Savremeni svet | |||
Razlike pobeđuju, ili zašto francusko-nemačka idila ne može potrajati |
utorak, 31. januar 2012. | |
U ovom tekstu razmatram pitanje razlika između Francuske i Nemačke, zato što obično o njima govorimo kao o vodećem EU „dvojcu“, a strukturne razlike su tolike da će neminovno dovesti do ozbiljnih problema, čak i između te dve zemlje. Francuska, u liku predsednika Sarkozija, uvodi kombinaciju mera štednje i povećanja poreza sa ciljem da do 2015. godine sadašnji budžetski deficit od skoro 6% smanji na 3% (u ovom tekstu ostavljam po strani to što Francuska, između ostalih, od Grčke traži da svoj deficit u jednoj godini smanji za 10%, a sebi postavlja kao cilj smanjenje od 3% za četiri godine). Istovremeno Nemačka već ima budžetski deficit od 1%. Ta razlika od 5% znači da Francuska kreira povećanu tražnju, da ne kažem da upumpava oko 100 milijardi evra u svoj privredni sistem više nego Nemačka. Uprkos tome, Francuska će 2011. godinu završiti na oko 0,5% rasta BDP, a Nemačka će ostvariti rast od oko 2,7%. To znači da je nemačka privreda stvorila 45 milijardi evra više u 2011. godini od francuske. Nemačka prognozira sopstveni pad rasta BDP u 2012. godini na oko 0,5 do 1%, dok je recesija za Francusku neminovna. Ta razlika će samo u 2012. godini povećati postojeću razliku između privreda ovih dveju zemalja za dodatnih 40 milijardi evra. Francuski javni dug je 87% BDP-a, a nemački 81% bruto nacionalnog dohotka. Da dostigne 1% budžetskog deficita Francuska će morati dalje da se zadužuje, tako da će njen javni dug biti oko 100% u trenutku kada bude uredila svoj fiskalni sistem na nivou Nemačke (ako u tome uopšte uspe). Nemačka je u prethodnoj deceniji već sprovela reforme, znatno smanjila socijalna izdavanja i utegla sistem. Francusku sve to tek čeka. A to u Francuskoj ne može proći bez ozbiljnih socijalnih i političkih potresa. Naročito zbog toga što je oštre mere Nemačka sprovodila, dobrim delom, u vreme znatnog privrednog rasta, a Francuska u oštre mere štednje ulazi nakon četiri godine krize, kada je strpljenje građana već na izmaku. Društveni i politički potresi, pored drugih posledica, negativno deluju i na privredni rezultat zemlje, pa će i to dodatno pogoršati položaj Francuske u odnosu na Nemačku. Ta ukupna strukturna razlika znači da je Nemačka, ako sve drugo otkaže, sposobna sama da reši izloženost svojih banaka dužničkoj krizi u EU. Francuska to ne može, odnosno cena takvog samostalnog spasavanja banaka u Francuskoj bi bilo veoma veliko pogoršanje svih bitnih privrednih pokazatelja i Francuska bi bila gurnuta u depresiju. To dalje znači da je politički manevarski prostor Francuske mnogo manji nego Nemačke. U ovoj raspravi sasvim ostavljamo po strani lična svojstva lidera (koja opet idu u korist Nemačke). Francuska mora da održi ECB (Evropsku centralnu banku) i dobre odnose sa MMF-om, zato što te dve institucije jedine mogu da kreiraju potreban novac za finansijski sistem Francuske. Kako su ove institucije pod znatnim uticajem SAD, to je malo verovatno da će Francuska samostalno voditi „evropsku“ politike u deceniji koja je pred nama. Francuska će, od snažnog nemačkog oslonca u kreiranju nove makro-ekonomske politike EU, lagano skliznuti do prilično kolebljivog partnera. Nemačkoj nije u interesu da sa ECB i MMF nema dobre odnose, ali ne po svaku cenu. Ako bi se kreirala monetarna politika stalnog neograničenog štampanja para, onda bi se Nemačka tome oštro usprotivila (sada se protivi, ali i koristi pogodnosti štampanja evra za kratkoročnu stabilnost banaka i pad vrednosti evra koristi za dalje povećanje svog izvoza). Dakle, i u samom vrhu EU i kada je „knjiga spala na dva slova“ – čak i te dve zemlje se previše razlikuju. Da je samo njihova međusobna harmonizacija problem, izvinite „izazov“, veliko je pitanje da li bi takav pokušaj bio uspešan. Ne toliko zbog sadašnjih razlika koliko zbog toga što će se razlike povećavati i produbljivati, a ne smanjivati, u četiri ili pet narednih godina. Izneti stav nije nikakvo ideološko ubeđenje. Prosto razborito sagledavanje stvari takve kakve jesu. O izgledima EU pisao sam ranije, sada sam hteo samo da ukažem da sadašnja „idila“ između Francuske i Nemačke najverovatnije neće potrajati. |