Rusija gleda Ameriku, ali vidi sebe

Zemlja kakvu znamo raspašće se na šest zasebnih blokova, a svaki blok staviće se pod uticaj strane sile, dok će Aljaska otići natrag Rusima. Kalifornija i okolina postaće vrsta kineskog satelita, dok će prošireni entitet pod imenom Republika Teksas otpuzati pod okrilje meksičke hegemonije. Klupko će početi da se raspliće sledeće jeseni građanskim ratom i propašću dolara.

Nezamislivo, možda ćete reći. Čak ni vredno podsmeha. Ipak, ne napuštajte ovu stranu, barem ne još. Autor ove prognoze je izuzetno važna i ugledna ličnost u Rusiji, sa besprekornim kvalifikacijama – profesor Igor Panarin je bivši KGB analitičar i dekan Diplomatske akademije u Moskvi.

Prema skorašnjem članku o njemu iz Vol Strit žurnala, profesor Panarin „nije marginalna ličnost... Njega pozivaju u Kremlj, on predaje studentima, objavljuje knjige i nastupa u medijima kao ekspert za američko-ruske odnose.“

Članak nastavlja, „Potpomognute rastućom pažnjom medija, koji su strogo kontrolisani od strane Kremlja, Panarinove ideje sada se naširoko razmatraju od strane lokalnih stručnjaka. Svoju teoriju on je nedavno predstavio na okruglom stolu u Ministarstvu spoljnih poslova. Najbolje škole za međunarodne odnose u zemlji ugostile su ga kao predavača. Tokom njegovog nastupa na državnoj televiziji TV Rossiя, stanica je njegove komentare ispratila prizorima redova ispred narodnih kuhinja i gomilama beskućnika u SAD. Profesor je takođe gostovao i na propagandnoj TV stanici Kremlja na engleskom jeziku „Rusija danas“ (Russia Today).“

Zamolio bih sve one koji su pozdravili povratak Rusije na svetsku scenu kao ozbiljnog igrača, kao i one koji su progutali propagandu Kremlja o tome ko je izazvao skorašnji rat u Gruziji, ali i svakoga ko se slaže sa tvrdnjom da je Rusija opet ona predvidljiva, ujedinjena Velika Sila sa koherentnom politikom i strategijom, da obrate pažnju.

Iz članka se može saznati da je poslednjih nedelja Panarin dva puta dnevno davao intervjue ruskim državnim medijima. Pretpostavite i da je uticajnim medijima, da bi posvetili toliko prostora ovakvoj ličnosti, potrebno odobrenje odozgo, sa vrha, kao za vreme Sovjetske ere.

Drugim rečima, ili Kremlj veruje Panarinovom scenariju, ili smatra da je ruskoj javnosti potrebno da ga čuje. A možda, dok šalju ratne brodove u Venecuelu i na Kubu, ruski čelnici žele i da se američka javnost upozna sa Panarinovom vizijom. Shvatate li u čemu je stvar? Na kraju krajeva, pomislite šta uopšte znači to, što neko poput profesora Panarina sedi na čelu najbolje moskovske diplomatske škole!

Poput nekog sablasnog cerekanja, meta-implikacije odzvanjaju i odzvanjaju, sve dok čovek ne počne sa jezom da naslućuje kako je živeti u Rusiji pod Putinom. No, ostanimo s ove strane razuma i ozbiljno razmotrimo stvar. Panarin očigledno veruje da ono što se desilo Sovjetskom Savezu i što može da se desi Ruskoj Federaciji, jednako može da se desi i Sjedinjenim Državama. U tom slučaju, podrazumevalo bi se i da Sjedinjene Države i Rusija funkcionišu po uporedivim sistemima, te da su im i slabe tačke zajedničke.

Drugim rečima, čovek bi mogao da pomisli da i Profesor i oni u Kremlju nemaju ni najmanjeg pojma o tome šta američki sistem čini jakim, a njihom sistem slabim. Čak bi se moglo psihologizirati i reći: Panaran zapravo projektuje. Tačnije, on je medijum kroz koga se projektuju raširena ruska nadanja i kompleksi. Da li vam to dovoljno govori o srozanim građanskim stremljenjima ili o jadnom stanju javnog mnjenja u Rusiji?

Od Raspućina pa do Lisenka, preko dijalektičkog materijalizma, ruska duša i ruska država pokazivale su zabrinjavajuću sklonost prema sumnjivim hipotezama.

Pogledajte Panarinovu viziju: ova bizarna smutljavina činjenica i maštarija daje nam da naslutimo današnje stanje ruske misli. Rečeno nam je da je Panarin „zasnovao svoju prognozu na poverljivim podacima kojim ga je snabdela FAPSI (nešto kao Agencija za nacionalnu bezbednost). On predviđa da će ekonomska, finansijska i demografska kretanja izazvati političku i društvenu krizu u Sjedinjenim Državama. Kada se situacija uozbilji, kaže, bogatije države će povući sredstva iz federalne vlasti i uspešno se otcepiti od unije. Društveni nemiri će rasti i nastaće građanski rat. Tada će se Sjedinjene Države razdvojiti po etničkim granicama, a strane sile će se umešati.“

Niko se u SAD ne pretvara da se zemlja ne suočava sa ozbiljnim problemima. Ali, tako lako sa toga preći na scenario Sudnjeg dana pokazuje nepoznavanje SAD vredno podsmeha, i što je još gore, potpuno slepilo za osnovne istorijske zakonitosti. Očigledno, Ruse je potrebno podsetiti da se totalitarni sistemi raspadaju, dok demokratski sistemi reaguju i prilagođavaju se (čita li tamo iko DŽona Stjuarta Mila?).

Nameće se zaključak da Rusi ne razmišljaju u okvirima pojmova saglasnosti i slobode izbora, već u okvirima pojmova imperija i prisilnih unija, u kojima jedva prikriveno nezadovoljstvo ključa ipod površine, preteći da ih svakog trenutaka rasturi.

Možda je najbolje otvoreno kazati ono što verovatno deluje kao naglašavanje očiglednog. Rusija nije Amerika. Amerikanci ne smatraju demokratske vrednosti kao vrstu zastora koji služi da bi se izgradila ili održavala imperija, imperije radi. Naravno, SAD jesu tolerisale, čak i pomagale autoritatne sisteme. Ali, to su radile kako bi na duže staze, zaštitile demokratske vrednosti. Amerika je vojevala u Drugom svetskom ratu i drugim ratovima u inostranstvu. Možda je to ponekad radila sa brutalnošću ili nesposobnošću, ali nikada sa cinizmom, i samo radi sopstvene moći ili imperije.

Generalno gledano, Amerikanci veruju da je njihov sistem, uopšteno govoreći, onaj koji donosi najviše dobrobiti najvećem broju ljudi, i imaju empirijske dokaze da to potkrepe i na domaćem terenu i van njega. Možda je idealističko ili naivno, ali to je jedno iskreno ubeđenje.

Kakvu vrstu sreće je Moskva, nakon vekovnih pokušaja, uspela da pruži bilo svojim građanima, bilo podređenim narodima ruskih prostranstava, ili ikome izvan njenih granica? Ne vredi odbacivati ovaj argument kao vrtu rusofobije – govorim empirijski. Pretpostavimo da se Sjedinjene Države raspadnu i da Rusija postane jedina supersila i model za ostale države širom sveta. Kakav bi to model bio? Šta bi to tačno druge države trebalo da dostignu?

Sve dok Rusija ne bude mogla da odgovori na ovakva pitanja sa i najmanjom smislenošću, ona nema prava da SAD smatra za svoje ogledalo.

(tekst preuzet iz magazina Forbes: http://www.forbes.com/2009/01/05/russia-america-secession-oped-cx_mk_0106kaylan.html)