„Samoubilački turizam“ u Švajcarskoj

Eutanazija još od najstarijih vremena iritira čovekov um, i uvek održava aktivnom polemiku između pristalica i protivnika „prava na smrt“ ili asistiranog samoubistva. Mnogobrojni argumenti, među kojima ima takvih da ne možemo reći da nisu opravdani idu u prilog eutanaziji, dok drugi, ništa manje mnogobrojni, stoje na suprotnoj strani, na strani neprihvatanja eutanazije. Eutanazija predstavlja pre svega medicinski fenomen, ali o njoj se može govoriti sa različitih aspekata, etičkog, religijskog, pa i krivično-pravnog.

Eutanazija je dozvoljena u Švajcarskoj, Holandiji, Luksemburgu, Albaniji, američkoj državi Oregon i Belgiji koja je legalizovala eutanaziju među poslednjima, 2002. godine. Holandija je dosta blagonaklona prema onima kojima žele da im se skrate muke dok u Albaniji je potrebno da se sa odlukom slože najmanje tri člana uže porodice. Većina članica Evropske unije, u strahu od zloupotreba, tretira eutanaziju kao klasično ubistvo, pa se tako u Velikoj Britaniji za takav „zločin“ robija 14 godina. Kod nas eutanaziju smatraju ubistvom iz milosrđa, ali je i dalje ubistvo, tako da se predviđa krivično delo „ubistvo iz samilosti“, za koje preti kazna zatvora od šest meseci do pet godina.

Švajcarska je interesantna zbog liberalnih propisa koji su doprineli da se razvije „samoubilački turizam“. Asistirano samoubistvo dozvoljeno je u Švajcarskoj od 1941. godine, ukoliko to uradi osoba koja nije lekar i koja nema nikakvog interesa od smrti te osobe.

Zbog postojećih propisa Švajcarska je postala destinacija mnogih neizlečivo bolesnih ljudi iz drugih zemalja Evrope, koji svojevoljno dolaze da umru, u čemu im pomažu specijalizovane klinike. Te klinike koriste specijalne koktele otrovnih hemikalija, koje pacijenti udišu, ili popiju sa sokom, posle čega prvo padnu u komu a onda umiru. Za proceduru je potrebno 30 minuta. Pacijentima se zvanično odobrava tretman u slučaju neizlečivih bolesti. Međutim situacija u praksi je malo drugačija, bivši zaposleni u klinikama tvrde da će klinika primiti svakoga ko je spreman da plati. Neke od klinika svoje usluge naplaćuju od 4000 do 8000 evra. Čak 21 procenat pacijenata koji su asistirano umrli, nisu uopšte bili smrtno bolesni, a postoje i slučajevi kada se sasvim zdravi ljudi odluče da se zajedno ubiju sa svojim bolesnim partnerima.   
Činjenica da je broj ljudi koji traže da im se okonča život, kao i istraživanja koja pokazuju da sve više ljudi traži asistirano samoubistvo u Švajcarskoj, a ne boluje od neke neizlečive bolesti, izazvalo je oštru debatu.               

Švajcarska vlada je imala nameru da izmeni zakon o asistiranom samoubistvu, kako bi se osiguralo da se koristi samo u krajnjoj nuždi za teško obolele kako bi se ograničio „samoubilački turizam“. Pooštravanje postojećih zakonskih propisa nameravano je prvenstveno u smislu da svako ko je zainteresovan da okonča muke teške bolesti, mora da poseduje dokaze od dve nezavisne medicinske ekipe da su mu životni dani na izmaku i da mu predstoji jedva par meseci života, dok će za hronično i mentalno bolesne, koji takođe žele da okončaju život biti mnogo teže da dobiju dozvolu za eutanaziju. Ukoliko bi predlozi prošli doveli bi specijalizovane klinike u situaciju da mogu da budu kažnjeni ukoliko ih ne budu poštovali.

Predstavnici švajcarske vlade isticali su pre svega da Švajcarskoj uopšte nije u interesu da u svetu bude „popularna“ zbog „samoubilačkog turizma“, kao i da najavljene mere ne znače udaljavanje Švajcarske od sadašnjeg libelarnog pravosudnog sistema, ali da vlada smatra da oni koji su uključeni da pomažu prilikom eutanazije testiraju granice prava, i da takav vid umiranja ne bi smeo da postane profitabilan biznis. Istovremeno su naglasili da samoubistvo mora da bude poslednja opcija i da švajcarsko društvo mora jasno da naglasi da je opredeljeno da štiti život.

Na kraju građani Švajcarske na referendumu odbacili su predložene zabrane asitiranog samoubistva ili dolazak teško obolelih stranaca u Švajcarsku radi eutanazije. U Cirihu je na primer oko 80 odsto glasača odbacilo predloge. U skladu sa svojom tradicijom političkog odlučivanja, Švajcarci smatraju da je asistirano samoubistvo, čovekovo pravo da odlučuje o tome kada i kako hoće da umre. Takva praksa je u ovoj zemlji legalna decenijama.

Uprkos činjenici da je velika većina stanovovnika Ciriha podržava pomenutu praksu, istraživanja pokazuju da je čak dve trećine Švajcaraca protiv eutanazije i da se protivi činjenici da su postali odredište takozvanog samoubilačkog turizma.