Put u rat popločan dobrim namerama

(Counterpunch)

Protivljenje genocidu postalo je neka vrsta kućne radinosti u Sjedinjenim Državama.

Posvuda po univerzitetima pojavljuju se „studije genocida“. Pre pet godina oformljena je jedna besperspektivna „Radna grupa za sprečavanje genocida“ (“Genocide Prevention Task Force”), na čelu sa veteranima Klintonove administracije: bivšom državnom sekretarkom Madlen Olbrajt i bivšim sekretarom odbrane Vilijemom Koenom.

Biblija ove kampanje je „Pakleni problem“, knjiga Samante Pauer (Samantha Power: “A Problem from Hell”). Gospođa Pauer tvrdi da je vlada SAD, mada dobronamerna poput svih nas, isuviše spora da interveniše i „spreči genocid“. Ovaj predlog američka vlada prihvata, čak dotle da je gospođu Pauer uzela za savetnika.

Zašto je vlada SAD tako prilježno krenula u krstaški pohod protiv „genocida“?

Razlog je jasan. Otkako je holokaust postao najrasprostranjenija istorijska tema u državama Zapada, pojam „genocida“ je naširoko i lako prihvaćen kao najveće zlo koje je snašlo planetu. Smatra se da je to gore od rata.

U ovome leži njegova ogromna vrednost za vojno-industrijski kompleks SAD i za inostranu političku elitu u potrazi za prihvatljivim izgovorom da vojno intervenišu ma gde da odluče.

Opsednutost „genocidom“, kao prvorazrednim humanitarnim problemom današnjeg sveta, vodi do relativizovanja rata. Ona ukida završnu presudu Nirnberškog suda u kojoj stoji:

Rat je suštinsko zlo. Njegove posledice nisu ograničene samo na zaraćene strane nego utiču na čitav svet. Iz tog razloga, započinjanje napadačkog rata nije samo međunarodni zločin; ono je vrhunski međunarodni zločin koji se od ostalih ratnih zločina razlikuje samo utoliko, što u sebi sadrži akumulisano zlo celine.

Umesto toga, rat biva preobražen u viteški čin spasavanja čitave populacije od „genocida“.

U isto vreme, državni suverenitet – podignut kao brana što sprečava moćne države da napadaju slabije, dakle da se spreči agresija i „užasi rata“ – izvrgava se ruglu kao puka zaštita opakih vladara („diktatora“), čija je jedina ambicija da vrše „pokolj nad sopstvenim narodom“.

Ova ideološka konstrukcija je osnov doktrine koju sankcioniše Zapad, koja se nameće Ujedinjenim nacijama manje-više protiv njihove volje, a koja je poznata kao „R2P“ (right to protect = pravo da se štiti), maglovita skraćenica označava kako „pravo“ (“right”), tako i obavezu (“responsibility”) da se zaštite narodi od njihovih sopstvenih vlada.

U praksi, ovo može velikim silama dati odrešene ruke za vojnu intervenciju u slabijim državama, kako bi se podržala bilo kakva oružana pobuna koja im odgovara. Kad se stvori utisak da je ova doktrina prihvaćena, ona čak može da posluži i kao podsticaj opozicionim grupama da izazovu represiju od strane vlasti, pa da onda traže „zaštitu“.

Jedan od mnogih primera ove „kućne radinosti“ je i program pod nazivom „Svet bez genocida“ (“World Without Genocide”) na Pravnom fakultetu (William Mitchell College of Law) u mom rodnom gradu Sint Polu, Minesota (Saint Paul, Minnesota). Izvršna direktorka ovog programa, Elen DŽ. Kenedi (Ellen J. Kennedy), nedavno je napisala članak za „Miniepolis star tribjun“ (Minneapolis Star Tribune), u kojem se javljaju svi uobičajeni klišei te naoko dobronamerne, ali zabludele kampanje.

Zabludele, a pre svega takve, koja dovodi u zabludu. Ljudima dobrih namera ona odvraća pažnju od suštinske stvari našeg vremena, a to je zaokret od srljanja u rat svetskih razmera.

Gospođa Kenedi za „genocid“ okrivljuje pravnu prepreku, postavljenu da se spreči agresivni rat: državni suverenitet. Čini se da je njen lek protiv genocida odustajanje od državnog suvereniteta.

Tokom više od 350 godina pojam „državnog suvereniteta“ imao je prednost pred pojmom „individualnog suvereniteta“. U suštini, vlade su bile imune na intervenciju spolja, uprkos povredama ljudskih prava koje bi činile unutar svojih granica. To je, posle holokausta, vodilo do „sve novih i novih“ pojava genocida, sa milionima izgubljenih života u Kambodži, Ruandi, Kongu, Gvatemali, Argentini, Istočnom Timoru – spisak je podugačak.

U stvari, Hitler je započeo Drugi svetski rat upravo povredom državnog suvereniteta Čehoslovačke i Poljske, delimično – kako je tvrdio – da zaustavi kršenja ljudskih prava koja su vlade tih država navodno sprovodile protiv tamošnjih Nemaca. Ujedinjene nacije su i osnovane na temelju poštovanja državnog suvereniteta, kako bi se taj izgovor poništio, a „pokolenja koja dolaze sačuvala od užasa rata“.

Nema šanse, naravno, da se Sjedinjene Države odreknu svog državnog suvereniteta. Pre će sve ostale države biti pozvane da odbace svoj državni suverenitet – u korist Sjedinjenih Država.

G-đa Kenedi produžava svoj spisak, proizvoljno grupišući nepovezane događaje pod jedinstvenom oznakom „genocid“, većinom prema njihovom mestu u službenoj američkoj priči o savremenim konfliktima.

Značajna je činjenica, međutim, da su se najstrašniji od ovih pokolja – Kambodža, Ruanda i sâm holokaust – dogodili tokom ratova i kao posledica ratova.

Sistematsko hapšenje, deportacija i ubijanje evropskih Jevreja izvedeni su tokom Drugog svetskog rata. Jevreji su prokazivani kao „unutrašnji neprijatelj“ Nemačke. Rat je savršena pozadina za takvu rasističku paranoju. Na kraju krajeva, čak i u Sjedinjenim Državama je, tokom Drugog svetskog rata, porodicama američkih Japanaca oduzimana imovina, a oni su hapšeni i trpani u logore. Rezultat se ne može porediti, ali izgovor je bio sličan.

Strahoviti pokolj u Ruandi bio je reakcija na vojnu invaziju Tutsija iz susedne Ugande i na ubistvo predsednika države. Kontekst je bila invazija i građanski rat.

Za pokolj u Kambodži izvesno nije bio kriv „državni suverenitet“. Naprotiv, to je upravo bio neposredni rezultat američke povrede državnog suvereniteta Kambodže. Višegodišnje potajno američko bombardovanje kambodžanskih sela, a potom obaranje vlade Kambodže u režiji SAD, otvorilo je prostor da tom zemljom zavladaju ogorčeni borci Crvenih Kmera koji su svoj bes zbog razaranja seoskih područja iskalili na nesrećnoj populaciji građana, smatrajući ove saučesnicima svojih dušmana. Pokolji Crvenih Kmera vršeni su nakon što su Vijetnamci porazili Sjedinjene Države u Indokini. Kada su, isprovocirani oružanim upadima, Vijetnamci intervenisali da obore Crvene Kmere, Sjedinjene Države su ih za taj njihov postupak osudile u Ujedinjenim nacijama.

Neki od najkravavijih događaja ne dospevaju na spisak „genocida“ gospođe Kenedi. Nedostaje tu preko pola miliona članova Komunističke partije Indonezije, pobijenih 1965. i 1966. godine. Samo što je Suharto, diktator odgovoran za ovo, bio „prijatelj Sjedinjenih Država“, a žrtve su bili komunisti.

Međutim, dok ignoriše više od pola miliona ubijenih Indonežana, ona stavlja Bosnu na svoj spisak. U ovom slučaju najveća procena broja žrtava bila je 8000, sve odreda muškarci u godinama potrebnim za vojsku.  I doista, Međunarodni krivični tribunal (MKTJ) presudio je da je srebrenički masakr 1995. godine bio „genocid“. Da bi se stiglo do ove presude, uprkos činjenici da su navodni počinioci poštedeli žene i decu, MKTJ je pronašao sociologa, koji je tvrdio da, pošto je muslimanska zajednica u Srebrenici patrijarhalno društvo, ubistvo muških glava predstavlja „genocid“ u jednom jedinom gradu, budući da se žene ne bi vratile bez muškaraca. Ovom nategnutom presudom trebalo je sačuvati „Bosnu“ kao „dokazni predmet br. 1“ u pravdanju vojne intervencije NATO alijanse.

Obično se previđa da je Srebrenica bila grad-garnizon u kome 1995. godine nisu svi muškarci Muslimani bili rođeni stanovnici tog izvorno višenacionalnog mesta, kao i to da su napadali okolna srpska sela. Isto tako, zapadni mediji nisu pridavali mnogo pažnje svedočenju srebreničkih muslimanskih prvaka o tome da su čuli čelnika islamističke stranke Aliju Izetbegovića kako u poverenju prenosi izjavu predsednika Klintona da je potreban masakr bar 5000 Muslimana, kako bi se „međunarodna zajednica“ umešala u bosanski građanski rat na strani Muslimana. Ovi muslimanski prvaci veruju da je Izetbegović namerno ostavio Srebrenicu bez odbrane, da bi namestio da Srbi u osvetničkom zanosu izvrše pokolj.

Bila ova priča istinita ili ne, ona ukazuje na ozbiljnu opasnost prihvatanja načela „R2P“. Izetbegović je bio na čelu stranke koja je želela da pobedi svoje neprijatelje uz tuđu vojnu pomoć. Svet je prepun takvih lidera etničkih, verskih ili političkih grupa. Znajući da bi im „jedina svetska supersila“ mogla priteći u pomoć pošto optuže postojeću vlast da „ubija sopstveni narod“, takvi su itekako motivisani da tu vlast izazivaju sve dotle dok ona ne izvrši potreban masakr.

Neki bivši pripadnici mirovnih snaga Ujedinjenih nacija posvedočili su da je muslimanska vojska izvela ozloglašene „bombaške napade na pijace“, sa sarajevskim civilima kao žrtvama, ne bi li optužili svoje srpske neprijatelje i ostvarili međunarodnu podršku.

Kako su mogli da urade takvu jezivu stvar? Pa, ako čovek na čelu jedne države može biti spreman na „pokolj sopstvenog naroda“, što ne bi i lider neke pobunjene grupe mogao da dopusti da se pobije nešto „njegovog naroda“, samo da osvoji vlast? Uzgred rečeno, naročito onda kada mu neka strana sila – Katar, na primer – još i dobro plati da izazove pobunu.

Glavna opasnost doktrine „R2P“ je u tome što ohrabruje pobunjene grupe da izazivaju represiju ili da tvrde da su progonjene, sa jedinom namerom da se umeša tuđa vojska na njihovoj strani. Izvesno je da su Gadafijevi militantni protivnici debelo preterali u vezi sa pretnjama Bengaziju sa Gadafijeve strane, kako bi 2011. izazvali rat NATO protiv Libije, sa Francuskom kao predvodnicom. Rat u Maliju neposredna je posledica okrutnog obaranja Gadafija koji je bio jedan od glavnih faktora afričke stabilnosti.

Doktrina „R2P“ služi prvenstveno da se stvori takvo javno mnenje koje će da prihvati intervenciju SAD i NATO u drugim državama. Nije joj svrha da omogući intervenciju Rusima ili Kinezima da zaštite, recimo, služavke u Saudijskoj Arabiji kako im ne bi odsecali glave. Još manje, da omogući kubanskoj armiji da zatvori Gvantanamo i prekine američke povrede ljudskih prava – na teritoriji Kube.

Američke intervencije ne mogu se podičiti nekim uspesima u „zaštiti“ ljudi. U decembru 1992. jedan je bataljon marinaca iskrcan u Somaliji, u „Operaciji vratiti nadu“ (“Operation Restore Hope”). Nada nije vraćena, lokalno stanovništvo iskasapilo je marince i proteralo ih u roku od četiri meseca. Lakše je da se zamisli delotvorna intervencija tamo gde se nije ni pokušalo – npr. u Ruandi – nego da se sprovede u stvarnom životu.

I pored sve svoje vojne moći, Sjedinjene Države nisu u stanju da preoblikuju svet po svom ukusu. To je propalo u Iraku i u Avganistanu. „Kosovski rat“ 1999. navodi se kao uspeh – ali samo pošto se mudro ignoriše ono što se dešavalo i dešava u pokrajini otkako ju je NATO oteo od Srbije i predao albanskim klijentima Vašingtona. „Uspeh“ u Libiji razotkriva se javno mnogo brže.

Poput svih zagovornika doktrine „R2P“, i gospođa Kenedi nas opominje da „nikad više“ ne dopustimo da se desi holokaust. U stvarnosti, nekog novog holokausta nije ni bilo „nikad više“. Istorija proizvodi jedinstvene događaje koji prkose svim našim predviđanjima.

A šta, pitaju me ljudi, ako se nešto tako užasno ipak dogodi? Zar da Svet samo stoji i posmatra?

Šta se misli kada se kaže „Svet“? Ideološka konstrukcija Zapada smatra da Svet treba da brine o ljudskim pravima, ali da jedino Zapad to doista i čini. Ova pretpostavka stvara sve dublji jaz između Zapada i ostatka Sveta koji stvari ne posmatra na takav način. Većina stvarnog Sveta vidi Zapad kao uzrok humanitarnih katastrofa, ne kao lek protiv njih.

Libija predstavljala prekretnicu, utoliko što su sile NATO upotrebile doktrinu „R2P“ – ne da bi zaštitile narod da ga ne bombarduje sopstvena avijacija (ovo je osnov rezolucije UN o „zoni zabrane letenja“), već da sâme bombarduju zemlju i tako omoguće pobunjenicima da ubiju vođu i unište režim. Ako su uopšte i sumnjali, ovo je uverilo Ruse i Kineze da je „R2P“ prevara, iskorišćena za unapređenje projekta svetske dominacije.

A u tome nisu ni sami ni izolovani. Zapad izoluje sâm sebe u mehuru svoje moćne propagande. Znatan deo Sveta, možda i njegova većina, vidi da su intervencije Zapada motivisane sopstvenim ekonomskim interesom ili interesima Izraela. Osećanje ugroženosti od strane američke moći tera druge države da izgrađuju sopstvenu vojnu odbranu i da suzbijaju militantne opozicionare koji bi mogli da posluže kao izgovor za intervenciju spolja.

Uzvikujući „Evo genocida!“ tamo gde genocida nema, SAD viču „Evo vuka!“ i gube verodostojnost. To razara poverenje i jedinstvo koje bi bilo potrebno da se mobiliše međunarodna humanitarna akcija u slučaju stvarne potrebe.

Dajana DŽonston je autor knjige „Krstaški rat ludaka: Jugoslavija, NATO i zablude Zapada“. Kraća verzija ovog članka objavljena je 25. januara u listu „Miniepolis star tribjun“ (Minneapolis Star Tribune).

Prevod s engleskog: Joran Velikonja