Савремени свет | |||
Производња опијума и рат против тероризма – „неком, рат неком брат“ |
четвртак, 09. децембар 2010. | |||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
Сажетак: Нагли скок производње опијума у Авганистану до којег је дошло са доласком коалиционих снага у мисији рата против тероризма, и одржавање те производње на изузетно високом нивоу све до данашњих дана, не даје за право Вашингтону да своје ратовање против тероризма прогласи успешним. Ако је тачно (што углавном нико не спори) да je solidna финансијска подршка један од стубова виталности терористичких организација и да је новац од илегалне трговине наркотицима, по проценама самих Бин Ладенових прогонитеља на авганистанском ратишту, значајан извор финансирања његових терористичких подухвата, онда чињеница да та трговина и даље цвета неизоставно наводи на размишљање да: или „мисионари“ на челу са САД нису у стању да је обуздају, или некима који имају значајан утицај на деловање мисије то није у интересу. Кључне речи: рат против тероризма, опијум, Авганистан. Рат као драматична појава ставља, по правилу, у други план остале, мање узнемиравајуће догађаје. Тек када му се назире крај или почне да поприма другачији ток, израњају на површину – почињу да привлаче већу пажњу неки догађаји који су били у његовој сенци; наравно, под условом да их не засенчи неки други рат. Рат чини познатим људе који га изазивају и усмеравају; време и простор на којем се одиграва. Захваљујући њему, Авганистан је пуних 10 година прошлог века, за време совјетске војне интервенције био предмет наглашене медијске пажње. Са одласком совјетских војника, отишли су и новинари. Шта у Авганистану раде „добри момци“ који су, уз благонаклоност и логистичку подршку Американаца отерали „зле Русе“, било је мање интересантно од онога што се дешавало на неким другим просторима који су се, попут бивше Југославије, сценама ратних страдања „изборили“ за прворазредну медијску пажњу. Тако је и Авганистан морао да чека да му се поново догоди рат, да би га поново новинари у буљуцима почели да походе. Када су стигли тамо, затекли су, кога би друго, него Талибане које су, изгледа, били скоро потпуно сметнули с ума, који пуних 12 година за медије као да нису постојали. Шта су талибани до тада чинили постало је интересантно тек када је обзнањено да њихов лик и дело има везе са тероризмом којем су објавили рат управо они који су уз чију су се логистичку подршку Талибани сменили просовјетски режим у Кабулу. Тако је Авганистан у релативно кратком периоду по други пут доспео у жижу медијске пажње; опет је постао познат по рату. Друге његове знаменотости помињу узгредно и то углавном онда када се доведе у везу са збивањима на ратишту – оним што утиче на ток и могући исход рата. Једна од таквих знаменитости Авганистана јесте његово водеће место у „клубу“ земаља „Златног троугла“ – постојбини опијума и то је оно што се не може изузети из скупине чинилаца од којих зависи ток, а можда, донекле, и сам исход рата против тероризма на том простору. Јер, опијум као опијум: Призива и обећава, омамљује и опија, успокојава али и упокојава. Призива произвођаче, опија паћенике, релаксира очајнике, опчињава уживаоце, уједињује и свађа кријумчаре, упошљава и слуђује њихове прогонитеље и пресудитеље. Краће речено, не да мира! 1. Фатална привлачност опијума Од када је откривено његово својство да ублажава физичке болове и олакшава психичке тегобе, круг корисника опијума у различитим ступњевима његове прераде константно се шири. Због непознавања његовог непосредно штетног дејства на организам и мултипликованих негативних последица које се накнадно испољавају у облику болести зависности која редовно наступа као резултат редовног конзумирања, „благотворно“ дејсво опијума није некада ускраћивано чак ни деци. Не тако давно, у 19. веку, мајке су га давале чак и одојчадима како би им учврстиле сан и себе поштеделе честог буђења њиховим плачем. На тако ниском нивоу информисаности о суштини аналгетског и наркотичког дејства, уздржавање од употребе било је првенствено условљено висином цене и као такво није била озбиљна сметња повећању потрошње. Практично, свако ко је знао за његово умирујуће дејство и могао да га добави по приступачној цени није се много двоумио да ли да га употреби кад му тегобе дојаде, односно да га добронамерно препоручи другоме као као „спасоносно решење“. Разумљиво је да је та околност учинила да трговина опијумом постане високопрофитабилан посао што повлачи за собом заоштравање конкуренције у трци за освајање нових тржишта, односно немилосрдну борбу стицање и одржање статуса главног снабдевача. До које границе може да иде упорност у настојању да осигура примат на тржишту опијума добар пример су тзв. опијумски ратови између Кине и Велике Британије у 19. веку. Као и сви други ратови и опијумски су били производ ескалације сукоба интереса. С једне стране, интерес Велике британије као велике силе био је да повећа приходе од извоза робе на огромно кинеско тржиште. Један од важних извозних артикала Велике британије намењен Кини био је управо опијум произведен на тадашњим британским колонијалним поседима према кинеској граници (тзв. Британска Индија). За непуних 20 година (од 1821 до 1837) извоз ове робе у Кину повећао се пет пута. За одржавање и повећање обима извоза који је гарантовао високе приходе Британији био јој је неопходан слободан приступ кинеским лукама и статус повлашћеног трговца. С друге стране, Кина је била заинтересована да спречи, или бар контролисањем увоза, смањи прилив опијума на своје тржиште. Постојала су бар два важна разлога за то. Прво, куповањем опијума у количинама које су крајем тридесетих година 19. века износиле око 1400 тона, из Кине се одливала велика сума новца који је она желеле да усмери у неке друге, за њу приоритетније токове. Друго, у то време у Кини је већ присутно искуствено сазнање да конзумирање опијума није нимало безазлено, као што се некада сматрало. На основу стања оних који су га редовно користили постало је евидентно да он не производи само пролазне углавном повољне ефекте, да проблематично у трговини њиме није само набавна цена већ и велики број зависника и тенденција повећавања њиховог броја са свим негативним последицама које та појава доноси. Суочена за неповољним финансијским ефектима трговине опијумом и суочена са проблемом збрињавања око два милиона зависника од дроге, Кина је 1839. године предузела низ мера да спречи продају проблематичне робе. Наравно, спровођење у дело мера које ускрачују огромне приходе утицајним трговцима - миљеницима империје није могло да прође без отпора. Инциденти, случајни или изрежирани који су уследили као последица решености кинеских власти да спроведе своје одлуке и настојања трговаца опијумом да изиграју рестриктивне мере, довели су до оружаних скукоба између снага Велике Британије и Кине, у које су се, непосредно или посредно, укључиле и друге велике силе, свака на свој начин, рачунајући на део плена по основу обима ангажовања и очекиваног исхода сукоба. Будући да је из оба опијумска рата изашла као победник, Британија је била у прилици да намеће услове мира пораженој страни. Таква шанса се, наравно, не пропуштау и Британија ју је искористила приликом склапања мировног споразума после Првог рата (1842. године у Нанкингу), као и после Другог (1858. године у Тјенцину).[1] Да је решавање режима трговине опијумом заиста био један од узрока, или бар повод за рат, говори чињеница да оба мировна споразума садрже ставку која Великој Британији, као страни победници, обезбеђује привилегован статус у трговини опијумом. Између осталог, ратним трошковима које је Кина морала да надокнади Британији, придодата је и штета причињена уништавањем опијума. Коначно, споразумом из Тјенцина, уз одредбе којима је Кина присиљена да учини уступке не само Великој Британији него свим осталим умешаним силама (Француској, Сједињеним Државама и Русији), укинута су сва ограничења британским трговцима у снабдевању кинеског тржишта опијумом. Величина тог тржишта, уз потраживања из другог дела света, били су гаранција профитабилности посла са опијумом која је делове Британске Индије учинила традиционалним узгајалиштем мака као основне сировине за производњу опијума чијом се прерадом добија „тешка дрига“ хероин. Наравно, виши степен прераде обезбеђује послодавцима већи профит. Отуда, не чуди што је простор на којем се традиционално мак узгаја на великим површинама добио епитет „златни“. Ту ласкаву титулу освојила су два подручја у Азији - “Злани троугао” (Мјанмар, Тајланд, Лаос) и “Златни полумесец” (Авганистан, Иран, Пакистан). Британија већ више од 60 година нема колонијалних поседа у постојбини опијума. Њена управа у том делу света није преживела процес деколонизације. Окончана је већ у првој њеној фази – убрзо након завршетка Другог светског рата. Међутим, производња опијума не само да је преживела него наставила да се увећава. Трајна одредишта робе донекле су се променила у односу на време опијумских ратова, али потражња са свих страна не јењава. Напротив. Ако се при томе зна да већи део опијата завршава на црном тржишту и какву цену тамо достижу, јасно је да се огромне количине новца налазе у нелегалним токовима. Није, такође, спорно да је новац увек био и да јесте извор моћи. Што га више има производи јаче дејство. Уосталом, није случајно настала изрека да „новац покреће свет“. Ако је то тачно, онда није немогуће да велики новац, односно јагма око њега догура, ако не свет, онда делове света до ивице рата, па и у сам рат. Некадашњи опијумски ратови, као актуелни обрачуни нарко картела у Латинској америци који се баш тако и зову – „ратови“ говоре у прилог тој претпоставци. Да ли је онда неразумно упитати се има ли контрола над прометом дроге из Авганистана везе са ратом против тероризма који се одвија управо на том простору. Да ли те две појаве утичу једна на другу? Да ли рат против тероризма чији се главни фронт, случајно или не, поклапа са простором данас највећег узгајалишта мака својеврстан трећи опијумски рат? 2. Рат против тероризма у постојбини опијума Када се данас говори о «рату против тероризма» под тим се углавном подразумева мере и активности које се на међународном плану, пре свега на иницијативу и уз највеће ангажовање и предводничку улогу Сједињених Америчких Држава, предузимају против терористичких организација и њихових спонзора. Повод за «објаву» тог тзв. глобалног рата против тероризма био је спектакуларни напад терориста Ал Каиде на Светски трговински центар и Пентагон.[2] Заједничко свим «ратовима против тероризма» јесте да они представљају облик реаговања државе или држава на претходно драматично предочену претњу тероризмом која се као таква не може да игнорише и сама по себи најављује неизоставне противме. Претња тероризмом увек представља претњу насиљем којим се настоје да изнуде одређени политички уступци. Таква врста претње изазива неизбежно узнемиреност потенцијалних мета напада и подразумева адекватан (само)заштитнички одговор државе која једина има монопол на легитимну употребу силе на својој територији, па тако и легитимно право и обавезу да се супротставња насиљу које прети онима које је надлежна да штити и које (насиље) истовремено и њу саму угрожава. Према томе, борба против тероризма се подразумева. Питање се само колико ће она бити енергична, с каквим (колико амбициозним, односно колико реалистичним) циљевима и на који начин (с каквом стратегијом и тактиком) ће се водити. «Рат” против тероризма, по самом значењу речи «рат» представља управо облик борбе против тероризма са радикалним циљем (елиминисање, односно минимизирање терористичке претње), чије остваривање захтева разноврсност у погледу врсте дејстава, свеобухватност у погледу ангажованих снага и одсуство ограничења у погледу гоњења непријатеља. Наравно, као и сваки рат, и рат против тероризма подразумева јасно идентификовање «зараћених страна» и висок публицитет који ствара простор за ефикасно наступање применом неоружаних облика дејстава (у оквиру широког спектра специјалног ратовања). За објаву рата тероризму неопходна су два основна предуслова. То су: 1) значајна ескалација тероризма (радикални циљеви терористичког деловања, брутални напади, масовне жртве, огромна материјална штета...) и 2) респективан антитерористички потенцијал државе/држава мета актуелног или потенцијалног терористичког деловања (висока мотивација, подршка јавног мнења, одговарајуће снаге...). Нема сумње да су се почетком 21. века стекла оба та услова. Ескалације тероризма достигла је тачку у којој он може да се предочи и доживи као метастазирајуће зло зарад чијег заустављања је неопходна одсудна активна и беспоштедна одбрана.[3] Самоубилачки напади на насумично одабране жртве - на местима масовног окупљања људи, срачунати да изазови што више жртава, шокирају јавност и пошаљу поруку о незадрживом наступању ка остваривању пројектованих циљева, представљају прекретницу у стратегији и тактици деловања терориста која је убедљиво сведочи о ескалацији тероризма ка нивоу који захтева неодложну и свеобухватну реакцију у циљу његовог сузбијања. Та критична тачка достигнута је управо спектакуларним нападом Ал Каиде на циљеве у Америци. Истовремено, мета напада је била земља која располаже високим антитерористичким потенцијалом, како у погледу расположивих снага, тако и у погледу мотивације да се та снага умери против терористичких организација и хихових спонзора. Непосредно заслужни за ту мотивисаност били су, пре свега, поменути напади од 11. септембра 2001. који су утицали да јавно мнење у Америци, али и широм света подржи предузимање енергичних мера санкционисања свих одговорних за почињене масакре. Тиме су се коначно стекла два кључна услова за објаву опшет рата терористима. Правни оквир за то биле су одговарајуће резолуције савета безбедности (Резолуције 1368, 1373, 1378, 1383...).[4] Из наведених околности проистекле су основне карактеристике овог рата по којем се он разликује од свих претходних «ратова» против тероризма. То су, пре свега: конкретан повод, свеобухватни циљеви, подршка међународних институција, неограничен радијус дејстава, прекограничне војне кампање и мултинационалне антитерористичке коалиције. Најзначајније противтерористичке кампање предузете у оквиру глобалног обрачуна са тероризмом су инавазија на Авганистан (октобар 2001) и инвазија на Ирак (март 2003) које су се претвориле у дуготрајан исцрпљујући рат на простору ових држава, не само са терористичким организацијама него и са бројним милитантним групама које се солидаришу са терористима или су једноставно непомирљиви противници страног војног присуства наметнутог инвазијом, односно противници режима успостављеног и одржаваног уз асистенцију страних трупа.[5] Противтерористичка кампања у Авганистану почела је 7. октобра 2001. године инвазијом на ову земљу снага САД и Велике Британије (најпре нападима из ваздуха, а затим наступањем копнених снага). Циљ ове операције (Оperation Enduring Freedom) био је 1) хватање Бин Ладена, 2) уништавање Ал Каиде и 3) збацивање талибанског режима. Операција практично и данас траје, с обзиром да је њен циљ још у потпуности није остварен. Талибани су свргнути с васти, успостављен је прозападнуи режим, али Ал Каида није уништена нити је њен вођа ухваћен нити ликвидиран. На операцију Enduring Freedom надовезала се мисија међународних снага ISAF (International Security Assistance Force) које су формиране 2002. године, на основу одлуке СБ од 20. децембра 2001. Циљ ове мисије над којом команду има НАТО јесте стабилизовање земље након рушења талибанског режима. Борба за остваривање тог циља очигледно још није завршена, земља далеко од тога да је стабилна. Новоинсталирани режим одржава се само захваљујући присуству јаких међународних снага. [6] 3. Авганистанска „фабрика“ нарко-долара пре и после објаве рата тероризму До почетка до почетка деведесетих година прошлог века, највећи произвођач опијума био је Мјанмар (Бурма), када је примат у томе почео да преузима Авганистан (графикон 1). Истина, у погледу површина под маком Мјанмар је био водећа земља све до 2003. године (графикон 2), али је, због мањих.
Графикон 1. Укупна производња опијума у свету (1990 -2008) [7] приноса по јединици, дошао на друго место по укупној количини произведеног опијума на тој позицији налази се и данас. Авганистан и Мјанмар су само на кратко, током 2001. године, разменили места на ранг листи највећих произвођача опијума. Потискивање Авганистана са лидерске позиције настало је као резултат одлуке Талибана из јула 2000. године да забране узгајање мака као културе која, с обзиром на то чему служи, по њиховом уверењу није у складу са Кураном. Те (2001) године драстично су смањене површине под маком и количина произведеног опијума смањена је са 3000 метричких тона (колико је износила у 2000. години) на свега 74 метричке тоне.[8] Тако је Авганистан, по количини Графикон 2. Укупне површине под маком (1990-2008)[9]
производње дошао у ред земаља са зачеља ранг листе. Та промена била је неочекивана с обзиром на то да су Талибани још крајем 1997. године обзнанили забрану узгајања мака, али, очигледно, нису били довољно упорни да је спроведу у дело, пошто је производња наставила да расте и у наредне три године тако да је 2000. године опијум из Авганистана чинио 72 одсто укупне количине тог опијата на светском илегалном тржишту, при чему је већина завршавала на европском тржишту.[10] Због слабог ефекта претходне забране, није много веровало у делотворност забране из 2000. године. У коментарима у вези с тим констатовано је да је забрана изазвала скок цена, али се није најављивало значајно смањење производње. Тако је у Стејт Департменту, у прлеће 2001. године констатовано да „Ни Талибани ни Северна алијанса нису предузели ниједну значајну акцију заплене стокова нити акцију хапшења и процесуирања наркотрговаца. Напротив, власти настављају да наплаћују таксу на род мака у висини око 10% и дозвољавају да се он јавно продаје на пијацама, да се њиме тргује и да се транспортује.“[11] Па ипак, супротно прогнозама на Западу, узгајивачи су овога пута сасвим озбиљно схатили забрану. Укупан род са њива засејаним маком у 2001. години износио је тек четрдесети део онога из претходне године. Дакле, Талибани су овога пута приредили велико изненађење и не може се рећи да је оно било непријатно. Међутим, са падом талибанског режима под налетом коалиционих снага, следи ново изненађење, за које се, пак, ни у ком случају не може рећи да је пријатно. Под новом, антиталибанском влашћу, узгајање мака доживљава поново процват. Производња опијума поново постаје препознатљиво обележје авганистанске стварности. Колика се количина новца обрће на црном тржишту опијума из Авганистана довољно говоре подаци из годишњег извештаја Канцеларије УН за дрогу и криминал.[12] Према овом извору, у 2007. години је у Авганистану под маком било 193 000 хектара . Произведено је укупно 8 200 метричких тона опијума, што је 93 одсто укупнее светске производње. Узгајањем мака бавило се 509 000 домаћинстава. Извозна вредност произведеног опијума, морфијума и хероина (на простору суседних држава) процењена је на 4 милијарде долара. При томе се потврђује добро познати закон тржишта да роба вишег степена обраде, у овом случају хероин, лакше налази конзументе на тржишту богатијих земаља, док се мање пробирљиво тржиште земље снабдевача задовољава углавном јефтинијом робом - опијумом добијеном једноставнијим технолошким поступком. Тако је, на пример, према извештају Оделења УН за дрогу и криминал из 2010. године, годишња потрошња опијума у Авганистану у 2008. години била око 80 метричких тона, а хероина свега две тоне (табела 1).[13] Иначе, главно одредишта Авганистанског опијума је Иран где, према поменутом извештају, одлази чак 450 тона овог опијата и где се налази највећи број конзумената (531000). Следе: Европа (95 тона), Руска Федерација (58 тона), земље централне Азије (33 тоне) и Америка (29 тона).[14] Табела 1. Путеви авганистанске дроге
За разлику од опијума, хероин је знатно траженија роба на руском, европском и америчком тржишту него у самом Авганистану и на тржишту суседних земаља. Највећа количина ове тешке дроге добијене од мака узгајаног у Авганистану завршава у Европи (88 тона), Русији (70 тона) и Америци (26 тона), где налази највећи број зависника – у Европи око 1,6 милиона и у Руској Федерацији и Америци по око 1,5 милиона.[15] Шта се тренутно дешава по питању узгајања мака на овом простору? После вишегодишњег константног раста (изузев 2001), у 2008. и 2009. години забележен известан пад производње – са 8 200 метричких тона на око 7 700, односно 6 900.[16] До највећег смањења површина под овом културом у односу на 2007. годину дошло је, по правилу, тамо где се су сељаци финансијски на то подстицани (добили практично обештећење за «штету» коју трпе преласком на мање профитабилну пољопривредну производњу. Према подацима Kанцеларије Уједињених нација за наркотике и криминал, из 2009. године,[17] као главне разлоге за одустајање од гајења мака у тој години сељаци су навели: 1) високу цену пшенице (22%); 2) то што производња опијума није у складу са исламом (21%); 3) притисак власти (16%); ниску цену опијума (15%); 4) неодговарајуће климатске услове (14%); 5) сушу (7%) 6) поштовање одлуке старијих (3%) и 7) о стале разлоге (2%) (графикон 3). Графикон 3. Разлози за одустајање од узгајања мака (јужни и западни део Авганистана) Када се анализирају подаци за различите регионе земље уочава се да тамо где власт боље фукционише, приметно је већи проценат становника који као разлог за одустајање од узгајања мака наводе притисак власти. С друге стране, у крајевима где сељаци остају и даље верни узгајању мака (становништво јужних и западних делова земље где је, иначе, недовољно присутна централна власт и где су највеће површине под маком) главни разлози за то, по оцени њих самих су: 1) висока цена опијума (53); 2) начин да се ублажи сиромаштво (32%); 3) одсуство контроле (7% и 4) остали разлози (8%) (графикон 4).[18] Графикон 4. Разлози због којих се узгаја мак Према томе, рецепт за редуковање претње коју представља илегална трговина наркотицима је познат. Успостављање власти и финансијска помоћ «обичном човеку». Американци тврде да су управо због тога и дошли у Авганистан. Ако јесу? 4. Прогонитељи терориста у лавиринту нарко-бизниса? Према Националној стратегији САД за борбу против тероризма из 2003. године,[19] коначан циљ «рата против тероризма» је поразити терористе и њихове организације. Овако дефинисан циљ треба да се реализује преко следећих задатака: 1) идентификовати, лоцирати и уништити терористе и њихове организације; 2) ускратити спонзорисање, подршку и уточиште терористима, 3) спречити настајање услова које терористи настоје да искористе и 4) одбранити грађане и инртересе САД у земљи и иностранству. То су задаци који је требало да изврше коалиционе снаге на челу са САД у Авганистану. После пуних 9 година ратовања, евидентно је да постављени циљ није остварен. Терористи и њихове организације нису уништени (терористички напади нису реткост; вођа најјаче организације још увек је недоступан прогонитељима и прети новим нападима). Спонзорисање, подршка и уточиште нису им ускраћени (да јесу не би било терористичких напада и терористи не би били неухватљиви). Бројно стање талибанских бораца процењује се на око 20 000. Упркос повећању броја страних војника,[20] талибанске снаге су током 2010. године интензивирале дејства и учиниле небезбедним велики део простора Авганистана. Према томе, није спречено „настојање услова које терористи настоје да искористе“ (није успостављена функционална власт; није решен проблем екстремног сиромаштва; није значајнпо смањена корумпираност режима...). Поставља се, онда питање да ли је извршен четврти од поменутих задатака? Да ли су одбрањени „грађани и интереси САД у земљи и иностранству“? Чињеница да није било нових напада на територији САД говори у прилог потврдном одговору, под условом да је све оно што је створено и уништено у Авганистану у току деветогодишњег обрачуна са тероризмом, и плаћено стотинама милијарди долара и хиљадама људских жртава, у интересу Америке и њених грађана. Међутим, неколико недавно откривених покушаја напада на циљеве у Америци, укључујући и нову раније непримењивану тактику – напад „пакет-бомбом“, подсећају на више него скроман учинак у остваривању циљева антитерорристичке кампање. Ал Каида не само да није уништена него је и инсталирала нова упоришта (Јемен, Сомалија, Северна Африка). Талибани нису на власти, али власт не може ефикасно да функционише и не устеже се да као излазну стратегију из постојећег ћорсокака понуди сарадњу са тзв. „умереним Талибанима“. За дивно чудо, Америка не показује противљење таквој идеји, што значи да је спремна да ревидира циљеве свог вишегодишњег робусног војног ангажовања у Авганистану. У том духу, некадашњи борбени покличи којима се најављивао беспоштедан обрачун са Бин Ладеновим помачачима уступили су место позивима на борбу „за освајање душа Авганистанаца“. Таква редукција ратних амбиција, значи практично да је рат изгубљен. Није изгубљен само под условом да није ни био замишљен онаквим каквим су га пре 9 година званично предочили његови главни протагонисти. По томе какве су заслуге званичници у Вашингтону и Лондону приписивали нарко-бизнису за одржавање талибанског режима и финансирање Бин Ладенових терориста, могло се очекивати да ће сузбијање илегалне трговина дрогом добити приоритетан значај, као предуслов за остваривање главног циља оружане интервенције у Авганистану. У припремама за напад на Авганистан из кабинета британског премијера Тони Блера недвосмислено је поручено да се у случају продужене антитерористичке кампање, тржиште наркотика, илегална производња дроге и главни „играчи“ у том биснису могу постати легитимни циљеви војних и паравојних операција. Почетком октобра 2001. године (непосредно пред напад на Авганистан) Тони Блер означио је Талибане као „режим заснован на страху и који се финансира новцем који потиче од трговине дрогом“.[21] По његовој оцени, Талибани тим новцем такође финансијски подржавају екстремисте у суседним земљама, на пример, Исламски покрет Узбекистана, као и „чеченски отпор“. То исто истакнуто је (у то време) у сведочењу представника Стејт департмента пред америчким конгресом, када је изнета процена да се 1999. године у буџет Талибана слило најмање 40 милиона нарко-долара, уз напомену да извештаји медија указују на то да Бин Ладен охрабрује Талибане да, упркос њиховој јавној осуди илегалне нарко-индустрије, повећају обим трговине дрогом „као вид борбе против Запада“. Портпарол Тонија Блера је тврдио да значајним делом од око 3000 тона опијума ускладиштеног у Авганистану располажу лично Бин Ладен и његови блиски сарадници. Позивајући се на изворе из уреда британског премијера, агенцијски извештаји тврдили су да је сам Бин Ладен укључен у трговину опијумом ради набавке оружја за Ал Каиду намењеног обрачуну са Западом. [22] Потенцирана је тесна сарадња и међузависност Талибана и Ал Каиде у убирању прихода од трговине наркотицима, уз напомену да Талибани дозвољавају Бин Ладену да на територији Авганистана организује кампове за обуку терориста и да обезбеђује складишта дроге. У току припрема за почетак инвазије на у Авганистан било је упозорења да су складишта наркотика добро скривена и да их је тешко лоцирати и уништити, али да ће поузданији обавештајни подаци о њима моћи да се добију када америчке трупе почну да делују на терену. Као додатна могућност помињало се уништавање засада мака поливањем из ваздуха уколико се узгајање ове културе настави. Такве оцене биле су, иначе, у складу са распрострањеним уверењем да Талибани нису били спремни да спроведу у дело своју одлуку из 2000. године којом су забранили узгајање мака и производњу наркотика као делатност не спојиву са исламом. Тако је, у процени коју је крајем те (2000) године урадила једна интерагенцијска радна група на челу са CIA, наведено је да се практично све површине под маком, као и базе морфијума и лабораторије за прераду хероина налазе на територији под контролом Талибана.[23] Па ипак, драстично смањење производње опијума у наредној (2001. години) показује да та неверица у искреност намера талибанског режима није била сасвим основана. Наиме, у време када су изрицане најтеже оцене на рачун повезаности талибанског режима са нарко-бизнисом, производња наркотика је већ била пала на најнижи ниво од доласка Талибана на власт за шта је свакако заслужна поменута забрана. Нагли скок производње опијума до којег је дошло са доласком коалиционих снага и њено одржавање на изузетно високом нивоу све до данашњих дана не даје за право Вашингтону да своје ратовање против тероризма прогласи успешним. Ако је тачно (што углавном нико не спори) да финансијска подршка један од стубова виталности терористичких организација и да је новац од илегалне трговине наркотицима, по проценама самих Бин Ладенових прогонитеља на авганистанском ратишту, значајан извор финансирања његових терористичких подухвата, онда чињеница да та трговина и даље цвета неизоставно наводи на размишљање да: или „мисионари“ на челу са Америком нису у стању да је обуздају, или некима који имају значајан утицај на деловање мисије, а њих је нелогично тражити изван структура блиских владајућим круговима у Вашингтону, то није у интересу. У првом случају, челници „коалиције вољних“, требало би да имају „разумевање“ за неефикасност талибанског режима у сузбијању произвоње и продаје наркотика у свом „дворишту“. У другом случају, немају морално право да га оптужују за благонаклоност према илегалној трговини наркотицима, јер својим присуством очигледно нису нимало нашкодили том бизнису иако су га својевремено означили као главни извор финансирања Бин Ладенових терориста. Наравно, страни која се прихватила лидерске позиције у рату против тероризма не приличи ни једно ни друго – нити да се прогласи неспособном да изађе на крај са финансијерима свог непријатеља нити да буде осумњичена да затвара очи пред њиховим деловањем. Инфериорнос у односу на противника оспорава јој право на предводништво, неодлучност у обрачуну с нарко-бизнисменима чини је саучесником у злоделу чије су жртве не не само непосредни учесници рата против тероризма, већ и све потенцијалне мете терориста финансираних нарко-доларима, као и све жртве друштвених девијација које прате присуство нарко дилера на главним путевима авганистанске дроге, почев од оних у самом Авганистану, преко суседних земаља до главних одредишта у Европи и Руској Федерацији, па и самој Америци. И једно и друго доводи у питање сам смисао Рата. Шта то у ствари хоће Бин Ладенови прогонитељи у Авганистану? Хватање самог вође Ал Каиде, које је некада најављивано као питање тренутка, већ одавно скоро нико од америчких званичника не помиње као циљ мисије. Значи, не очекује се више да ће се то догодити. Бар не ускоро. Илегална трговина наркотицима као један од главних извора финансирања терориста такође није више хит тема, као што је била уочи похода на Авганистан. Да ли то значи да су нарко-трговци престали да буду благонаклони према тероризму или су, можда, терористи у Авганистану толико ослабили да се убирачи профита од трговине наркотицима не осећају више обавезним да им буду донатори? Ако је тако, у чије џепове или на чије рачуне одлази тај „вишак“ црног новца. Није могуће да они који надгледају и подржавају изградњу постталибанског режима у Авганистану нису свесни тога да је да велика количина новца изван легалних токова која потиче од илегалне трговине наркотицима један од главних узрока високог степена корумпираности свих нивоа власти и да у том случају тешко може бити успостављена владавина права као основна претпоставка стабилизовања стања на терену. Објашњење да се узгајање мака прећутно толерише и тамо где би могло бити спречено зато што је то извор прихода за велики број ратом до беде осиромашених домаћинстава звучи логично. Сељацима се тиме обезбеђује минимум прихода за голу егзистенцију. Међутим, цена тог за сиротињу „спасоносног“ решења је финансијско јачање отуђених центара моћи, што само по себи успорава процес изграђивања функционалне државе као крајњи циљ страног војног ангажовања вишеструко скупљег од укупне зараде коју остварују узгајивачи мака. Обештећење за одустајање од гајења те културе показало се као потенцијално делотворна мера за смањење производње опијума. Међутим, она очигледно није у довољној мери искоришћена, нити је примењива у условима када коалиционе снаге и нови режим немају стварну контролу над значајним делом територије земље и када новац намењен у ту сврху већим делом завршава у џеповима корумпираних чиновника. Док траје такво стање постоји добар изговор за мршаве резултате добровољног (од стране власти субвенционисаног) преорјентисања домаћинстава са узгајања мака на узгајање других пољопривредних култура.[24] Оно за шта, пак, нема изговора јесте вишегодишње одржавање таквог стања, без изгледа да у догледно време дође до знаајног преокрета, упркос огромним средствима која се у ту сврху користе. Истовремено, америчка адмиистрација није вољна да своју авганистанску авантуру прогласи погрешним потезом, упркос озбиљним упозорењима „да је сасвим извесно да ће Талибани да имају трајну и све значајнију политичку улогу у будућности Авганистана. У складу са том проценом, Ник Ли (Nic Lee), директор Anso-a (Аfghanistan NGO safety office) наводи да су они „препоручили невладиним организацијама да почну да разрађују стратегије рада с њима (Талибанима) пре него да их избегавају“.[25] Та вишегодишња диспропорција уложених средстава и поднетих жртава, с једне стране, и остварених резултата, с друге, као и уздржавање од квалификовања рата у Авганистану као неуспешног, даје за право претпоставци да постоје и неки други, необзнањени разлози за ангажовање англо-америчких снага на том простору, важнији и од самог обрачуна са Ал Каидом. Није немогуће да је прича о пећинама у планинском комплексу Тора Бора као Бин Ладеновом скровишту и командном месту обична благовремено припремљена и темпирано обелодањена конструкција америчке обавештајне службе, попут оне о оружју за масовно уништавање у Ираку, срачуната на добијање подршке јавног мнења у земљи и у институцијама међународне заједнице за робусно прекогранично војно ангажовање на геостратешки и геоекономски интересантном простору. Можда Талибани нису у Вашинтону и Лондону стављени на листу за одстрел првенствено због недемократског стила управљања земљом, па ни због сарадње са Ал Каидом већ због тога што нису били довољно кооперативни према својим менторима из времена преотимања власти од просовјетског режима у Кабулу. Уосталом, америчкој и британској администрацији није стран благонаклон став према терористима када је њихово деловање усмерено према ривалској страни или анатемисаним – „недемократским“ државама. Како, иначе, објаснити то да су САД, тако рећи преко ноћи, преквалификовале Ослободилачку Војску Косова из терористичке организације у партнера у изградњи „демократског и друштва“ на Косову? Како, него као благонаклоност према тероризму, протумачити изостајање енергичне осуде од стране Вашингтона и Лондона акција чеченских терориста у Русији и ујгурских у Кини или пружање уточишта неким њиховим вођама.[26] По аналогији са већ познатим ортаклуцима између иностраних доносиоца „мира и демократије“ и нарко-босова на терену, није искључено да су у послове управљања авганистанском кризом умешали прсте појединци и групе блиски структурама које учествују у припремању одлука о прекограничном ангажовању америчких оружаних снага који су у рату против тероризма препознали згодну прилику за преузимање контроле над илегалним тржиштем наркотика, које је сигуран извор „прљавог“ новца погодног за финансирање различитих нелегалних подухвата као што је, на пример, организовање и наоружавања побуњеничких група, односно свргавање „неподобних“ режима. Приче о повезаности тајних служби неких држава са мафијашима различитих профила (у том контексту најчешће се помиње америчка CIA) многи су склони да квалификују као продукт маште људи – жртава тзв. теорија завере. Међутим, о тој проблематичној димензији америчке политике постоје сасвим релевантна сведочанства у виду радовима реномираних аутора. Тако, на пример, није спорно да је званични Вашингтон користио услуге сицилијанске и корзиканске мафије у борби против Трећег рајха, што му се, по логици да циљ оправдава средство, углавном и не узима за зло, с обзиром на зло у име чијег пораза је пакт са ђаволом склапан. Проблем је у томе што је такво пактирање постало, изгледа, уобичајени метод деловања CIA. Та пракса примењивана је широм света, од југоисточне Азије, преко Авганистана и Балкана, до латинске Америке, о чему врло исцрпно сведоче садржаји бројних публикација новијег датума, као што су књиге Политика хероина и Кокаинска политика. [27] Тако је било некада, тако је и данас. Суштина је остала иста, променили су се само њени појавни облици. Аутори Кокаинске политике директно прозивају Вашингтон да је одговоран за неуспех у борби против илегалне трговине дрогом, односно за својеврсно саботирање те борбе. „Наш закључак је – истичу они - да главна мета у ефикасном сузбијању трговине треба да буде сам Вашингтон, а нарочито његове везе са нарко-мрежама широм света. Ми смо доказали да су тајне акције које је водио Вашингтон биле главни фактор у генерисању промена општег обрасца дотока наркотика у САД. Навели смо вијетнамску хероинску епидемију током 60-их и авганистанску хероинску епидемију током 80-их, које су аналогне главној теми ове књиге: експлозији кокаинског бизниса у Средњој Америци током Реганове владавине...“.[28] На сличан закључак, када је реч о спрези политике и нарко-бизниса на простору Балкана, и умешаности страних обавештајних служби у контролисању путева хероина који из Авганистана, преко Косова и Метохије воде до главног тржишта – европских земаља, упућују тектови Чуходовског (Michel Chossudovsky) који у знатној мери откривају „тајну“ успона Косова на место главног штићеника и миљеника америчке администрације у југоисточној Европи.[29] Имајући у виду процват трговине авганистанским опијумом и хероином након доласка коалиционих снага на тај простор, чини се основаном сумња у њихову посвећеност борби против нарко-тероризма. По ономе што се догодило са производњом и прометом дроге у присуству бораца против тероризма после свргавања Талибана, пре би се могло рећи да је уместо сузбијања те појаве наступила фаза њене нормализација коју прати пораст профитабилности самог посла, а самим тим и повећана заинтересованост утицајних фактора да учествују у расподели добити. По подацима које износи Чусодовски, авганистанска нарко привреда генерише преко 200 MLD USD на светском финансијском тржишту.[30] Тај баснословни колач сувише је привлачан да за његово комадање не би били заинтересовани они у опису чије дужности је је пословање на ивици законитости.[31] У том контексту помиње се најчешће обавештајне службе САД, али и службе Турске и Пакистана.[32] Имајући у виду недовољно убедљиво демантоване наводе из различитих извора о наводном шуровању обавештајних служби земаља гостујућих снага у Авганистану са нарко-бизнисменима на терену, разумљиво је што партнери из земаља из окружења највише погођених илегалном трговином авганистанском дрогом изражавају сумњу у ефикасност заштите коалиционих снага од инфилтрације нарко трговаца у њихове редове, што, наравно, има за последицу извесну уздржаност у погледу прихватања појединих облика сарадње у борби против тероризма. Тако на пример, у вези са са најављеним почетком повлачења америчке војске из Авганистана наредне (2011) године, већ се калкулише са обимом зараде коју би Русија могла да оствари од надокнаде за превоз опреме дезангажованих коалиционих снага са авганистанског ратишта преко њене територије. С обзиром на исплативост тог посла,[33] не доводи се у питање спремност руске стране да да пристанак на пролаз конвоја из Авганистана, али се исказује забринутост због могучћих злоупотреба транспорта, што би могло да се одрази на висину надокнаде коју ће Русија за то захтевати. То је, према писању Комерсанта које преноси Политика, наговестио Дмитриј Рогозин, стални представник Русије при НАТО-у, рекавши да се „...не поставља питање дати или не дати дозволу за прелаз опрејме коалиције из Авганистана“, али да забрињава „могућност да се транспорт искористи за дотурање хероина у Русију“. При томе је нагласио да би било „апсурдно и глупо“ сумњичити алијансу да је умешана у такав посао, али да је чињеница „ да постоје организоване криминалне групе које делују у Авганистану и да није искључена „могућност да те групе обезбеде доступ контејнерима, па и целим конвојима, и искористе их за дотурање дроге“.[34] Да Вашингтон не може да буде амнестиран (бар не у потпуности) од одговорности за више него скромне резултате у сузбијању илегалне трговине дрогом, па самим тим и од одговорности за неуспех у рату против тероризма, говоре бројна упозорења – оптужбе да CIA већ годинама тесно сарађује са нарко-босовима у Авганистану. Међу њима се најчешће помиње Ахмед Карзаи, који је, осим што важи за кључног играча на најјразвијенијем делу илегалног тржишта дроге (оног на југу земље), познат и по томе што је брат актуелног авганистанског председника. Нови моменат у вези са сумњичењима CIA за прљаве послове са господарима нарко-бизниса јесу тврдње о којима пише „Њујорк тајмс“ (27.10.2010) да се Ахмед Карзаи већ више од осам година налази на њеном платном списку.[35] Између осталог, плаћа му се што омогућава да CIA и Специјалне оперативне јединице користе велики комплекс који је некада припадао Мули Мохамеду Омару. С обзиром на то ко је „станодавац“, гостујућим снагама није чудно што им је „станиште“ недовољно безбедно, упркос импресивним мерама и средствима обезбеђења.[36] Када се тврди да Ахмед Карзаи зарађује део своје “плате“ из буџета CIA тако што јој омогућује „контакт и повремене сусрете са Авганистанцима лојалним Талибанима“[37], онда постаје схватљиво како се америчким обавештајцима догодила таква бламажа да не открију да је, према писању „Њујорк тајмса“ и „Вашингтон поста“ које преноси „Политика“,[38] на разговоре са командантом коалиционих снага и председником Авганистана, уместо „човека број два“ у хијерархији побуњеника, Актара Мухамеда Мансура, долазио извесни пиљар из Квете – вароши у Пакистану на граници са Авганистаном. Да бламажа буде већа, пиљар је из Пакистана у Кабул допутовао специјалним авионом НАТО, добио пристојан „хонорар“ (значајну суму новца), да би, уместо обавештајаца, идентитет лажног Мохамеда Мансура открио један прави Талибан. Према цитираном чланку из Њурорк тајмса од 27. 10. 20010. године,[39] администрација председника Обаме је више пута (вероватно под притиском оптужби из редова опозиције за недостатак одлучности у ускраћивању подршке терористима) обећавала да ће се обрачунати са нарко-босовима у Авганистану за које се верује да се налазе у највишим врховима власти. У том циљу је, између осталог, од председника Карзаија тражено да премести свог брата са југа земље али да је он, како се наводи, до сада одбијао да то учини. Остаје нејасно да ли је то оклевање председника да испуни очекивања својих покровитеља из Вашингтона последица његове болећивости или инфериорности према финансијски моћном брату или је реч о заједничком породичном бизнису довољно уносном да се од зарађеног може издвојити пристојна сума за куповање стрпљења стратешког партнера из Вашингтона, па и за „откуп грехова“. Стрпљења за сада, изгледа има, (не зна се по којој се цени купује), а кад је реч о функционисању индулгенције, случај експресног опроста грехова терористима ОВК показује да је цена за то доступна и мање платежно моћним клијентима него што су нарко-босови из авганистанске мреже. Цех те трговине плаћаће и даље војници задужени да силом помогну остваривање сумњивих политичких циљева, и народ у име чијих права и интереса они треба да остваре. Излазна стратегија која промовише борбу за „освајања душа Авганистанаца“ и „разговор са умереним Талибанима“ као пут изласка из зачараног лавиринта авганистанске драме тек треба да буде тестирана. Алудирајући на сумњива партнерства на авганистанској сцени, генерал Мајкл Флин (Michael Flynn), високи званичник војне обавештајне службе у Авганистану поручује: „Једини начин да очистите Чикако јесте да се отарасите Капонеа“.[40] Препорука је врло јасна и није спорно на коју адресу је упућена. Проблем је, изгледа, у томе што авганистански „комуналци“ за сада нису способни или нису вољни да тај посао чишћења ваљано одраде. Осим тога, није реч о само једном „Капонеу“. Њих има на свим важнијим станицама на путу авганистанске дроге – од Кабула и Кандахара, преко централне Азије и Балкана, до Москве, Брисела и Вашингтона. Њима, по свој прилици, рат против тероризма који им је циркуларно објављен као саучесницима у финансирању терориста, више био брат него рат. Наравно, под условом да су поштовали правила која прописује „Велики брат“. Они који нису, већ су вероватно банкротирали, односно окончали своју каријеру у некој од акција чишћења „Чикага“. Када се већ говори о жртвама и профитерима рата против тероризма, шта је са Бин Ладеном. Неће ли, можда, Мула Омар следећи пут баш њега, уместо некаквог пиљара из Квете, да пошаље (специјалним авионом НАТО-а) у Кабул на разговоре о прекинду епријатељстава, ако у међувремену није стекао статус заштићеног сведока или сведока сарадника у процесу против неког некооперативног „Капонеа“. Ко зна? Можда ће америчка или нека друга ОЗН-а једног дана и то да дозна. ЛИТЕРАТУРА Afghanistan Opium Survey, United Nations Office on Drugs and Crime, Novembar 2008. Afghanistan Opium Winter Assessment, United Nations Office on Drugs and Crime, January, 2009. Afghanistan Opium Survey 2010, Winter Rapid Assessment, United Nations Office on Drugs and Crime, February, 2010. Afghan troop map: US and NATO deployments, http://news.bbc.couk/2/hi/south_asia/ 8389351.stm, Filkins Dexter, Mazzetti Mark and Risen James, Karzai’s brother is said to be on CIA payroll, The New Jork Times, 27.10. 2010. http://www.msnbc.msn.com/id/33500863 /ns/ world_news-the_new_york_times, (29.11. 2010) Glaze, A. John, Opium and Afghanistan: Reassessing U.S. Counternarcotic Strategy, The Strategic Studies Institute, Oktober, 2007. http://www.StrategicStudiesInstitute.army.mil Видер, Џејмс, Поход Уједињеног Краљевства против радикализације, Војно дело, 2008, бр.2, стр. 154-155 International Security Assistance Force and Afghan National Army strength & laydown, http:/ /www.nato.int/ ISAF/docu/epub/pdf/isaf_placemat.pdf Global drug trafficking http://en.rian.ru/infographics/20100311/158161909.html (31.8.2010) National Strategy for Combating Terorism, http://www.state.gov/documents/ organization/60172.pdf NATO s role in Afganistan, http://www.nato.int/issues/Afganistan/index.html Nato,s „safe passage“ for Taliban, http://www.bbc.co.uk/news/world-south-asia-11553388 Perl, Raphael, Taliban and the Drug Trade, CRS Report for Congress, Congressional Research Service, October, 2001, http://fpc.state.gov/document/organization/6210.pdf. Примаков, Е., Свет после 11. септембра и упад у Ирак, Привредна комора Београда, 2006. Q&A: Foreign forces in Afghanistan, http://news.bbc.co.uk/2/hi/south_asia/8388711.stm (18.10.2010) Rapoport, C., David, TheFourWavesofRebelTerrorandSeptember 11, http://www. anthropoetics.ucla.edu/ap0801/terror.Htm #n;) TheFourWavesofRebelTerrorandSeptember 11, http://www anthropoetics.ucla.edu/ap0801/ terror.htm#n. Ward Fay, Peter (1975): The Opium War, 1840-1843, Chapel Hill, University of North Carolina Press. World Drug Report 2010, United Nations Office on Drugs and Crime, Viena, 2010. [1] Споразум из Тјенцина на који је кинески цар дао пристанак 1858. године, потписан једве године касније. Наиме, Кина је покушала да избегне његово наметање и у том циљу предузела одређене војне припреме. У одговору на њих, Британска војска, уз помоћ француске, поразила кинеске снаге, тако да се тај наставак другог опијумског рата дефинитивно завршио 1860. године када је заузет и Пекинг. Након тога Кини није преостало ништа друго него да прихвати понижавајуће услове споразума из Тјенцина. [2] Термин «рат против тероризма» коришћен је и раније – пре 11. септембра 2001.,али у нешто другачијем значењу. Први пут он је широко био у употреби у западној штампи осамдесетих година 19. ог века. Тада су «ратом против тероризма» означена настојања Русије и влада европских земаља да сузбију нападе припадника анархистичког покрета чије су мете првенствено били политички лидери, односно значајне личности актуелних режима. Следећи «рат против тероризма» објавила је Велика Британија јеврејским терористичким групама у време интензивирања њихове борбе против британске колонијалне власти на територији коју су Јевреји били означили (и доживљавали) као територију своје будуће државе. «Рат против тероризма» је израз који је често био присутан у реторици америчког председника Регана (осамдесетих година прошлог века). Повод за тадашњу «објаву» рата тероризму били су у то време актуелне отмице авиона и подметање бомби у ваздухопловима, као и напади и претња нападима на дипломатска представништа Америке и њених савезника.(David C. Rapoport,The Four Waves of Rebel Terror and September 11, http://www.anthropoetics.ucla.edu/ap0801/terror.Htm ) [3] Као илустрација размера те метастазе може да послужи поређење тактике и последица (људских жртава) некадашњег терористичког деловања Ирске републиканске армије са последицама само једног терористичког акта Ал Каиде. Наиме, током тридесетогодишњег терористичког деловања ИРА, убијено је више од три хиљаде људи. Међутим, највећи број стртадалих у једном нападу није премашио цифру 29. При томе су мете напада били пре свега представници владе и снага безбедности. Случајне жртве, односно насумично одабрани циљеви пре су биле изузетак него правило. Бомбашким нападима на цивиле и инфраструктуру често су претходила упозорења влади. Насупрот томе, у акцији бомбаша самоубице на транспортни систем Лондона убијено је педесетдвоје људи и рањено више стотина (Видер, Џејмс, Поход Уједињеног Краљевства против радикализације, Војно дело, 2008, бр.2, стр. 154-155). [4] Прва од ових резолуција (1368) усвојена је већ 12. септембра (дан након напада) што говори о једногласној осуди тероризма од стране кључних актера међународне заједнице. Тиме је објављени рат тероризму основано добио квалификацију глобалног рата што је он и требало да буде – глобални одговор на глобалну претњу тероризмом (Security Council Resolutions, http:// www.un.org/documents/ scres.htm) [5] Упоредо са инвазијом на Авганистан која је,као што је поменуто, предузета на основу резолуција Савета безбедности УН, САД су са својим савезницима предузели још две значајне операције неограниченог трајања. То су поморска операција «Активан подухват» (Active Endeavour) у Медитерану (октобар 2001), и операција «Трајна слобода» (Enduring Freedom) на Рогу Африке (почетак, 2002). Операција «Активан подухват» има за циљ да спречава кретање терориста или оружја за масовно уништавање преко медитерана као и да повећа безбедност пловидбе уопште, уз асистенцију Грчкој у спречавању илегалним имиграција. Сличну намену има и операција «Одржива слобода» на рогу Африке. [6] Велику већину (око 2/3 свих коалиционих снага ангажованих у обе операције у Авганистану (близу 150 000) чине припадници армије САД (у августу 2010. године близу 100 000). Већина амерчких војника (око 78 000) је у саставу снага ISAF, док су остали ангажовани у операцији „Трајна слобода“ (Оperation Enduring Freedom). Други по бројности је британски контигент са око 9 500 војника (Afghan troop map: US and NATO deployments, http://news.bbc.couk/2/hi/south_asia/ 8389351.stm , preuzeto 18.10.2010). Следе: Немачка, Француска, Канада, Италија, Холандија, пољска, Аустралија, Турска, Шпанија, Данска, Румунија, Бугарска, Белгија, Норвешка , Чешка (International Security Assistance Force and Afghan National Army strength & laydown, http://www.nato.int/ ISAF/docu/epub/pdf/isaf_placemat. pdf). На страну инвазионих снага, а касније и снага ISAF, сврстале су се формације авганистанске «Северне алијансе». Северна алијанса је противталибански савез етничких Узбека, Таџика и Хазара. Формиран је 1996. године након успостављања талибанског режима. У време инвазије на Авганистан овај савез контролисао је само мали северни део земље. Русија је, иначе, преко Таџикистана и Узбекистана, константно подржавала «Северњаке». [7] Afghanistan Opium Survey 2008, United Nations Office on Drugs and Crime, Novembar 2008, р.15. [8] Perl, Raphael, Taliban and the Drug Trade, CRS Report for Congress, Congressional Research Service, October 5, 2001,http://fpc.state.gov/document/organization/6210.pdf. (preuzeto 20.11.2010) [9] Afghanistan Opium Survey, United Nations Office on Drugs and Crime, Novembar 2008, р.15. [10] Perl, Raphael, Taliban and the Drug Trade, CRS Report for Congress, Congressional Research Service, October 5, 2001, http://fpc.state.gov/document/organization/6210.pdf. [11] Perl, Raphael, 2001, наведени извор. Afghanistan Opium Survey 2008,United Nations Office on Drugs and Crime, Novembar 2008.. [13] World Drug Report 2010, United Nations Office on Drugs and Crime , Vienna, 2010. [14] Под Америком у овом случају се подразумевају обе Америке – и северна и латинска. [15] У русији је последњих година забележен највећи раст броја уживалаца хероина. Према проценама руске федералне службе за контролу наркотика, из јуна 2010. године, од 100 000 људи колико их годишње умре од конзумирања ове дриге, 30 000 их је из Русије (RIA Novosti, June 28, 2010, http://en.rian.ru/russia/20100628/159613460.html). [16] World Drug Report 2010, United Nations Office on Drugs and Crime , Vienna, 2010, p. 42. [17] Afghanistan Opium Winter Assessment, United Nations, Office on Drugs and Crime, January, 2009, p.11. [18]Afghanistan Opium Winter Assessment, United Nations, Office on Drugs and Crime, January, 2009, p.10. [19] National Strategy for Combating Terorism, http://www.state.gov/documents/organization/60172.pdf [20] По одлуци Барака Обаме из децембра 2009. године, у Авганистан је у наредних месеци упућено у Авганистан додатних 30 000 војника чиме је амерички контингент нарастао на око 100 000 људи. Ослале чланице коалиције обећале су упућивање додатних 5000 војника (Afghan troop map: US and NATO deployments, http://news.bbc.couk/2/hi/south_asia/ 8389351.stm). [21] Perl, R., Taliban and the Drug Trade, CRS Report for Congress, Congressional Research Service, October, 2001, http://fpc.state.gov/document/organization/6210.pdf [22] Perl, R., Taliban and the Drug Trade, CRS Report for Congress, Congressional Research Service, October, 2001, http://fpc.state.gov/document/organization/6210.pdf [24] Има чак и залагања да САД уместо на искорењивање производње опијума треба више пажње и средстава усмере ка „осталим стубовима противпобуњеничке стратегије“ (Glaze, A. John, Opium and Afghanistan: Reassessing U.S. Counternarcotic Strategy, The Strategic Studies Institute, Oktober, 2007, p. 13, http://www.StrategicStudiesInstitute.army.mil [25] Nato,s „safe passage“ for Taliban, http://www.bbc.co.uk/news/world-south-asia-11553388 (18.10.2010) [26] Велика Британија, на пример, одбија да испоручи Русији једног од вођа чеченских побуњеника, Ахмеда Закајева, уз образложење да му у Русији не би било обезбеђено фер суђење и да би, наводно, могао бити подвргнут тортури (UK accused of hypocrisy on terror, http://news . bbc.co.UK/2/hi/UK-news/3269385.stm). [27] Alfred Mc Coy (2003): The Politics of Heroin: CIA Complicity in the Global Drug Trade, 2nd rev. ed., Chicago, Lawrence Hill Books; Scott, Peter Dale.; Marshall, Jonathan (1998): Cocaine Politics: Drugs, Armies, and the CIA in Central America; University of California Press, Berkeley and Los Angeles. pg. xv. [28] Scott, Peter Dale.; Marshall, Jonathan (1998): Cocaine Politics: Drugs, Armies, and the CIA in Central America; University of California Press, Berkeley and Los Angeles. pg. xv. [29] На сајту Центра за истраживање глобализације (Centre for Research on Globalization) налази се низ релевантних текстова Чусодовског: http://www.globalresearch.ca [30] Michel Chossudovsky (2010): "The War is Worth Waging": Afghanistan's Vast Reserves of Minerals and Natural Gas - The War on Afghanistan is a Profit driven "Resource War".Global Research, June 17, 2010. [31] Приход од производње и продаје опијума је на нивоу више од половине регистрованих прихода Авганистана (4 MLD USD у односу на 7,5 MLD USD). (Peter Dale Scott (2009): Afghanistan: Heroin-ravaged State, Global Research, May 8, 2009, http://www.newsweek.com/id/129577). [32] Philip Giraldi (2008): "Found in Translation: FBI whistleblower Sibel Edmonds spills her secrets," The American Conservative, January 28, 2008, http://www.amconmag.com/article/2008/jan/28/00012/; Daniele Ganser (2005): NATO's Secret Armies: Operation Gladio and Terrorism in Western Europe, London: Frank Cass Publishers, pg. 224-41 и Martin A. Lee (2008): "Turkey's Drug-Terrorism Connection," Consortium News, January 25, 2008, http://www.consortiumnews.com/2008/ [33] Русија је допустила да се преко њене територије снабдевају коалиционе снаге у Авганистану, под условом да се не превози наоружање, муниција и минскоексплозивна средства. Према подацима из надлежних ресора на које се позива московски дневник „Комерсант“, цена превоза само једног контејнера за Авганистан преко руске територије износси 1800 долара (Русија зарађује у Авганистану, Политика, 11. новембар, 2010. године). [35] Filkins, Dexter, Mazzetti, Mark and Risen, James, Karzai’s brother is said to be on CIA payroll, The New Jork Times, 27.10. 2010. http://www.msnbc.msn.com/id/33500863 /ns/world_news-the_new _york_ times.
[36] Према подацима УН, насиље у Авганистану не јењава. Напротив. Током првих шест месеци 2010. године погинуло је више од 1000 људи . Јун 2010. године био је најсмртоноснији месец у скоро девет година ратовања. У поређењу са 2009. годином, број мина постављених поред пута порастао је у првом кварталу 2010. године за скоро 100%. Број атентата повећао се за 50%, док се број самоубилачких напада удвостручио (Challenges ahead for Afghan security forces (http://www.bbc.co.uk/news/world-south-asia-10706705) [40] Filkins, Dexter, Mazzetti, Mark and Risen, James, Karzai’s brother is said to be on CIA payroll, The New Jork Times, 27.10. 2010.http://www.msnbc.msn.com/id/33500863 /ns/ world_news-the_new _york_ times(29.11. 2010). |