Pogibija imperije koja sve vuče na dno

Francuski istoričar Emanuel Tod smatra da SAD čeka sudbina SSSR i upozorava da Amerika „postaje problem sveta“. Napad na Iran može samo odložiti američke probleme jer je platni deficit SAD 2007. dostigao bilion dolara i veći je od deficita svih ostalih država zajedno. Čim dolar izgubi status rezervne svetske valute, biće to kraj SAD u njihovom sadašnjem vidu.

Moguće je da će se to dogoditi do Olimpijskih igara u Pekingu. Verovatnije je ipak da će se odigrati ubrzo posle njihovog zatvaranja 24. avgusta i do kraja septembra, ili do isteka trećeg kvartala, kada će kumulativno dejstvo različitih komponenti ekonomskog zalaska, sa kojim se suočavaju SAD, dostići svoju maksimalnu snagu. Kako god bilo, moramo biti spremni na to da će SAD uz podršku Izraela, ili Izrael uz podršku SAD - odlučiti da nanesu raketne i avio-udare po bazama iranskih Čuvara islamske revolucije.

Već je mnogo stvari koje ukazuju na to i dobro smišljene "patke" koje se plasiraju preko medija, i militantne izjave predstavnika Izraela, koji u značajnoj meri kontroliše američku spoljnu politiku i neizbežno nadolazeće finansijsko-ekonomsko razlaganje SAD. Sve ono što može donekle odložiti - upravo odložiti, a ne sprečiti - svima nepotrebni požar novog rata. Svima osim neokonzervativaca u SAD i Izraelu.

Ples na Titaniku

Dodatni razlog za "ubrzavanje" agresije na Iran jeste inauguracija novog predsednika SAD do koje će doći u januaru 2009. godine. Ko god zauzme mesto DŽordža Buša u Beloj kući, taj čovek će - makar u prvoj fazi - biti obazriviji od svog prethodnika. Kao što konstatuje poznati francuski politikolog Dominik Muazi, poslednji pregovori predsednika SAD sa istomišljenicima u Jerusalimu ličili su na "ples na Titaniku" i bili "kulminacija privilegovanih odnosa".

Atomski program Irana samo je povod za udar koji se priprema. Motivi SAD zaudaraju apokaliptičnošću iz još nekih razloga. Francuski istoričar Emanuel Tod, koji se proslavio time što je prorekao raspad SSSR 15 godina pre nego što se to stvarno dogodilo, 2003. objavio je rad "Posle imperije" u kojem prognozira sličnu sudbinu SAD. U tom radu on je Ameriku uporedio sa Španijom 16-17. veka, koja je sve više slabila iako je otimala celokupno zlato Novog sveta. "Današnja teatralna vojna aktivnost - izjavio je Tod u intervjuu švajcarskom listu Noje cirher cajtung nekoliko meseci posle napada SAD na Irak - znak je slabosti, a ne snage. A slabost vodi nepredvidljivost. SAD će postati problem sveta koji je dosad mislio da je u njima rešenje svetskih problema".

Todova izjava nemačkom Cajtu - o tome da "SAD projektuju svoju unutrašnju dezintegraciju na ceo ostali svet" - sve vreme mi je izgledala kao preterivanje. Ali, danas mi se ne čini takvom.

Ne znam šta će uslediti za američkom hipotekarnom krizom, koja još nije dostigla svoj vrhunac. Možda defolt kreditnih kartica? Videćemo, uostalom to i nije tako važno. Glavno je to što su SAD zemlja koja već godinama živi na dug. I sam rat u Iraku faktički se vodi na račun Kine i niza drugih azijskih država koje (po ingerenciji, ili iz straha pred nepredvidljivom budućnošću?) nastavljaju da kupuju blagajničke zapise bankrot države. Povremeno sa komičnom patetikom kritikujući SAD za "narušavanje ljudskih prava".

Najveći dužnik

Polovina svih industrijskih proizvoda u svetu dolazila je 1945. godine iz SAD. Sada je Amerika postala njihov glavni uvoznik, nadajući se da će rast njene ekonomije obezbediti sektor finansijskih usluga. Međutim, u istoriji imperija ničeg slično nikad nije bilo. Sredinom 90-ih godina, finansijske usluge su u američkom bruto proizvodu pretekle industrijsku proizvodnju i danas čine više od 20 procenata BNP (približno četvrtina je - fikcija), dok na industrijsku proizvodnju otpada - manje od desetine. Čak sedam desetina američkog BNP čine potrošački rashodi: građani SAD vole da kupuju na kredit.

Kako primećuje profesor ekonomije Univerziteta Harvard Bendžamin Fridman, SAD su zemlja koja više od drugih daje na kredit, a tradicionalno su bile najuticajnije na polju politike i kulture. Nekada su SAD preuzele tu ulogu od Velike Britanije, ali su danas postale najveća u svetu zemlja - dužnik. Njihov uticaj zasniva se samo na vojnoj moći. A to što proizvodnja Holivuda postaje sve gluplja - simbol je blažene degradacije SAD, čiji se fantastični trgovinski deficit meri stotinama milijardi dolara svake godine. Deficit platnog bilansa SAD za prošlu godinu dostigao je bilion dolara i veći je nego deficiti svih ostalih država zajedno. Kada dolar izgubi ulogu svetske rezervne valute, a to više nije pod znakom pitanja, toj zemlji će doći kraj u njenom današnjem vidu.

Priznao i Fukujama

Kraja SAD u njihovom današnjem obliku, sa različitim stepenom dramatike i fatalnosti svestan je i deo američkog establišmenta. U maju je Tajm nazvao SAD "supersilom čiji se balon neverovatnom brzinom izduvava". U intervjuu australijskom listu Ostrelijen, Frencis Fukujama, koji je pre 20 godina naivno proglasio "kraj istorije", priznaje da Sjedinjene Države "neće biti u stanju da restrukturiraju svet prema svojim željama"...

Priredila ekipa Glasa javnosti