Povratak modernosti

1. Virtuelno raspakivanje

Doba postmodernizma je definitivno prošlo. U teoriji i političkoj praksi, ali možda najviše u životnoj stvarnosti novog vremena svedoci smo kraja još jedne ideologije. Mada se najčešće, i svakako sa dobrim razlozima, postmodernizam neraskidivio vezivao za duhovno i kulturno stvaralaštvo Evrope, odakle je generički i potekao, paradoks njegove egzistencije kao i, verovatno, klica početka njegove propasti prozirala se u trenutku događanja sudara sa ideologijom neoliberalizma sa kojom se politički našao "na istom zadatku" u službi imperijalizma i hegemonizma SAD. Zato je svetska ekonomska kriza iznedrila duboke i dalekosežne promene - nije reč samo o tome da se pokazalo da su virtuelne ekonomske koncepcije neodržive na srednji i duži rok (tu je paradigmatičan slučaj SAD), i da smo ušli u poodmaklu fazu tranzicije iz jednopolarnog u multipolarni poredak, nego ili čak pre, o specifičnom multidimenzionalnom povratku iz carstva virtuelnog u carstvo stvarnosti. Bombe "nevidljivih" aviona sa ogromne visine, namenjene "zaštiti ljudskih prava", kreiranje virtuelnih masovnih ubistava i njihovo medijsko promovisanje, sajber prostore lažiranja nepostojećih informacija umesto znanja, prazne prostore egzistencije nikad sasvim realnih „svetskih građana“ sada je moguće zamisliti samo uz mnogo imaginacije. Svet i teror jednodimenzionalnosti, svet koji je prethodnih decenija blještao sa velikih i mala ekrana, koji je, pokazalo se, dosta olako proklamovao sopstvenu svemoć u filozofiji, politici, kulturi, ekonomiji, i iznad svega u tehnologiji, razbio se, ili preciznije, tresnuo o zemlju i sada se ponovo budi.

Ako se ovi događaji, naime, ne prepoznaju kao takvi, kao događaji par excellence - što znači kao nepredvidljivi, neizračunljivi i neponovljivi momenti koji menjaju svet tako što prodiru u srce stvarnosti - onda nam zasigurno izmiče suština ovih stvari.

Da uzmemo najnovije slučajeve čiji se stvarnosni, a to znači i politički dubinski potencijal kod nas malo potcenjuje. Šta je, recimo, u izuzetnim primerima, sadržinski zajednički imenitelj razotkrivanju svetske politike i diplomatije, odnosno "slučaju Vikiliks" i najnovijem izveštaju Dika Martija o trgovini organima? U oba slučaja reč je o vanrednom razobličenju i iznošenju na svetlo dana ogoljene, nenašminkane, brutalne stvarnosti. Razume se da je moguće (a to je skoro uvek moguće) pretpostaviti na način ubedljive konspirološke teorije, da su i DŽulijan Asanž i Dik Marti potekli iz holivudske kuhinje, da su obojica inteligentno smišljeni i konstruisani DŽejms Bondovi za novi vek, heroji koji bi trebali da povrate veru čovečanstva koje više ne veruje nikome, a ponajmanje u heroje (što je i bila ideja prethodnog vladajućeg sistema i važan proizvod postmoderne). Ali (ne)sreća sa ovom pričom i njenom verovatnoćom ne leži samo u tome što se u Holivudu snima sve manje filmova i što domaćini imaju malo suviše posla ovih dana da bi se time sada zabavili, i oni preko Atlantika kao i ovi koji su nam bliži. Ako se ovi događaji, naime, ne prepoznaju kao takvi, kao događaji par excellence - što znači kao nepredvidljivi, neizračunljivi i neponovljivi momenti koji menjaju svet tako što prodiru u srce stvarnosti - onda nam zasigurno izmiče suština ovih stvari. Kontigencija pripada političkom, političko bez kontingentnosti ne može da diše i u punom smislu ne može ni da postoji. Na stranu, dakle, što se slučajevi Asanža i Martija u mnogo čemu razlikuju u uzročno-posledičnoj analizi, i što u prvom slučaju, barem prema mom ličnom osećaju, ima malo više kontingencije nego u drugom (a dopuštam da je možda i obrnuto), ono što ih sabira i snaži tiče se odnosa prema samoj stvarnosti. Informaciona tehnologija, uz manje ili više sreće ili slučaja, uz pomoć „ljudske greške“ ili „greške u sistemu“, iskočila je iz sistema i vratila se čoveku kao svrsi, barem na trenutak. I razume se da u tome ima duboke logike, baš kao i u izduvavanju virtuelnih finansijskih balona koji su uzrokovali svetsku ekonomsku krizu. Jer iz zone nerazlikovanja istine od laži, prava od sile i antipolitike od politike ponovo ulazimo u polje mogućnosti njihovog razlikovanja...

2. Svetsko vreme vs. evropsko vreme vs. balkansko (polu)vreme (2:1:0)

Da je proticanje vremena u Srbiji i na Balkanu, baš kao i u mnogim drugim delovima sveta, prilično drugačije od zapadnog, da vreme kod nas oduvek (i uprkos svim čarima i „uspesima“ globalizacije) ima jedan sasvim drugačiji hod i logiku, nije nova stvar. Ali je važnija utoliko pre što vreme ima duboke veze sa događanjem političkog i što postoji osobeno i nezamenljivo, samo naizgled ničim izazvano, vreme političkog.

Da je proticanje vremena u Srbiji i na Balkanu, baš kao i u mnogim drugim delovima sveta, prilično drugačije od zapadnog, da vreme kod nas oduvek (i uprkos svim čarima i „uspesima“ globalizacije) ima jedan sasvim drugačiji hod i logiku, nije nova stvar. Ali je važnija utoliko pre što vreme ima duboke veze sa događanjem političkog i što postoji osobeno i nezamenljivo, samo naizgled ničim izazvano, vreme političkog.

Vreme svetskog, a i evropskog političkog uzelo je maha. I mada se ne može opravdano reći da činjenica da globalizaciju (globalno, a trenutno najvidljivije u Africi i Evropi) zamenjuje fragmentacija predstavlja „dobro po sebi“ ili rađanje političkog po definiciji, u ovom slučaju ono se zbilja tome približava. Razume se, ne samo zato što je pojam „mnoštva“ daleko sapripadniji živoj demokratiji negoli pojam „jednog“, nego ovoga puta i iz mnogo različitih suštinskih razloga, a to je da takvi događaji u novom svetu sliče stvarnosti. Ili, preciznije, oni joj odgovaraju, podržavaju je i predstavljaju njen živi izraz. Priča o evropskom identitetu u Evropi nije ozbiljno politički i kulturno iznikla, niti počela da daje plodove, upravo suprotno. U sličnom smislu, kriza savremene Evrope nije samo ekonomska – ona je iznad svega politička, duhovna, moralna i orijentaciona. To je pozadina i sve rasprostranjenije priče o „demokratskom deficitu“ koja popunjava prostor evropskih debata, ali ne manje i priča o izmenjenom Lisabonskom sporazumu i sve uočljivijem razdvajanju Evrope u (najmanje) dve zone gde će važiti sasvim drugačija pravila.             

U ironičnoj, ali ne i netačnoj interpretaciji, Srbija je ono dete koje se zaigra i večito kasni. Jednom sam u tom duhu rekla da će Srbija biti „poslednji bastion neoliberalizma“ kada ga više skoro nigde ne bude bilo na vidiku. A možda bude i jedan od poslednjih branilaca Evrope, mada nećemo znati tačno koje, ali sigurno one u koju po svaku cenu treba da uđemo, da bismo bili deo najboljeg od svih mogućih svetova. Dok se, dakle, na harvardskom i drugim svetskim univerzitetima vrlo ozbiljno razgovara ne samo o krizi evrozone nego i o pitanju sudbine i budućnosti (opstanka) EU, naši „slobodni univerziteti“, „slobodni mediji“, „nekompromitovana intelektualna i kulturna elita“, prepuna ljudi „od ličnog, stručnog i moralnog integriteta“ ovih dana o malo čemu uopšte i razgovara, a kamoli ozbiljno (što ruku na srce u ovim uslovima skoro da i nije moguće, obzirom da su se pretpostavke za to izgubile).

Vreme marketinga (i naročito spinovanja), međutim, ali i svega što je „malo više od marketinga a malo manje od politike“ po svemu sudeći neumitno ističe, čak i u Srbiji. To razume se ne znači da vreme političkog po defaultu dolazi. Ali znači stvaranje pretpostavki za umno delanje i pojavljivanje potencijala za novi početak. I nema sumnje da tu nije najmanje važno da bez obzira što je na ivici egzistencije, sve što je na rubu propasti i ludo od beznađa i poniženja, neće više hteti da pravi kompromise i neće biti spremno i rado da prihvati manje od istine.

Vreme marketinga (i naročito spinovanja), međutim, ali i svega što je „malo više od marketinga a malo manje od politike“ po svemu sudeći neumitno ističe, čak i u Srbiji. To razume se ne znači da vreme političkog po defaultu dolazi. Ali znači stvaranje pretpostavki za umno delanje i pojavljivanje potencijala za novi početak.

3. Rađanje stvarnosti

Dakle, u svetskim razmerama, izranjaju modernost, nacija, suverenitet, sloboda, pravda, moral, istina, vrlina, nacionalni interesi, levica, desnica - umesto ljudskih prava, tranzicije, modernizacije, političke korektnosti, gidensovsko-blerovskog "trećeg puta", multikulturalizma, politike konsenzusa, postetike preživljavanja i sl. Da ne govorimo ovom prilikom o jeziku, identitetu i tradiciji gde je slučaj Angele Merkel pokazao da nije reč samo o tome da se želi obavezno znanje nemačkog jezika nego i dublje, razumevanju i saživljavanju sa nemačkom kulturnom i duhovnom tradicijom. Baš kao što iza činjenice da skoro polovina građana želi povratak nemačke marke ne leže samo ekonomski interesi, mada su i oni nesporno važni. Ovde je na delu specifično obnavljanje ideje o Leitkultur, za koju čak i Habermas priznaje da predstavlja sasvim novi kvalitet, neuporediv, recimo, sa Nemačkom 1930tih sa čime taj duh nema mnogo srodnog, ali da se njegovi odlučujući zahtevi tiču nacionalnog dostojanstva, izvorne demokratije i socijalne politike.  

Nova modernost koja dolazi spolja gledajući može da podseća na prethodnu, ali sobom nosi iskustvo postmoderne i mnogo preživljenih zabluda. Ona pre svega označava povratak uma ali i povratak vere. Nedavno me jedna novinarka pomalo uplašena ovim stvarima upitala "Da li to znači da će biti trećeg svetskog rata?" Ne verujem, verujem da su potencijali nove modernosti drugačijeg kvaliteta. Sem toga, postoji jedan specifičan odnos između stvarnosti i nasilja. Što se stvarnost više prepoznaje i priznaje, mogućnost i potencijal za nasilje se skoro recipročno smanjuju. I to je uglavnom nepisano pravilo i za razne „mikro“ i „makro“ kosmose. Tražiće se neka nova buduća „zlatna podloga“.U svakom pogledu. A ostalo je manje ili više prolazno...   

Srećna vam nova godina.