Savet Evrope u kampanji omalovažavanja Dana pobede nad fašizmom

(Fond strateške kulture, 4.5.2010)

Parlamentarna skupština Saveta Evrope usvojila je 28. aprila rezoluciju, u kojoj je politiku sovjetske države u periodu od 1929. do 1933. godine okarakterisala kao „zločin protiv čovečanstva“. Radi se o takozvanom gladomoru. Kako se ističe u rezoluciji, „milioni nevinih ljudskih života nemilosrdno su žrtvovani zarad realizacije politike i planova staljinističkog režima“. Sve umrle usled takve politike PSSE je priznao za žrtve surovih zločina sovjetskog režima protiv sopstvenog naroda i odlučno odbacuje bilo kakve pokušaje da se ta smrtonosna politika opravda bilo kakvim argumentima.

Dobro, usvojili su rezoluciju, pa šta. PSSE i uopšte uzev usvaja mnogo kojekakvih rezolucija kao organ koji nikom sem sopstvenoj birokratiji i nije potreban, i koji bi i iz sopstvene kože iskočio samo da bi dokazao gazdama svetskog poretka svoju korisnost. Tako je narednog dana nakon „gladomora“ Skupština donela rezoluciju kojom se štite prava lezbijki, homoseksualaca, biseksualaca i transvestita, u kojoj je napisano veoma mnogo interesantnih stvari, pored ostalog, izražena je zabrinutost zbog položaja maloletnih „geja“ zbog toga što se u nastavnim programima mnogih evropskih zemalja i dan-danas ignorišu problemi homoseksualnosti, a nastavnici ne pružaju mlađanim pederima dovoljnu moralnu podršku.

Stoga, kada se iz tog brloga i čuju nekakve osuđujuće reči na adresu Staljina i njegove politike, jedina reakcija normalnog čoveka trebalo bi da bude – pljunuti i razmazati. Degenerici ne treba da imaju pravo glasa u zdravom društvu. Međutim, u izopačenom svetu, gde bezobrazluk uzima svoj ontološki i moralni revanš, gde su predstave o dobru i zlu okrenute s nogu pa na glavu, ruski predstavnici ne samo da ne pljuju nego, na protiv, transferišu za sumnjivu čast članstva u toj Rusiji neprijateljskoj organizaciji 25 miliona evra godišnje, i na taj način postaju jedan od najvećih sponzora PSSE. Čak štaviše, svaki put se preko PSSE u svakodnevni život ruskih ljudi dosipa nova porcija apsurda. Sada se od ruskih vlasti traži da ako treba sve prevrnu naopako, ali da u arhivama Ruske Federacije iskopaju svedočanstva o tome da je Staljin namerno organizovao glad i da se ta svedočanstva predoče svima koji to požele.

Kao što je poznato, ovih dana je Federalna arhivska agencija na svom sajtu postavila elektronske verzije dokumenata o Katinjskom slučaju iz takozvane fascikle broj 1, koja je „decenijama čuvana u arhivi Sveruske komunističke partije (boljševika) – KPSS“. Ta dokumenta su bila falsifikovana u gorbačovljevskom i jeljcinskom periodu, kada su u arhivama vladale prave bahanalije. U verziju streljanja Poljaka od strane organa NKVD nije se uklapala ni ona činjenica, da su grobnice otkrivene na teritoriji funkcionišućeg još 1941. godine pionirskog logora, niti pak činjenica da su zarobljenici streljani nemačkim oružjem i nemačkim mecima, pa ni činjenica da su ruke ubijenih bile vezane konopima nemačke proizvodnje. O tim detaljima na sajtu Rosarhiva nećete naći ni slovca, jer ništa ne sme da dovede u sumnju falsifikat koji je tamo prezentiran.

I sve se to događa uoči 65-godišnjice Pobede – jubileja koji je sam po sebi moćni informativni resurs za jačanje pozicija Rusije u svetu, za rast patriotskih raspoloženja unutar zemlje i broja njenih prijatelja u inostranstvu. Organizovana u poslednje vreme antisovjetska i antistaljinistička kampanja ima za cilj da potisne praznik Pobede i s njim povezane konotacije u drugi i treći plan, ubeđujući javnost da u životu ruskih ljudi nije bilo ničeg svetlog ili herojskog, već samo prekih sudova, gladi i straha pred tiraninom – vođom.

Šta se može reći povodom svega što se događa? Samo to da staljinističke misli od pre sedam decenija zadržavaju svoju aktuelnost i do dana današnjeg. To su misli o tome da je naš neprijatelj nemilosrdan, pokvaren, vešt i u zavisnosti od nastale situacije može poprimiti svaki oblik. Da spoljni neprijatelj uvek deluje u tesnoj sprezi sa unutrašnjim. Da u idejnoj oblasti kompromisi nisu dopustivi. Da se od neprijatelja treba braniti do poslednjeg patrona.

Pri tome treba shvatiti, da nije reč jednostavno o akademskim debatama istoričara. U tom informativnom ratu postavljaju se sasvim konkretni politički i geopolitički ciljevi. Traga se za svetskom slabom karikom, na račun koje ostali učesnici globalne igre privremeno produžavaju svoj uspeh u uslovima zaoštravanja opšte krize kapitalizma. Bez obzira na slabljenje američke hegemonije nad svetom, agresivne težnje SAD i njene navike da sopstvene probleme rešava na tuđ račun nikud još nisu iščezli. Objektivno su njihove mogućnosti da nametnu svoju volju drugim zemljama, a tim pre takvim velikim kakva je Rusija, smanjene, ali je važno da im u toj situaciji ruska vladajuća klasa sama ne pritekne u pomoć, ma kako to čudno zvučalo. Među ruskim političarima i inteligencijom ima podosta onih koji su slepo verni bankrotiranoj zapadnoj ideologiji i praksi, i to u njenoj izvoznoj liberalnoj varijanti, u startu namenjenoj budalama. I u krajnjem rezultatu takva slepa prikopčanost za odlazeću američku supersilu dovešće do toga da će svojim padom ona povući u ambis i nas.

Igre sa Pobedom, u koje se mi upuštamo da igramo sa svojim neprijateljima, i pravila koja mi nepromišljeno prihvatamo, ne mogu dovesti ni do čega dobrog, pre svega zato što je Pobeda jedan od ključnih, ako ne ključni istorijski događaj, koji formira kolektivni identitet ruskog naroda i omogućava da očuvamo tesne veze sa narodima drugih republika bivšeg SSSR. Odnos prema Pobedi kao najvećoj vrednosti, grandioznom podvigu, ostvarenom po cenu čudovišnog uprezanja snaga svih sovjetskih ljudi, predstavlja onaj okvir koji drži sve nas u sastavu jedinstvene kulturno-istorijske zajednice. To odlično shvata pisac – prebeglica, izdajnik Viktor Rezun, koji je u predgovoru svoje knjige „Ledolomac“ napisao: „Sada se Rusija lišila ideologije koja joj je nasilno naturana, i zato je uspomena na pravični rat ostala maltene kao jedini oslonac društva. Ja ga rušim“.

Cilj svih tih spolja gledano naivnih „traganja za istorijskom istinom“ jeste rušenje oslonaca društva, kultivisanje u dušama ruskih ljudi osećaja odvratnosti prema samima sebi, svojoj istoriji, kulturi, panteonu svojih heroja. Ako narodu prezentiramo njegovu istoriju u vidu neprekidnih zločina i ubedimo ga u to da ona takvom i jeste, možemo ga potom lako ubediti da odustane od svoje države, da preda svoja nacionalna bogatstva susedima, a sam da se polagano samolikvidira. Po svoj prilici, upravo se za to i bore inicijatori ocrnjavanja Pobede.

Još su opasnije takve igre u onim slučajevima, kada se u svojstvu začkoljice upotrebe realni previdi sovjetske komande u predratnom ili ratnom periodu, slučajevi izdaje ili prekomerne surovosti, bez kojih ne prolazi ni jedan rat. Glupo je negirati da se sve to desilo, ali ako se informativni prostor većinom popunjava sličnom tematikom kod slušaoca ili gledaoca formira se lažna predstava da je u ruskoj istoriji postojalo samo to. Otuda raste značaj tvrdnjama poput one da su „dva diktatora započela drugi svetski rat“, da smo „mi Nemce telima gađali“, a najpopularnije jedinice postaju kazneni bataljoni, takozvani štrafbati, i zagradodredi.

Istorijska istina svodi se na to, da je nakon pojavljivanja u svetu prve države radnika i seljaka, da su sve protivurečnosti, koje su postojale među kapitalističkim državama odbačene u drugi plan u poređenju sa tom opasnošću. Međunarodni finansijski monopolistički krugovi bili su jedinstveni u svojoj težnji da unište Sovjetski Savez i usaglašenim su naporima gurali Hitlera na vlast, a potom mu pomogli da se naoruža i ojača. Sve dok Crvena armija nije slomila kičmu fašizmu, sve dok u Velikom otadžbinskom ratu nije nastupio fundamentalni prelom, Nemačka nije imala nikakvih problema sa zapadnim demokratijama.

Čak štaviše, Sjedinjene Države, nalazeći se sa Nemačkom u ratnom stanju, nastavile su da joj isporučuju neophodne vojne materijale, koristeći u svojstvu posrednika frankističku Španiju. Među pomagačima nacizma nalazile su se i takve visokopozicionirane ličnosti kao što su otac i deda predsednika Buša, Preskot Buš i otac predsednika Kenedija, DŽozef Kenedi. I tek kada je ishod rata već bio jasan i da je dalje izbegavanje otvaranja Drugog fronta pretilo da ostavi SAD i Veliku Britaniju na marginama poratne podele sveta, oni su počeli da ratuju na pravi način i prave se kao da nikada čak nisu ni poznavali Hitlera. A posle okončanja rata, kada je svet saznao i užasnuo se zbog ciničnosti i zločina nacizma, anglo-saksonski Zapad je svu svoju moć propagandističke mašinerije upregnuo da svali krivicu za započinjanje rata, pa čak i za samu činjenicu dolaska fašista na vlast, na Sovjetski Savez.

Istorijska istina svodi se takođe i na to, da su teorijske postavke i praktična iskustva fašizma aktivno korišćeni i koriste ih vladajući krugovi Zapada u svojoj politici. Mnogo od onog što je činio Hitler u Trećem rajhu i na okupiranim teritorijama primenjeno je prilikom uspostavljanja na planeti „novog svetskog poretka“, samo uz korišćenje kudikamo savršenijih tehnologija. To su i ideja o podeli čovečanstva na gospodu i robove na bazi bioloških kriterijuma, i najobuhvatnije manipulacije društvenom svešću, to je i kult oružane sile. U tom i u mnogim drugim pogledima nacistički režim se sasvim osnovano može označiti kao preteča savremenog svetskog sistema.

Današnji napadi na Pobedu sovjetskog naroda u Velikom otadžbinskom ratu takođe mnogo štošta pozajmljuju iz arsenala Gebelsovog resora. Stari gebelsovski princip „što je laž čudovišnija, tim će pre u nju poverovati“ i dalje pokazuje svoju efikasnost.

U igri je opet postojanje Rusije. Trenutak je da Rusija odgovori na pravi način.

http://rs.fondsk.ru/article.php?id=2994