Rusija, napred!

Uvaženi sugrađani! Dragi prijatelji! Danas objavljeni članak napisao sam da bih svakome od vas, svakome građaninu Rusije, približio svoje predstave o strateškim zadacima, koje nam predstoji rešavati, o sadašnjosti i budućnosti naše zemlje. Napisao sam ga i da bih pozvao svakoga, ko ima šta da kaže, da učestvuje u diskusiji na ove teme. Vaše ocene, primedbe i predlozi uzeće se u obzir prilikom sastavljanja predsedničkog obraćanja Federalnoj skupštini Rusije, kao i praktičnih planova za razvoj naše države. Adresa elektronske pošte je Ova adresa el.pošte zaštićena je od spam napada, treba omogućiti JavaSkript da biste je videli .

Za nekoliko meseci, Rusija stupa u novu deceniju novog veka. Naravno, vremenske prekretnice i okrugli datumi imaju pre simbolički, nego praktični značaj. Ali oni nam daju povod da osmislimo prošlost, da ocenimo sadašnjost i da se zamislimo nad budućnošću – onome što predstoji svima nama, našoj deci i našoj zemlji.

Dozvolite da na početku sam sebi odgovorim na jednostavno, ali veoma ozbiljno pitanje. Moramo li i dalje da u budućnost vučemo primitivnu ekonomiju zasnovanu na osnovnim sirovinama, hroničnu korupciju, zastarelu naviku da se za rešenje problema uzdajemo u državu, u inostranstvo, u nekakvu „svemoćnu doktrinu“, u šta god, u koga god, samo ne u sebe? I ima li Rusija, pretovarena takvim bremenom, svoje sutra?

Sledeće godine slavićemo šezdeset-petogodišnjicu pobede u Velikom otadžbinskom ratu. Taj će nas jubilej podsetiti na to da je naše vreme bila budućnost za one heroje koji su osvojili našu slobodu i da narod, koji je u one davne dane pobedio okrutnog i izuzetno snažnog neprijatelja, ima dužnost i obavezu da danas pobedi korupciju i zaostalost, a našu zemlju učini savremenom i udobnom za život.

Mi, savremena pokoljenja naroda Rusije, primili smo veliko nasledstvo, zasluženo, osvojeno i zarađeno teškim naporima naših predaka, čija su cena ponekad bile teške muke i zaista užasne žrtve. Mi raspolažemo divovskom teritorijom, kolosalnim prirodnim bogatstvima, solidnim privrednim potencijalom, kao i upečatljivim spiskom dostignuća u oblasti nauke, tehnike, obrazovanja i umetnosti, slavnom istorijom armije i flote, nuklearnim oružjem, kao i autoritetom države koja je igrala značajnu, a u određenim periodima i odlučujuću ulogu u događajima istorijskih razmera.

Kako ćemo se postaviti prema tom nasledstvu? Kako ćemo ga umnožiti? Kakva će biti Rusija za moga sina, za decu i unuke mojih sugrađana? Koje će biti njeno mesto među drugim nacijama, a samim tim i mesto naših potomaka, naslednika, budućih ruskih pokoljenja, u svetskoj podeli rada, u sistemu međunarodnih odnosa, u svetskoj kulturi? Šta se mora učiniti da bi se kvalitet života građana Rusije, i danas, i u budućnosti, neprestano povećavao, da bi se naše društvo činilo bogatijim, slobodnijim, humanijim i privlačnijim, da bi ono bilo u stanju da svima koji to žele pruži najbolje obrazovanje, zanimljiv posao, dobra primanja, udobnu sredinu za lični život i stvaralačku delatnost?

Ja imam odgovore na ova pitanja. I pre nego što ih formulišem, hteo bih dati ocenu sadašnjeg stanja stvari.

Svetska ekonomska kriza je pokazala da stvari kod nas stoje daleko od najboljih izgleda. Dvadeset godina burnih preobražaja još uvek nisu spasili našu zemlju od ponižavajuće zavisnosti od osnovnih sirovina. Naša sadašnja ekonomija preuzela je od sovjetske najteži porok – ona u značajnoj meri ignoriše potrebe čoveka. Domaći biznis, uz malobrojne izuzetke, ne izumeva, ne stvara ljudima neophodne proizvode i tehnologiju, već trguje sa onim što nije sam proizveo – bilo sirovinama, bilo uvoznom robom. Krajnje proizvode ruske privrede, u najvećem broju slučajeva, odlikuje krajnje niska konkurentnost.

Odavde i potiče, u poređenju sa drugim ekonomijama, veći pad proizvodnje za vreme sadašnje krize, kao i neverovatna kolebanja na tržištu hartija od vrednosti. Sve ovo dokazuje da prethodnih godina nikako nismo učinili sve što je bilo neophodno. I nikako nismo učinili sve pravilno.

Energetska efikasnost i produktivnost rada većine naših preduzeća sramotno su niski. Ali to je samo pola nevolje. Nevolja je u tome što, kako se čini, to uopšte ne dotiče vlasnike, direktore, glavne inženjere i činovnike.

Kao posledica – na nivou globalnih ekonomskih procesa, uticaj Rusije, otvoreno govoreći, nije onoliki, koliki bi mi hteli da bude. Naravno, u epohi globalizacije uticaj nijedne zemlje ne može biti apsolutan. To bi čak bilo i štetno. Ali mogućnosti naše zemlje moraju biti značajne, kako priliči istorijskoj ulozi Rusije.

Demokratske institucije su u celini formirane i stabilizovane, ali njihov kvalitet je daleko od idealnog. Građansko društvo je slabo, a nivo samoorganizovanja i samoupravljanja je nizak.

Svake godine sve nas je manje.

Alkoholizam, pušenje, saobraćajne nesreće, nedovoljna dostupnost mnogih medicinskih tehnologija, ekološki problemi, sve to skraćuje živote milionima ljudi. A ostvareni rast nataliteta za sada ne kompenzuje gubitak stanovništva.

Uspeli smo sastaviti zemlju i zaustaviti centrifugalne tendencije. Ali problema je i dalje veoma mnogo, uključujući i najteže. Teroristički udari na Rusiju se nastavljaju. Stanovnici republika Severnog Kavkaza jednostavno ne znaju za mir. Ginu vojnici i radnici organa zaštite zakona, državni i lokalni službenici, mirni ljudi. Naravno, ovi zločini se čine uz podršku međunarodnih kriminalnih grupa. Ali hajde da priznamo: situacija ne bi bila toliko teška, kada bi društveno-ekonomski razvoj juga Rusije davao stvarne rezultate.

I tako, neefikasna ekonomija, polusovjetska socijalna sfera, još uvek nejaka demokratija, negativne demografske tendencije, nestabilan Kavkaz, sve su to izuzetno veliki problemi, čak i za takvu državu, kakva je Rusija.

Ne treba, naravno, sve slikati crno. Mnogo toga se postiže. Rusija radi.

Ona više nije ona, napola paralizovana država, kakva je bila pre deset godina. Svi socijalni sistemi funkcionišu. Ali to nije dovoljno. Jer, oni samo sprovode postojeći model, ali ga ne razvijaju, ne menjaju ustaljeni način života, čuvaju pogubne navike.

Postati liderom oslanjajući se na naftnu i gasnu konjunkturu je nemoguće. Potrebno je razumeti, osetiti svu težinu naših problema i otvoreno ih razmotriti, kao bi se moglo delovati. Na kraju krajeva, sudbina Rusije ne treba da zavisi od sirovinskih berzi, već od naše sopstvene predstave o sebi, o našoj istoriji i budućnosti, od naše pameti, trezvene ocene vlastitog položaja, od naše snage, osećanja sopstvenog dostojanstva i preduzimljivosti.

Proglašavajući pet prioriteta tehnološkog razvoja, predlažući konkretne pravce modernizovanja političkog sistema, mere učvršćivanja sudske vlasti i protivdejstva korupciji, ja polazim od svojih predstava o budućnosti Rusije. Radi te budućnosti smatram neophodnim da se naša zemlja oslobodi od zapuštenih socijalnih tegoba, koje su joj sputale stvaralačku energiju i koje koče naše zajedničko kretanje napred. U ove tegobe ubrajam:

1. Vekovnu ekonomsku zaostalost, naviku da se živi na račun izvoza sirovina, faktički ih menjajući za gotove proizvode. Elemente inovacionog sistema gradili su, ne bez uspeha, Petar Veliki i poslednji carevi, kao i boljševici. Ali cena tih uspeha bila je prevelika. Oni su se postizali, po pravilu, izvanrednim napinjanjem snaga, u granicama mogućnosti totalitarne državne mašinerije.

2. Vekovnu korupciju, koja od pamtiveka nagriza Rusiju, koja je i sada izjeda iz razloga što je država prekomerno prisutna u svim, koliko-toliko ostvarenim, sferama ekonomske i druge društvene delatnosti. Ali nije u pitanju samo radundantnost države. Ni biznis nije bezgrešan. Mnogi preduzetnici se ne bave traganjem za talentovanim izumiteljima, iznedravanjem jedinstvenih tehnologija, stvaranjem i izbacivanjem na tržište novih proizvoda, već potkupljivanjem činovnika radi uspostavljanja „kontrole toka“ preraspodele imovine.

3. U društvu široko rasprostranjeno paternalističko raspoloženje, ubeđenost da sve probleme treba da rešava, bilo država, bilo neko drugi, samo ne svako na svome mestu. Želja da se „samoizgrađuje“, da se korak po korak postižu lični uspesi, nije jedna od naših nacionalnih navika. Odatle potiče nedostatak inicijative, deficit novih ideja, nerešena pitanja, nizak kvalitet društvenog diskursa i, u tom smislu, i nedostatak kritičkih istupanja. Društvena saglasnost i podrška obično se izražavaju ćutanjem. Neslaganja su često emotivna, reska, ali istovremeno površna i neodgovorna. Šta reći, nije to Rusiji prva stotina godina poznanstva sa ovakvim pojavama.

Prinuđeni smo da slušamo kako se ne mogu u potpunosti izlečiti hronične društvene bolesti.

Slušamo da su tradicije nepokolebljive, a istorija ima sklonost da se ponavlja. Ali nekada su i feudalizam, i sveopšta nepismenost, izgledali nesavladivo. Pa su opet bili savladani.

Što se tiče tradicija – njihov uticaj je, svakako, značajan. Ali one, upisujući se u svaku novu epohu, ipak trpe promene. Neke od njih prosto nestaju. A nisu baš sve ni korisne. Za mene tradicije mogu biti samo neosporne vrednosti, koje treba čuvati. To su međunacionalni i međuverski mir, vojnička slava, predanost dužnostima, gostoprimstvo i dobrota, koji su svojstveni našem narodu. A potkupljivost, lopovluk, misaona i duhovna lenjost i pijanstvo su poroci, koji vređaju naše tradicije. Njih se moramo oslobađati na najodlučniji način.

I naravno da savremena Rusija ne ponavlja svoju prošlost. Naše vreme je istinski novo. I ne samo zato što ono teče unapred, kao i svako vreme, već zato što pred našom zemljom i svakim od nas otkriva ogromne mogućnosti, mogućnosti o kakvim nije bilo ni pomena pre dvadeset, trideset, još manje pre sto ili trista godina.

Zadivljujući pokazatelji dvaju najvećih modernizacija u istoriji zemlje – petrovske (imperijalne) i sovjetske – plaćeni su razaranjem, ponižavanjem i uništavanjem miliona naših sunarodnika. Nije na nama da sudimo našim precima. Ali ne možemo da ne priznamo da u ta vremena očuvanje pojedinačnog ljudskog života nije bilo, blago rečeno, državni prioritet. Na žalost, to je činjenica. Danas, prvi put u našoj istoriji, imamo priliku da dokažemo samim sebi i celom svetu da se Rusija može razvijati i demokratskim putem, da je prelaz zemlje na sledeći, viši stupanj civilizacije, moguć, i da on neće biti ostvaren nasilnim metodama. Ne prinudom, već ubeđenjem. Ne gušenjem, već raskrivanjem stvaralačkog potencijala svakog pojedinca. Ne zastrašivanjem, već zainteresovanošću. Ne suprotstavljanjem, već približavanjem interesa pojedinaca, društva i države.

Mi zaista živimo u jedinstveno vreme. Imamo priliku da izgradimo novu, slobodnu, prosperitetnu, snažnu Rusiju, i ja sam, kao predsednik, obavezan da učinim sve što od mene zavisi, kako bi tu priliku iskoristili u najvećoj meri.

Tokom sledećih decenija, Rusija mora da postane zemlja, čije se blagostanje obezbeđuje, ne toliko sirovinskim, koliko intelektualnim resusrsima: „pametnom“ ekonomijom, koja stvara jedinstvena saznanja, izvozom najnovijih tehnologija i proizvoda inovativnih delatnosti.

Nedavno sam odredio pet strateških pravaca ekonomske modernizacije naše zemlje.

Prvo, postaćemo jedna od vodećih zemalja po efikasnosti proizvodnje, transportovanja i korišćenja energije. Razradićemo i izbaciti na unutrašnja i spoljašnja tržišta nove tipove goriva. Drugo, sačuvaćemo i podići na novi kvalitativni nivo nuklearne tehnologije. Treće, ruski stručnjaci usavršavaće informacione tehnologije i osvojiti ozbiljan uticaj na procese razvoja globalnih, opštedostupnih informacionih mreža, koristeći se superkompjuterima i drugom, neophodnom materijalnom bazom. Četvrto, raspolagaćemo sopstvenom zemaljskom i kosmičkom infrastrukturom prenosa svih oblika informacija; naši sateliti će „videti“ celi svet i pomagati našim građanima, i ljudima svih zemalja, da razgovaraju, putuju, bave se naučnim istraživanjima, privrednom i poljoprivrednom proizvodnjom. Peto, Rusija će zauzeti jedno od vodećih mesta u proizvodnji pojedinih tipova medicinske aparature, najsavremenijih sredstava za dijagnostiku, medikamenata za lečenje virusnih, kardiovaskularnih, onkoloških i neuroloških bolesti.

Držeći se ovih pet strategija liderstva u sferama visokih tehnologija, takođe ćemo posvećivati stalnu pažnju razvoju najvažnijih tradicionalnih grana, pre svega poljoprivrednog kompleksa. Svaki treći od nas živi na selu. Dostupnost savremenih socijalnih usluga seoskom stanovništvu, rast njihovih prihoda, poboljšavanje uslova njihovog rada i života uvek će biti naš prioritet.

I, razume se, Rusija će biti dobro naoružana. Dovoljno, da nikome na pada na pamet da preti nama i našim saveznicima.

Ovo su realistični ciljevi. Zadaci koji se postavljaju da bi se oni dostigli su teški, ali rešivi. Detaljni planovi kretanja napred korak-po-korak po naznačenim pravcima već se razrađuju. Podsticaćemo i stimulisati naučno-tehničko stvaralaštvo. Pre svega, podržavaćemo mlade naučnike i izumitelje. Srednje i više škole spremiće dovoljan broj stručnjaka za perspektivne grane. Naučne institucije usredsrediće osnovne napore na realizovanje proboja u svojim projektima. Zakonodavci će doneti sva rešenja potrebna za složenu podršku duha inovatorstva u svim sferama društvenog života, za izgradnju tržišta za ideje, izume, otkrića i nove tehnologije. Državne i privatne kompanije dobiće neograničenu podršku u svim nastojanjima da se izgradi potražnja za proizvodima inovacione delatnosti. Stranim kompanijama i naučnim organizacijama pružiće se najpovoljniji uslovi za izgradnju u Rusiji istraživačkih i konstruktorskih centara. Nudićemo posao najboljim naučnicima i inženjerima iz različitih zemalja sveta. I, što je najvažnije, objašnjavaćemo našoj omladini da najvažnije i najkonkurentnije preimućstvo predstavljaju znanja, koja nemaju drugi, intelektualna nadmoć i umeće da se prave stvari koje su ljudima potrebne. Kako je to pisao A. S. Puškin: „Postoji najveća hrabrost – hrabrost izuma, izgradnje, gde se opširni plan obuhvata stvaralačkom mišlju“. Izumitelj, inovator, naučnik, učitelj, preduzetnik koji iznedrava nove tehnologije, postaće najugledniji ljudi u društvu i od njega će dobijati sve što im je potrebno za plodotvornu delatnost.

Inovaciona ekonomija, naravno, neće se roditi odjednom. Ona je deo kulture, zasnovane na humanističkim vrednostima, na stremljenju ka preoblikovanju sveta radi boljeg kvaliteta života, radi oslobađanja čoveka od siromaštva, bolesti, straha, nepravde. Talentovani ljudi koji streme ka obnovi, sposobni da stvaraju novo i bolje, neće nam doleteti sa druge planete. Oni su već tu, među nama. I o tome nedvosmisleno svedoče rezultati međunarodnih naučnih takmičenja, patentiranje u inostranstvu izuma koji su proizvedeni u Rusiji, kao i pravi lov za našim najboljim stručnjacima, u koje su se upustile velike kompanije i univerziteti sveta. Mi – država, društvo i porodica – moramo se naučiti da pronalazimo, odgajamo, vaspitavamo i čuvamo takve ljude.

Smatram tehnološki razvoj prioritetnim društvenim i državnim zadatkom i zato što je naučno-tehnički napredak neraskidivo povezan sa napretkom političkih sistema. Smatra se da je demokratija ponikla u Staroj Grčkoj, ali u to vreme demokratija nije bila dostupna svima. Sloboda je bila privilegija manjine. Potpuna demokratija, koja je ustanovila sveopšte izborno pravo i pravnički utemeljenu ravnopravnosti svih građana pred zakonom, demokratija za svakoga, ponikla je relativno skoro, jedva pre nekih osamdeset-sto godina. Demokratija je postala masovna, kada je masovna postala proizvodnja najneophodnijih roba i usluga, kada je nivo tehnološkog razvoja zapadne civilizacije učinio mogućim sveopštu dostupnost elementarnih dobara, sistema obrazovanja, medicinskih usluga, informatičke razmene. Svaki novi izum koji poboljšava kvalitet života, pruža dodatni stepen slobode za čoveka, uslove njegovog postojanja čini komfornijim, a socijalne odnose pravednijim. Što „pametnija“, intelektualnija, efikasnija bude naša ekonomija, to će viši biti nivo blagostanja naših građana, to će slobodniji, pravedniji i humaniji biti naš politički sistem i društvo kao celina.

Širenje savremenih informacionih tehnologija, kome ćemo svesrdno doprinositi, pruža mogućnosti bez presedana za ostvarivanje temeljnih političkih sloboda kakve su sloboda govora i okupljanja, za identifikovanje i likvidiranje korena korupcije, za neposredni pristup mestu praktično bilo kog dešavanja, za neposrednu razmenu mišljenja i znanja među ljudima celog sveta. Društvo postaje otvoreno i prozirno, kao nikada pre – čak i ako se to ne dopada klasi koja upravlja.

Politički sistem u Rusiji će takođe biti krajnje otvoren, prilagodljiv i složen na unutrašnjem planu. On će biti adekvatan za dinamičnu, delatnu, prozirnu i mnogostranu socijalnu strukturu, odgovarajući političkoj kulturi slobodnih, obskrbljenih, kritički mislećih ljudi, koji se uzdaju u sebe.

Kao i u većini demokratskih država, lideri u političkoj borbi biće parlamentarne stranke, koje će periodično jedna drugu smenjivati na vlasti. Partije i njihove koalicije obrazovaće federalne i regionalne organe izvršne vlasti (a ne suprotno), isticaće kandidate za položaje glave države, rukovodioce regiona i lokalne samouprave. Oni će imati opsežno iskustvo u civilizovanoj političkoj konkurenciji, odgovornom i sadržajnom sadejstvu sa biračima, međustranačkoj saradnji i traganju za kompromisnim varijantama rešenja najtežih društvenih problema. Oni će u političku celinu objedinjavati sve delove društva, građane svih nacionalnosti, najrazličitije grupe ljudi i krajeve Rusije kojima će biti date široke ingerencije.

Politički sistem će se obnavljati i usavršavati tokom slobodnog takmičenja otvorenih političkih udruženja, uz čuvanje međustranačkog konsenzusa o strateškim pitanjima spoljnje politike, socijalne stabilnosti, nacionalne bezbednosti, osnova ustavnog poretka, odbrane suverenosti nacije, prava i sloboda građana, zaštite prava na imovinu, suzbijanja ekstremizma, podrške strukturama građanskog društva i svim oblicima samoorganizvanja i samoupravljanja. Sličan konsenzus postoji u svim savremenim demokratijama.

Ove godine započeli smo kretanje ka izgradnji takvog političkog sistema. Političke stranke dobile su dodatne mogućnosti uticanja na obrazovanje izvršne vlasti u subjektima federacije i opštinama. Umekšane su po nizu pitanja formalnosti vezane za registraciju stranaka. Olakšani su uslovi za isticanje kandidata na izborima za Državnu dumu. Zakonodavno su ustanovljeni garanti neposredne dostupnosti državnih sredstava masovnog informisanja parlamentarnim strakama. Poduzet je i niz drugih mera.

Nisu svi zadovoljni tempom našeg kretanja u tom pravcu. Govori se o neophodnosti usiljenog menjanja političkog sistema, ponekad i o tome kako treba da se vratimo u „demokratske“ devedesete. Ali povratak u paralizovanu državu je nedopustiv.

Stoga želim da razočaram pristalice permanentne revolucije. Nećemo žuriti. Žurba i nepromišljenost u pitanjima političkih reformi nisu jednom u našoj istoriji dovodile do tragičnih posledica. One su Rusiju dovele na ivicu raspada. Mi nemamo pravo da rizikujemo društvenu stabilnost i dovedemo u opasnost bezbednost naših građana radi nekakvih apstraktnih teorija. Nemamo pravo da žrtvujemo stabilan život čak ni za najviše ciljeve. Još je Konfučije primetio: „Netrpeljivost u malom uništava zamisao u velikom“. „Nasitili“ smo se toga u prošlosti. Reforme služe ljudima, a ne ljudi reformama. Istovremeno, neću obradovati ni one, kojima sasvim odgovara status quo, onima koji se boje promena i koji ih ne žele. Biće promena. Da, one će biti postepene, promišljene, etapne, ali nepristrasne i odgovorne.

Demokratija u Rusije neće mehanički kopirati inostrane obrasce. Građansko društvo se ne kupuje kreditima iz inostranstva. Politička kultura ne može se prepraviti prostim podražavanjem političkih običaja vodećih društava. Efikasan sudski sistem ne sme se uvoziti. Sloboda se ne može prepisati iz knjige, ma koliko ta knjiga bila pametna. Mi ćemo neizostavno, obavezno, učiti od drugih naroda. Preuzimaćemo njihovo iskustvo, razmatrati njihove uspehe i propuste u razvoju demokratskih institucija. Ali niko naš život neće proživeti umesto nas. Niko neće u naše ime postati slobodan, uspešan, odgovoran. Samo će nam naše sopstveno iskustvo izgradnje demokratije dati za pravo da tvrdimo: mi smo slobodni, mi smo odgovorni, mi smo uspešni.

Demokratiji je potrebna zaštita, kao što je zaštita potrebna i osnovnima pravima i slobodama naših građana. Zaštita je potrebna pre svega od korupcije, koja rađa samovolju, neslobodu i nepravdu. Mi smo tek počeli da obrazujemo takav zaštitni mehanizam. Njegov centralni deo mora biti sudstvo. Nama tek predstoji da izgradimo savremeno i efikasno sudstvo, koje će delovati u skladu sa novim zakonima o ustrojstvu sudova i koji će se oslanjati na savremeno poimanje prava. Takođe nam tek predstoji da se izbavimo od zanemarivanja prava i sudova, koje je, kako sam više puta mogao da čujem, postalo naša nesrećna „tradicija“. Ali kod obrazovanja nove sudske vlasti nedopustivo je srljanje i kampanjstvo, kao i prazne priče kako je sam sistem istrulio i kako je prostije sastaviti novi korpus sudova i organa zaštite zakona, nego menjati postojeće. Mi nemamo „nove“ sudije, kao što nemamo „nove“ tužioce, milicionere, saradnike specijalnih službi, činovnike, poslovne ljude itd. Neophodno je izgraditi normalne uslove za rad postojećem korpusu organa zaštite zakona, odlučno se oslobađajući oportunista. Neophodno je naučiti zaštitnike zakona da čuvaju i štite prava i slobode, pravedno, jasno i efikasno rešavajući sukobe na pravnom polju. Neophodno je ukloniti izvanpravne uticaje na sudske postupke, bez obzira kakvi nazori to zahtevali. Najzad, pravosudni sistem sposoban je da sam razabere šta je u interesu države, a šta predstavlja sebični interes korumpiranog birokrate ili preduzetnika. Neophodno je stvarati naviku pravne kulture, poslušnosti prema zakonu, uvažavanja prava drugih, uključujući i ništa manje važno, pravo na svojinu. Upravo su sudije, uz široku društvenu podršku, pozvane da očiste zemlju od korupcije. To je težak zadatak, ali izvodiv. Jer, drugim zemljama je pošao za rukom.

Činićemo sve što je u našoj moći kako bi se normalizovao život ljudi na Ruskom Kavkazu. Ekonomski i humanitarni programi namenjeni jugu zemlje biće u najskorije vreme preispitani i konkretizovani. Razradiće se odvojeni i vrlo jasni kriterijumi efikasnosti rada rukovodilaca državnih struktura koje se bave problemima Kavkaza. To se tiče, pre svega, federalnih i regionalnih ministarstava i službi, odgovornih za kvalitet politike u sferi privredne proizvodnje, finansija, socijalnog razvoja, obrazovanja i kulture. Istovremeno, organi zaštite zakona nastavljaju potiskivanje kriminalnih grupa, koje zastrašivanjem i terorom nastoje stanovništvu nekoliko kavkaskih republika nametnuti svoje bunovne ideje i varvarski poredak.

Negativne demografske tendencije moraju biti usporene i zaustavljene. Povećanje kvaliteta medicinskih usluga, stimulisanje nataliteta, bezbednost na putevima i u proizvodnji, borba sa pandemijom alkoholizma, razvijanje fizičke kulture i masovnog bavljenja sportom, moraju postati strateški državni zadaci, koji se, pri tome, rešavaju na svakodnevnoj bazi.

Koju god sferu doticali ovi preobražaji, njihov cilj, na kraju krajeva, ostaje jedan – povećanje kvaliteta života u Rusiji.

On je stvaranje uslova za obezbeđivanje građanima stana, posla, medicinske pomoći. Briga o penzionerima, zaštita dece, podrška ljudima sa ograničenim sposobnostima – neposredna je obaveza vlasti na svim nivoima.

U govorima ruskih političara često se napominje da je, u skladu sa našim Ustavom, Rusija socijalna država. To je zaista tako, ali ne bi trebalo da zaboravimo da savremena socijalna država nije naduvana sovjetska socijalna zaštita, niti raspodela na bonove dobara koja padaju sa neba. Ona je složen, uravnotežen sistem ekonomskih stimulacija i socijalnih garancija, pravnih, etičkih i bihejvioralnih normi, čija produktivnost u presudnoj meri zavisi od kvaliteta rada i nivoa pripreme svakog od nas.

Društvo preko države može raspoređivati samo ono što zarađuje. Živeti preko svojih sredstava je nemoralno, nerazumno i opasno. Neophodno je pospešivati ekonomiju, kako bi se više zarađivalo. Ne dobijati više samo zato što je nafta u jednom trenutku postala skuplja, nego upravo zarađivati.

Povećavaćemo efikasnost socijalne sfere u svim pravcima, naročitu pažnju posvećujući zadacima materijalne i medicinske zaštite veterana i penzionera.

Modernizacija demokratije u Rusiji, formiranje nove ekonomije, sa moje tačke gledišta, mogući su samo ako iskoristimo intelektualne resurse postindustrijskog društva, bez ikakvih kompleksa, otvoreno i pragmatično. Pitanje harmonizacije odnosa sa zapadnim demokratijama nije pitanje ukusa ili nekakvih ličnih sklonosti prema ovim ili onim političkim grupama. Naše unutrašnje finansijske i tehnološke mogućnosti danas su nedovoljne za realno podizanje kvaliteta života.

Potreban nam je novac i tehnologija zemalja Evrope, Amerike i Azije. Ovim zemljama su potrebne, sa druge strane, mogućnosti Rusije.

Mi smo krajnje zainteresovani za zbližavanje i uzajamno prožimanje naših kultura i ekonomija.

Najzad, nema odnosa bez neslaganja. Uvek se mogu naći sporne teme i razlozi za nesuglasice. Ali osetljivost, gordost, iskompleksiranost, nepoverenje, a pogotovo zlonamernost, moraju biti uzajamno isključeni u odnosima Rusije sa vodećim demokratskim zemljama.

Mi imamo mnogo zajedničkih zadataka, među kojima postoje i takvi, bezuslovno prioritetni, koji se dotiču bukvalno svakog stanovnika planete, kao što je borba protiv širenja atomskog oružja i smanjenje rizika od štetnih tehnogenih promena klime.

Mi moramo umeti da zainteresujemo partnere, da ih uvučemo u zajedničko delovanje, i ako je za to neophodno nešto promeniti na samome sebi, odbaciti predrasude i iluzije, onda to treba i učiniti. Nije reč, naravno, o politici jednostranih ustupaka. Bezvoljnost i nekompetentnost ne mogu doneti ni uvažavanje, ni zahvalnost, ni korist. To smo već imali u našoj skorijoj istoriji. Naivne predstave o nepogrešivom i srećnom Zapadu i večno zaostaloj Rusiji, neprihvatljive su, uvredljive i opasne. Ali ništa manje nije opasan put konfrontacije, samoizolacije, uzajamnog gloženja i pretenzija.

Našu spoljnu politiku ne treba da određuje nostalgija, već strateški, dugoročni ciljevi modernizacije Rusije. Pri tome je Rusija, ostavši jednom od vodećih ekonomija, nuklearnom državom i stalnim članom Saveta bezbednosti OUN, dužna da otvoreno i direktno govori o svome položaju, braneći ga na svim terenima. Ne treba se vrpoljiti i ne treba se prilagođavati, već u slučaju opasnosti po sopstvene interese, treba ih odlučno braniti. Već sam bio u prilici da govorim o takvim principima naše spoljne politike u avgustu prošle godine.

Zajedno sa aktivnom saradnjom u zapadnom smeru, u obavezi smo da produbljujemo saradnju sa zemljama Evroazijske ekonomske zajednice, Organizacije Dogovora o kolektivnoj bezbednosti, ZND. To su naši najbliži, strateški partneri. Mi imamo zajedničke zadatke modernizacije naših ekonomija, obezbeđivanja regionalne bezbednosti, kao i pravednijeg ustrojstva svetskog poretka. U obavezi smo, takođe, da razvijamo saradnju sa našim partnerima na liniji ŠOS i BRIK.

Narod Rusije, kao svaki veliki narod, ima svetlu, herojsku istoriju, koja izaziva uvažavanje i ushićenje, ali koja je istovremeno protivrečna, složena i višeznačna.

Nas različito vide različiti ljudi i različite zemlje. I još mnogo šta mora da se učini na zaštiti našeg istorijskog nasleđa od izobličenja i političkih spekulacija. Mi moramo trezveno gledati na svoju prošlost i videti u njoj i grandiozne pobede, i tragične greške, i primere za podražavanje, i ispoljavanje najboljih crta nacionalnog karaktera.

U svakom slučaju, bićemo pažljivi prema svojoj istoriji i uvažavaćemo je. Uvažavaćemo pre svega ulogu koju je naša zemlja imala u održavanju uravnoteženog svetskog poretka tokom mnogih vekova. Rusija je uvek, na svim etapama svoje izgradnje, težila postizanju pravednijeg ustrojstva sveta.

Rusija nije jednom pružala pokroviteljstvo malim narodima, koji su se suočili sa opasnošću porobljavanja ili čak uništenja. Tako je bilo i sasvim nedavno, kada je Sakašvilijev režim izvršio zločinački napad na Južnu Osetiju. Rusija nije jednom uništavala avanturističke planove pretendenata na gospodarenje svetom. Rusija je dva puta istupala kao prethodnica velikih koalicija, koje su u XIX veku zaustavile Napoleona, a u XX slomile naciste. I u ratno, i mirno vreme, ako je pravedna stvar zahtevala odlučno delovanje, naš narod je priskakao u pomoć. Rusija je uvek bila veran saveznik u ratu i častan partner u ekonomskim i diplomatskim poslovima.

U budućnosti, Rusija će biti aktivan i ugledan učesnik svetske zajednice slobodnih nacija. Ona će biti dovoljno snažna da će moći da ostvari suštinski uticaj na izradu rešenja problema koji imaju globalne posledice, dovoljno snažna da ne dopusti ničije jednostrano delovanje, koje bi moglo naneti štetu nacionalnim interesima i negativno se odraziti na naše unutrašnje poslove, sniziti nivo prihoda ruskih građana, ili ugroziti njihovu bezbednost.

Zbog toga se mi danas, zajedno sa drugim zemljama, zalažemo za reformisanje nadnacionalnih političkih i ekonomskih institucija. Kao cilj takve modernizacije vidi se razvoj međunarodnih odnosa, uzimanje u obzir interesa što je moguće većeg broja naroda i zemalja, kao i ustanovljavanje takvih pravila saradnje i rešavanja sporova, u čijoj bi osnovi bili savremene predstave o ravnopravnosti i pravdi.

Ovakvi su moji pogledi na istorijsku ulogu naše zemlje i na njenu budućnost. Ovo su odgovori koje ja predlažem, na pitanja koja se tiču svakog od nas.

Pozivam na saradnju svakoga ko deli moja ubeđenja. Pozivam na saradnju i one koji se sa mnom ne slažu, ali iskreno žele promene na bolje.

Naš rad će pokušati da osujete uticajne grupe potkupljivih činovnika i „preduzetnika“ koji ništa ne preduzimaju. Oni su se lepo snašli. Oni „imaju svega“. Njima sve odgovara. Oni se spremaju da do kraja života cede dohotke iz ostataka sovjetske privrede i pijačare prirodna bogatstva koja pripadaju svima nama. Oni ne prave ništa novo, ne žele razvoj i plaše ga se. Ali budućnost ne pripada njima. Ona pripada nama. Takvi, kakvi smo mi, predstavljaju apsolutnu većinu. Mi ćemo da dejstvujemo. Dejstvovaćemo strpljivo, pragmatično, odgovorno i uravnoteženo. Dejstvovaćemo odmah. Dejstvovaćemo sutra i prekosutra. Savladaćemo krizu, zaostalost i korupciju. Izgradićemo novu Rusiju. Rusija, napred!

Tekst predstavlja originalni članak predsednika Ruske Federacije, Dmitrija Medvedeva, objavljen 10. septembra 0ve godine na elektronskom izdanju www.gazeta.ru. Preveo sa ruskog Nikola Tanasić.