Emisije likvidnosti. Taj instrument, kao što smo videli, uveliko primenjuju, kako se ispostavlja za dobrobit banaka a na štetu privrede.

2. Obaranje kamatnih stopa da bi se podstakao kreditni ciklus. Kako ni to nije uspelo, krenulo se ka negativnim stopama - što je ekonomska besmislica - više ne može da se investira, ne može da se procenjuje dobit, ne može da se ocenjuje rizik, ne može se ništa predvideti. To jednostavno ne može da traje. Deflacija - to je svet izvrnut naopačke.

a) Ako cene padaju - ljudi neće ništa kupovati, razložno očekujući da cene vremenom postaju sve povoljnije.

b) Klijenti bi morali da plaćaju da bi držali novac u bankama - malo je verovatno da će se to desiti. 

c) Banke neće više nikog kreditirati jer više neće imati priliv nove štednje, a sigurno neće plaćati negativnu kamatnu stopu da bi plasirale neprofitabilne kredite.

Znači, centralne banke su suočene sa situacijom kada monetarni voluntarizam jednostavno ne daje očekivane rezultate. Monetaristi su bili ubeđeni da će se ubrizgavanjem likvidnih sredstava podstaći potrošnja i pospešiti inflacija.  Ustvari, podstaklo se zaduživanje, a to zaduživanje je potpuno odsečeno od bilo kakvog ekonomskog rasta iz razloga koji su vezani za samu strukturu globalizacije:

1. Veoma su slabe perspektive isplativog ulaganja u zemlje s tržištima u nastajanju, koje su do sada omogućavale velike spekulativne profite, jer su pale cene sirovina na kojima je rast tih privreda počivao.

2. Preraspodela prihoda između kapitala i rada potpuno je nesrazmerna. Prihodi uglavnom idu akcionarima tako da je ostatak sredstava koji se isplaćuje kao nadknada za rad jednostavno nedovoljan da ozbiljno utiče na podsticanje potrošnje.

3. Da bi nastavili da žive normalno, s obzirom na relativno smanjenje prihoda - zaposleni moraju da se zadužuju što naknadno unosi neizvesnost i dodatno parališe ekonomski ciklus.

Jasno je, dakle, kao što je čak i u Davosu rečeno, da treba iskoračiti iz starih, monetarističkih ekonomskih šablona i učiniti nešto novo hrabro i korisno za sve, a ne samo za onaj 1% čovečanstva koji drži 99% celokupnog svetskog bogatstva. Nema lakih rešenja ali fundamentalni problem svakako predstavlja taj neodrživi model raspodele bogatstva. Dokle god se on ne reši, pravog izlaza neće biti.  

Vlade moraju menjati ekonomsku politiku i okoštalu hijerarhiju vrednosti gde je samo vlasnik kapitala neprikosnoven. To bi bio prvi korak ka uklanjanju osećaja ugroženosti i nepravde ogromne većine.

Jedino rešenje je ono koje donosi sistemsku reformu raspodele prihoda: precizno usmerenim poreskim merama treba ograničiti primanja akcionara a podići neto prihode zaposlenih, umesnim fiskalnim olakšicama.  

Neophodno je sprovesti efikasne mere koje će oživeti privredu, ali i uliti poverenje. Mere moraju delovati što pravednije i što više raspodeliti poreski teret na jače ekonomske subjekte, štedeći najranjivije socijalne slojeve.

Možda bi se moglo ozbiljno razmisliti i o oprostu dugova najugroženijih kategorija stanovništva. Oni su uglavnom i najzaduženiji i godinama su bili lak plen i nepresušni izvor prihoda za bezkrupulozne banke. S druge strane, upravo velike finansijske institucije već godinama veštim finansijskim inženjeringom svoje poreske obaveze svode na apsolutni minimum. Oprost dugova siromašnim slojevima bi u tom kontekstu bio neka vrsta regulativnog poreza ili fiskalne pa i društvene pravde.

Povratak u surovu realnost podseća nas da je političko upravljanje ekonomijom, u suštini, pitanje vrednosti. Ako su univerzalno proklamovane vrednosti demokratskih zemalja sloboda i jednakost, onda se solidarnost ne može žrtvovati na oltaru profitabilnosti. Jer, bez solidarnosti, kao što se vidi, nema ni slobode ni jednakosti, a ni prave demokratije.

Procenat plata u odnosu na bruto nacionalni dohodak se ubrzano i opasno smanjivao cele protekle decenije. Vlasnici kapitala su vladali bez ikakve protivteže. Pokazalo se da je dugoročno neodrživo to preusmeravanje profita na račune akcionara i njihovo iscrpljivanje proizvodne privrede na uštrb plata zaposlenih. Neophodno je više pravednosti u raspodeli prihoda između rada i kapitala. A bolja i solidarnija raspodela će imati višestruke pozitivne efekte. 

Sa više novca i osnaženom kupovnom moći zaposleni će bolje podržavati ekonomsku tražnju, dok će kapitalisti, sa umanjenim prihodima, biti manje izloženi špekulativnim iskušenjima. Ako porez bude favorizovao investicije, a selektivno ciljao špekulativne prihode, akcionari će biti postavljeni pred dilemu: ili snositi veliki rizik i biti izložen visokim poreskim stopama ili ulagati u razvojni ciklus, koji neće doneti basnoslovan i munjevit, već manji, ali solidan i siguran profit. Proizvodne investicije će se na taj način svakako povećati. 

Ove ideje o raspodeli i solidarnosti nisu samo progresivne lepe reči, već razložna osnova neophodnih reformi za izlazak iz krize.