|
Ruska invazija na Gruziju nije promenila ravnotežu snaga u Evroaziji, već je jednostavno objavila činjenicu da se ravnoteža snaga već promenila. Sjedinjene Države su zaokupljene ratovima u Iraku i Avganistanu, kao i potencijalnim sukobom sa Iranom i destabilizujućom situacijom u Pakistanu. One nemaju strateške kopnene snage u rezervi i nisu u položaju da intervenišu na ruskoj periferiji. Kao što smo već ranije tvrdili, ovo je otvorilo mogućnost Rusiji da uspostavi svoj uticaj u bivšoj sovjetskoj sferi. Moskva nije morala da se brine o potencijalnom odgovoru Sjedinjenih Država ili Evrope; stoga, ova invazija nije promenila ravnotežu snaga. Ravnoteža snaga je već bila promenjena, i samo je od Rusa zavisilo kada će to biti i ozvaničeno. Oni su to učinili 8. avgusta.
Počnimo jednostavnim pregledom događaja od poslednjih nekoliko dana.
U noći četvrtka, 7. avgusta, snage Republike Gruzije prešle su granicu Južne Osetije, separatističke oblasti Gruzije koja funkcioniše kao nezavisan entitet još od pada Sovjetskog Saveza. Ove snage su krenule prema glavnom gradu Chinvaliju, koji se nalazi blizu granice. Gruzijske snage su se zaglibile u pokušajima da zauzmu grad. Uprkos teškim borbama, one nikad nisu u potpunosti njime ovladale, kao ni ostatkom Južne Osetije.
U jutro 8. avgusta, ruske snage su ušle u Južnu Osetiju, uz upotrebu oklopnih i motorizovanih pešadijskih jedinica i avijacije. Južna Osetija je bila u neformalnom savezništvu sa Rusijom, i Rusija je delovala kako bi sprečila usisavanje te oblasti u sastav Gruzije. S obzirom na brzinu ruskog odgovora – u roku od nekoliko sati od gruzijskog napada – Rusi su očekivali gruzijski napad i već su prethodno zauzeli svoje početne položaje. Kontranapad je bio pažljivo isplaniran i kompetentno izveden, i tokom narednih 48 sati Rusi su uspeli da potuku glavne gruzijske snage i da ih nateraju na povlačenje. Do nedelje, 10. avgusta, Rusi su učvrstili svoj položaj u Južnoj Osetiji.
U ponedeljak, Rusi su proširili svoju ofanzivu na užu Gruziju, napadajući duž dve osovine. Jedna je išla južno iz pravca Južne Osetija ka gruzijskom gradu Goriju. Druga je išla iz pravca Abhazije, još jedne separatističke gruzijske oblasti u savezu sa Rusijom. Ovaj drugi napad je trebalo da preseče put između gruzijskog glavnog grada Tbilisija i gruzijskih luka. Rusi su prethodno već bombardovali vojne aerodrome u Marneuliju i Vazijaniju, i po svoj prilici onesposobili radare na međunarodnom aerodromu u Tbilisiju. Ovi pokreti su doveli ruske snage na oko 65 kilometara od gruzijske prestonice, u isto vreme znatno otežavajući eventualna pojačanja i resnabdevanja gruzijskih snaga.
Misterija iza gruzijske invazije
U ovoj jednostavnoj hronici ima nečeg tajanstvenog: Zašto su Gruzijci rešili da napadnu Južnu Osetiju u četvrtak uveče? Tokom prethodne tri noči, južnoosetijske snage su dosta snažno granatirale gruzijska sela ali, mada možda jače nego inače, ovakve razmene artiljerijske vatre bile su uobičajene. Gruzijci se možda nisu posebno dobro borili, ali su odvojili prilično jake snage za koje je trebalo bar nekoliko dana da se razmeste i snabdeju. Gruzijski potez bio je sračunat.
Sjedinjene Države su najbliži gruzijski saveznik. One su tamo držale oko 130 vojnih savetnika, uz civilne savetnike, ljude pod ugovorom za sve moguće vrste radnji pri gruzijskoj vladi i poslovne ljude. Nezamislivo je da Amerikanci nisu znali za gruzijsku mobilizaciju i namere. Takođe je nezamislivo da Amerikanci nisu znali da su Rusi rasporedili značajne snage na južnoosetijskoj granici. Američkom tehničkom obaveštajnom aparatu, od satelitskih snimaka i signalnog intelidžensa do bespilotnih letilica, nije mogla da promakne činjenica da se na hiljade ruskih vojnika pomeralo na isturene položaje. Rusi su očigledno znali da su Gruzijci spremni za pokret. Kako je moguće da Sjedinjene Države nisu bile svesne ruskih aktivnosti? Štaviše, znajući položaj ruskih snaga, kako su američki obaveštajni analitičari mogli da previde mogućnost da su Rusi postavili zamku, u nadi da će im gruzijska invazija dati izgovor za kontranapad?
Veoma je teško zamisliti da su Gruzijci započeli svoj napad mimo američke volje. Gruzijci zavise od Sjedinjenih Država i nisu bili u poziciji da im se odupru. Ovo ostavlja dve mogućnosti. Prva je masivni obaveštajni slom, u sklopu kojeg Sjedinjene Države ili nisu znale za prisustvo ruskih snaga, ili su znale za njega ali su – zajedno sa Gruzijcima – pogrešno pročitale ruske namere. Zajedno sa drugim zemljama, Sjedinjene Države su na Rusiju gledale kroz prizmu 1990-ih, kada je ruska vojska bila u rasulu a ruska vlada paralisana. Rusija nije napravila nijedan odlučan vojni potez van svojih granica još od Avganistanskog rata 1970-ih i 1980-ih. Rusi su već godinama izbegavali slične poteze. Sjedinjene Države su pretpostavile da Rusi neće rizikovati moguće posledice invazije na Gruziju.
Ako je ovo slučaj, to onda ukazuje na centralnu realnost ove situacije: Rusi su se drastično promenili, kao i ravnoteža snaga u regionu. Oni su pozdravili priliku da ovu novu realnost pokažu i na delu, tj. da mogu da izvrše invaziju na Gruziju a da Sjedinjene Države i Evropa ne mogu da na to odgovore. Što se tiče rizika, oni nisu smatrali ovu invaziju rizičnom. Sa vojnog stanovišta, nije bilo protivteže. Sa ekonomskog stanovišta, Rusija je energetski izvoznik koji veoma dobro posluje – štaviše, Evropljanima su ruski energenti potrebniji nego što je Rusima potrebno da ih Evropljanima prodaju. Politički, kao što ćemo videti, Amerikancima su Rusi bili potrebniji nego Amerikanci Rusima. Računica Moskve bila je da je ovo bio momenat za delovanje. Kao što smo već rekli, Rusi su se već mesecima spremali, i sada su delovali.
Zapadno opkoljavanje Rusije
Da bi razumeli rusko razmišljanje, moramo se osvrnuti na dva događaja. Prvi je Narandžasta revolucija u Ukrajini. Sa američkog i evropskog stanovišta, Narandžasta revolucija predstavljala je trijumf demokratije i zapadnog uticaja. Sa ruskog stanovišta, kako je Moskva jasno stavila do znaja, Narandžasta revolucija predstavljala je mešanje u unutrašnje stvari Ukrajine, finansirano od strane CIA, s ciljem uvlačenja Ukrajine u NATO i daljeg opkoljavanja Rusije. Američki predsednici DŽordž Buš Stariji i Bil Klinton obećali su Rusima da se NATO neće širiti na bivšu imperiju Sovjetskog Saveza.
Ovo obećanje je već prekršeno 1998, širenjem NATO na Poljsku, Mađarsku i Češku, a zatim opet 2004, širenjem koje nije obuhvatilo bivše sovjetske satelite u regionu koji sada pripada Centralnoj Evropi, već i tri baltičke države, koje su bile delovi Sovjetskog Saveza.
Rusi su sve ovo tolerisali. Međutim, razgovori o uključivanju Ukrajine u NATO predstavljali su osnovnu pretnju ruskoj nacionalnoj bezbednosti. To bi učinilo Rusiju nebranjivom i pretilo da destabilizuje i samu Rusku Federaciju. Kada su Sjedinjene Države otišle toliko daleko da predlože uključivanje i Gruzije, što bi dovelo NATO još dublje u Kavkaz, ruski zaključak – javno izrečen – bio je da su pogotovo Sjedinjene Države rešene da opkole i slome Rusiju.
Drugi i manje važan događaj bila je odluka Evrope i Sjedinjenih Država da podrže odvajanje Kosova od Srbije. Rusi jesu bili u prijateljskim odnosima sa Srbijom, ali je dublje pitanje za Rusiju bilo sledeće: evropsko načelo od kraja Drugog svetskog rata glasilo je da, radi sprečavanja sukoba, državne granice ne treba da se menjaju. Ako bi se to načelo prekršilo u slučaju Kosova, onda bi mogle da uslede i druge promene granica – uključujući i teritorije koje traže nezavisnost i od same Rusije. Rusi su i javno i privatno tražili da Kosovu ne bude data formalna nezavisnost, već da ono ostane u statusu neformalne autonomije, što je u praktičnom smislu imalo isto značenje.
Na osnovu ukrajinskog iskustva, Rusi su postali ubeđeni da Sjedinjene Države sprovode plan strateškog opkoljavanja i davljenja Rusije. Na osnovu kosovskog iskustva, oni su zaključili da Sjedinjene Države i Evropa nisu spremni da uzmu u ozbir čak ni ruske želje u pogledu prilično minornih pitanja. To je bila prelomna tačka. Ako se ruskim željama nije moglo udovoljiti čak ni po jednom ovako minornom pitanju, onda je bilo jasno da se Rusija i Zapad nalaze u stanju sukoba. Kao što smo rekli, pitanje za Ruse je bilo kakav odgovor da daju. S obzirom da nisu odgovorili na Kosovu, Rusi su odlučili da odgovore tamo gde drže sve karte: u Južnoj Osetiji.
Moskva je imala dva motiva, od kojih je onaj manji bio vraćanje milog-za-drago po pitanju Kosova. Ako je Kosovo moglo da bude proglašeno nezavisnim pod zapadnim pokroviteljstvom, onda su Južna Osetija i Abhazija, dve separatističke oblasti u Gruziji, mogle da budu proglašene nezavisnim pod ruskim pokroviteljstvom. A bilo koje protivljenje od strane Sjedinjenih Država i Evrope samo bi potvrdilo njihovo licemerje. Ovo je bilo važno radi ruskih unutar-političkih razloga; međutim, drugi motiv je bio daleko važniji.
Ruski premijer Vladimir Putin je jednom prilikom rekao da je pad Sovjetskog saveza predstavljao geopolitičku katastrofu. Ovo nije značilo da je on hteo da zadrži sovjetsku državu, već da je raspad Sovjetskog Saveza stvorio situaciju u kojoj je ruska nacionalna bezbednost bila ugrožena od strane zapadnih interesa. Kao primer uzmimo činjenicu da je, tokom Hladnog rata, Sankt Peterburg bio oko 1900 kilometara udaljen od najbliže NATO države. Danas je udaljen samo oko 100 kilometara od Estonije, koja je članica NATO. Raspad Sovjetskog Saveza ostavio je Rusiju opkoljenu grupom zemalja koje su u različitim merama neprijateljski nastrojene prema ruskim interesima i pod jakim uticajem Sjedinjenih Država, Evrope i, u nekim slučajevima, Kine.
Oživljavanje ruske sfere
Putin nije hteo da obnovi Sovjetski Savez ali je hteo da obnovi rusku sferu uticaja u bivšem sovjetskom regionu. Da bi to postigao, morao je da uradi dve stvari. Prvo, morao je da vaspostavi kredibilitet ruske vojske kao borbene sile bar u kontekstu svog regiona. Drugo, morao je da pokaže da zapadne garancije, uključujući i članstvo u NATO paktu, ne znače ništa naspram ruske moći. On nije hteo neposredan sukob sa NATO-om, ali jeste želeo pobedu nad silom koja je blisko povezana sa Sjedinjenim Državama, uživa njihovu podršku i koristi američke savetnike, a za koju je opšte poznato da uživa američku zaštitu. Gruzija je predstavljala savršen izbor.
Načinom na koji je Rusija izvršila invaziju na Gruziju (ako ne briljantno, onda bar kompetentno), Putin je obnovio kredibilitet ruske vojske. Ali, mnogo važnije, ovim je Putin razotkrio jednu javnu tajnu. Dok god su Sjedinjene Države vezane na Bliskom Istoku, američke garancije su bezvredne. Ova lekcija nije za američku upotrebu. Sa ruskog stanovišta, to je nešto što Ukrajinci, baltički narodi i centralno-azijci treba da shvate. Štaviše, to je lekcija koju bi Putin želeo da takođe prenese i Poljskoj i Češkoj. Sjedinjene Države žele da postave postrojenja anti-balističke odbrane u tim zemljama, a Rusi žele da im stave do znanja da će, ako to dozvole, to povećati njihov rizik a ne njihovu bezbednost.
Rusi su znali da će Sjedinjene Države osuditi njihov napad. Ali i ovo zapravo ide u korist Rusa. Što su visoki zvaničnici glasniji, to je kontrast između njihovih reči i njihove (ne)aktivnosti veći, a Rusi su uz sve to hteli da javno podvuku činjenicu da su američke garancije samo prazna retorika.
Rusi znaju još nešto što je od vitalne važnosti: za Sjedinjene Države, Bliski Istok je daleko važniji od Kavzaza, a Iran je posebno važan. Sjedinjene Države žele rusko učešće u sankcijama protiv Irana. Još važnije, oni ne žele da Rusi Irancima prodaju oružje, a pogotovu veoma efektni S-300 sistem vazdušne odbrane. Gruzija je za Sjedinjene Države sporedno pitanje, dok je Iran centralno pitanje. Rusi su u poziciji da mogu Sjedinjenim Državama da prave probleme ne samo u Iranu, već i prodajom oružja drugim zemljama, poput Sirije.
Stoga Sjedinjene Države imaju problem – ili će morati da preusmere svoju strategiju sa Bliskog Istoka ka Kavkazu, ili će morati da ozbiljno ograniče svoj odgovor u Gruziji kako bi izbegle rusku kontru u Iranu. Čak i kada bi Sjedinjene Države imale apetita za još jedan rat u Gruziji u ovo vreme, one bi morale da računaju sa ruskim odgovorom u Iranu – a možda i Avganistanu (mada su sadašnji ruski interesi u toj zemlji podudarni sa američkim).
Drugim rečima, Rusi su Amerikance saterali u ćošak. Evropljani, kojima većinom nedostaju ekspedicione vojne snage i koji zavise od ruskog energetskog izvoza, imaju ćak i manje mogućnosti na raspolatanju. Ako se ne desi ništa više, Rusi su već pokazali da su uspostavili svoju ulogu regionalne sile. Rusija ni u kom slučaju nije globalna sila, ali jeste značajna regionalna sila sa puno nuklearnog oružja i privredom koja nije tako loša u ovom trenutku. Ona je takođe primorala sve države na ruskoj periferiji da ponovo razmotre svoje pozicije naspram Moskve. Što se Gruzije tiče, čini se da su Rusi spremni da zahtevaju ostavku predsednika Mihaila Sakašvilijia. To je njihova opcija sa vojnog stanovišta, i to je sve što su hteli da pokažu, i pokazali su.
Dakle, rat u Gruziji predstavlja javni ruski povratak statusu velike sile. Ovo nije nešto što se tek sad dogodilo – to se odvija već godinama, otkatko je Putin došao na vlast, sa rastućim intenzitetom tokom poslednih pet godina. Deo tih posledica je povećanja ruske moći, ali veći deo je uzrokovan činjenicom da su blisko-istočni ratovi izbacili Sjedinjene Države iz ravnoteže i sa manjkom resursa. Kao što smo već pisali, ovaj sukob je otvorio nove prilike. Ruski cilj je da iskoristi ovu priliku radi nametanja nove realnosti u čitavom regionu, dok su Amerikanci vezani na drugom mestu i zavisni od Rusa. Daleko od toga da je ovaj rat predstavljao iznenađenje: pripreme za njega odvijale su se mesecima. Međutim, njegovi geopolitički temelji grade se još od 1992. Rusija je vekovima bila imperija. Poslednjih 15 godina nisu prestavljale neku novu realnost, već samo anomaliju koja će biti ispravljena. I ona se sada i ispravlja.
(http://www.stratfor.com/weekly/russo_georgian_war_and_balance_power)
(George Friedman)
|
.jpg)
