Sa međunarodnim pravom je završeno, uslove diktiraju SAD!

(Fond strateške kulture, 23.7.2010)

Međunarodni sud je 22. jula, u skladu sa molbom Generalne skupštine OUN, obelodanio zaključak o problemu Kosova. Suština tog zaključka svodi se na to, da je jednostrana deklaracija o nezavisnosti „vlasti Prištine“ u skladu sa međunarodno-pravnim normama. Istovremeno je u zaključku ukazano, da je rezolucija Saveta bezbednosti OUN 1244, (u kojoj se govori o teritorijalnoj celovitosti Srbije), takođe „deo međunarodno-pravnih normi, koje treba imati u vidu“. Jednostranoj nezavisnosti Kosova, pa prema tome i aktu secesije, data je, da tako kažemo, „zakonita“ osnova (iako je predsednik suda Hisaši Ovada izjavio, da diskusija o pravu naroda na samoopredelenje, ili secesiju, ne spada u zadatak Međunarodnog suda: kao, sud se ne bavi posledicama proglašenja nezavisnosti, a naročito ne time da li je Kosovo postalo država).

Posledicama će se pozabaviti drugi – arhitekte i gazde „NATO-država“. U trenutku oglašavanja zaključka Suda, „premijer Kosova“ Hašim Tači se nalazio u Vašingtonu, gde je od potpredsednika SAD DŽoa Bajdena dobio uveravanja da će „teritorijalna celovitost Kosova ostati neprikosnovena“, a da je „budućnost Kosova – NATO i Evropska unija“.[1] Međunarodni sud (MS) je stao na stranu onih, koji su oružanom silom, političkim i ekonomskim pritiskom stvarali, pothranjivali i ojačavali albanski separatizam na Kosovu.

Interesovanje za ovaj proces u Međunarodnom sudu (MS) bilo je ogromno. U Palati mira MS mesta je rezervisalo 40 zemalja – tako je veliki međunarodni značaj pravne kvalifikacije o „kosovskoj nezavisnosti“. Taj trideset šesti proces u istoriji MS bio je bez presedana: po donetoj odluci, po broju učesnika zemalja-članica OUN, a i u vezi sa pojavljivanjem Kine, koja nikada ranije nije učestvovala u procesima Međunarodnog suda. Pre iščitavanja zaključka u usmenoj diskusiji jednostranu deklaraciju o nezavisnosti podržalo je 14 zemalja (a takođe Priština). Gledište Beograda, koji smatra da deklaracija krši međunarodno pravo, podelilo je 12 država. Među sudijama MS devetorica su bila iz reda zemalja koje su priznale Kosovo (SAD, Velika Britanija, Nemačka, Francuska, Japan, Novi Zeland, Jordan, Sijera-Leone i Somalija).

Nanet je još jedan udarac po državnosti i suverenitetu Srbije. Nade u objektivnost i profesionalnu savest predstavnika međunarodnih institucija, uključujući OUN, pokazale su se neutemeljenim.

Nije Beogradu pošlo za rukom da nađe oslonac u Evropskoj uniji. Bez obzira na uveravanja srpskog predsednika Borisa Tadića u to da Evropska unija želi da sarađuje sa Srbijom u rešavanju problema Kosova, stvarnost je demantovala njegove reči. Stav Evropske unije dobio je konačni oblik i postao kristalno jasan.

Kao prvo, iz Brisela je usledilo upozorenje srpskoj strani na to, da od OUN ne traži otvaranje pregovora povodom statusa Kosova. Drugo, Brisel insistira na potpunom usaglašavanju sa njim rezolucije koju Srbija namerava da uputi na adresu Generalne skupštine OUN posle objavljivanja zaključka MS o nezavisnosti Kosova. Treće, ističe se da će od ponašanja Beograda u odnosu na Kosovo zavisiti i davanje Srbiji statusa kandidata za člana Evropske unije. Prema tome, odbačena su obećanja koja su izdašno davali Srbiji evropski činovnici o tome, da će „tehničko pitanje o kandidaturi Srbije biti automatski stavljeno pred Evropsku komisiju“. Sada sve izgleda drugačije: Evropska unija tek u decembru može zatražiti zaključak Evropske komisije po pitanju kandidature Srbije. Ali je i to propagandistički trik. Definitivnu jasnost u pogledu uključivanja Srbije u EU izneo je bivši ambasador SAD u Srbiji V.Montgomeri, koji je rekao da će Srbija, u najboljem slučaju, postati članica EU kroz osam godina, „a vrlo verovatno i mnogo dalje, bez obzira na to šta će Srbija činiti. Ko god da vam tvrdi drugačije, zavlači vas, namerno ili slučajno“.[2] 

Berlin, opet, prati Vašington: iako je Srbija podnela molbu za ulazak u EU još u decembru 2009. godine, nemačko rukovodstvo odlučilo je da taj proces zaustavi. U EU treba da uđe Hrvatska (u 2012. ili 2013. godini). A Srbija, „ako se opredeli za borbu za Kosovo, ostaće po strani“ – tako smatraju Nemci i drugi članovi Evropske unije.[3]

EU koncentriše napore na tehničke pregovore između Beograda i Prištine „po pitanjima od uzajamnog interesa“. Pri tom će pozicija pet država – članica Evropske unije, koje ne priznaju nezavisnost Kosova, biti potopljena u gledište većine, koja će zahtevati od Beograda da odustane od pokušaja započinjanja pregovora o statusu Kosova.

Piter Fejt, šef Međunarodne civilne kancelarije i specijalni predstavnik EU na Kosovu je još pre iznošenja zaključka Suda predskazao, da će zaključak decidno podržati Kosovo, a da će nakon izricanja presude MS uslediti novi talas priznavanja nezavisnosti Kosova.[4]  Fejt želi da naglasi da je stav Evropske unije i drugih međunarodnih institucija u odnosu na Srbe rigidan, beskompromisan i da ne pretpostavlja saradnju sa Beogradom. On odbacuje čak i „kiparsku varijantu“: Fejt tvrdi da Kosovo ne može biti zamrznuti konflikt.[5]

Pozicija SAD je nepromenjena: potpuno priznavanje i jačanje nezavisne „Republike Kosovo“. Istovremeno je 22. jula Savet direktora Međunarodnog monetarnog fonda (čiji se štab nalazi u Vašingtonu) odobrio da se Kosovu u toku 18 meseci pruži finansijska pomoć u visini od 108,9 miliona evra, od čega 22,1 milion „vlasti Kosova“ mogu dobiti odmah. Svetska banka je sa svoje strane izdvojila preko 400 miliona dolara za Albaniju u naredne 4 godine: 275 miliona dolara (214 miliona evra) od Međunarodne banke za rekonstrukciju i razvoj i 150 miliona dolara (116 miliona evra) od Međunarodne finansijske korporacije.

Paralelno zapadni i albanski mediji aktivno eksploatišu temu o tobože ponuđenoj od strane Srbije razmeni teritorija – Sever Kosova u zamenu za jug Srbije, koji albanci nazivaju „Preševska dolina“ (većinu stanovnika tamo čine Albanci), i tobože spremnosti Beograda da razmotri pitanje o granicama Srbije sa Kosovom.

U Prištini su odluku MS očekivali mirno. Tamo su ubeđeni da će se najmanje 35 zemalja sada pridružiti onim 69, koje su priznale nezavisnost Kosova.

Beograd insistira na tome, da stimulisanje kosovskog separatizma daje start lančanoj reakciji stvaranja novih pseudo-država i vodi u destabilizaciju mnogih regiona sveta. Srpski predsednik B.Tadić kaže, da je „pitanje Kosova najvažnije nacionalno pitanje“. Srbija namerava da na septembarskoj (2010) sednici Generalne skupštine OUN podnese novu rezoluciju o Kosovu. Srbija, podvukao je Boris Tadić, ni pod kojim okolnostima neće priznati nezavisnost Kosova, ni direktno, ni indirektno.

Međutim, u vreme dok se Tadić poziva na međunarodno pravo, nacionalne interese i na stabilnost na Balkanu, srpska opozicija ističe da su se nakon proglašenja nezavisnosti Kosova srpske vlasti u toku dve godine samo povlačile i napuštale pozicije u tom pitanju. Niko drugi do Tadić nije, proklamovavši „borbu za Kosovo diplomatskim sredstvima“, ubrzo vratio srpske ambasadore u zemlje koje su priznale nezavisnost Kosova, i bez protivljenja priznao misiju EULEKS na Kosovu, koja je doprinosila jačanju „kosovskih institucija vlasti“. U to isto vreme upravo Brisel promoviše doktrinu uključivanja Zapadnog Balkana u sastav Evropske unije, a važna komponenta te doktrine je teza o „evropskoj perspektivi Kosova“. Govoreći o „nacionalnim interesima“, srpske vlasti za dve godine nisu održale ni jednu sednicu parlamenta, specijalno posvećenu Kosovu i Metohiji, a uoči iznošenja zaključka MS zvanični Beograd je na insistiranje Zapada proturio usvajanje rezolucije o Srebrenici, kojom je nanet kolosalni udarac nacionalno-državnim interesima Srbije.

U uslovima, kada su pri samoisključenju Saveta bezbednosti OUN bili mogući agresija protiv suverene Srpske države, stvaranje na delu njene teritorije, koju su zauzeli albanski separatisti, najveće u svetu vojne baze SAD, podrška od strane zapadne elite takozvanim „prištinskim institucijama vlasti“, zaključak Međunarodnog suda o Kosovu, oglašen 22. jula, predstavlja jednu od završnih etapa urušavanja međunarodnog pravnog poretka.

Odluka MS je pogazila rezoluciju 1244 SB OUN. Ona je omogućila da se otvori nova faza „projekta Kosovo“. Zapad će učiniti sve, kako ne bi dozvolio da se „zamrzne“ kosovski konflikt. Počeće se realizovati svi pređašnji planovi Prištine: potpuna apsorpcija Srba južno od Ibra, integracija, zatim asimilacija srpskog stanovništva u severnom delu Kosova, širenje separatističkih tendencija na jug Srbije („Preševska dolina“), širenje „albanskog faktora“ po Balkanu, uključujući ako ne formalno, a ono faktičko ujedinjenje Kosova sa Albanijom. I sve to na pozadini dalje političko-diplomatske i finansijske podrške „Republike Kosovo“ sa njenim potonjim uključivanjem u EU i NATO.