Proizvodnja opijuma i rat protiv terorizma – „nekom, rat nekom brat“

Sažetak: Nagli skok proizvodnje opijuma u Avganistanu do kojeg je došlo sa dolaskom koalicionih snaga u misiji rata protiv terorizma, i održavanje te proizvodnje na izuzetno visokom nivou sve do današnjih dana, ne daje za pravo Vašingtonu da svoje ratovanje protiv terorizma proglasi uspešnim. Ako je tačno (što uglavnom niko ne spori) da je solidna finansijska podrška jedan od stubova vitalnosti terorističkih organizacija i da je novac od ilegalne trgovine narkoticima, po procenama samih Bin Ladenovih progonitelja na avganistanskom ratištu, značajan izvor finansiranja njegovih terorističkih poduhvata, onda činjenica da ta trgovina i dalje cveta neizostavno navodi na razmišljanje da: ili „misionari“ na čelu sa SAD nisu u stanju da je obuzdaju, ili nekima koji imaju značajan uticaj na delovanje misije to nije u interesu.

Ključne reči: rat protiv terorizma, opijum, Avganistan.

Rat kao dramatična pojava stavlja, po pravilu, u drugi plan ostale, manje uznemiravajuće događaje. Tek kada mu se nazire kraj ili počne da poprima drugačiji tok, izranjaju na površinu – počinju da privlače veću pažnju neki događaji koji su bili u njegovoj senci; naravno, pod uslovom da ih ne zasenči neki drugi rat. Rat čini poznatim ljude koji ga izazivaju i usmeravaju; vreme i prostor na kojem se odigrava. Zahvaljujući njemu, Avganistan je punih 10 godina prošlog veka, za vreme sovjetske vojne intervencije bio predmet naglašene medijske pažnje. Sa odlaskom sovjetskih vojnika, otišli su i novinari. Šta u Avganistanu rade „dobri momci“ koji su, uz blagonaklonost i logističku podršku Amerikanaca oterali „zle Ruse“, bilo je manje interesantno od onoga što se dešavalo na nekim drugim prostorima koji su se, poput bivše Jugoslavije, scenama ratnih stradanja „izborili“ za prvorazrednu medijsku pažnju. Tako je i Avganistan morao da čeka da mu se ponovo dogodi rat, da bi ga ponovo novinari u buljucima počeli da pohode. Kada su stigli tamo, zatekli su, koga bi drugo, nego Talibane koje su, izgleda, bili skoro potpuno smetnuli s uma, koji punih 12 godina za medije kao da nisu postojali. Šta su talibani do tada činili postalo je interesantno tek kada je obznanjeno da njihov lik i delo ima veze sa terorizmom kojem su objavili rat upravo oni koji su uz čiju su se logističku podršku Talibani smenili prosovjetski režim u Kabulu. Tako je Avganistan u relativno kratkom periodu po drugi put  dospeo u žižu medijske pažnje; opet je postao poznat po ratu. Druge njegove znamenotosti pominju uzgredno i to uglavnom onda kada se dovede u vezu sa zbivanjima na ratištu – onim što utiče na tok i mogući ishod rata. Jedna od takvih znamenitosti Avganistana jeste njegovo vodeće mesto u „klubu“ zemalja „Zlatnog trougla“ – postojbini opijuma i to je ono što se ne može izuzeti iz skupine činilaca od kojih zavisi tok, a možda, donekle, i sam ishod rata protiv terorizma na tom prostoru. Jer, opijum kao opijum: Priziva i obećava, omamljuje i opija, uspokojava ali i upokojava. Priziva proizvođače, opija paćenike, relaksira očajnike, opčinjava uživaoce, ujedinjuje i svađa krijumčare, upošljava i sluđuje njihove progonitelje i presuditelje. Kraće rečeno, ne da mira!

1. Fatalna privlačnost opijuma

Od kada je otkriveno njegovo svojstvo da ublažava fizičke bolove i olakšava psihičke tegobe, krug korisnika opijuma u različitim stupnjevima njegove prerade konstantno se širi. Zbog nepoznavanja njegovog neposredno štetnog dejstva na organizam i multiplikovanih negativnih posledica koje se naknadno ispoljavaju u obliku bolesti zavisnosti koja redovno nastupa kao rezultat redovnog konzumiranja, „blagotvorno“ dejsvo opijuma nije nekada uskraćivano čak ni deci. Ne tako davno, u 19. veku, majke su ga davale čak i odojčadima kako bi im učvrstile san i sebe poštedele čestog buđenja njihovim plačem.

Na tako niskom nivou informisanosti o suštini analgetskog i narkotičkog dejstva, uzdržavanje od upotrebe bilo je prvenstveno uslovljeno visinom cene i kao takvo nije bila ozbiljna smetnja povećanju potrošnje. Praktično, svako ko je znao za njegovo umirujuće dejstvo i mogao da ga dobavi po pristupačnoj ceni nije se mnogo dvoumio da li da ga upotrebi kad mu tegobe dojade, odnosno da ga dobronamerno preporuči drugome kao kao „spasonosno rešenje“. Razumljivo je da je ta okolnost učinila da trgovina opijumom postane visokoprofitabilan posao što povlači za sobom zaoštravanje konkurencije u trci za osvajanje novih tržišta, odnosno nemilosrdnu borbu sticanje i održanje statusa glavnog snabdevača.

Do koje granice može da ide upornost u nastojanju da osigura primat na tržištu opijuma dobar primer su tzv. opijumski ratovi između Kine i Velike Britanije u 19. veku. Kao i svi drugi ratovi i opijumski su bili proizvod eskalacije sukoba interesa. S jedne strane, interes Velike britanije kao velike sile bio je da poveća prihode od izvoza robe na ogromno kinesko tržište. Jedan od važnih izvoznih artikala Velike britanije namenjen Kini bio je upravo opijum proizveden na tadašnjim britanskim kolonijalnim posedima prema kineskoj granici (tzv. Britanska Indija). Za nepunih 20 godina (od 1821 do 1837) izvoz ove robe u Kinu povećao se pet puta. Za održavanje i povećanje obima izvoza koji je garantovao visoke prihode Britaniji bio joj je neophodan slobodan pristup kineskim lukama i status povlašćenog trgovca. S druge strane, Kina je bila zainteresovana da spreči, ili bar kontrolisanjem uvoza, smanji priliv opijuma na svoje tržište. Postojala su bar dva važna razloga za to. Prvo, kupovanjem opijuma u količinama koje su krajem tridesetih godina 19. veka iznosile oko 1400 tona, iz Kine se odlivala velika suma novca koji je ona želele da usmeri u neke druge, za nju prioritetnije tokove. Drugo, u to vreme u Kini je već prisutno iskustveno saznanje da konzumiranje opijuma nije nimalo bezazleno, kao što se nekada smatralo. Na osnovu stanja onih koji su ga redovno koristili postalo je evidentno da on ne proizvodi samo prolazne uglavnom povoljne efekte, da problematično u trgovini njime nije samo nabavna cena već i veliki broj zavisnika i tendencija povećavanja njihovog broja sa svim negativnim posledicama koje ta pojava donosi. Suočena za nepovoljnim finansijskim efektima trgovine opijumom i suočena sa problemom zbrinjavanja oko dva miliona zavisnika od droge, Kina je 1839. godine preduzela niz mera da spreči prodaju problematične robe.

Naravno, sprovođenje u delo mera koje uskračuju ogromne prihode uticajnim trgovcima - miljenicima imperije nije moglo da prođe bez otpora. Incidenti, slučajni ili izrežirani koji su usledili kao posledica rešenosti kineskih vlasti da sprovede svoje odluke i nastojanja trgovaca opijumom da izigraju restriktivne mere, doveli su do oružanih skukoba između snaga Velike Britanije i Kine, u koje su se, neposredno ili posredno, uključile i druge velike sile, svaka na svoj način, računajući na deo plena po osnovu obima angažovanja i očekivanog ishoda sukoba. Budući da je iz oba opijumska rata izašla kao pobednik, Britanija je bila u prilici da nameće uslove mira poraženoj strani. Takva šansa se, naravno, ne propuštau i Britanija ju je iskoristila prilikom sklapanja mirovnog sporazuma posle Prvog rata (1842. godine u Nankingu), kao i posle Drugog (1858. godine u Tjencinu).[1]  Da je rešavanje režima trgovine opijumom zaista bio jedan od uzroka, ili bar povod za rat, govori činjenica da oba mirovna sporazuma sadrže stavku koja Velikoj Britaniji, kao strani pobednici, obezbeđuje privilegovan status u trgovini opijumom. Između ostalog, ratnim troškovima koje je Kina morala da nadoknadi Britaniji, pridodata je i šteta pričinjena uništavanjem opijuma. Konačno, sporazumom iz Tjencina, uz odredbe kojima je Kina prisiljena da učini ustupke ne samo Velikoj Britaniji nego svim ostalim umešanim silama (Francuskoj, Sjedinjenim Državama i Rusiji), ukinuta su sva ograničenja britanskim trgovcima u snabdevanju kineskog tržišta opijumom. Veličina tog tržišta, uz potraživanja iz drugog dela sveta, bili su garancija profitabilnosti posla sa opijumom koja je delove Britanske Indije učinila tradicionalnim uzgajalištem maka kao osnovne sirovine za proizvodnju opijuma čijom se preradom dobija „teška driga“ heroin. Naravno, viši stepen prerade obezbeđuje poslodavcima veći profit. Otuda, ne čudi što je prostor na kojem se tradicionalno mak uzgaja na velikim površinama dobio epitet „zlatni“. Tu laskavu titulu osvojila su dva područja u Aziji - “Zlani trougao” (Mjanmar, Tajland, Laos) i “Zlatni polumesec” (Avganistan, Iran, Pakistan).

Britanija već više od 60 godina nema kolonijalnih poseda u postojbini opijuma. Njena uprava u tom delu sveta nije preživela proces dekolonizacije. Okončana je već u prvoj njenoj fazi – ubrzo nakon završetka Drugog svetskog rata. Međutim, proizvodnja opijuma ne samo da je preživela nego nastavila da se uvećava. Trajna odredišta robe donekle su se promenila u odnosu na vreme opijumskih ratova, ali potražnja sa svih strana ne jenjava. Naprotiv. Ako se pri tome zna da veći deo opijata završava na crnom tržištu i kakvu cenu tamo dostižu, jasno je da se ogromne količine novca nalaze u nelegalnim tokovima. Nije, takođe, sporno da je novac uvek bio i da jeste izvor moći. Što ga više ima proizvodi jače dejstvo. Uostalom, nije slučajno nastala izreka da „novac pokreće svet“. Ako je to tačno, onda nije nemoguće da veliki novac, odnosno jagma oko njega dogura, ako ne svet, onda delove sveta do ivice rata, pa i u sam rat. Nekadašnji opijumski ratovi, kao aktuelni obračuni narko kartela u Latinskoj americi koji se baš tako i zovu – „ratovi“ govore u prilog toj pretpostavci. Da li je onda nerazumno upitati se ima li kontrola nad prometom droge iz Avganistana veze sa ratom protiv terorizma koji se odvija upravo na tom prostoru. Da li te dve pojave utiču jedna na drugu? Da li  rat protiv terorizma čiji se glavni front, slučajno ili ne, poklapa sa prostorom danas najvećeg uzgajališta maka svojevrstan treći opijumski rat?

2. Rat protiv terorizma u postojbini opijuma

Kada se danas govori o «ratu protiv terorizma» pod tim se uglavnom podrazumeva mere i aktivnosti koje se na međunarodnom planu, pre svega na inicijativu i uz najveće angažovanje i predvodničku ulogu Sjedinjenih Američkih Država, preduzimaju protiv terorističkih organizacija i njihovih sponzora. Povod za «objavu» tog tzv. globalnog rata protiv terorizma bio je spektakularni napad terorista Al Kaide na Svetski trgovinski centar i Pentagon.[2]

Zajedničko svim «ratovima protiv terorizma» jeste da oni predstavljaju oblik reagovanja države ili država na prethodno dramatično predočenu pretnju terorizmom koja se kao takva ne može da ignoriše i sama po sebi najavljuje neizostavne protivme. Pretnja terorizmom uvek predstavlja pretnju nasiljem kojim se nastoje da iznude određeni politički ustupci. Takva vrsta pretnje izaziva neizbežno uznemirenost potencijalnih meta napada i podrazumeva adekvatan (samo)zaštitnički odgovor države koja jedina ima monopol na legitimnu upotrebu sile na svojoj teritoriji, pa tako i legitimno pravo i obavezu da se suprotstavnja nasilju koje preti onima koje je nadležna da štiti i koje (nasilje) istovremeno i nju samu ugrožava. Prema tome, borba protiv terorizma se podrazumeva. Pitanje se samo koliko će ona biti energična, s kakvim (koliko ambicioznim, odnosno koliko realističnim) ciljevima i na koji način (s kakvom strategijom i taktikom) će se voditi.

«Rat” protiv terorizma, po samom značenju reči «rat» predstavlja upravo oblik borbe protiv terorizma sa radikalnim ciljem (eliminisanje, odnosno minimiziranje terorističke pretnje), čije ostvarivanje zahteva raznovrsnost u pogledu vrste dejstava, sveobuhvatnost u pogledu angažovanih snaga i odsustvo ograničenja u pogledu gonjenja neprijatelja. Naravno, kao i svaki rat, i rat protiv terorizma podrazumeva jasno identifikovanje «zaraćenih strana» i visok publicitet koji stvara prostor za efikasno nastupanje primenom neoružanih oblika dejstava (u okviru širokog spektra specijalnog ratovanja).

Za objavu rata terorizmu neophodna su dva osnovna preduslova. To su: 1) značajna eskalacija terorizma (radikalni ciljevi terorističkog delovanja, brutalni napadi, masovne žrtve, ogromna materijalna šteta...) i 2) respektivan antiteroristički potencijal države/država meta aktuelnog ili potencijalnog terorističkog delovanja (visoka motivacija, podrška javnog mnenja, odgovarajuće snage...). Nema sumnje da su se početkom 21. veka stekla oba ta uslova. Eskalacije terorizma dostigla je tačku u kojoj on može da se predoči i doživi kao metastazirajuće zlo zarad čijeg zaustavljanja je neophodna odsudna aktivna i bespoštedna odbrana.[3]

Samoubilački napadi na nasumično odabrane žrtve - na mestima masovnog okupljanja ljudi, sračunati da izazovi što više žrtava, šokiraju javnost i pošalju poruku o nezadrživom nastupanju ka ostvarivanju projektovanih ciljeva, predstavljaju prekretnicu u strategiji i taktici delovanja terorista koja je ubedljivo svedoči o eskalaciji terorizma ka nivou koji zahteva neodložnu i sveobuhvatnu reakciju u cilju njegovog suzbijanja. Ta kritična tačka dostignuta je upravo spektakularnim napadom Al Kaide na ciljeve u Americi. Istovremeno, meta napada je bila zemlja koja raspolaže visokim antiterorističkim potencijalom, kako u pogledu raspoloživih snaga, tako i u pogledu motivacije da se ta snaga umeri protiv terorističkih organizacija i hihovih sponzora. Neposredno zaslužni za tu motivisanost bili su, pre svega, pomenuti napadi od 11. septembra 2001. koji su uticali da javno mnenje u Americi, ali i širom sveta podrži preduzimanje energičnih mera sankcionisanja svih odgovornih za počinjene masakre. Time su se konačno stekla dva ključna uslova za objavu opšet rata teroristima. Pravni okvir za to bile su odgovarajuće rezolucije saveta bezbednosti (Rezolucije 1368, 1373, 1378, 1383...).[4]

Iz navedenih okolnosti proistekle su osnovne karakteristike ovog rata po kojem se on razlikuje od svih prethodnih «ratova» protiv terorizma. To su, pre svega: konkretan povod, sveobuhvatni ciljevi, podrška međunarodnih institucija, neograničen radijus dejstava, prekogranične vojne kampanje i multinacionalne antiterorističke koalicije.

Najznačajnije protivterorističke kampanje preduzete u okviru globalnog obračuna sa terorizmom su inavazija na Avganistan (oktobar 2001) i invazija na Irak (mart 2003) koje su se pretvorile u dugotrajan iscrpljujući rat na prostoru ovih država, ne samo sa terorističkim organizacijama nego i sa brojnim militantnim grupama koje se solidarišu sa teroristima ili su jednostavno nepomirljivi protivnici stranog vojnog prisustva nametnutog invazijom, odnosno protivnici režima uspostavljenog i održavanog uz asistenciju stranih trupa.[5]

Protivteroristička kampanja u Avganistanu počela je 7. oktobra 2001. godine invazijom na ovu zemlju snaga SAD i Velike Britanije (najpre napadima iz vazduha, a zatim nastupanjem kopnenih snaga). Cilj ove operacije (Operation Enduring Freedom) bio je  1) hvatanje Bin Ladena, 2) uništavanje Al Kaide i 3) zbacivanje talibanskog režima. Operacija praktično i danas traje, s obzirom da je njen cilj još u potpunosti nije ostvaren. Talibani su svrgnuti s vasti, uspostavljen je prozapadnui režim, ali Al Kaida nije uništena niti je njen vođa uhvaćen niti likvidiran. Na operaciju Enduring Freedom nadovezala se misija međunarodnih snaga ISAF (International Security Assistance Force) koje su formirane 2002. godine, na osnovu odluke SB od 20. decembra 2001. Cilj ove misije nad kojom komandu ima NATO jeste  stabilizovanje zemlje nakon rušenja talibanskog režima. Borba za ostvarivanje tog cilja očigledno još nije završena, zemlja daleko od toga da je stabilna. Novoinstalirani režim održava se samo zahvaljujući prisustvu jakih međunarodnih snaga. [6]

3. Avganistanska „fabrika“ narko-dolara pre i posle objave rata terorizmu

Do početka do početka devedesetih godina prošlog veka, najveći proizvođač opijuma bio je Mjanmar (Burma), kada je primat u tome počeo da  preuzima Avganistan (grafikon 1). Istina, u pogledu površina pod makom Mjanmar je bio vodeća zemlja sve do 2003. godine (grafikon 2), ali je, zbog manjih.

Grafikon 1. Ukupna proizvodnja opijuma u svetu (1990 -2008) [7]

prinosa po jedinici, došao na drugo mesto po ukupnoj količini proizvedenog opijuma na toj poziciji nalazi se i danas. Avganistan i Mjanmar su samo na kratko, tokom 2001. godine, razmenili mesta na rang listi najvećih proizvođača opijuma.

Potiskivanje Avganistana sa liderske pozicije nastalo je kao rezultat odluke Talibana iz jula 2000. godine da zabrane uzgajanje maka kao kulture koja, s obzirom na to čemu služi, po njihovom uverenju nije u skladu sa Kuranom. Te (2001) godine drastično su smanjene površine pod makom i količina proizvedenog opijuma smanjena je sa 3000 metričkih tona (koliko je iznosila u 2000. godini) na svega 74 metričke tone.[8] Tako je Avganistan, po količini

Grafikon 2. Ukupne površine pod makom (1990-2008)[9]

proizvodnje došao u red zemalja sa začelja rang liste. Ta promena bila je neočekivana s obzirom na to da su Talibani još krajem 1997. godine obznanili zabranu uzgajanja maka, ali, očigledno, nisu bili dovoljno uporni da je sprovedu u delo, pošto je proizvodnja nastavila da raste i u naredne tri godine tako da je 2000. godine opijum iz Avganistana činio 72 odsto ukupne količine tog opijata na svetskom ilegalnom tržištu, pri čemu je većina završavala na evropskom tržištu.[10]

Zbog slabog efekta prethodne zabrane, nije mnogo verovalo u delotvornost zabrane iz 2000. godine. U komentarima u vezi s tim konstatovano je da je zabrana izazvala skok cena, ali se nije najavljivalo značajno smanjenje proizvodnje. Tako je u Stejt Departmentu, u prleće 2001. godine konstatovano da „Ni Talibani ni Severna alijansa nisu preduzeli nijednu značajnu akciju zaplene stokova niti akciju hapšenja i procesuiranja narkotrgovaca. Naprotiv, vlasti nastavljaju da naplaćuju taksu na rod maka u visini oko 10% i dozvoljavaju da se on javno prodaje na pijacama, da se njime trguje i da se transportuje.“[11] Pa ipak, suprotno prognozama na Zapadu, uzgajivači su ovoga puta sasvim ozbiljno shatili zabranu. Ukupan rod sa njiva zasejanim makom u 2001. godini iznosio je tek četrdeseti deo onoga iz prethodne godine. Dakle, Talibani su ovoga puta priredili veliko iznenađenje i ne može se reći da je ono bilo neprijatno.  Međutim, sa padom talibanskog režima pod naletom koalicionih snaga, sledi novo iznenađenje, za koje se, pak, ni u kom slučaju ne može reći da je prijatno. Pod novom, antitalibanskom vlašću, uzgajanje maka doživljava ponovo procvat. Proizvodnja opijuma ponovo postaje prepoznatljivo obeležje avganistanske stvarnosti.

Kolika se količina novca obrće na crnom tržištu opijuma iz Avganistana dovoljno govore podaci iz godišnjeg izveštaja Kancelarije UN za drogu i kriminal.[12] Prema ovom izvoru, u 2007. godini je u Avganistanu pod makom bilo 193 000 hektara . Proizvedeno je ukupno 8 200 metričkih tona opijuma, što je 93 odsto ukupnee svetske proizvodnje. Uzgajanjem maka bavilo se 509 000 domaćinstava. Izvozna vrednost proizvedenog opijuma, morfijuma i heroina (na prostoru susednih država) procenjena je na 4 milijarde dolara. Pri tome se potvrđuje dobro poznati zakon tržišta da roba višeg stepena obrade, u ovom slučaju heroin, lakše nalazi konzumente na tržištu bogatijih zemalja, dok se manje probirljivo tržište zemlje snabdevača zadovoljava uglavnom jeftinijom robom - opijumom dobijenom jednostavnijim tehnološkim postupkom. Tako je, na primer, prema izveštaju Odelenja UN za drogu i kriminal iz 2010. godine, godišnja potrošnja opijuma u Avganistanu u 2008. godini bila oko 80 metričkih tona, a heroina svega dve tone (tabela 1).[13] Inače, glavno odredišta Avganistanskog opijuma je Iran gde, prema pomenutom izveštaju, odlazi čak 450 tona ovog opijata i gde se nalazi najveći broj konzumenata (531000). Slede: Evropa (95 tona), Ruska Federacija (58 tona), zemlje centralne Azije  (33 tone) i Amerika (29 tona).[14]

Tabela 1. Putevi avganistanske droge

Za razliku od opijuma, heroin je znatno traženija roba na ruskom, evropskom i američkom tržištu   nego u samom Avganistanu i na tržištu susednih zemalja. Najveća količina ove teške droge dobijene od maka uzgajanog u Avganistanu završava u Evropi (88 tona), Rusiji (70 tona) i Americi (26 tona), gde nalazi najveći broj zavisnika – u Evropi oko 1,6 miliona i u Ruskoj Federaciji i Americi po oko 1,5 miliona.[15]

Šta se trenutno dešava po pitanju uzgajanja maka na ovom prostoru?

Posle višegodišnjeg konstantnog rasta (izuzev 2001), u 2008. i 2009. godini zabeležen izvestan pad proizvodnje – sa 8 200 metričkih tona na oko 7 700, odnosno 6 900.[16] Do najvećeg smanjenja površina pod ovom kulturom u odnosu na 2007. godinu došlo je, po pravilu, tamo gde se su seljaci finansijski na to podsticani (dobili praktično obeštećenje za «štetu» koju trpe prelaskom na manje profitabilnu poljoprivrednu proizvodnju. Prema podacima Kancelarije Ujedinjenih nacija za narkotike i kriminal, iz 2009. godine,[17] kao glavne razloge za odustajanje od gajenja maka u toj godini seljaci su naveli: 1) visoku cenu pšenice (22%); 2) to što proizvodnja opijuma nije u skladu sa islamom (21%); 3) pritisak vlasti (16%); nisku cenu opijuma (15%); 4) neodgovarajuće klimatske uslove (14%); 5) sušu (7%) 6) poštovanje odluke starijih (3%) i 7) o stale razloge (2%) (grafikon 3).

Grafikon 3. Razlozi za odustajanje od uzgajanja maka

(južni i zapadni deo Avganistana)

Kada se analiziraju podaci za različite regione zemlje uočava se da tamo gde vlast bolje fukcioniše, primetno je veći procenat stanovnika koji kao razlog za odustajanje od uzgajanja maka navode pritisak vlasti. S druge strane, u krajevima gde seljaci ostaju i dalje verni uzgajanju maka (stanovništvo južnih i zapadnih delova zemlje gde je, inače, nedovoljno prisutna centralna vlast i gde su najveće površine pod makom) glavni razlozi za to, po oceni njih samih su: 1) visoka cena opijuma (53); 2) način da se ublaži siromaštvo (32%); 3) odsustvo kontrole (7% i 4) ostali razlozi (8%) (grafikon 4).[18]

Grafikon 4. Razlozi zbog kojih se uzgaja mak

Prema tome, recept za redukovanje pretnje koju predstavlja ilegalna trgovina narkoticima je poznat. Uspostavljanje vlasti i finansijska pomoć «običnom čoveku». Amerikanci tvrde da su upravo zbog toga i došli u Avganistan. Ako jesu?

4. Progonitelji terorista  u lavirintu narko-biznisa?

Prema Nacionalnoj strategiji SAD za borbu protiv terorizma iz 2003. godine,[19] konačan cilj «rata protiv terorizma» je poraziti teroriste i njihove organizacije. Ovako definisan cilj treba  da se realizuje preko sledećih zadataka:       1) identifikovati, locirati i uništiti teroriste i njihove organizacije; 2) uskratiti sponzorisanje, podršku i utočište teroristima, 3) sprečiti nastajanje uslova koje teroristi nastoje da iskoriste i 4) odbraniti građane i inrterese SAD u zemlji i inostranstvu. To su zadaci koji je trebalo da izvrše koalicione snage na čelu sa SAD u Avganistanu.

Posle punih 9 godina ratovanja, evidentno je da postavljeni cilj nije ostvaren. Teroristi i njihove organizacije nisu uništeni (teroristički napadi nisu retkost; vođa najjače organizacije još uvek je nedostupan progoniteljima i preti novim napadima). Sponzorisanje, podrška i utočište nisu im uskraćeni (da jesu ne bi bilo terorističkih napada i teroristi ne bi bili neuhvatljivi). Brojno stanje talibanskih boraca procenjuje se na oko 20 000. Uprkos povećanju broja stranih vojnika,[20] talibanske snage su tokom 2010. godine intenzivirale dejstva i učinile nebezbednim veliki deo prostora Avganistana. Prema tome, nije sprečeno „nastojanje uslova koje teroristi nastoje da iskoriste“ (nije uspostavljena funkcionalna vlast; nije rešen problem ekstremnog siromaštva; nije značajnpo smanjena korumpiranost režima...). Postavlja se, onda pitanje da li je izvršen četvrti od pomenutih zadataka? Da li su odbranjeni „građani i interesi SAD u zemlji i inostranstvu“? Činjenica da nije bilo novih napada na teritoriji SAD govori u prilog potvrdnom odgovoru, pod uslovom da je sve ono što je stvoreno i uništeno u Avganistanu u toku devetogodišnjeg obračuna sa terorizmom, i plaćeno stotinama milijardi dolara i hiljadama ljudskih žrtava, u interesu Amerike i njenih građana. Međutim, nekoliko nedavno otkrivenih pokušaja napada na ciljeve u Americi, uključujući i novu ranije neprimenjivanu taktiku – napad „paket-bombom“, podsećaju na više nego skroman učinak u ostvarivanju ciljeva antiterorrističke kampanje. Al Kaida ne samo da nije uništena nego je i instalirala nova uporišta (Jemen, Somalija, Severna Afrika). Talibani nisu na vlasti, ali vlast ne može efikasno da funkcioniše i ne usteže se da kao izlaznu strategiju iz postojećeg ćorsokaka ponudi saradnju sa tzv. „umerenim Talibanima“. Za divno čudo, Amerika ne pokazuje protivljenje takvoj ideji, što znači da je spremna da revidira ciljeve svog višegodišnjeg robusnog vojnog angažovanja u Avganistanu. U tom duhu, nekadašnji borbeni pokliči kojima se najavljivao bespoštedan obračun sa Bin Ladenovim pomačačima ustupili su mesto pozivima na borbu „za osvajanje duša Avganistanaca“. Takva redukcija ratnih ambicija, znači praktično da je rat izgubljen. Nije izgubljen samo pod uslovom da nije ni bio zamišljen onakvim kakvim su ga pre 9 godina zvanično predočili njegovi glavni protagonisti.

Po tome kakve su zasluge zvaničnici u Vašingtonu i Londonu pripisivali narko-biznisu za održavanje talibanskog režima i finansiranje Bin Ladenovih terorista,  moglo se očekivati da će suzbijanje ilegalne trgovina drogom dobiti prioritetan značaj, kao preduslov za ostvarivanje glavnog cilja oružane intervencije  u Avganistanu. U pripremama za napad na Avganistan iz kabineta britanskog premijera Toni Blera nedvosmisleno je poručeno da se u slučaju produžene antiterorističke kampanje, tržište narkotika, ilegalna proizvodnja droge i glavni „igrači“ u tom bisnisu mogu postati legitimni ciljevi vojnih i paravojnih operacija. Početkom oktobra 2001. godine (neposredno pred napad na Avganistan) Toni Bler označio je Talibane kao „režim zasnovan na strahu i koji se finansira novcem koji potiče od trgovine drogom“.[21] Po njegovoj oceni, Talibani tim novcem takođe finansijski podržavaju ekstremiste u susednim zemljama, na primer, Islamski pokret Uzbekistana, kao i „čečenski otpor“. To isto istaknuto je (u to vreme) u svedočenju predstavnika Stejt departmenta pred američkim kongresom, kada je izneta procena da se 1999. godine u budžet Talibana slilo najmanje 40 miliona narko-dolara, uz napomenu da izveštaji medija ukazuju na to da Bin Laden ohrabruje Talibane da, uprkos njihovoj javnoj osudi ilegalne narko-industrije, povećaju obim trgovine drogom „kao vid borbe protiv Zapada“. Portparol Tonija Blera je tvrdio da značajnim delom od oko 3000 tona opijuma uskladištenog u Avganistanu raspolažu lično Bin Laden i njegovi bliski saradnici. Pozivajući se na izvore iz ureda britanskog premijera, agencijski izveštaji tvrdili su da je sam Bin Laden uključen u trgovinu opijumom radi nabavke oružja za Al Kaidu namenjenog obračunu sa Zapadom. [22] Potencirana je tesna saradnja i međuzavisnost Talibana i Al Kaide u ubiranju prihoda od trgovine narkoticima, uz napomenu da Talibani dozvoljavaju Bin Ladenu da na teritoriji Avganistana organizuje kampove za obuku terorista i da obezbeđuje skladišta droge. U toku priprema za početak invazije na u Avganistan bilo je upozorenja da su skladišta narkotika dobro skrivena i da ih je teško locirati i uništiti, ali da će pouzdaniji obaveštajni podaci o njima moći da se dobiju kada američke trupe počnu da deluju na terenu. Kao dodatna mogućnost pominjalo se uništavanje zasada maka polivanjem iz vazduha ukoliko se uzgajanje ove kulture nastavi.

Takve ocene bile su, inače, u skladu sa rasprostranjenim uverenjem da Talibani nisu bili spremni da sprovedu u delo svoju odluku iz 2000. godine kojom su zabranili uzgajanje maka i proizvodnju narkotika kao delatnost ne spojivu sa islamom. Tako je, u proceni koju je krajem te (2000) godine uradila jedna interagencijska radna grupa na čelu sa CIA, navedeno je da se praktično sve površine pod makom, kao i baze morfijuma i laboratorije za preradu heroina nalaze na teritoriji pod kontrolom Talibana.[23] Pa ipak, drastično smanjenje proizvodnje opijuma u narednoj (2001. godini) pokazuje da ta neverica u iskrenost namera talibanskog režima nije bila sasvim osnovana. Naime, u vreme kada su izricane najteže ocene na račun povezanosti talibanskog režima sa narko-biznisom, proizvodnja narkotika je već bila pala na najniži nivo od dolaska Talibana na vlast za šta je svakako zaslužna pomenuta zabrana.

Nagli skok proizvodnje opijuma do kojeg je došlo sa dolaskom koalicionih snaga i njeno održavanje na izuzetno visokom nivou sve do današnjih dana ne daje za pravo Vašingtonu da svoje ratovanje protiv terorizma proglasi uspešnim.  Ako je tačno (što uglavnom niko ne spori) da finansijska podrška jedan od stubova vitalnosti terorističkih organizacija i da je novac od ilegalne trgovine narkoticima, po procenama samih Bin Ladenovih progonitelja na avganistanskom ratištu, značajan izvor finansiranja njegovih terorističkih poduhvata, onda činjenica da ta trgovina i dalje cveta neizostavno navodi na razmišljanje da: ili „misionari“ na čelu sa Amerikom nisu u stanju da je obuzdaju, ili nekima koji imaju značajan uticaj na delovanje misije, a njih je nelogično tražiti izvan struktura bliskih vladajućim krugovima u Vašingtonu, to nije u interesu. U prvom slučaju, čelnici „koalicije voljnih“, trebalo bi da imaju „razumevanje“ za neefikasnost talibanskog režima u suzbijanju proizvonje i prodaje narkotika u svom „dvorištu“. U drugom slučaju, nemaju moralno pravo da ga optužuju za blagonaklonost prema ilegalnoj trgovini narkoticima, jer svojim prisustvom očigledno nisu nimalo naškodili tom biznisu iako su ga svojevremeno označili  kao glavni izvor finansiranja Bin Ladenovih terorista. Naravno, strani koja se prihvatila liderske pozicije u ratu protiv terorizma ne priliči ni jedno ni drugo – niti da se proglasi nesposobnom da izađe na kraj sa finansijerima svog neprijatelja niti da bude osumnjičena da zatvara oči pred njihovim delovanjem. Inferiornos u odnosu na protivnika osporava joj pravo na predvodništvo,  neodlučnost u obračunu s narko-biznismenima čini je saučesnikom u zlodelu čije su žrtve ne ne samo neposredni učesnici rata protiv terorizma, već i sve potencijalne mete terorista finansiranih narko-dolarima, kao i sve žrtve društvenih devijacija koje prate prisustvo narko dilera na glavnim putevima avganistanske droge, počev od onih u samom Avganistanu, preko susednih zemalja do glavnih odredišta u Evropi i Ruskoj Federaciji, pa i samoj Americi. I jedno i drugo dovodi u pitanje sam smisao Rata.

Šta to u stvari hoće Bin Ladenovi progonitelji u Avganistanu?

Hvatanje samog vođe Al Kaide, koje je nekada najavljivano kao pitanje trenutka, već odavno skoro niko od američkih zvaničnika ne pominje kao cilj misije. Znači, ne očekuje se više da će se to dogoditi. Bar ne uskoro. Ilegalna trgovina narkoticima kao jedan od glavnih izvora finansiranja terorista takođe nije više hit tema, kao što je bila uoči pohoda na Avganistan. Da li to znači da su narko-trgovci prestali da budu blagonakloni prema terorizmu ili su, možda, teroristi u Avganistanu toliko oslabili da se ubirači profita od trgovine narkoticima ne osećaju više obaveznim da im budu donatori? Ako je tako, u čije džepove ili na čije račune odlazi taj „višak“ crnog novca. Nije moguće da oni koji nadgledaju i podržavaju izgradnju posttalibanskog režima u Avganistanu nisu svesni toga da je da velika količina novca izvan legalnih tokova koja potiče od ilegalne trgovine narkoticima jedan od glavnih uzroka visokog stepena korumpiranosti svih nivoa vlasti i da u tom slučaju teško može biti uspostavljena vladavina prava kao osnovna pretpostavka stabilizovanja stanja na terenu. Objašnjenje da se uzgajanje maka prećutno toleriše i tamo gde bi moglo biti sprečeno zato što je to izvor prihoda za veliki broj ratom do bede osiromašenih domaćinstava zvuči logično. Seljacima se time obezbeđuje minimum prihoda za golu egzistenciju. Međutim, cena tog za sirotinju „spasonosnog“ rešenja je finansijsko jačanje otuđenih centara moći, što samo po sebi usporava proces izgrađivanja funkcionalne države kao krajnji cilj stranog vojnog angažovanja višestruko skupljeg od ukupne zarade koju ostvaruju uzgajivači maka. Obeštećenje za odustajanje od gajenja te kulture pokazalo se kao potencijalno delotvorna mera za smanjenje proizvodnje opijuma. Međutim, ona očigledno nije u dovoljnoj meri iskorišćena, niti je primenjiva u uslovima kada koalicione snage i novi režim nemaju stvarnu kontrolu nad značajnim delom teritorije zemlje i kada novac namenjen u tu svrhu većim delom završava u džepovima korumpiranih činovnika. Dok traje takvo stanje postoji dobar izgovor za mršave rezultate dobrovoljnog (od strane vlasti subvencionisanog) preorjentisanja domaćinstava sa uzgajanja maka na uzgajanje drugih poljoprivrednih kultura.[24] Ono za šta, pak, nema izgovora jeste višegodišnje održavanje takvog stanja, bez izgleda da u dogledno vreme dođe do znaajnog preokreta, uprkos ogromnim sredstvima koja se u tu svrhu koriste. Istovremeno, američka admiistracija nije voljna da svoju avganistansku avanturu proglasi pogrešnim potezom, uprkos ozbiljnim upozorenjima „da je sasvim izvesno da će Talibani da imaju trajnu i sve značajniju političku ulogu u budućnosti Avganistana. U skladu sa tom procenom, Nik Li (Nic Lee), direktor Anso-a (Afghanistan NGO safety office) navodi da su oni „preporučili nevladinim organizacijama da počnu da razrađuju strategije rada s njima (Talibanima) pre nego da ih izbegavaju“.[25]

Ta višegodišnja disproporcija uloženih sredstava i podnetih žrtava, s jedne strane, i ostvarenih rezultata, s druge, kao i uzdržavanje od kvalifikovanja rata u Avganistanu kao neuspešnog, daje za pravo pretpostavci da postoje i neki drugi, neobznanjeni razlozi za angažovanje anglo-američkih snaga na tom prostoru, važniji i od samog obračuna sa Al Kaidom. Nije nemoguće da je priča o pećinama u planinskom kompleksu Tora Bora kao Bin Ladenovom skrovištu i komandnom mestu obična blagovremeno pripremljena i tempirano obelodanjena konstrukcija američke obaveštajne službe, poput one o oružju za masovno uništavanje u Iraku, sračunata na dobijanje podrške javnog mnenja u zemlji i u institucijama međunarodne zajednice za robusno prekogranično vojno angažovanje na geostrateški i geoekonomski interesantnom prostoru. Možda Talibani nisu u Vašintonu i Londonu stavljeni na listu za odstrel prvenstveno zbog nedemokratskog stila upravljanja zemljom, pa ni zbog saradnje sa Al Kaidom već zbog toga što nisu bili dovoljno kooperativni prema svojim mentorima iz vremena preotimanja vlasti od prosovjetskog režima u Kabulu. Uostalom, američkoj i britanskoj administraciji nije stran blagonaklon stav prema teroristima kada je njihovo delovanje usmereno prema rivalskoj strani ili anatemisanim – „nedemokratskim“ državama. Kako, inače, objasniti to da su SAD, tako reći preko noći, prekvalifikovale Oslobodilačku Vojsku Kosova iz terorističke organizacije u partnera u izgradnji „demokratskog i društva“ na Kosovu? Kako, nego kao blagonaklonost prema terorizmu, protumačiti izostajanje energične osude od strane Vašingtona i Londona akcija čečenskih terorista u Rusiji i ujgurskih u Kini ili pružanje utočišta nekim njihovim vođama.[26] 

Po analogiji sa već poznatim ortaklucima između inostranih donosioca „mira i demokratije“ i narko-bosova na terenu, nije isključeno da su u poslove upravljanja avganistanskom krizom umešali prste pojedinci i grupe bliski strukturama koje učestvuju u pripremanju odluka o prekograničnom angažovanju američkih oružanih snaga koji su u ratu protiv terorizma prepoznali zgodnu priliku za preuzimanje kontrole nad ilegalnim tržištem narkotika, koje je siguran izvor „prljavog“ novca pogodnog za finansiranje različitih nelegalnih poduhvata kao što je, na primer, organizovanje i naoružavanja pobunjeničkih grupa, odnosno svrgavanje „nepodobnih“ režima.

Priče o povezanosti tajnih službi nekih država sa mafijašima različitih profila (u tom kontekstu najčešće se pominje američka CIA) mnogi su skloni da kvalifikuju  kao produkt mašte ljudi – žrtava tzv. teorija zavere. Međutim, o toj problematičnoj dimenziji američke politike postoje sasvim relevantna svedočanstva u vidu radovima renomiranih autora. Tako, na primer, nije sporno da je zvanični Vašington koristio usluge sicilijanske i korzikanske mafije u borbi protiv Trećeg rajha, što mu se, po logici da cilj opravdava sredstvo, uglavnom i ne uzima za zlo, s obzirom na zlo u ime čijeg poraza je pakt sa đavolom sklapan. Problem je u tome što je takvo paktiranje postalo, izgleda, uobičajeni metod delovanja CIA. Ta praksa primenjivana je širom sveta, od jugoistočne Azije, preko Avganistana i Balkana, do latinske Amerike, o čemu vrlo iscrpno svedoče sadržaji brojnih publikacija novijeg datuma, kao što su knjige Politika heroina i Kokainska politika. [27] Tako je bilo nekada, tako je i danas. Suština je ostala ista, promenili su se samo njeni pojavni oblici. Autori Kokainske politike direktno prozivaju Vašington da je odgovoran za neuspeh u borbi protiv ilegalne trgovine drogom, odnosno za svojevrsno sabotiranje te borbe. „Naš zaključak je – ističu oni - da glavna meta u efikasnom suzbijanju trgovine treba da bude sam Vašington, a naročito njegove veze sa narko-mrežama širom sveta. Mi smo dokazali da su tajne akcije koje je vodio Vašington bile glavni faktor u generisanju promena opšteg obrasca dotoka narkotika u SAD. Naveli smo vijetnamsku heroinsku epidemiju tokom 60-ih i avganistansku heroinsku epidemiju tokom 80-ih, koje su analogne glavnoj temi ove knjige: eksploziji kokainskog biznisa u Srednjoj Americi tokom Reganove vladavine...“.[28] Na sličan zaključak, kada je reč o sprezi politike i narko-biznisa na prostoru Balkana, i umešanosti stranih obaveštajnih službi u kontrolisanju puteva heroina koji iz Avganistana, preko Kosova i Metohije vode do glavnog tržišta – evropskih zemalja, upućuju tektovi Čuhodovskog (Michel Chossudovsky) koji u znatnoj meri otkrivaju „tajnu“ uspona Kosova na mesto glavnog štićenika i miljenika američke administracije u jugoistočnoj Evropi.[29]

Imajući u vidu procvat trgovine avganistanskim opijumom i heroinom nakon dolaska koalicionih snaga na taj prostor, čini se osnovanom sumnja u  njihovu posvećenost borbi protiv narko-terorizma. Po onome što se dogodilo sa proizvodnjom i prometom droge u prisustvu boraca protiv terorizma posle svrgavanja Talibana, pre bi se moglo reći da je umesto suzbijanja te pojave nastupila faza njene normalizacija koju prati porast profitabilnosti samog posla, a samim tim i povećana zainteresovanost uticajnih faktora da učestvuju u raspodeli dobiti. Po podacima koje iznosi Čusodovski, avganistanska narko privreda generiše preko 200 MLD USD na svetskom finansijskom tržištu.[30] Taj basnoslovni kolač suviše je privlačan da za njegovo komadanje ne bi bili zainteresovani oni u opisu čije dužnosti je je poslovanje na ivici zakonitosti.[31] U tom kontekstu pominje se najčešće obaveštajne službe SAD, ali i službe Turske i Pakistana.[32]

Imajući u vidu nedovoljno ubedljivo demantovane navode iz različitih izvora o navodnom šurovanju obaveštajnih službi zemalja gostujućih snaga u Avganistanu sa narko-biznismenima na terenu, razumljivo je što partneri iz zemalja iz okruženja najviše pogođenih ilegalnom trgovinom avganistanskom drogom izražavaju sumnju u efikasnost zaštite koalicionih snaga od infiltracije narko trgovaca u njihove redove, što, naravno, ima za posledicu izvesnu uzdržanost u pogledu prihvatanja pojedinih oblika saradnje u borbi protiv terorizma. Tako na primer, u vezi sa sa najavljenim početkom povlačenja američke vojske iz Avganistana naredne (2011) godine, već se kalkuliše sa obimom zarade koju bi Rusija mogla da ostvari od nadoknade za prevoz opreme dezangažovanih koalicionih snaga sa avganistanskog ratišta preko njene teritorije. S obzirom na isplativost tog posla,[33] ne dovodi se u pitanje spremnost ruske strane da da pristanak na prolaz konvoja iz Avganistana, ali se iskazuje zabrinutost zbog mogučćih zloupotreba transporta, što bi moglo da se odrazi na visinu nadoknade koju će Rusija za to zahtevati. To je, prema pisanju Komersanta koje prenosi Politika, nagovestio Dmitrij Rogozin, stalni predstavnik Rusije pri NATO-u, rekavši da se „...ne postavlja pitanje dati ili ne dati dozvolu za prelaz oprejme koalicije iz Avganistana“, ali da zabrinjava „mogućnost da se transport iskoristi za doturanje heroina u Rusiju“. Pri tome je naglasio da bi bilo „apsurdno i glupo“ sumnjičiti alijansu da je umešana u takav posao, ali da je činjenica „ da postoje organizovane kriminalne grupe koje deluju u Avganistanu i da nije isključena „mogućnost da te grupe obezbede dostup kontejnerima, pa i celim konvojima, i iskoriste ih za doturanje droge“.[34]

Da Vašington ne može da bude amnestiran (bar ne u potpunosti) od odgovornosti za više nego skromne rezultate u suzbijanju ilegalne trgovine drogom, pa samim tim i od odgovornosti za neuspeh u ratu protiv terorizma,  govore brojna upozorenja – optužbe da CIA već godinama tesno sarađuje sa narko-bosovima u Avganistanu. Među njima se najčešće pominje Ahmed Karzai, koji je, osim što važi za ključnog igrača na najjrazvijenijem delu ilegalnog tržišta droge (onog na jugu zemlje), poznat i po tome što je brat aktuelnog avganistanskog predsednika. Novi momenat u vezi sa sumnjičenjima CIA za prljave poslove sa gospodarima narko-biznisa jesu tvrdnje o kojima piše „Njujork tajms“ (27.10.2010) da se Ahmed Karzai već više od osam godina nalazi na njenom platnom spisku.[35] Između ostalog, plaća mu se što omogućava da CIA i Specijalne operativne jedinice koriste veliki kompleks koji je nekada pripadao Muli Mohamedu Omaru. S obzirom na to ko je „stanodavac“, gostujućim snagama nije čudno što im je „stanište“ nedovoljno bezbedno, uprkos impresivnim merama i sredstvima obezbeđenja.[36] Kada se tvrdi da Ahmed Karzai zarađuje deo svoje “plate“ iz budžeta CIA tako što joj omogućuje „kontakt i povremene susrete sa Avganistancima lojalnim Talibanima“[37], onda postaje shvatljivo kako se američkim obaveštajcima dogodila takva blamaža da ne otkriju da je, prema pisanju „Njujork tajmsa“ i „Vašington posta“ koje prenosi „Politika“,[38] na  razgovore sa komandantom koalicionih snaga i predsednikom Avganistana, umesto „čoveka broj dva“ u hijerarhiji pobunjenika, Aktara Muhameda Mansura, dolazio izvesni piljar iz Kvete – varoši u Pakistanu na granici sa Avganistanom. Da blamaža bude veća, piljar je iz Pakistana u Kabul doputovao specijalnim avionom NATO, dobio pristojan „honorar“ (značajnu sumu novca), da bi, umesto obaveštajaca, identitet lažnog Mohameda Mansura otkrio jedan pravi Taliban.

Prema citiranom članku iz Njurork tajmsa od 27. 10. 20010. godine,[39]  administracija predsednika Obame je više puta (verovatno pod pritiskom optužbi iz redova opozicije za nedostatak odlučnosti u uskraćivanju podrške teroristima) obećavala da će se obračunati sa narko-bosovima u Avganistanu za koje se veruje da se nalaze u najvišim vrhovima vlasti. U tom cilju je, između ostalog, od predsednika Karzaija traženo da premesti svog brata sa juga zemlje ali da je on, kako se navodi, do sada odbijao da to učini. Ostaje nejasno da li je to oklevanje predsednika da ispuni očekivanja svojih pokrovitelja iz Vašingtona posledica njegove bolećivosti ili inferiornosti prema finansijski moćnom bratu ili je reč o zajedničkom porodičnom biznisu dovoljno unosnom da se od zarađenog može izdvojiti pristojna suma za kupovanje strpljenja strateškog partnera iz Vašingtona, pa i za „otkup grehova“. Strpljenja za sada, izgleda ima, (ne zna se po kojoj se ceni kupuje), a kad je reč o funkcionisanju indulgencije, slučaj ekspresnog oprosta grehova teroristima OVK pokazuje da je cena za to dostupna i manje platežno moćnim klijentima nego što su narko-bosovi iz avganistanske mreže. Ceh te trgovine plaćaće i dalje vojnici zaduženi da silom pomognu ostvarivanje sumnjivih političkih ciljeva, i narod u ime čijih prava i interesa oni treba da ostvare. Izlazna strategija koja promoviše borbu za „osvajanja duša Avganistanaca“ i „razgovor sa umerenim Talibanima“ kao put izlaska iz začaranog lavirinta avganistanske drame tek treba da bude testirana. Aludirajući na sumnjiva partnerstva na avganistanskoj sceni, general Majkl Flin (Michael Flynn), visoki zvaničnik vojne obaveštajne službe u Avganistanu poručuje: „Jedini način da očistite Čikako jeste da se otarasite Kaponea“.[40] Preporuka je vrlo jasna i nije sporno na koju adresu je upućena. Problem je, izgleda, u tome što avganistanski „komunalci“ za sada nisu sposobni ili nisu voljni da taj posao čišćenja valjano odrade. Osim toga, nije reč o samo jednom „Kaponeu“. Njih ima na svim važnijim stanicama na putu avganistanske droge – od Kabula i Kandahara, preko centralne Azije i Balkana, do Moskve, Brisela i Vašingtona. Njima, po svoj prilici, rat protiv terorizma koji im je cirkularno objavljen kao saučesnicima u finansiranju terorista, više bio brat nego rat. Naravno, pod uslovom da su poštovali pravila koja propisuje „Veliki brat“. Oni koji nisu, već su verovatno bankrotirali, odnosno okončali svoju karijeru u nekoj od akcija čišćenja „Čikaga“.

Kada se već govori o žrtvama i profiterima rata protiv terorizma, šta je sa Bin Ladenom. Neće li, možda, Mula Omar sledeći put baš njega, umesto nekakvog piljara iz Kvete, da pošalje (specijalnim avionom NATO-a) u Kabul na razgovore o prekindu eprijateljstava, ako u međuvremenu nije stekao status zaštićenog svedoka ili svedoka saradnika u procesu protiv nekog nekooperativnog „Kaponea“. Ko zna? Možda će američka ili neka druga OZN-a jednog dana i to da dozna.

LITERATURA

Afghanistan Opium Survey, United Nations Office on Drugs and Crime, Novembar 2008.

Afghanistan Opium Winter Assessment, United Nations Office on Drugs and Crime, January, 2009.

Afghanistan Opium Survey 2010, Winter Rapid Assessment, United Nations Office on Drugs and Crime, February, 2010.

Afghan troop map: US and NATO deployments, http://news.bbc.couk/2/hi/south_asia/ 8389351.stm,

Filkins Dexter, Mazzetti Mark and Risen James,  Karzai’s brother is said to be on CIA payroll, The New Jork Times, 27.10. 2010.  http://www.msnbc.msn.com/id/33500863 /ns/ world_news-the_new_york_times, (29.11. 2010)

Glaze, A. John, Opium and Afghanistan: Reassessing U.S. Counternarcotic Strategy, The Strategic Studies Institute, Oktober, 2007. http://www.StrategicStudiesInstitute.army.mil

Vider, DŽejms, Pohod Ujedinjenog Kraljevstva protiv radikalizacije, Vojno delo, 2008, br.2, str. 154-155

International Security Assistance Force and Afghan National Army strength & laydown, http:/ /www.nato.int/ ISAF/docu/epub/pdf/isaf_placemat.pdf

Global drug trafficking http://en.rian.ru/infographics/20100311/158161909.html (31.8.2010)

National Strategy for Combating Terorism, http://www.state.gov/documents/ organization/60172.pdf

NATO s role in Afganistan, http://www.nato.int/issues/Afganistan/index.html

Nato,s „safe passage“ for Taliban, http://www.bbc.co.uk/news/world-south-asia-11553388

Perl, Raphael, Taliban and the Drug Trade, CRS Report for Congress, Congressional Research Service, October, 2001, http://fpc.state.gov/document/organization/6210.pdf.

Primakov, E., Svet posle 11. septembra i upad u Irak, Privredna komora Beograda, 2006.

Q&A: Foreign forces in Afghanistan, http://news.bbc.co.uk/2/hi/south_asia/8388711.stm (18.10.2010)

Rapoport, C., David, TheFourWavesofRebelTerrorandSeptember 11, http://www. anthropoetics.ucla.edu/ap0801/terror.Htm #n;) 

TheFourWavesofRebelTerrorandSeptember 11, http://www anthropoetics.ucla.edu/ap0801/ terror.htm#n.

Ward Fay, Peter (1975): The Opium War, 1840-1843, Chapel Hill, University of North Carolina Press.

World Drug Report 2010, United Nations Office on Drugs and Crime, Viena, 2010.