Rusiji ide od ruke

Talas pobunâ i revolucijâ na «Velikom Bliskom istoku», ponovo je na duže vreme podigao cene nafte. Moja reakcija je bila – do đavola, mojoj zemlji opet ide od ruke.

I hteo sam da napišem nešto ozbiljnije o skoro besprecedentnom fenomenu u istoriji Rusije tokom poslednjih sto godina. Njoj je počelo da ide od ruke. Ali, ta je sreća mač sa dve oštrice.

Skoro ceo HH vek, od 1914. godine, Rusija je preživljavala istorijsku katastrofu i njene posledice. 2000. godina, u retrospektivi, moguće je, biće smatrana prelomnom u njenoj istoriji. Rusija je počela da ima sreće. Fenomenalnu i dugoročnu popularnost predsednika Vladimira Putina, i sada Dmitrija Medvedeva, nije moguće objasniti ni njihovim ličnim kvalitetima, ni jednostavno ekonomskim usponom, ni propagandističkim manipulacijama, ni uklanjanjem konkurenata. Rusiji je počelo da ide od ruke. Ona je počela da pobeđuje. Neka su te pobede i simboličke, i može biti, u perspektivi pirove. Ali, ranije je bio samo niz poraza, poniženja, i glavno – bede.

Od države koja je brzo propadala, koja se nalazila na ivici raspada, prema kojoj su se opravdano odnosili sa loše prikrivenim prenebregavanjem, Rusija se pretvorila u treću državu sveta, koja na «svetskim terazijama» ima veću težinu nego što se može pretpostaviti na osnovu udela njenog BNP-a u svetskim razmerama, kvantiteta i kvaliteta stanovništva, stepena tehnološkog razvoja i mnogih drugih formalnih pokazatelja.

Razume se, neprimetno zaokretanje unazad od katastrofe, počelo je sa revolucionarnim 1990-tim godinama, koje su u početku, tu katastrofu zamalo dovele do svog logičkog kraja. Raspala se istorijska Ruska Imperija, i mogla se raspasti i sama Rusija. Ali, 1990-te godine, utemeljile su izlaz Rusije iz beznadežnog ekonomskog sistema, iz pogubne konfrontacije sa skoro celim ostalim svetom. I pri tome, Rusiji je uspelo da sačuva – zahvalimo Borisu Jeljcinu i mnogim njegovim saborcima, hiljadama državi nesebično odanih građana – naučnika, inženjera, vojnih lica, diplomata – ključne spoljne pokazatelje moći – mesto u Savetu Bezbednosti UN i raketno-nuklearni potencijal. Nije bio predat u inostrano vlasništvo i pod inostrano upravljanje gasno-naftni kompleks, koji je postao osnova za ekonomski uspon u sledećem veku. A njegova predaja činila se sasvim mogućom, iako sadašnja efikasnost upravljanja njime, i korišćenje sredstava koja se od njega dobijaju, ne raduju ruske građane koji poznaju njegovo stanje.

Rusiji su ostali i drugi tradicionalni pokazatelji moći – njena istorija velike evropske države, jedno vreme čak i supersile. Niko od drugih naslednika SSSR-a nije mogao da nasledi tu istoriju. Rusiji je ostala i velika kultura, koju su stvarali svi narodi Ruske Imperije. Najveći ruski prozni pisac, barem po mom mišljenju, jeste Ukrajinac N.V. Gogolj. Istina, sadašnja ruska rukovodeća klasa, očigledno, daleko je od te kulture i ne može se aktivno koristiti njome. Ali, pasivno, ta kultura produžava da podupire međunarodne pozicije Rusije. Rusiji je ostao, iako sa umanjenom sferom upotrebe, jedan od glavnih svetskih jezika – ruski.

Delimična obnova države tokom «nultih godina», umnogome je bila artificijelna. Istina, cena preporoda se pokazala visokom. Činovništvu je po svoj prilici rečeno – potkradajte, ali obnavljajte uništenu državu. Ono je državu delimično obnovilo, stvorivši sadašnju korupciju u sistemu vlasti.

Moskva, izgubivši politički Prvi čečenski rat, dobila je Drugi. Iako opet po užasnoj ceni. U tu «pobedu» malo ko je verovao. U svetu su skoro svi računali na poraz i bilo je mnogo onih koji su ga priželjkivali. Ali, Čečenija je ostala u sastavu Rusije. Bila je sprečena lančana reakcija raspada. A Rusija je dokazala volju i sposobnost da zaštiti svoju teritorijalnu celovitost, pravo na to da se zove državom. Uz to, Rusija je pobedila na početku milenijuma, u vreme kada su sve velike države, upletene u ratove, trpele poraze. Krajem decenije, u avgustu 2008. godine, Rusija je još jednom pobedila. Ali ovog puta jeftinije. Pregazivši Gruziju, iza koje su stajali SAD i NATO, Rusija je dokazala političku sposobnost da se žestoko suprotstavi agresoru. Uz to je zaustavila dalje širenje NATO-a, koje je pretilo velikim neprijatnostima, ako ne i velikim ratom.

Veoma umešnom, postala je i ostala ruska diplomatija. Početkom «nultih godina», ona je potisnula u sebi težnju za otvorenim revanšom zbog poniženja tokom 1980-tih i 1990-tih godina. Posle 11. septembra 2001. godine, Sjedinjenim Državama bila je pružena ruka pomoći. Zbližavanje je bilo predloženo i EU. Ali, istovremeno je tekla «tvrda» i u celini dosledna revizija pravilâ igre, koja su bila nametnuta Rusiji u godinama njenog revolucionarnog rasula. Kulminaciju te revizije, predstavljali su minhenski govor Vladimira Putina 2007. godine, i žestok odgovor Dmitrija Medvedeva u avgustu 2008. godine. Ali, već i pre njih, diplomatija je postala ne revizionistička, već cinično-pragmatična, kakva je ostala i do današnjeg dana.

Država, ne obogativši se preterano, i smanjivši kroz ograničavanje demokratije mogućnosti da stanovništvo i političke snage traže podelu prihoda, otplatila je dugove, stvorila treće u svetu zalihe finansijskih resursa, i stekla priliku da ih troši na pomoć i subvencije. Počela je realna vojna reforma, koja obećava, čak i u slučaju delimičnog uspeha, stvaranje borbeno sposobnih snaga opšte namene u državi koja je dokazala spremnost da ih upotrebljava. I to je opet počelo da prikriveno pojačava pozicije Rusije.

Ali dalje, povratku Rusije u «višu ligu» doprinela je retka sreća. Novi ciklus globalizacije – koja je obuhvatila milijarde ljudi i desetine država – kvalitativno širenje svetskog kapitalističkog tržišta, i kao rezultat, produženi ekonomski uspon, i nova industrijska revolucija u Aziji, doveli su do naglog porasta potražnje i cena energenata, drugih mineralnih resursa, metala – tradicionalnih robâ savremenog ruskog izvoza koje su zamenile već sasvim tradicionalnu smolu, lan, kudelju, samurovinu, drvo za brodogradnju, loj. Povećala se, i povećavaće se potražnja za životnim namirnicama. Rusija je stekla tržište, postala je izvoznik. I zbog postojanja zaliha plodne zemlje i vode, ona može postati jedan od dva-tri glavna proizvođača i izvoznika životnih namirnica u svetu.

Povećana potražnja za energentima, mineralima, životnim namirnicama i narastanje deficita pitke vode, učinili su da teritorija, na kojoj ili ispod koje se nalaze ili se mogu nalaziti ti resursi, ponovo bude dragocena geopolitička aktiva.

1980-tih i 1990 tih godina, činilo se, i stvarao se takav utisak, da su ono glavno – isključivo ljudi i sposobnost da se proizvedu visokotehnološke robe, pa čak i samo informacije. Činilo se, da teritorija više nije potrebna ili se takvom prikazivala. Čak su se i u Rusiji pojavili teoretičari koji su ozbiljno razmišljali o svrsishodnosti izbavljenja od «prokletstva teritorije», čak i o poželjnosti drobljenja države.

Oko 2000-tih, krahirao je NASDAQ – berzanski indeks visokotehnoloških firmi. Ispostavilo se, da su novom svetu potrebni i tradicionalne robe i resursi. Teritorija je ponovo počela da postaje izvor moći, a ne slabosti.

Zahvaljujući rastu svetske potražnje za sirovinama, u Rusiji je počeo ekonomski uspon, koji je, bez obzira na masovno podmićivanje, korumpiranje i potkradanje države, doveo do porasta životnog standarda stanovništva, koje je moglo posle devedeset godina oskudice, da uživa makar i u skromnoj potrošnji. Ojačala je socijalna osnova vlasti i shodno tome, percepcija nje u spoljnom svetu.

Tokom većeg dela protekle decenije, do 2008-2009. godine, Rusiju su, bez obzira na sve slabosti njenog modela razvoja, poznati stručnjaci percipirali kao državu u ekonomskom usponu sa perspektivom da u budućnosti postane ekonomski još moćnija.

Rusiji se posrećilo i zbog toga što su njeni tradicionalni konkurenti oslabili. U protekloj deceniji, izašla je na videlo slabost Evrope, EU. Evropski integracioni projekat ušao je u narednu krizu. Spoljnopolitički uticaj EU počeo je naglo da opada. Pošto su se Rusija i EU nalazile u stadijumu aktivne konkurencije za sovjetsko nasleđe, EU je pokušala da očuva model «učitelj-kalfa» (EU u ulozi učitelja, Rusija u ulozi učenika, prim. N.V.), koji se formirao tokom 1990-tih godina. Rusija je aktivno menjala taj model, a slabost Evropske unije pokazala se za Rusiju kao taktički unosna. Na fonu spoljnopolitički bespomoćnog Brisela, koji je vezao ruke velikim evropskim prestonicama, Moskva je obnavljala suverenitet, i očigledno izvlačila korist, mada se ovo imanje sreće preokrenulo i u neuspeh, i može se pretvoriti i u nesreću. Slabost Evrope, umanjivši njen magnetizam, oslabila je i modernizacijske impulse u Rusiji. Još je više oslabila partija ruskih evropejaca – modernizatora, kojoj je već bio nanet vrlo težak udarac talasima širenja NATO-a.

U protekloj deceniji, oslabio je i drugi akter, koji se posmatra kao glavni tradicionalni konkurent. Na talasu «vrtoglavice od uspeha», SAD su ušle u dva rata i politički ih izgubile. Ti su im ratovi vezali ruke, a neuspesi su obezvredili njihove ogromne investicije u vojnu moć, koja se shvatala kao predominantna.

Potom je stigla kriza 2008. godine, naglo oslabivši privlačnost američkog modela razvoja. Virtualna šteta, koju je pretrpela Amerika, bila je daleko snažnija od realnih gubitaka.

Uz to SAD, zaglibivši se u nekoliko skoro beznadežnih konflikata – ne samo oko Avganistana ili Iraka, već i nuklearnog programa Irana, koji je zapao u novi ćorsokak starog arapsko-izraelskog sukoba – počele su ozbiljno da osećaju potrebu za pomoći Rusije, što je još više uveličalo međunarodni značaj poslednje.

Slabost drugih postala je izvor povećanja uticaja Moskve.

Ali, sa tim se sreća ne završava. Po svoj prilici, našoj zemlji na ruku ide, za sada, čak i naglo jačanje Kine. Sa tom zemljom, Rusija je uspostavila prijateljske odnose. Druge države strahuju od daljeg zbližavanja Moskve i Pekinga. To uvećava rusko manevarsko polje. Formirala se unikatno povoljna situacija. Svi konkurenti su ili oslabljeni, ili blagonakloni. Od Rusije zavisi rešenje mnogih, za njih sada važnih pitanja.

Konačno, prosto neverovatna sreća. Zapadna elita preko svoje štampe umnogome opravdano optužuje Rusiju zbog toga što ona vodi diplomatiju HIX veka, baratajući zastarelim konceptima i metodama. Ta je kritika u nečemu licemerna. Stare metode i koncepte, maskirajući ih, primenjuju svi. I «sfere posebnih interesa», stvaraju i podržavaju, ne nazivajući ih tako.

Ali, ono što je važno jeste nešto drugo. Ruska, umnogome staromodna politika, pokazuje se ne kao zastarela, već kao postmoderna, adekvatna realnostima HHI veka.

Globalizacija je učinila čoveka i korporacije daleko ranjivijim na spoljašnje uticaje. I društva i biznis poleteli su za potporom države, bez obzira na to, što su države oslabile. One više ne izgledaju kao atavizam, kako je predskazivano, već kao ključni instrument i akter u svetskoj politici i ekonomiji. Počela je renacionalizacija međunarodnih odnosa. Njoj doprinosi i uspon nove Azije. A to je uspon kontinenta nacionalnih država.

Pri tome, osetno slabe stari organi nadnacionalnog upravljanja. Otišla su u prošlost maštanja o svetskoj vladi, predskazanja o budućem svevlašću transnacionalnih korporacija ili nadnacionalnih nedržavnih organizacija.

Nije se dobio čak ni novi «koncert nacija» – direktorij najmoćnijih država po obrascu onog koji je postojao u Evropi u HIX veku, i koji su prizivali pojedini reakcionarni romantici, uključujući i mene.

Države su postale daleko manje dominantne nego ranije, delujući u drugačijim uslovima. Ali, u osnovi, dejstvuju na stari način. I u tom novom-starom svetu, «staromodna» politika Rusije, pokazuje se kao daleko efikasnija, nego što bi se moglo pretpostaviti, ocenjujući nju samu ili njenu resursnu bazu.

Najzad, Rusiji se posrećilo u onom najvažnijem. Sva njena istorija je proticala u znaku zaštite od spoljašnje pretnje. Ta pretnja je faktički bila glavna pokretačka sila formiranja države.

I evo, prvi put u istoriji Rusije nema spoljašnjih neprijatelja, koji prete njenom postojanju. U odnosima sa SAD nema suštinskih protivrečnosti, ali zato postoji nuklearni paritet.

Dolazak Baraka Obame učinio je, da pokušaji predstavljanja Amerike kao pretnje, izgledaju kao nemoguća misija. On je naneo ruskim tragaocima za spoljašnjom pretnjom takvu strašnu štetu, kakvu je nekada američkim tragaocima naneo Mihail Gorbačov. Pokojni akademik G.A. Arbatov rekao im je tada otprilike sledeće: «Mi smo vam učinili nešto najstrašnije – mi smo vas lišili neprijatelja».

Ali, čak i ako u SAD na vlast dođe reakcionarniji predsednik, pretnja se neće obnoviti. Odsustvo važnih protivrečnosti i paritet će ostati. Samo što će profesionalnim amerikanofobima neko vreme biti lakše.

Evropa ne može ugrožavati, a sa većinom najvećih evropskih država izgrađeni su skoro pa prijateljski odnosi. I sasvim sigurno nema protivrečnosti koje bi mogle da postanu izvor pretnji.

Kina ozbiljno ne preti i teško da će hteti da ugrožava. Postoje, razume se, pretnje na jugu. Ali, one se nikako ne mogu porediti sa onim pretnjama koje su doprinosile formiranju ruske istorije i same Rusije.

Ova sreća ima i drugu stranu. Bez spoljašnje pretnje, sa novcima koji padaju sa neba, ruska vladajuća klasa, ali i deo stanovništva opustili su se do samozaborava, do zaborava interesa i budućnosti države.

Ceo HH vek, Rusiji nije išlo od ruke. Umnogome, našom sopstvenom krivicom. Naš narod je izveo revoluciju, trpeo je i podržavao antihumani režim koji je sistematično uništavao milione najboljih, i koji je uvukao zemlju u sistemski antagonizam sa većinom naprednih i bogatih država u svetu.

HH vek je iznurio narod. Zemlja se delimično raspala. Ali, na pragu HHI veka, Rusiji, makar i u smanjenim razmerama, počelo je da ide od ruke.

Ostaje nada, da sreća neće izneveriti našu zemlju, pre nego što se društvo i njegova vladajuća klasa ne osveste i ne počnu da sprovode osmišljenu politiku preporoda naroda i zemlje. Još ima opravdanja ruska izreka da «budale imaju sreće». Ali, mi Rusi vrlo dobro znamo, da nama nije uvek išlo od ruke. U prošlom veku nismo imali sreće.

Delimično skraćena verzija: http://www.rg.ru/2011/03/06/vezet-site.html

(Preveo: Nebojša Vuković)