Resetovanje odnosa cveta

(The National Interest, 28.10.2010)

Tokom protekle godine sam gajio skepticizam prema hvalisanju Obamine administracije oko "resetovanja" odnosa sa Rusijom. U januaru ove godine, napisao sam sledeće: „Problem je jednostavan: ne samo da su mnogi ruski i američki interesi danas neusaglašeni, već je i politička realnost u obe zemlje u suprotnosti sa razvijanjem bilo kakvog efikasnog partnerstva“. Moj pesimistični stav se zasnivao na proceni putanje američko-ruskih odnosa u poslednjoj deceniji, pod nazivom “’Resetovanje’ odnosa između SAD i Rusije“, napisanoj zajedno sa koautorom Dana Strukmanom, u kojoj smo zaključili da će „tekući bagaž u odnosima’’ onemogućiti „bilo kakvu naglu i brzu transformaciju“ u vezama između Vašingtona i Moskve.

U oktobru 2010, međutim, slika izgleda drugačije. I Barak Obama i Dmitrij Medvedev poradili su na početnim temeljima položenim na samitu u Moskvi 2009. godine i svesno se trudili da umanje ili gurnu u drugi plan neka od naizgled nepomirljivih pitanja koja su zatrovala američko-ruske odnose tokom završne faze predsedničkih mandata DŽordža Buša i Vladimira Putina. Oba predsednika su se opredelili da razjasne i raščiste ono što smo Strukman i ja nazvali "mnoštvom zbunjujućih signala" koji su otežavali napore Moskve i Vašingtona usmerene ka resetovanju odnosa u drugoj polovini 2009.

Takođe, ne smeju se prevideti promene u međunarodnom okruženju, van kontrole Medvedevljevih ili Obaminih timova, koje su takođe doprinele poboljšanju klime. Prvo i pre svega to su dešavanja u Ukrajini. Izbor Viktora Janukoviča za predsednika, kao i što je još važnije, Janukovičeva sposobnost da stvori parlamentarnu većinu u Radi i uspostavi stabilan kabinet pod premijerom Mikolom Azarovim, znači da je Janukovič uspeo da skrene Ukrajinu sa bezalternativnog zagrljaja evro-atlantskog sveta a u pravcu većeg približavanja Rusiji. Odluke da se Ukrajina odrekne težnji ka članstvu u NATO i da potpiše novi dugoročni zakup za rusku Crnomorsku flotu, uklonile su Ukrajinu sa šahovske table na kojoj SAD i Rusija odmeravaju snage – i u skladu sa tim smanjile potrebu Rusije da Sjedinjenim Državama pravi probleme u drugim delovima sveta.

Druga promena su nastojanja francuskog predsednika Nikole Sarkozija i nemačke kancelarke Angele Merkel da uključe Rusiju u rešavanje evropskih pitanja i da pojačaju veze ekonomskih integracija između Zapadne Evrope i Rusije. Nedavno okončani "tri-lateralni" samit Medvedeva, Merkelove i Sarkozija u francuskom primorskom odmaralištu Dovilu iznedrio je Sarkozijev predlog za "tehničko, humanitarno i bezbednosno partnerstvo" između Evrope i Rusije, predlog za ustanovljenje Evropskog saveta za bezbednost i zajedničkog ekonomskog prostora do 2025. godine. A primetno otopljavanje u odnosima između Moskve i Varšave, nakon tragične avionske nesreće koja je odnela život predsednika Poljske, budi nadu da bi tradicionalno hladni odnosi Rusije sa istočnom-centralnom Evropom mogli da se raskrave.

Ali važno je i to što su i Obama i Medvedev tokom ove godine se opredelili za izbore koji idu protiv nekih ključnih elemenata domaćeg biračkog tela u obe zemlje. Obamin tim se svesno opredelio ka smirivanju konfrontirajućeg stava prema Moskvi zbog nerešenog sukoba sa Gruzijom. Iako Sjedinjene Države nisu priznale jednostrano proglašenje nezavisnosti Abhazije i Južne Osetije nakon rata 2008. godine, i nastavljaju da tretiraju ova dva regiona kao deo Gruzije koji „okupiraju“ ruske snage, Obamina administracija je, uprkos velikom pritisku od strane nekih elemenata u Kongresu, izbegla prodaju naprednih sistema naoružanja Gruziji. Obamin tim takođe pokušava da ubedi ponekad skeptičnu vladu u Tbilisiju da je verovatnoća da Vašington "prisili" Rusiju da se vrati na stanje pre dešavanja iz avgusta 2008. godine približno ravna nula - ali da bi, u atmosferi poboljšanih američko-ruskih odnosa, moglo biti moguće započeti konstruktivne napore za rešavanje tog sukoba.

U skladu sa tom strategijom, Obamin tim je takođe odvojio gruzijski sukob od civilno-nuklearnog Sporazuma 123 koji je Bušova administracija bezuspešno nastojala da potpiše sa Rusijom. Godine 2008. je tadašnji senator DŽo Bajden proglasio taj sporazum takoreći mrtvim usled zaoštravanja u odnosima između Moskve i Vašingtona. Ove godine, Obamina administracija ponovo je podnela taj sporazum, i dok s jedne strane ističe tekuća neslaganja sa Rusijom oko Gruzije i drugih pitanja, s druge naglašava komercijalne i bezbednosne benefite za američke interese.

U novom START sporazumu, potpisanom 8. aprila, izgleda da su se oba tima složila da ’zabašure’ stvar ne baš sasvim jasnim jezikom. Rusi su u preambuli Ugovora sačuvali izjavu o povezanosti ofanzivnog i defanzivnog oružja, i sačinili saopštenje u kome navode da po njima to utiče na celokupno pitanje raspoređivanja protivraketne odbrane. Obamina administracija je naglasila da preambula nije pravno obavezujući rečnik, ali je dala dodatne garancije da neće biti razvoja bilo kojeg značajnog sistema koji bi u teoriji mogao uticati na rusko nuklearno odvraćanje. Rusi su prihvatili da ne insistiraju na pitanjima raketne odbrane - koja su bila glavna prepreka u pregovorima pre isteka prvobitnog  sporazuma START; Amerikanci su odlučili da ne prave veliko pitanje oko preambule.

U Rusiji, Medvedev je očigledno uspeo da "uključi" ključne igrače po pitanju iranskog portfolija, te je Moskva krenula sa strožijim setom sankcija Teheranu. Rusija je glasala za novu seriju UN sankcija i takođe jednostrano poništila prodaju napredne tehnologije sistema protiv-vazdušne odbrane S-300 Iranu, iako je transakcija bila "izuzeta" iz UN sankcija.

Tradicionalno, postoje moćni ekonomski interesi koji su umanjivali spremnost Moskve da sarađuje sa Vašingtonom po pitanju Irana, konkretno u oblasti vojne industrije i energetike. Ali sada imamo novi raspored zvezda u ruskoj konstelaciji prema Iranu. Popustljiviji stav prema SAD po pitanju Irana dugoročno može da bude mnogo profitabilniji nego stalno ometanje Vašingtona u ime postojećih ugovora sa Iranom. Kao što sam primetio u julu,

“Modernizatori – oni koji tvrde da Rusija treba aktivnu podršku (i investicije) Zapada u cilju razvoja svoje ekonomije i društva – vrše pritisak na Kremlj da uvaži američku zabrinutost u vezi sa Iranom. Da bi se olakšao "modernizacijski savez" sa Sjedinjenim Državama, posebno u oblasti visoke tehnologije.“

Prilagodljiviji stav Moskve po pitanju Irana takođe je doprineo njenim odnosima sa Evropom, posebno sa Sarkozijem – i još više pojačao argumente u prilog američko-evropskom stavu protiv Teherana.

Premijer Vladimir Putin, skeptičnija strana u ruskom diumviratu po pitanju izgleda za bliže američko-ruske odnose, izgleda spreman da dozvoli da se Medvedevljev "eksperiment resetovanja odnosa" sa Obaminom administracijom odigra do kraja, zadržavajući konačnu reč.

Ovaj čekaj-i-vidi pristup, međutim, može da sadrži seme eventualnog kraha resetovanja. I da li taj Putinov stav ima parnjaka čak i unutar Obamine administracije? Zapažanje sa početka ovog meseca Roberta Kejgana da "Obamini zvaničnici naziru da je smisao ’resetovanja’ sa Rusijom dostiglo svoj vrhunac u START sporazumu i poslednjoj rundi sankcija prema Iranu, i da se sada kreće nizlaznom putanjom" nije ohrabrujuće.

Dostignuća iz poslednjih šest meseci – među kojima su potpisivanje novog START sporazuma, uspešni susreti u Vašingtonu kao i novi konsenzus oko Irana – nisu uklesana u kamenu. Novi sporazum o kontroli naoružanja još nije ratifikovan u Senatu, a ruska strana ga neće podneti Dumi na usvajanje pre no što se to desi. Dok promena u političkoj ravnoteži snaga u Ukrajini može lako Kijev ponovo staviti u centar spora. Resetovanje odnosa je u cvatu - ali da li pupoljci mogu da prežive novi, iznenadni mraz ostaje da se vidi.

(Prevod: Vasilije D. Mišković)