Povratak istorije

Epoha neoliberalizma - u obliku u kojem je ovaj koncept politički, društveno i kulturno projektovan i praktikovan u Sjedinjenim Američkim Državama i Evropskoj uniji više od tri decenije – u značajnoj meri je na zalasku. To je prvi put postalo vrlo jasno sa širenjem svetske ekonomske krize, da bi se zatim ispoljilo kroz niz različitih formi real-političkog slabljenja moći i uticaja glavnih protagonista ovog stanovišta. U toku protekle 2013, međutim, treći pokazatelj da se stvari kreću u sasvim novom pravcu dobio je i na snazi i na ubrzanju: reč je o povratku istorije na velika vrata. Jer, naime, motiv i nit vodilja neoliberalizma bila je priča o kraju istorije, kao kraju koji je trebalo da označi trijumf „liberalne demokratije“ i da na što veći deo sveta proširi iluziju o večnoj sadašnjosti i završenosti sveta. Nije bilo potrebno da tvorac ove ideje Frensis Fukujama, govoreći o usponu Kine, sam prizna da je pogrešio, da bismo razumeli da su se zapravo sva najvažnija pitanja o državi i društvu ponovo otvorila i da je bujica sećanja, preispitivanja i pozicioniranja stupila na scenu.

Tako se sada nove dileme kreću u širokom rasponu od rasprava o tome šta je najbolji ekonomski model do sve češćih pitanja kakav oblik političkog uređenja je poželjan i da li se može uspostaviti demokratija u kojoj se delatnost građana neće svoditi samo na pravo glasa na izborima. U tom svetlu, u ekonomskim pitanjima jedni se prisećaju Marksa dok se drugi pitaju o održivosti državnog kapitalizma. Na političkoj ravni, kritički se razgovara o povezanosti između ozbiljnog narušavanja međunarodnog prava u celini i ideologije ljudskih prava. Tako su tri najupečatljivija određenja, sa kojima se završila ova godina, sledeća: povratak različitim tradicijama pojedinačnih naroda, pitanje da li svet ponovo ulazi u eru Hladnog – ili možda ne tako hladnog – rata, i utisci da situacija vrlo liči na 1914.

 Svakako, proces povratka istorije, iako izuzetno bitan kao izlazak iz neodrživog i po sebi vrlo lošeg stanja hegemonije jedne sile, nikako nije jednoznačno i isključivo pozitivan. Jer, pored ostalog, ovaj proces tiče se i obnove fašizma ili, preciznije, rađanja neonacizma, i to u mnogim zemljama članicama Evropske unije, poput Hrvatske, Letonije, Estonije i Litvanije. Istovremeno, i sasvim logično, kada istorija iznova postaje važna i istorijski revizionizam uzima maha - tada i neoborive i jasne činjenice postaju stvar borbe za interpretaciju. To je razlog zbog čega se sve više poriču i najblistavije vrednosne tekovine evropske civilizacije, i prepravlja istorija Prvog i Drugog svetskog rata. Minimalna razlika sadržana je u tome što su pokušaji da se, čak i na potpuno radikalan način, prekroje presudna zbivanja vezana za izbijanje i početak Velikog rata mahom dolaze sa Zapada, dok se istorija Drugog svetskog rata iznova piše ponajviše u Istočnoj Evropi. U oba slučaja, međutim, u ovakvim neslavnim poduhvatima na delu je moralni sunovrat koji je posledica političkog relativizovanja krivaca i žrtvi. Cilj ovog kulturnog rata je srednjoročni politički profit, tj. prikupljanje što većeg simboličkog kapitala u situaciji u kojoj svet postaje mesto napetog odnosa različitih sila. Jer, vreme koje nastupa označava povratak suverenosti država i naroda, od kojih će se mnogi boriti da iskorače iz situacije neokolonijalizma i zato će biti vrlo važno kako će ko u ovoj stvari postupiti.

To znači da će turbulentni period koji sledi, pored tektonskih pomeranja u političkoj ravnoteži sila Istoka i Zapada, pored ekonomskih ratova za širenje sfere uticaja, sa sobom doneti jednu novu, već započetu, bitku. Upravo stoga jer će se odnositi na osnovne istorijske činjenice, istine i pouke - ovo će biti bitka za temelje budućeg sveta, za njegovo funkcionisanje, uređenje i pravila. Jer, jedan svet se završio a drugi još nije nastao. Kada je reč o Evropi kao Starom kontinentu, sasvim je izvesno da složnosti i jednoglasja neće biti. Kako će se pojedinačne evropske države opredeliti zavisiće od niza faktora, ali ponajviše od izbora između logike sile i svesti o slobodi iz koje može proizaći prava demokratija.

Kojim putem će krenuti Srbija? Srž tradicije srpskog naroda kroz istoriju sadržana je u najsvetlijim vrednostima borbe za slobodu i pravdu, koje čine okosnicu našeg istorijskog pamćenja i identiteta. Iako su to i autentične evropske vrednosti, one sada stoje u suprotnosti sa brojnim političkim i socijalnim praksama Evropske unije. A mera u kojoj se, u vremenu koje nastupa, kod nas bude sačuvalo i oživelo ovo moralno i političko uporište odrediće da li ćemo, i koliko, zaista biti tvorci sopstvene budućnosti.