Rusija na pragu ozbiljnih iskušenja

Sve poslednje pseudoliberalne inicijative, svi ti simbolični gestovi, poput spomenika Jeljcinu, odlikovanja Gorbačova, kitnjastih govora na račun obojice i odgovarajuća propagandna slika u elektronskim medijima, ostvaruju se paralelno sa sve više proameričkim kursom, koji se sprovodi na spoljnopolitičkoj sceni. Ovde čak nije reč o samoj štetnosti liberalno-zapadnjačkog projekta (o tom se pitanju ne mora čak ni razmišljati), već o njegovom demonstrativno otvorenom izvođenju, jer nije moguće da na samom vrhu ne shvataju, da sve to stvara, kod preovlađujuće mase stanovništva otvoreno otuđenje, i to od celokupne vertikale vlasti, koja se sa tolikom mukom gradila više godina. I sve se to radi u godini dve federalne izborne kampanje, kada je, reklo bi se, potpuno suvišno srditi stanovništvo zemlje.

Za ovo mogu postojati samo dva logička objašnjenja. Prvo – mi imamo posla sa finalnom fazom specijalnog projekta, kojeg je razradio Vladimir Putin još nekoliko godina ranije. Putin je posebno proračunao, da će upravo Medvedev, sa svojim liberalno-prozapadnim usmerenjem, odgurnuti od sebe birače i jednostavno neće moći da bude reizabran za drugi mandat, i da će se na funkciju predsednika, uz aplauze naroda, vratiti on sam. I tada će postati razumljivo, zašto je Putin 2007. godine, izabrao baš Medvedeva, a ne „državnike“ poput Sergeja Ivanova i Viktora Zubkova. Poslednji, sprovodeći u celosti putinovsku liniju, zbog našeg kvazimonarhijskog političkog ustrojstva, mogli bi da steknu tokom svog predsednikovanja, isuviše veliku političku težinu. I tada bi Putinu bilo komplikovanije da se ponovo vrati u predsedničku fotelju, kako je on moguće zamislio.

Ali, može biti, da je sve to tek pretpostavka, i da je Putin u stvarnosti, istomišljenik Medvedeva i da je neoliberalni prozapadni pravac njihovo zajedničko delo. U tom slučaju samu ličnost Putina trebalo bi potpuno ponovo oceniti. Tada se možemo prisetiti i njegovog rada kod Sobčaka (nekadašnjeg gradonačelnika Sankt Peterburga, prim. N.V.), i u administraciji Jeljcina, zakonskih garancija koje je dao Jeljcinu i još mnogo čega. I tada, cela epoha s početka 2000-ih počinje da dobija sasvim drugačiji izgled.

Onda treba priznati da je budućnost države sasvim žalosna. Rasplamsavajući požar na Severnom Kavkazu, paraliza struktura vlasti koje korupcija ne da razbija već razjeda kao radijacija, otvorena politika potkopavanja ostataka duhovnih korena i masovna debilizacija u kojoj je štetočinska reforma obrazovanja tek neznatni deo i produbljujuća socijalna nepravda – eto delića tih faktora koji vode Rusiju ka propasti. I ako se ovakav kurs ne samo svesno sprovodi, već će biti produžen i dalje, i to još pod otvorenim zapadnim pokroviteljstvom, katastrofa će se desiti već u godinama koje slede.

Međutim, čak i ako Putinu uspe, nezavisno od njegovih istinskih namera 2007-2008. godine, da se vrati u predsedničku fotelju to više neće biti onaj Putin kojeg je zemlja poznavala s početka 2000-ih. Tada je on bio predsednik u kog su polagane nade i sa njegovom ličnošću su povezivana maštanja o obnovi poretka i pravednosti, i državne veličine Rusije. I govoreći otvoreno, on je učinio mnogo toga u tom pravcu, zbog čega su mu opraštani očigledni promašaji.

Ali posle toga, kada je on predao vlast Medvedevu, za sve što se činilo u ove četiri godine, u očima naroda odgovoran je baš Putin. Ne Medvedev, već onaj ko je njega postavio. A to nisu samo četiri izgubljene godine – tokom tih godina država je u mnogim aspektima vraćena unazad, i sada ti problemi koji su postojali 2007-2008. godine i koji su mogli biti rešeni narednih godina su se pokazali zanemarenim, skoro do razmera katastrofe.

Ispada (čak i u samom najboljem slučaju) da je Putin osmislio i ostvario lukav polittehnološki projekat „odlaska-vraćanja“ na funkciju predsednika, dok je državi naneta veoma velika šteta. Može li se to oprostiti političkom delatniku? Posebno onom u kog je narod polagao tako velike nade?

Već je potpuno jasno da čak i da se vrati na mesto predsednika, Putin neće uživati onu podršku koju je nekada imao. A da bi raščistio to nasleđe, njemu bi trebala podrška naroda i oštre, veoma grube mere, pri čemu uopšte nije sigurno da je on psihološki spreman za ovo poslednje.

Moguća je još jedna varijanta. Neka je Putin i planirao predavši vlast Medvedevu, da se vrati u predsedničku fotelju za četiri godine. Međutim, sada su se oko Medvedeva već okupile ne samo pristalice liberalno-zapadnjačkog kursa, poput zloglasnog INSOR-a (ruski think tank izrazito atlantističkog usmerenja, prim. N. V.), već i kompradorska oligarhija i značajan deo državnog aparata. I njima je podrška Zapada zagarantovana. I ako te snage zaista ne žele Putinov povratak na funkciju predsednika, one mogu preduzeti najgrublje mere. Upravo najgrublje!

Ali, čak i da Putin uspe da sa tim izađe na kraj, brod ruske državnosti je toliko raskliman da je neizvesno kako će on uopšte preživeti masovni pritisak Zapada. A u to, da će on u slučaju Putinovog povratka uslediti, pri tome sa neslućenom snagom već danas ne treba sumnjati. Svaka država ima ranjive tačke, i ako se po njima sistematično i jako udara, nju je moguće razrušiti. A Rusija takvih slabih mesta ima veoma mnogo.

Uostalom, ako se Putin vrati samo zarad toga kako bi produžio liberalno-zapadni smer, koji je sada tako upečatljivo obeležio Medvedev, to će verovatno samo ubrzati agoniju države. U formirajućoj situaciji u Rusiji na moju veliku žalost uopšte nema pozitivnih rešenja: postoje loša i/ili veoma loša.

Jedino pozitivno rešenje moglo bi da bude totalno preuređenje ruske države na nacionalnim, zdravim načelima. Ipak, za to je potrebna, ili volja ka preobražaju „na vrhu“, ili volja naroda, manifestovana „odozdo“. Međutim, ja danas ne vidim pretpostavke niti za jedno, niti za drugo.

Izvor: http://www.evrazia.info/modules.php?name=News&file=article&sid=4476

(Preveo: Nebojša Vuković)