Ruska prošlost je nepredvidiva

Jasno je da je Rusija, marginalizovana gubitkom statusa supersile posle raspada Sovjetskog Saveza, mogla da se oseti ogorčenom zbog nemoći koja ju je u tom istorijskom trenutku obuzela. Rusi su u periodu koji obuhvata dve generacije doživeli dvostruko razočaranje. Pad Sovjetskog Saveza označio je kraj socijalističkog modela. Komunistički mit se srušio pred realnošću svakodnevnog života.

A onda je, za relativno kratko vreme, propalo i ono što je trebalo da ispravi tu istorijsku grešku: politička sloboda i liberalizam u privredi - demokratija u oblicima kakvi postoje na Zapadu. Liberalni model kakav je nametnut ruskom društvu u vreme Jeljcinove vladavine predstavljao je katastrofu za veliku većinu Rusa. Bilo je to još jedno duboko razočaranje.

Tome svakako treba dodati indolentno ponašanje, nespretnost, nespremnost pa čak i zlovolju Zapada da pomogne Rusiji da prebrodi taj odlučujući period.

Posle dva šoka koja su uzdrmala same temelje ruske države i društva, izazivajući opasno beznađe, Vladimir Vladimirovič Putin je shvatio da je potrebno ponovno jačanje ideologije. Bilo je neophodno vratiti duhovne putokaze društvu koje je izgubilo kompas.

Vladimir Putin će se potruditi da podseti Zapad da Rusija ostaje nezaobilazan geopolitički faktor.

Osim izgradnje i održavanja očigledne vojne moći – niko razuman ne bi pomislio da zapreti Rusiji oružanom silom - ruski predsednik je zacrtao sebi još jedan zadatak: da kroz svoju misao, govore i delovanje duhovno osnaži rusko društvo i državu.

Zapad je napravio kapitalnu grešku kad je poverovao da će sa raspadom Sovjetskog Saveza i Rusija otići sa međunarodne scene. Istorijska Rusija, Rusija kao geografska i politička nacionalna realnost nije mogla naprosto da nestane iz istorije sveta.

Vladimir Putin će se potruditi da podseti Zapad da Rusija ostaje nezaobilazan geopolitički faktor.

Putin je, naravno, evoluirao od 2000. godine do danas. Možda nije bitno promenio svoja uverenja, ali kako su se ona postepeno kristalisala i vremenom koristila nove izvore i orijentire, sve češće se usuđivao da ih nedvosmisleno iskaže. Njegov drugi mandat - od 2004. do 2008. godine - obeležila je izvesna uzdržanost. Njegov treći mandat, od 2012, počeo je trvenjem u odnosima sa Zapadom. Godine 2013. napravio je odlučujući zaokret u konzervativnom smeru i tu je našao čvrst oslonac. Počev od 2014. i eskalacije ukrajinske krize, Putin se direktno suprotstavlja evroatlantskom bloku.

Posle ćorsokaka u kojem se neslavno urušio komunizam i u kojem su se zablude o liberalizmu podjednako neslavno raspršile, Putin će predložiti svom narodu, i suprotstaviti zapadnom modelu, treći put - ruski put.

U tom cilju crpeće iz istorijske, kulturne, duhovne i filozofske riznice velikih ruskih mislilaca. „Ruski put“ je neosporno okosnica nove ideološke doktrine Kremlja.

Vladimir Putin otkriva plan koji ga odavno opseda: treba rehabilitovati „ruski put“, to jest, utemeljiti novu doktrinu na filozofsku struju koja je, još sredinom XIX veka, htela da se usprotivi brutalnom prodoru zapadnog modela i njegovog pogubnog uticaja na tradicionalne ruske vrednosti.

Ideološki dijapazon na koji se poziva Vladimir Putin, kombinuje, kako ćemo videti, različite filozofske reference, ali su svima njima zajednički uspostavljanje i poštovanje reda, odbrana hrišćanstva, slavljenje patriotizma i odanost istoriji i nacionalnoj veličini.

Ideološki dijapazon na koji se poziva Vladimir Putin, kombinuje, kako ćemo videti, različite filozofske reference, ali su svima njima zajednički uspostavljanje i poštovanje reda, odbrana hrišćanstva, slavljenje patriotizma i odanost istoriji i nacionalnoj veličini.

Upravo će ta borba pomoći Rusiji da se vrati svome identitetu i svojim tradicijama. Neizbežno je, dakle, distanciranje od već umnogome degenerisanog Zapada, čiji je cilj ogoleli politički liberalizam. Tom konceptu, Putin suprotstavlja „logiku identiteta“. Mobilišući tako čitave sektore ruske kulture, ruski predsednik je nesporno uspeo da pridobije veliki deo javnosti.

Rusija mora da sledi sopstveni put i da nadvlada Zapad koji u tome želi da je spreči.

Slovenofilski filozof Nikolaj Danilevski (1822-1885) predviđa neizbežan sukob između Rusije i Evrope. U svom najvažnijem delu Rusija i Evropa on se zalaže za sveslovenski savez kako bi se oslobodilo od pogubnog uticaja Zapada. Evropa, po Danilevskom, na Rusiju gleda ne samo kao na „džinovski i sasvim izlišni istorijski pleonazam“, već i kao na teško savladivu prepreku koja stoji na putu razvoja prave opštečovečanske, tj. evropske ili germano-romanske civilizacije. „Da na celoj ogromnoj ruskoj zemlji nema moćnog ruskog naroda i carstva koje je on stvorio, tu bi nagrnuli evropski civilizatori, bez sumnje pod vođstvom najplemenitije germanske rase, one anglosaksonske, da formiraju zapadnoazijske ili istočnoevropske sjedinjene države, nazovite ih kako vam volja. A ako Rusija, protivno istoriji, protivno želji i mišljenju same Evrope, protivno unutrašnjoj svesti i stremljenjima sopstvenog naroda ipak želi da se ubraja u Evropu, onda joj ne preostaje ništa drugo do da se odrekne svog političkog patriotizma.“

Jedan drugi filozof, za koga je patriotizam ne samo izraz duhovne i moralne ispravnosti, nego i uslov opstanka i jedina prava zaštita od propasti naroda, takođe je napisao proročke stranice:

„Ne znamo ni kada će, ni kako će biti prekinuta komunistička revolucija u Rusiji. Znamo, međutim, u čemu će se sastojati glavni zadatak ruskog nacionalnog spasa i obnove posle revolucije: taj zadatak će nalagati da se omogući uspon najboljih ljudi, istinski posvećenih i odanih Rusiji, onih koji imaju izgrađen nacionalni osećaj i državnički pogled na svet, koji narodu ne donose osvetu i raspad, već duh oslobođenja, pravde i nadklasnog jedinstva. Ako izbor tih novih ljudi uspe i brzo se ostvari, onda će se Rusija ponovo uzdići i obnoviti za nekoliko godina. Ako se to ne desi, Rusija će zapasti u revolucionarni haos u jednom dugom periodu postrevolucionarne demoralizacije, slabljenja i zavisnosti od inostranstva.“

To je Ivan Iljin (1883-1954.) koji još dvadesetih godina prošlog veka promišlja kakva bi Rusija mogla da bude posle pada komunizma.

On je profesor Pravnog fakulteta Moskovskog državnog univerziteta koga boljševička vlast posle nekoliko hapšenja prisilno iseljava 1922, Lenjinovim dekretom o administrativnom progonstvu, zajedno s još nekoliko desetina istaknutih naučnika, duhovnika i kulturnih radnika. Zaposlio se 1923. u Ruskom institutu u Berlinu, ali je i taj posao izgubio 1933, nekoliko meseci po dolasku nacista na vlast, ne prihvatajući nova nacionalsocijalistička nastavna uputstva. Iz Nemačke je potom izbegao u Švajcarsku. Iljin je sasvim siguran da će komunizam propasti i piše kako treba da izgleda vođstvo nacije posle pada komunizma – njegov najvažniji zadatak biće da spreči Zapad da vodi igru u Rusiji i uspostavi neku vrstu demokratske diktature.

Zalaže se za neformalnu demokratiju koju nije izopačila zapadna dekadencija; tu dekadenciju on osuđuje.

“Bezidejna inteligencija nije potrebna narodu i državi i ne može da ih vodi. Kuda bi ih, uostalom, i vodila, kada i sama luta u tami? Samo, pređašnje ideje ruske inteligencije bile su pogrešne i sagorele su u plamenu revolucija i ratova. Ni ideja ‘narodnjaštva’, ni ideja ‘demokratije’, ni ideja ‘socijalizma’; ni ideja ‘imperijalizma’, ni ideja ‘totalitarnosti’ – nijedna od tih ideja neće nadahnuti novu rusku inteligenciju i povesti Rusiju put dobra. Potrebna je nova ideja – religiozna po svom izvoru i nacionalna po duhovnom smislu. Jedino takva ideja može da preporodi i na ruševinama sagradi buduću Rusiju.”

A kakav, po Iljinu, treba da bude taj autentični ruski postkomunistički rukovodilac?

Na čelu države treba da se nađe najbolji: iskreni patriota, čovek koji misli državnički, politički iskusan, častan i odgovoran, požrtvovan, pametan, jake volje, darovit organizator, dalekovid i obrazovan čovek.”

Teško je zamisliti da ruski predsednik nije makar poželeo da se prepozna kada se upoznao s tim portretom budućeg vođe ruske nacije.

Ruska različitost u odnosu na Evropu ključno je pitanje celokupne ruske misli 19. veka. Tu se ističe jedan drugi filozof - Nikolaj Berđajev (1874-1948), izgnan iz Rusije na istom onom „filozofskom parobrodu“ koji je odneo Ivana Iljina.

On na veoma upečatljiv način prikazuje istorijske, geografske i duhovne posebnosti ruskog naroda:

„Protivrečnost i složenost ruske duše možda proističe iz toga što se u Rusiji sudaraju i stupaju u interakciju dva toka svetske istorije – Istok i Zapad. Ruski narod nije ni čisto evropski, ni čisto azijski narod. Rusija je poseban deo sveta, ogroman Istok-Zapad, ona spaja dva sveta. I uvek su se u ruskoj duši borila dva načela – istočno i zapadno. Postoji podudarnost između neobuhvatnosti, bezgraničnosti, beskrajnosti ruske zemlje i ruske duše, između fizičke geografije i duševne geografije. U duši ruskog naroda postoji ista ona bezgraničnost, beskrajnost, ustremljenost ka beskonačnosti kakva postoji i u ruskoj ravnici. Zato je ruskom narodu bilo teško da ovlada tim ogromnim prostranstvima i da im da čvršću formu.

Ruski narod je oduvek posedovao ogromnu stihijsku snagu i relativnu slabost forme. Kod naroda Zapadne Evrope sve je daleko više determinisano i oformljeno, sve je razvrstano na kategorije i okončano. Ruski narod nije do te mere determinisan, više je usmeren ka beskonačnosti i ne želi ni da zna za razvrstavanje po kategorijama. Zato u Rusiji nikada nije bilo odsečnih socijalnih granica niti su društvene klase bile jasno izražene. Rusija nije bila ni aristokratska ni buržoaska zemlja u zapadnom smislu te reči.

Dva suprotna načela su ušla u osnovu na kojoj se formirala ruska duša: prirodna, paganska, dionizijska stihija i asketsko-monaško pravoslavlje. U ruskom narodu možemo uočiti suprotna svojstva: despotizam, hipertrofiju države i anarhizam, slobodarstvo; surovost, sklonost ka nasilju i dobrotu, ljudskost, blagost; ritualizam i traganje za istinom; produhovljeni individualizam i bezlični kolektivizam; predano bogotragalaštvo i agresivnu bezbožnost; smernost i drskost; ropstvo i bunt.”

Rusija nije bila ni aristokratska ni buržoaska zemlja u zapadnom smislu te reči.

Berđajev zaključuje: „Mi smo u mentalnim stepama, a vi ste zapadnjaci u vašim kartezijanskim računicama.“

To su filozofi koje Putin bira među onima koji se ne boje da iskažu rezerve, pa čak i neprijateljski stav prema Zapadu.

Citirajmo ruskog predsednika:

„Danas nam prete sankcijama, ali mi već živimo u režimu restrikcija koji se negativno odražava na našu privredu. Još u vreme Hladnog rata Sjedinjene Američke Države i druge zapadne zemlje zabranile su prodaju određenog broja tehnologija Sovjetskom Savezu. Danas su te liste zvanično ukinute, ali samo zvanično. Mnoge od tih zabrana i dalje su praktično na snazi... Njihova politika ograničavanja Rusije se nastavlja! Zašto? ... Zato što mi istrajavamo na svojim pozicijama, zato što stvari nazivamo pravim imenom, zato što nismo licemeri! Ali za sve postoje granice i u slučaju Ukrajine naši partneri su prešli crvenu liniju, ponašajući se krajnje nerazumno i neprofesionalno.“

Putin ovde vrlo otvoreno potvrđuje izbor ruskog puta, koji predstavlja temelj njegove doktrine.

Šta su stubovi „ruskog puta“?

1. Vernost i kontinuitet

Ruski predsednik je ostao veran svom poreklu, a pre svega ideološkom obrazovanju stečenom u tajnim službama: ideje su instrumenti koji služe da se popravi odnos snaga. Njegovi govori imaju za cilj da okupe i pokrenu. Knjige koje čita obezbeđuju mu municiju za pogađanje ciljane publike, a govori argumente za privlačenje masa.

Njegova misao je slojevita, izraz nataloženih i promišljenih saznanja.

Tako:

Ruski put je suština nove doktrine - treba da okupi narod: vernost istoriji je zalog veličine u budućnosti.

„Slovenofilski sloj“ ima za cilj borbu protiv evropskog uticaja.

„Evroazijski sloj“ teži da zauzda hegemoniju Sjedinjenih Američkih Država.

Konzervativni pol treba da bude svetionik za svet koji ne prihvata hijerarhiju zapadnih vrednosti.

Putin se drži kontinuiteta s politikom „okupljanja ruskih zemalja“. Treba podsetiti da je to od 15. veka konstanta u ruskoj istoriji. Ruska država se „stalno širi, jačajući periferiju“.

Sa tog stanovišta, želja Ukrajine da se okrene prema Evropi ide „u suprotnom smeru od ruske istorije“.

Njegovi ideološki osnovi su odanost patriotizmu, tradiciji, veličini i snazi ruske države.

Ali pored tog slavljenja nacionalne veličine, Putina karakteriše i osećaj za pragmatičnost i realnost. On je složena, ambivalentna ličnost sa nespornim autoritarnim sklonostima, ali se nikako ne može svesti samo na tu dimenziju. Koliko god da je sam po mnogo čemu kontroverzan, Eduard Limonov precizno rezimira tu ambivalentnost:

„Mislim da je Putin veliki državnik i da njegova popularnost nije samo posledica toga što su mediji isprali ljudima mozak. Postoji još nešto, veoma bitno. Putin stalno ponavlja jednu tezu koju Rusi imaju potrebu da čuju i koja može ovako da se sažme: 'Mi nemamo pravo da s prezrenjem odbacimo 70 godina života 150 miliona ljudi, živote njihovih roditelja i njihovih dedova, sve ono u šta su oni verovali, za šta su se borili i žrtvovali`.“ On ništa ne negira, ostaje veran prošlosti i drži se kontinuiteta – on miri istorijsku Rusiju, carsku Rusiju, belu Rusiju i sovjetsku Rusiju.

2. Slovenofilstvo

Od početka 19. veka u ruskoj filozofiji razlikujemo dve struje.

S jedne strane slovenofile, koji tvrde da razvoj zemlje treba da se zasniva na ruskim posebnostima, a s druge, pristalice Zapada koji smatraju da Rusija kasni u odnosu na Evropu i da će morati da se modernizuje tako što će kopirati zapadni model. Te dve struje su uređivale ruski politički život čak i u sovjetskom periodu.

U Putinovom intelektualnom razvoju slovenofilski pokret predstavljaju autori poput Alekseja Homjakova (1804-1860) i Ivana Kirejevskog (1806-1856) koji su veličali ruski duh i versku viziju sveta, nasuprot „zapadnjacima“, optuženima da „žive kao gosti u sopstvenoj domovini“. Za Kirejevskog, zapadnjački racionalizam je jednostran i lišava čoveka organskog, integralnog znanja, svodeći njegov duh na „neradosnu prazninu“. Homjakov u svojim „Političkim pismima iz 1848.“ kaže da Rusija treba da se drži što dalje od Evrope, koja se „boji budućnosti kao što se smrti boji starac koji je život proveo u nemoralu... Zato i strahuje od Rusije, prepoznajući njenu istorijsku snagu.“

Na Putina je, međutim, snažno uticao prvenstveno filozof Nikolaj Danilevski (1822-1875), koji predstavlja drugu generaciju slovenofila. On u svom ključnom delu – „Rusija i Evropa“ (1871) – objašnjava da je „borba protiv Zapada jedini spasonosan način za ozdravljenje naše ruske kulture“.

Aleksandar Solženjicin (1918-2008) je na razmeđu 20. i 21. veka bio najistaknutiji predstavnik savremenih neoslovenofila. On je otvoreno izražavao podozrenje prema evropskim i, uopšte, zapadnim vrednostima.

Ipak, u osudi zapadnog zastranjivanja najdalje je otišao Konstantin Leontjev (1831-1891).

„Zapad je ranije proizvodio umetnike, naučnike i političare, a sada proizvodi samo inženjere, pravnike i državne službenike“.

Leontjev ima teoriju o fazama razvoja civilizacije, koje odgovaraju stadijumima mladosti, zrelosti i starosti.

On je smatrao da je Zapad potpuno izgubio svoj duh proglasivši blagostanje za moral, ali da zato, s druge strane, možda ima izgleda da se u Rusiji, nezagađenoj zapadnom dekadencijom, pojavi duh herojskog preporoda.

Leontjev ima teoriju o fazama razvoja civilizacije, koje odgovaraju stadijumima mladosti, zrelosti i starosti.

On smatra da civilizacija počinje prvobitnom jednostavnošću, zatim sledi cvetajuća složenost da bi najzad nastupilo gašenje kroz gubitak unutrašnje strukture i stapajuće uprošćavanje. Prema Leontjevu, Zapad je u toj poslednjoj fazi sekundarnog stapajućeg uprošćavanja. Rusija je u fazi cvetajuće složenosti.

Putin se vrlo otvoreno poziva na njega: „Rusija se, kako je tako upečatljivo govorio filozof Konstantin Leontjev, uvek razvijala kao cvetajuća složenost, kao država-civilizacija koja počiva na ruskom narodu, ruskom jeziku, ruskoj kulturi, Ruskoj pravoslavnoj crkvi i drugim tradicionalnim religijama u Rusiji“.

Po Leontjevu, zapadni čovek se više ne rukovodi velikim vrednostima i velikim idealima, on se batrga pokušavajući da pronađe ono što će ispuniti njegovu egzistencijalnu antologijsku prazninu.

S druge strane, Rusija je u fazi cvetajuće složenosti. Mešavina različitih naroda sa isprepletanim kulturama i istorijom - to je složenost. Ona je cvetajuća zato što je aktivna, zato što je energična i zato što je otelovljuje jedan vođa. Vraćamo se na onu brigu za red i poštovanje vertikale vlasti koja sublimira celokupnu Putinovu misao.

Složenost je, dakle, cvetajuća zato što je usmerena ka uzvišenom cilju zahvaljujući nekome ko otelovljuje te ideale.

Kada Putin citira Leontjeva, on kaže da je Rusija konzervativni pol sveta zato što je u uzlaznoj fazi i zahvaljujući takvom načelu rukovođenja ona može da otelotvori tu fazu istorije.

Rusija zaista ima sopstveni modus razvoja i bila bi mnogo naprednija da je Zapad nije sistematski ograničavao.

Zapad želi da oduzme glas Rusiji i to je stara slovenofilska ideja. Tu ideju su preuzeli i razvili neoslovenofili koji, poput nekada Danilevskog, smatraju da Rusija mora ne samo da sledi sopstveni put, nego da se, ukoliko je potrebno, suprotstavlja manevrima Zapada čiji je cilj da se zauzda njen prirodni razvoj.

Putin prihvata takvu analizu: "Imamo sve razloge da mislimo da se njihova politika ograničavanja Rusije, sprovođena u XVIII, XIX i XX veku nastavlja. Pokušavaju da nas gurnu u ćorsokak. Zašto? Zato što imamo nezavisnu poziciju!“

Iz te slovenofilske ideološke pozadine potiče u mnogome reaktivna ideja da Zapad sprečava Rusiju da se razvija. Postoji stvarna primena slovenofilstva u Putinovom diskursu, naročito na nivou panslavizma koji se zalaže za povezivanje svih ruskih zemalja i tesnu saradnju sa svim slovenskim entitetima.

U tom smislu, Putinovi omiljeni filozofi Ukrajinu smatraju glavnim ulogom. Kijev je za slovenofile neotuđivo izvorište pravoslavne Rusije. Danilevski Ukrajince smatra prvom slovenskom braćom.

Obratimo pažnju na još jedan Iljinov proročki zapis u Našim zadacima:

„Evropljani sanjaju da raščlane Rusiju i gurnu je ka Aziji i da joj uzmu njene bliske evropske teritorije. Naročito Ukrajinu.“ I zaključuje: „Ukrajinci će morati da biraju između Nemačke i Rusije“, usput navodeći da to ni Poljskoj, u suštini, ne može odgovarati, jer će je Nemačka preko „samostalne“ Ukrajine, pritisnuti i sa Istoka, pored toga što je već standardno pritiska sa Zapada.

Nije čudo da su sve ove ideje ostavile traga na razmišljanje i delovanje ruskog predsednika.

3. Evroazijstvo

Kao što smo videli, borba civilizacija je u osnovi nove ruske ideološke doktrine. Putin ističe svoju privrženost pravoslavlju, zbog čega je blizak Grcima, Bugarima i Srbima, ali u svojim izlaganjima redovno hvali umereni islam.

Borba protiv integrističkog islamizma očigledno jeste prioritet, ali tradicionalni islam i tradicionalno pravoslavlje mogu lepo da se slažu u evroazijskoj celini.

Borba protiv integrističkog islamizma očigledno jeste prioritet, ali tradicionalni islam i tradicionalno pravoslavlje mogu lepo da se slažu u evroazijskoj celini.

Evroazijstvo je treći stub Putinove doktrine. To je važan ruski filozofski pokret nastao u krilu bele emigracije dvadesetih godina 20. veka, da bi početkom 21. veka dobio i praktično-političku dimenziju.

Predstavnici te škole pokušali su da daju novu definiciju Rusije insistirajući na njenom evropskom i, u isti mah, azijskom identitetu.

Pobornici evroazijstva izvršili su značajan uticaj na Putina. On je bezbroj puta citirao jednog od najznačajnijih autora te struje Lava Gumiljova (1912-1992), koji je zastupao viziju „velike evroazijske sile“, nasuprot „makijavelističkim izrabljivačima“, to jest, Americi, Francuskoj i Engleskoj.

Etnolog i istoričar Lav Gumiljov, sin streljanog carskog oficira, pesnika Nikolaja Gumiljova i pesnikinje Ane Ahmatove, stavlja akcenat na „vitalnu energiju“ društava, koja je u Rusiji, po njemu, na uzlaznoj, a na Zapadu na silaznoj liniji.

Za pobornike evroazijstva Rusija je, pre svega, zaseban kontinent, zasebna teritorija koja se prostire u Aziji i Evropi.

Za njih Ural nije granica između Azije i Evrope, taj planinski lanac ujedinjuje teritorije koje imaju geografsku i istorijsku koherentnost.

Tatari, mongolski i turkofonski narodi sastavni su deo ruske istorije.

Rusija je srce tog evroazijskog kontinenta i ona ne sme da se poistovećuje sa Evropom, već, naprotiv, mora da gleda u pravcu Azije i potvrdi moć evroazijske teritorije.

Čak i po cenu suprotstavljanja nekadašnjoj Zapadnoj Evropi ili današnjoj evroatlantskoj imperiji, to je ideja prema kojoj Rusi zakljucuju: ako nas Evropa neće, možemo i bez nje!

Stvaranje Evroazijske unije, koja bi trebalo da predstavlja protivtežu Evropskoj uniji, može, naravno, da podseća na obnovu sovjetske imperije, ali Kremlju nije mrzak kontinuitet u geopolitici.

Ideja o Evroazijskoj uniji ima nekoliko prednosti:

1. Ona bi prihvatila različite narode, jezike i religije, dakle, po samoj svojoj prirodi ne bi bila nacionalistička niti bi ma ko u njoj gubio identitet.

2. Pojam Evroazija dovoljno je elastičan da omogući sva buduća geografska i politička tumačenja i preuređivanja.

3. Ona konkretizuje azijski zaokret u politici Rusije, pošto je predstavljena kao evroazijska civilizacijska unija.

Putin ne vidi nikakvu protivrečnost sa hrišćanskim i pravoslavnim vrednostima koje on, uostalom, brani; naprotiv, on Rusiju vidi kao državu koja je stožer Evroazije.

Vodeća zemlja hrišćanske Evrope na zapadu i gravitacioni centar Azije na istoku. Kao velika multietnička i multikofesionalna zemlja, Rusija sama po sebi predstavlja Evroaziju u minijaturi.

Putin kaže: „Rusija kao evroazijska zemlja jedinstven je primer zemlje u kojoj je dijalog između kultura i civilizacija postao tradicija u životu države i društva.“ „Rusija, sa svojom velikom istorijom i kulturom, ima viševekovno iskustvo ne takozvane tolerantnosti, bespolne i jalove, nego zajedničkog, organskog života različitih naroda u okviru jedne jedinstvene države.“

Rusija, simbol te vekovne koegzistencije različitih kultura, zaslužuje zbog toga vezivnu ulogu u izgradnji buduće supersile.

Rusija, simbol te vekovne koegzistencije različitih kultura, zaslužuje zbog toga vezivnu ulogu u izgradnji buduće supersile.

Taj model različitosti u jedinstvu, koji su dugo izučavali i hvalili ruski filozofi 19. veka, suprotstavlja se anglosaksonskoj kulturnoj, lingvističkoj i političkoj homogenizaciji.

Prema Putinovoj zamisli, taj model treba jednoga dana da ponudi ozbiljnu alternativu američkom modelu asimilacije.

4. Konzervativizam

Još jedan ključni stub Putinove doktrine jeste konzervativizam; to je želja da Rusija otelovljuje konzervativni pol u svetu.

Putin teži očuvanju tradicionalnih vrednosti nasuprot Zapadu u regresiji, on u svojim govorima ističe činjenicu da je Rusija garant tih vrednosti u svetu.

Citirajmo ga: „Konzervativizam se izražava kroz ideju da je Zapad krenuo dekadentnim i autodestruktivnim putem, da je zaboravio svoje hrišćanske korene i prepoznaje se u 'generalizovanom relativizmu'.“

Citirajmo i Berđajeva, iz Filozofije nejednakosti: „Smisao konzervativizma nije da spreči kretanje napred i naviše, već unazad i naniže, ka mraku haosa.“

On ističe da konzervativizam nije ni negiranje prošlosti ni negiranje kulture – zapravo je na delu kontinuitet koji se direktno uključuje u novu rusku doktrinu.

Konzervativizam za Putina nije sinonim za stagnaciju, već za kontrolisani razvoj. U tom smislu, on se u potpunosti priklonio Solženjicinovom stavu: „Jedina optužba na moj račun koju nisam odbacio jeste optužba da sam konzervativac. Šta je konzervativac? Konzervativizam nije neprijatelj razvoja. Konzervativizam jeste za razvoj, ali je protiv svakog naglog razvoja, previše brzog da bi bio u duhu tradicije. I taj konzervatizam postoji kod mene. Oduvek sam govorio da razvoj muzike mora da nastavi razvoj naše celokupne hiljadugodišnje istorije, dok su moji protivnici govorili da ne treba! Da treba izbrisati prošlost i, počev od komunizma, verno kopirati Zapad. Ništa ne može potpuno verno da se kopira. Na svetu ne postoji savršeno izolovan razvoj, ali nema ni razvoja koji samo oponaša druge. Treba spojiti to dvoje. Ne može se napustiti sopstvena tradicija, to je nemoguće!“

Solženjicin je smatrao da Zapad ide materijalističkim putem koji sprečava svaki duhovni polet. Ne treba se vratiti u srednji vek, već pronaći drugi put... i tako se vraćamo na ruski put za koji se Kremlj zalaže u svom zvaničnom diskursu.

Kod konzervatizma ne postoji samo nastojanje da se ostane veran tradiciji i sopstvenoj istoriji, već i da se pripremi budućnost. To je ideja o ruskom narodu koji upravo potvrđuje ne samo svoj povratak među nacije, već i svoju posebnost i možda čak i svoju superiornost.

Nikolaj Danilevski, koji veliča rusku posebnost, ne usteže se da pokaže neprijateljstvo prema zastranjivanju zapadnih vrednosti i razvija ideju „disciplinovanog entuzijazma“.

Portparoli Kremlja ne mogu da ostanu ravnodušni prema njemu.

Disciplinovani entuzijazam je ono što nedostaje Zapadu. Najpre zato što tamošnji ljudi više nisu entuzijasti, a još više zato što su potpuno izgubili smisao za disciplinu. Rusi su tokom svoje istorije uspeli da sačuvaju i entuzijazam i disciplinu.

Disciplinovani entuzijazam je ono što nedostaje Zapadu. Najpre zato što tamošnji ljudi više nisu entuzijasti, a još više zato što su potpuno izgubili smisao za disciplinu. Rusi su tokom svoje istorije uspeli da sačuvaju i entuzijazam i disciplinu.

Nijedan govor političkog vođe ne može da bude lišen propagande u kojoj se laska sopstvenom auditorijumu. Po Vladimiru Putinu i njegovim bliskim saradnicima, Rusi su, međutim, u stanju da primene disciplinovani entuzijazam.

Oni sa entuzijazmom iskazuju patriotizam i brane ruske teritorije i interese, a disciplinovani su zato što se okupljaju oko svog vođe.

Možemo očekivati da će taj pojam biti jedna od okosnica koje će portparoli Moskve neizostavno razvijati u budućnosti kako bi mobilisali društvenu energiju.

Neki mogu da prebace Putinu to što bira konzervativne filozofe i što stalno crpi iz prošlosti; mogu takođe da misle da sa tim instrumentima teško može da se pripremi budućnost. Podsetimo, ipak, da prema najnovijim ispitivanjima javnog mnjenja (nezavisni instituti) 85 odsto Rusa odobrava konzervativan kurs i isti takav diskurs. Uprkos pogoršanoj ekonomskoj situaciji, izgleda da predsednik ima veliku podršku javnosti.

U govoru pred Valdajskim klubom u septembru 2013. Putin povezuje svoje omiljene teme i otvoreno iznosi sledeće: „Svedoci smo da su mnoge evroatlantske zemlje faktički krenule putem odricanja od vlastitih korena, uključujući tu hrišćanske vrednosti koje čine osnov zapadne civilizacije. Odbacuju se moralna načela i svaki tradicionalni identitet: nacionalni, kulturni, verski (…) Ekscesi političke korektnosti idu predaleko. U mnogim evropskim zemljama ljudi se stide i boje da govore o svojoj verskoj pripadnosti. Praznici se ukidaju ili dobijaju nekakve nove, drugačije nazive koji stidljivo skrivaju samu suštinu svakog takvog praznika – njegovu moralnu osnovu. I taj model pokušavaju agresivno da nametnu svima, celom svetu. Čvrsto sam uveren da je to put koji vodi pravo u degradaciju i primitivizaciju, duboku demografsku i moralnu krizu."

U mnogim evropskim zemljama ljudi se stide i boje da govore o svojoj verskoj pripadnosti. Praznici se ukidaju ili dobijaju nekakve nove, drugačije nazive koji stidljivo skrivaju samu suštinu svakog takvog praznika – njegovu moralnu osnovu.

Za Putina je liberalni Zapad zaista ušao u dekadenciju i on to kaže još 2014:

„Treba slediti put drugačiji od tog puta otvaranja granica generalizovanog relativizma, politički korektnog, gde se stvari ne govore otvoreno, veličanja seksualnih manjina, odbacivanja sopstvene istorije.“

U govoru pred parlamentom u decembru iste godine Putin bez okolišanja kritikuje Zapad:

„Danas se u mnogim zemljama preispituju moralna načela, brišu se nacionalne tradicije, kao što se briše i razlika između nacija i kultura Od društva se više ne traži samo zdravo priznanje prava svakog pojedinca na slobodu savesti, političkih pogleda i privatnog života, nego se traži i obavezno priznanje pune jednakosti dobra i zla, koliko god to čudno izgledalo, jer su to potpuno suprotni pojmovi. Takvo rušenje tradicionalnih vrednosti ’odozgo’ ne samo da ima negativne posledice po društvo, nego je i suštinski antidemokratsko, jer se sprovodi u delo polazeći od apstraktnih ideja, uprkos volji većine naroda, koja ne prihvata te promene ni ponuđenu reviziju.“

A početkom 2013, povodom 1025. godišnjice primanja hrišćanstva u Rusiji, podseća: „U najkritičnijim trenucima naše istorije, naš narod se okretao svojim korenima, svojim moralnim temeljima, svojim verskim vrednostima.“ Teško da se može iskazati konzervativniji stav.

Zaključak

Iako Zapad prikazuje Rusiju kao preteću silu, ne treba zaboraviti da je za Kremlj upravo Severnoatlantski savez agresivna sila. Po ruskom viđenju stvari, Zapad bez strateškog opravdanja prodire u njihov tradicionalni prostor nastanjen upravo milionima bivših sovjetskih Rusa.

Posle ukrajinske krize i promene vlasti u Kijevu, sasvim je prirodno da Moskva ima bojazni. To naročito važi za Putina, s obzirom na iskustva koja je stekao u prošlosti, kao oficir KGB-a.

Korisno je, uostalom, podsetiti da sadašnji ruski predsednik, posle dva mandata provedena na predsedničkoj funkciji i jednog na funkciji premijera, nije više samo učenik ruske ili sovjetske filozofske škole. Na način njegovog razmišljanja i delovanja morali su imati uticaja i mnogobrojni kontakti sa zapadnim rukovodiocima. Putin je svakako mnogo toga naučio i od zapadnih političara.

On je morao izvesti poneki zaključak iz svih tih godina provedenih na vlasti i verovatno se inspiriše argumentima koje je vise puta video na delu kada se radilo o odbrani zapadnih interesa. Putinu svakako nije promakla primena dvostrukih aršina i politike svršenog čina koju su u upravljanju međunarodnim krizama obilato koristile njegove zapadne kolege.

Zašto se opet sprovodi politika dvostrukih aršina kada se radi o Sjedinjenim Američkim Državama i Rusiji? Rusiji se prebacuje to što interveniše u Ukrajini da bi zaštitila svoje geostrateške interese, ali se ništa ne kaže Sjedinjenim Američkim Državama ili se vrlo mlako reaguje kada one napadaju ili razaraju čitave zemlje da bi zaštitile svoje interese (Srbija, Irak, Libija, Sirija).

Kao neki junak Dostojevskog, Putin je „širok čovek“ i može da bude pragmatičan ili čak ciničan političar, a, u isti mah, rukovodilac koji je vizionar i idealista. Iskreno, u oba slučaja.

Putinovi politički i taktički kvaliteti ne moraju više da se dokazuju, ali da bi se bolje definisala njegova dugoročna strategija, bilo je neophodno razumeti ideološke izvore iz kojih on crpe.

Predsednik redovno citira navedene autore. On insistira na ulozi vođe nacije u autentičnoj demokratiji, značaju konzervativizma, nastojanju da moral bude čvrsto ukorenjen u religiji i na istorijskoj misiji ruskog naroda suočenog sa hiljadugodišnjim neprijateljstvom Zapada. Upravo ti elementi treba da mobilišu i podstaknu ruski narod.

Vladimir Putin je, dakle, utvrdio široki ideološki spektar iz koga može da crpe u zavisnosti od datih političkih prilika ili okolnosti. On okuplja svoje stanovništvo oko istorijskog i specifičnog ruskog puta. Veran svom civilizacijskom nasleđu, on ne odbacuje nijedan deo istorije svoje zemlje.

Da bi se borio protiv proevropskog zapadnjaštva, on veliča dugu slovenofilsku tradiciju. Kako bi se suprotstavio evroatlantskom ekspanzionizmu, zalaže se za izgradnju velike multipolarne evroazijske celine. Da bi privukao jedan veliki deo sveta, on je pobornik konzervativnih vrednosti.

Reč je o jednoj fleksibilnoj ideologiji – Putin ponekad insistira na borbi civilizacija, a ponekad se priklanja pristalicama evroazijstva.

Pošto je on iskusan i vešt političar, teško je predvideti na kojoj će ideološkoj osovini posebno insistirati, ali on je izgradio artikulisan retorički sistem koji mu obezbeđuje koherentan okvir za delovanje.

Pošto je on iskusan i vešt političar, teško je predvideti na kojoj će ideološkoj osovini posebno insistirati, ali on je izgradio artikulisan retorički sistem, koji mu obezbeđuje koherentan okvir za delovanje.

Time što Rusiji vraća njenu međunarodnu ideološku vokaciju, on ostaje veran njenom sovjetskom nasleđu. Komunistička opcija je dugo bila jedina verodostojna alternativa zapadnom kapitalističkom modelu. Identitetski konzervativizam za koji se zalaže današnji Kremlj opet nudi drugačiji model ostatku sveta.

SSSR je nekada bio više od zemlje, bio je koncept. Putinov filozofski san je da Rusija postane više od države – ideja.

Ali postoji jedna razlika u odnosu na SSSR, u novoj ideološkoj doktrini Kremlja nema više univerzalističke težnje. Takve ambicije su pre na drugoj strani.

Putin osuđuje „pokušaje Zapada da utiče na viziju sveta čitavih naroda, napore koje on ulaže kako bi druge narode potčinio svojoj volji i kako bi celom svetu nametnuo svoj sistem vrednosti i koncepata“.

Tačno je da Vladimir Putin nudi konzervativnu alternativu, ali on pre svega namerava da kod kuće brani ruski put. Ruska različitost postoji i moraće da se poštuje.

Bibliografija:

Citirani filozofi, A. Gračev, M. Elčaninov, F. Tom, M. Madras, sajt ruskog predsednika (sa izvodima iz govora V. Putina)