Početna strana > Rubrike > Savremeni svet > Pravo značenje eksploziva pod Lubjankom
Savremeni svet

Pravo značenje eksploziva pod Lubjankom

PDF Štampa El. pošta
Vladimir J. Konečni   
četvrtak, 08. april 2010.

Veoma dobro je poznato u kolikoj su meri u medijima na Zapadu posle napada bombaša-samoubica u avionima, metroima i železničkim stanicama, tokom prve decenije 21. veka, bili prisutni gnev i mržnja prema teroristima, i izlivi saosećanja sa nevinim žrtvama i njihovim porodicama. Proučavajući (nenaučno) i upoređujući hiljade novinskih članaka u nekih 25 ,,zapadnih” zemalja od 2001. godine (uključujući i Japan, Južnu Koreju, Tajvan, Australiju i Novi Zeland), nameće se sledeći zaključak: daleko najviše gneva i saosećanja je ukupna zapadna štampa izrazila o događajima 11. septembra 2001. u SAD; Britanija zauzima daleko drugo mesto u vezi sa terorističkim akcijama u Londonu jula 2005, a Španija, zbog bombi u Madridu marta 2004, još dalje treće. Terorističke akcije na Baliju u Indoneziji oktobra 2002. i u Mumbaju u Indiji 2008. su, u poređenju, jedva bili na medijskom horizontu Zapada. U slučaju Balija, to je ipak bila ,,samo diskoteka” (sa 202 poginulih i 240 ranjenih), a u vezi sa Mumbajem, glavne teme su bile nesposobnost indijske policije i ko je iz zapadnog džet-seta ranije otsedao u hotelu ,,Tadž Mahal”.

Ako se izuzme 11. septembar 2001, ovaj redosled se ne može objasniti ni po hronologiji događanja ni po broju žrtava, već se verovatno radi o ,,kognitivno-emocionalnoj distanci” koju zapadni svet oseća prema drugim svetovima. Ponavljam da ovo nije ni naučni zaključak niti nešto samo po sebi optužujuće ili začuđujuće: svi narodi i svi ,,svetovi”, iz brojnih razloga, imaju različite kognitivno-emocionalne distance od drugih, a gnev i saosećanje su prirodno povezani sa tim. Neki od razloga za bliskost i distancu su prihvatljivi i u današnjem (često fleksibilnom, dvoaršinskom i lažljivom) politički-korektnom kodeksu dozvoljenog, a neki nisu. Religija, na primer, uglavnom se ne smatra podobnim razlogom za bliskost, ali visok stepen povinovanja raznoraznim ,,principima” koje je definisala najjača svetska sila onako kako to njoj odgovara – itekako jeste.

Sve što je do sada rečeno je, međutim, samo uvod u razmatranje reakcija globalne ,,zapadne” štampe na suicidno-bombaške napade u Moskvi i Mahačkali u proteklih par dana (a te reakcije su slične onima povodom ranijih terorističkih akcija u Ruskoj Federaciji, na primer, u školi u Beslanu, u Severnoj Osetiji, septembra 2004). Smatram da je opravdano da se te reakcije mogu okarakterisati pre kao hladne nego kao gnevne – i mahom kao bezosećajne (a ponekad i sa jedva skrivenom dozom pakosti). Šta pada u oči u zapadnim medijskim reakcijama na ruske tragedije?

1.Reči ,,terorizam” i ,,terorista” veoma su malo zastupljene. Umesto njih preovlađuju ,,insurgents” i ,,militants” – reči koje treba prevesti kao ,,pobunjenici”.

2.Masovno ubistvo nevinih ljudi na metro-stanici Lubjanka se gotovo uvek u istom dahu povezuje sa zgradom FSB-a koja je stotinak metara (bukvalno) iznad te stanice. Gotovo uvek se takođe napominje da je FSB naslednik ili izdanak KGB-a. Nigde nisam pročitao da je Lubjanka bila dugogodišnje staljinističko mučilište, mada i to treba reći; međutim, zapadni novinari i urednici smatraju da je insinuacija putem KGB-a dovoljna, ili još bolja, jer dozvoljava neobrazovanim čitaocima da navodno sami, ,,nezavisno”, donesu zaključke o kontinuitetu u ponašanju Staljinovog KGB-a i ,,Putinovog” FSB-a.

3.Blizina zgrade FSB-a je važna jer je FSB pre kratkog vremena organizovao akcije u Čečeniji, Ingušetiji i Dagestanu u kojima su ubijeni neki bliski saradnici Doku Umarova, vođe ,,pobunjenih” Čečena i samozvani ,,Emir kavkazkog Emirata”, a jedan od tih saradnika, Tihomirov alijas Burjatski, je najverovatnije bio čovek koji je obučavao ,,crne udovice” (udovice iz dva rata u Čečeniji obučenih u crno) koje su svojim samoubistvima izgleda izvršile ta krvava ubistva u Moskvi. Sve to daje zapadnoj štampi toliko željeni povod da pišu o osveti – osveti Čečenaca Rusima.

4.Dovođenje ideje osvete u jednačinu zapadnih medija kad pišu o ,,pobunjeništvu” u Rusiji – zato sam i napisao ,,toliko željeni povod” – je veoma važno Zapadu. To mu omogućuje da uspostavi politički neophodno potrebnu razliku u interpretaciji i značenju ekstremno-muslimanskih terorističkih akcija protiv Amerike i njenih političih i ekonomskih vazala (ovo nije preterivanje, tako će se svaki politikolog kroz 20-30 godina izražavati o našem vremenu), s jedne strane, i Rusije, s druge. Jer, odmah posle 11. septembra 2001, bilo je u SAD glasova o uništenju Kula Blizanaca kao osveti za učinjena zlodela nad Palestincima i drugim muslimanima na Bliskom i Srednjem Istoku, ali su ti glasovi utišani isto tako efikasno kao da je to učinio ranije pomenuti KGB. Postavke koje se svakodnevno ponavljaju običnom zapadnom čoveku su jednostavne: (a) Napadi na nas su neracionalni i potiču od ludih fanatika, koji su neobrazovani srednjevekovni primitivci. (Kad se utvrdi da su neki od bombaša-samoubica visoko obrazovani, a i rođeni, na Zapadu, to se nekako zataška ili ,,objasni” njihovom navodnom ličnom psihopatologijom.) (b) Napadi na Ruse, međutim, se (implicitno) tretiraju kao pravična osveta koja je razumljiva kad se uzme u obzir u kolikoj meri Rusi navodno podjarmljuju i ugnjetavaju narode u kavkazkim regionima. (A ovi regioni bi svi do jednog trebalo da budu male ,,nezavisne” državice, poput Gruzije i valjda poput onih na Balkanu, okrenute ako ne Zapadu, a ono bar pro-američkoj Turskoj i Saudijskoj Arabiji; kao i tržišnoj ekonomiji, odnosno rasprodaji svih svojih resursa zapadnim finansijskim šakalima u sprezi sa domaćim korumpiranim političarima, i lopovima i gangsterima, po, na primer, šemi u Srbiji.)

5.A ko se to sveti Rusima? Za razliku od Al Kaide i drugih organizacija koje napadaju Zapad i koje se u zapadnoj štampi svakodnevno poistovećuju sa terminom ,,islamski fundamentalizam”, to se ne čini sa Čečencima: oni su retko povezani sa konceptima fundamentalizma, fanaticizma, ili čak Islama. A ako postoji povezanost sa Al Kaidom, i ako se o tome zna, to je u potpunosti zataškano.

6.Kad se u zapadnoj štampi govori o terorističkim napadima u Rusiji, nikad se ne kaže ,,kukavički napad”. (Biću zahvalan čitaocu koji mi pošalje informaciju koja ovu tvrdnju negira.) Za razliku od toga, ne sećam se da sam u štampi bilo koje zapadne zemlje ikad pročitao o nekom samoubilačkom bombaškom napadu u Izraelu koje nije bilo opisano kao ,,kukavički čin”.

7.Mnogi članci, naročito u Britaniji, kojoj je odavno dodeljena glavna uloga kad je ,,evropsko” obrušavanje na Rusiju u interesu SAD, i Danskoj, koja je u tome igrala pomoćnu ulogu pod Andersom Rasmusenom, premijerom od 2001. do 2009. (i nagrađenim za to promocijom na položaj Generalnog sekretara NATO-a) su veoma blizu granici (ne)pristojnosti; a poznato je i da čečenske vođe odavno udobno žive i održavaju kongrese u tim zemljama

Šta sve to znači? Kognitivno-emocionalna distanca zapadnog čoveka u odnosu na Rusiju (ali i ostale pravoslavne Slovene, pa i samo Pravoslavlje) potiče još iz vekova koji su prethodili sedamdesetogodišnjoj epohi sovjetskog komunizma. O tome su napisani tomovi, a Krimski rat Engleske, Francuske i Turske protiv Rusije (1853-1856), samo je jedan od primera (naveden ovde, jer se itekako doticao tadašnje Srbije). Međutim, pad berlinskog zida, raspad SSSR-a i epohalna pobeda ,,kapitalizma nad komunizmom” nije ni najmanje humanizovao osećanja zapadnog čoveka prema Rusima. Iz prethodnog straha od sovjetskih nuklearnih bombi su se rodili prezir i nadmenost prema Rusiji ovaploćenoj u pijanom Jeljcinu. (Kakvu je istorijsku štetu korumpirani režim tog čoveka naneo Rusiji – i Srbiji!) Slika Rusije kao glupe krave muzare je pažljivo kultivisana u zapadnim medijima, a ruski bankrot kasnih devedestih dočekan sa velikim samozadovoljstvom. Nigde na Zapadu nije bila ispoljena ma i najmanja doza saosećanja prema ruskoj tragediji tih jeljcinskih stravičnih godina – bedi, masovnoj prostituciji i katastrofalnom skraćenju životnog veka naročito ruskog muškarca. Ništa od saosećanja iz tog Zapada koji se toliko brine, na primer, o usvajanju beba u Etiopiji. Neizrečene parole su bile: opljačkati ogromne prirodne resurse te zemlje glupih mamlaza potkupljivih za male pare; iskorišćavati njihove siromašne devojke; prodavati im demokratsku slamu i seno; uništiti im nacionalno biće, naročito to nazadno Pravoslavlje, tako da se nikada ne oporave i zauvek postanu zapadni robovi, a to postići, između ostalog, šaljući im masu Jehovinih svedoka, Mormona i svih drugih mogućih sekti koje će CIA kontrolisati.

Međutim, Putin je bio taj koji se poslednji smejao, bar u toj etapi rusko-američkih odnosa, jer su upravo američka nezajažljivost, gramzivost i oholost dovele do vojnih intervencija u Aziji koje su značajno povisile svetsku cenu nafte i gasa, a upravo ovo je obogatilo Rusiju, omogućilo joj prekonoćnu otplatu skandaloznih zajmova od Londonskog i Pariskog Kluba, a od Zapadne Evrope učinile taoce koji bi se smrzavali bez ruskog gasa. Zapadni mediji su sve to propratili brzim preobraćanjem podsmeha i arogancije u mržnju ništa manju od one u doba Brežnjeva – što su CIA i organizacije poput Soroševe propratile milijardama dolara ubačenim u džepove što vlade što opozicije u Srbiji, Crnoj Gori, Makedoniji, Bugarskoj, Rumuniji, Ukrajini – da se ne govori o novcu datom Albaniji, tkzv. ,,Bošnjacima” i tkzv. ,,Kosovarima”.

I... Sakašviliju u Gruziji, što nas vraća na krvave terorističke akcije u Moskvi. Imao sam prilike da putujem po raznim kavkazkim republikama (onim u okviru RF i onim van nje) i da se penjem na razne tamošnje velelepne planine. To je gostoprimljivo, gorštačko življe – i ono muslimansko i ono starohrišćansko, to su Gruzini. Upravo zato što je kavkazka, a hrišćanska, zemlja, Gruzija je privlačna za CIA i američku propagandu (prosečan Amerikanac, kao uostalom i prosečan Srbin, o svemu tome nema pojma). Gruzija je bila umešana na čečenskoj strani u prethodnom ratu u Čečeniji (tkzv. Drugi čečenski rat, 1999-2000), a zna se kolika i kakva je bila uloga SAD u gruzijsko-ruskom vojnom sukobu u Južnoj Osetiji avgusta 2008. Sasvim otvoreno, bliski saradnici američkog potpredsednika Čejnija su bili savetnici Sakašvilija, a o mnogobrojnim američkim vojnim instruktorima da se ne govori.

(To što su mnogi od njih penzionisani podoficiri i oficiri američke vojske koji rade za privatne kompanije ne menja stvari. U američkoj vojsci se do pune penzije može doći za 20 godina, a tada je život civila dosadan. Čitav svet pun konflikata koje su Amerikaci organizovali, ili u koje se po svojoj mesijanskoj prirodi mešaju, su prostor da se zaradi na tuđoj nesreći – sve u ime demokratije i ,,američkih vrednosti.” Prostori bivše Jugoslavije naravno nisu bili zaobiđeni – da pomenemo samo ulogu američkih obaveštajnih službi i penzionisanih savetnika u Hrvatskoj u vezi sa ,,Olujom” i da ne govorimo o ulozi tih plaćenika – «mercenaries» na engleskom – u Bosni i na Kosovu.)

Da li je Gruzija na neki način umešana u terorističke akcije u Moskvi? Jasno je da Gruzija ne čini ništa što nije odobreno u Vašingtonu. U kojoj meri Čečenci dobijaju pomoć od Saudijske Arabije koju SAD mogu da kontrolišu samo do određene mere (porodica Osame bin Ladina je naravno iz Saudijske Arabije i ta je porodica bila u odličnim poslovnim odnosima sa porodicom Buš u Teksasu)? Da li Iranci potpomažu Čečence? Malo verovatno, jer Irancima nije potrebno u ovom momentu da nerviraju Rusiju.

A šta je sa Al Kaidom? To bi bilo sasvim moguće, čak i preko Gruzije, i čak pred američkim nosem. Što nas vodi na teme prethodno pomenute u ovom članku. SAD su sada tkzv. ,,Zapad”, a zapadna mržnja i otsustvo saosećanja prema Rusiji ga čini slepim ne samo za patnju nevinih nego i za sopstvene interese. Amerikanci neće ili ne mogu da shvate implikacije toga da su dozvolili Al Kaidi, Saudijskoj Arabiji i Iranu da ubaci muhađedine u Bosnu tokom devedestih. (Zna se takođe da su Amerikanci svesno kršili odluke Ujedinjenih Nacija koje su sami izdejstvovali da bi se oružje preko Hrvatske dostavilo ,,Bošnjacima”.) SAD će svojom neverovatnom kratkovidošću, arogancijom i pohlepom možda izdejstvovati Veliku Albaniju. Ništa to ne brine stratege tipa Bržežinskog, sve dok teror ponovo ne zahvati samu Ameriku. Ili dok utopijska političko-vojna unija Kine, Rusije i Indije konačno natera SAD da se povuče iz Azije. Upravo okosnica Kavkaz – Hindukuš je najvažniji deo te šahovske igre još od početka 19. veka.

(Autor je redovni profesor eksperimentalne psihologije Kalifornijskog univerziteta u San Dijegu i Beogradskog univerziteta)

 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li će, po vašem mišljenju, Rio Tinto otvoriti rudnik litijuma u dolini Jadra?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner