Putinov gambit

Svijet je šahovsko polje, kao što se to može saznati iz analiza gospodina Zbignjeva Bžežinskog, savjetnika više predsjednika SAD, stratega iprofesora[1]. Ko želi ozbiljno igrati šah, taj ga treba znati majstorski igrati.

Započnimo ovu kratku analizu prostim modelom globalne politike: Očevidno je da se "demokratski zapad" može podijeliti na anglosaksonski dio (SAD i Velika Britanija) i ostale (SR Nemačka, Francuska, itd.). Očevidno je isto tako da se anglosaksonske sile boje evroazijske unutrašnjosti (da li se samo boje ili isto tako aspiriraju na njihove teritorije, za ovu analizu je sekundarno). Ta unutrašnjost je geografsko područje koje se sastoji prije svega od Ruske Federacije, koju komplementiraju NR Kina, kao i SR Njemačka.

Koalicija između Rusije, Kine i Nemačke ima potencijal da preotme inicijativu i dominaciju anglosaksonskih sila. Zato Anglosaksonci već otprilike 100 godina vode politiku protiv takve konstelacije. SR Nemačku (bar zasad) dovoljno dobro kontrolišu: Ta država je već odavno sama sebe uštrojila što se tiče globalne politike i zadovoljava se time da premlaćuje slabe i bespomoćne ekonomije iz avlije Evropske unije (ne samo «od Vardara pa do Triglava», nego od Egejskog mora, pa do Baltika i Atlantika) i da im otima njihove bijedne užine. Zasad se ne usuđuje da se eksponira previše. I mada iz naše sadašnje balkanske perspektive baš ta ista Nemačka sama determiniše našu (balkansku) budućnost, na globalnoj sceni ta evropska avlija, glavni domen nemačke spoljne politike, samo je sporedna zona „evroazijske“ i „zapadne“ političke tektonike – što će reći - mi smo opet samo kolutić u igri velikih.

Sa druge strane, Rusi i Kinezi se sve uspešnije odupiru dominaciji i kontroli Anglosaksonaca. To postaje problem zapada. Jer Anglosaksoncima polako nestaju opcije i ekonomski uticaj. U staro doba, kada je još postojao Sovjetski Savez, imali su veliku prednost, mogli su da sami sebe uspješno prikazuju kao primjer slobode, pravde i prosperiteta. I tada je ta slika bila samo iluzija, ali dok je postojao Sovjetski Savez, taj imidž se mogao uspešno promovisati, jer aspekti slobode, pravde i prosperiteta su relativni i zapad je, u poređenju sa Sovjetskim Savezom, bio na relativno višem nivou demokratskog razvitka.

Danas to više nije tako. Danas postoji Rusija pod Putinom. Nova, samosvjesna Rusija, koja kao briljantni mladi šahovski velemajstor povlači genijalne poteze. Rusija se, na iznenađenje zapadne javnosti, na globalnoj političkoj sceni ponaša objektivno, odmereno i razumno. Da ne bih bio pogrešno shvaćen, daleko sam od toga da vrednujem ili idealizujem političku situaciju u Rusiji. Ali ne može se poreći da se kod Rusa može prepoznati jasan cilj spoljne politike: Usmjeriti svjetsku javnost i mišljenje na prirodu i suštinu politike "slobodnog zapada".

Da postigne taj cilj, Rusija ne mora ništa više da čini nego da animira zapad da svijetu što otvorenije i beskrupuloznije pokaže svoje pravo, to jeste kapitalističko-fašističko lice[2].

To Rusiji uprkos agitaciji zapadnih mejnstrim medija (i tajnih službi koje te mejnstrim medije nerijetko manipulišu[3]) polazi nevjerovatno lako za rukom, što je evidentno iz dva aktuelna primjera: u Siriji zapad u ime demokratije i slobode aktivno podržava (naoružava) džihadiste, koljače, teroriste i čitav spektar isfrustriranih psihopata[4]. U Ukrajini je Rusiji pošlo za rukom da navede zapadne demokratije da podržavaju neonaciste, dok ove tu svoju politiku pokušavaju da sakriju od svoje „demokratske“ javnosti - u doba interneta, Vikiliksa, Snoudena, Intercepta[5] i mnogih drugih nezavisnih i objektivnih kanala[6], to će im teško poći za rukom (i pored astronomskih budžeta[7] za tajne službe kao što su američki NSA ili britanski GCHQ i njihovih planova i pokušaja da kontrolišu javno mnjenje[8]).

Putinu i vodećim ruskim političarima je kristalno jasno da je direktan konflikt sa zapadom realna opcija[9]. Osnovu uspjeha u toj situaciji će činiti podrška naroda na obe strane. Tu postoji velika slabost Evropske unije. Većina zapadnih Evropljana teško da će svoje političare pratiti u nekim većim avanturama, a kamoli u otvorenom konfliktu sa ozbiljnim protivnikom.

To je osnova dugoročne strategije Rusije, koju Putin implementira poput sjajnog šahovskog velemajstora. Ako nastavimo ovako, zapad će se u sopstvenoj pohlepi i licemjernosti ugušiti. Rusija će pobjediti.

Na kraju i umjesto detaljnijeg osvrta na srpsku politiku (sa obe strane Drine) u ovom kontekstu bi bilo interesantno pokušati odgovoriti na pitanje koliko uspješno Beograd vuče poteze u novim konstelacijama i koliko će sadašnja (EU orijentisana) politika biti dobra osnova za ne tako daleke perspektive novih pozicija globalno agirajućih sila. Gde smo mi u toj priči i gde ćemo biti za 20 godina? Bojim se da bi odgovori mogli biti deprimirajući. Srpska vlada je (slično nemačkoj spoljnoj politici) sama sebe uštrojila (ali ona je to uradila apsolutno, dok to Nijemci čine samovoljno i relativno u spoljnoj globalnoj politici), u nekoj bludnoj nadi da će ih nekim čudom neko za tu samokastraciju nagraditi i ne shvata da ih mame u evropsku avliju da bi ih mogli lakše maltretirati i otimati im užinu.