Savremeni svet | |||
Pobeda desnice na EU izborima |
petak, 12. jun 2009. | |
U nedelju su završeni maratonski izbori (trajali od 4. do 7. juna) za Evropski parlament (u daljem tekstu EP). Rezultati su potvrdili neke stare trendove (npr. dominacija narodnih stranaka), ali i otkrili neke nove (rast evroskepticizma). Treba dodati da su izbori održani u jeku najveće ekonomske krize od tridesetih godina. Izdvojio sam ključne trendove (sa konzervativne pozicije):
1. Izlaznost i dalje u padu Izlaznost je ponovo opala, ovaj put na 43% (nov rekord). Sigurno bi bila i niža da u Belgiji i Luksemburgu nije iznosila 91%. Razlog visoke izlaznosti u obe države je jednostavan – glasanje je obavezno. Visoka izlaznost je bila i na Malti (78,8%), a Italija je poslednja (četvrta) država koja je uspela da dobaci izlaznost od dve trećine. Negativni rekorderi su bivše socijalističke države: Slovačka (19,63%), Litvanija (20,54%), Poljska (24,53%), Rumunija (27,67%), Slovenija (28,02%) i Češka (28,22%). Od starih članica, najniža izlaznost je bila u Ujedinjenom Kraljevstvu (34,48%), Portugaliji (36,48%) i Holandiji (36,5%). O razlozima sve manje izlaznosti, a naročito katastrofalne u novim članicama, bivšim socijalističkim državama se može diskutovati i to ostavljam stručnjacima za političke nauke. Smatram, kao neki, da je ljudima sve više preko glave briselska birokratija, koja u najboljem birokratskom stilu postaje svrha samoj sebi i da su se ljudi zbog toga okrenuli bojkotu (apatiji). Zvuči paradoksalno da kako ovlašćenja Evropskom parlamentu rastu, birači sve manje izlaze da glasaju. Za bivše socijalističke države postavljam pitanje: da li su se ljudi zasitili/razočarali u Evropsku uniju, a da je pošteno nisu ni okusili ili je nešto treće u pitanju? Niska izlaznost postavlja i pitanje legitimiteta davanja sve veće moći briselskoj birokratiji da odlučuje o sudbinama nacionalnih država i njenih građana. Ako ništa drugo, ovi izbori su dali vetar u leđa anti-lisabonskim snagama, o čemu se može više pročitati dole. 2. Pobednici (narodnjaci) i gubitnici (socijalisti) Evropska narodna stranka (EPP) je novi-stari pobednik izbora i formiraće ponovo najveću političku grupu u EP. Ona okuplja demohrišćanske, konzervativne (ne sve) i liberalno-konzervativne stranke. Dotične stranke su verovatno i najveći federalisti i pobornici Lisabonskog ugovora u EP. Samo u dve države, vladajuća desnica je doživela poraz: Grčkoj i Letoniji. U Grčkoj je izlaznost bila, za grčke standarde, rekordno niska (52,63%). Vladajuća konzervativna Nova demokratija, potresena aferama i lošom ekonomskom situacijom je izgubila od PASOK-a (32,29% naspram 36,65%). Evropski narodnjaci su dobili udarac pobedom Dejvida Kamerona i njegovih britanskih konzervativaca, jer dotični više neće biti deo EPP-a. Kameron stvara novi evroskeptični konzervativni blok, najverovatnije sa strankama brata poljskog predsednika i češkog premijera. Javna je tajna da Brisel i pobornici Lisabonskog ugovora pritiskaju Brauna da ne dozvoli izbore pre oktobarskog referenduma u Irskoj, jer bi sigurna pobeda konzervativaca ugrozila Lisabonski ugovor (Kameron bi, navodno, raspisao referendum, na kojem sigurno ugovor ne bi prošao). Najveći gubitnik je Stranka evropskih socijalista. Izrazito veliki poraz socijalisti i socijaldemokrate su doživeli u državama gde su na vlasti, negde sa manjom, a negde sa velikom marginom. Martin Šulc, lider socijalista u Evropskom parlamentu je izjavio: „Ovo je bez sumnje vrlo tužno veče za socijaliste u Evropi.“ Sledi kratak pregled rezultata po državama. Španski socijalisti premijera Hoze Luisa Zapatera su poraženi od Narodne stranke sa marginom od 3,7% što je malo s obzirom na to da je španska ekonomija u najgorem stanju u evrozoni. Bez obzira, Španska socijalistička-radnička stranka je ubedljivo najbolje prošla od svih socijalističkih stranaka u EU. I pored rastuće nepopularnosti Sarkozija, njegova UMP je pobedila sa skoro 28% i to je prvi put u Francuskoj od 1979. da stranka aktuelnog predsednika Republike pobedi na izborima za EP. Francuski socijalisti su doživeli skoro poniženje u rangu Braunovih laburista sa 16,48%, a samo 35.000 glasova manje je dobila lista Evropskih ekologa. Italijinski premijer Berluskoni se nadao pobedi od 45%, ali serija skandala je njegovu Slobodarsku stanku srozalo na 35%, ali dovoljno za pobedu. Levičarska Demokratska stranka je pala na 26%. Zanimljivo je da je u Italiji od 32 miliona glasačkih listića, čak 2 miliona su nevažeća. Vladajuća konzervativna Građanska platforma je ubedljiv pobednik izbora u Poljskoj (još je i dosta ojačala). Vladajući Hrišćansko-demokratski poziv u Holandiji je ostvario pobedu sa 20% (pet mandata). Njihov koalicioni partner, Holandska laburistička stranka je najveći gubitnik izbora (sa sedam spala na tri mandata). U Portugaliji je opoziciona demohrišćanska Socijaldemokratska stranka porazila vladajuću Socijalističku stranku koja je doživela pad od 5% (31,7 naspram 26,6%). Vladajuća Narodna stranka u Austriji je potukla koalicionog partnera Socijaldemokratsku stranku, koja je doživela debakl u odnosu na prethodne izbore. Opoziciona demohrišćanska Fine Gael je pobednik irskih izbora. Češka vladajuća liberalno-konzervativna Građanska demokratska stranka je potpuno suprotno rezultatima istraživanja javnog mnenja pobedila ispred Češke socijaldemokratske stranke (31,45 naspram 22,38%). Vladajuća stranka Mađarske, Mađarska socijalistička stranka je pretrpela katastrofalan poraz sa osvojenih 17,37%, dok je opozicioni konzervativni Fides osvojio rekordnih 56,37%. 3. Istorijska kataklizma Laburističke stranke UK U članku „Devalvirani premijer devalvirane Vlade“ sam naveo kroz briljantan govor Danijela Henana kako je Gordon Braun sahranio britansku ekonomiju i da su poslednji put laburisti to isto učinili sedamdesetih za šta im je trebalo skoro dve decenije da se oporave, što im ne bi ni pošlo za rukom da konzervativnu vladu DŽona Mejdžora nisu konstantno potresali skandali. Ne samo što je Braun doslovno uništavao britansku ekonomiju od kako je svetska ekonomska kriza eskalirala septembra prošle godine, već su ga potresali skandali i česte pobune stranačkih kolega, što je kulminiralo prošle nedelje serijom ostavki ministara sa pozivima Braunu da ode u istoriji (kao najnepopularniji i verovatno najgori premijer UK-a u istoriji – autorova dopuna). Laburisti su osvojili 15,7% što je najgori rezultat u poslednjih 99 godina (od decembra 1910.). Prvi put od 1922. su izgubili izbore u Velsu, gde su zabeležili pad od 12,2% (na 20,3%). U dva engleska regiona, jugoistok i jugozapad, laburisti su pali na mizerno peto mesto. U Škotskoj je Škotska nacionalna stranka ponovo porazila laburiste, ovaj put sa 29 prema 21%. U samo nekoliko dana laburisti su doživeli paralelnu kataklizmu na izborima za lokalne savete i EP. Konzervativci su pobednici (nisu uspeli da kapitalizuju rasulo kod laburista, isto potreseni skandalima sa poslaničkim rasipanjima, plus Kameronova neodlučnost po pitanju EU), a na drugo mesto je izbio UKIP, konzervativna i evroskeptična stranka koja se zalaže za izlazak UK iz EU i sklapanje partnerskog odnosa sa istom kroz zonu slobodne trgovine. Imali su ubedljivu kampanju, a glavna parola je glasila: „kažite ne plaćanju EU 40 miliona £ dnevno.“ Stranka je u Evropskom parlamentu članica grupe Nezavisnost/Demokratija koja će po novim pravilima najverovatnije biti ukinuta. Članovi stranke i lider Najdžel Faridž, zajedno sa kolegama iz drugih država su se proslavili za vreme pokušaja izglasavanja Ustava EU kada su vodili antikampanju, a kulminacija je bila za vreme izglasavanja Lisabonskog sporazuma (Ustav EU u obliku kukavičjeg jajeta) u EP. Njegova stranka je preko snimaka dešavanja u Evropskom parlamentu objavljenih na YouTube-u javno pokazala rastuću nedemokratičnost EU i njeno lagano klizanje ka mekom totalitarizmu. Zeleni su isto narasli, tako da su tri najveće evroskeptične stranke osvojile 52,8%, a kada se tome dodaju i male anti-briselske stranke, skoro 2/3 Britanaca je glasalo evroskeptično. Najviše pro-EU stranka, Liberalno-demokratska, je skliznula za 1,2% na 13,7%, što je dovelo do velikog razočarenja unutar stranke, jer nisu iskoristili laburističku kataklizmu. Najšokantniji događaj su dva osvojena mandata (6,2%) od strane britanske nacionalne stranke (BNP), prvi put u istoriji. Stranka je anti-imigraciona, anti-EU i antimuslimanska. Na prvi pogled, tipična ekstremno desničarska stranka, ali kada se bolje zagleda u program, klasična levičarska – da navedem samo: velika vlada, povećanje državnih penzija, više novca za Zdravstveni fond, veća zaštita radnika, nacionalizacija ključnih industrija, protekcionizam. Konzervativci i laburisti su vodili veliku antikampanju protiv BNP-a, a kada je postalo jasno da su osvojili ne jedan mandat kako su istraživanja govorila, već dva, usledili su šok, neverica i osuda. Najlakše je kriviti druge za sopstveni neuspeh. Da laburisti nisu vodili državu kako jesu, BNP ne bi bio tu gde jeste, a i ideološki su konkurenti na levici, ma koliko god se laburistički mediji trudili da BNP predstave kao ekstremnu desnicu. 4. Porast evroskepticizma i ekstremizma Pored opadajuće izlaznosti i rasta umerene desnice, još nešto je postalo vidljivo: rast evroskepticizma i ekstremnije desnice. Takva situacija je dovela do, kako su neki nazvali, fenomena „samomrzećeg parlamenta“, jer nikada više anti-EU poslanika EP neće imati. Štaviše, mnogi budući parlamentarci ne samo da uopšte ne veruju u instituciju u kojoj će sedeti i zarađivati, već se u programima svojih stranaka zalažu za njegovo ukidanje. Sledi kratak pregled rezultata po državama. Popularno pravoslavno okupljanje, desna populistička stranka, je u Grčkoj duplirala broj glasova (7,14%). U Francuskoj je Žan-Mari le Pen obezbedio svoje mesto u parlamentu, kao i njegova kćerka Mari. Stranka mu je doževala pad sa skoro 10% pre pet godina na 6,3%. Severna liga Umberta Bosija (anti-imigraciona stranka i saveznik Berluskonija) je najveći dobitnik izbora u Italiji sa rekordnih 10%. Danska narodna stranka je osvojila rekordnih 14,8%, iznenađujuće više nego što su istraživanja javnog mnenja govorila. U Austriji, najveći dobitnici su evroskeptična lista predvođena Hans-Peterom Martinom (17,87%) i Slobodarska stranka (nov rekord od 13,08 %). Stranci poginulog Jerga Hajdera (Alijansa za budućnost Austrije) je za dlaku izmakao cenzus (4,66%). U Finskoj je populistička stranka Istinski Finci osvojila rekordnih 9,8%. Piratska stranka je u Švedskoj osvojila 7,13% (istorijski uspeh, dodati da je nemačka verzija stranke osvojila skromnih 0,9%, dovoljno za javno finansiranje). Tri glavna cilja stranke su: fundamentalna reforma kopirajt zakona, ukidanje patentnog sistema i poštovanje prava na privatnost (autor se lično slaže sa ciljevima). Glavna zvezda i dobitnik izbora je Holanđanin Hirt Vilders i njegova Stranka za slobodu sa čak četiri mandata (17%). Vilders je autor kontraverznog filma „Fitna“ zbog čega je završio na sudu u Amsterdamu, a zabranjen mu je ulazak u UK. Stranka je izvorno konzervativna (smanjenje poreza, mala i efikasna vlada, decentralizacija, ukidanje minimalnih zarada, smanjenje državnih subvencija, zalaganje za judeo-hrišćanske i humanističke vrednosti i očuvanje holandske kulture - Vilders je inače poreklom Nemac, a oženjen je Mađaricom), ali zbog negativnog stava prema imigraciji, protivljenju ulasku Turske u EU, antimuslimanskog i anti-EU programa i delovanja, stranka je dobila nalepnicu ekstremno desna. U centralnoj i istočnoj Evropi je bilo vrlo zanimljivo. Stranka brata predsednika Poljske, konzervativna i evroskeptična Zakon i Pravda je osvojila drugo mesto, porasla je solidno, ali manje od nadanog. U Mađarskoj je ekstremno desni Pokret za bolju Mađarsku osvojio 14,77%, u susednoj Rumuniji se ideološki slična Stranka velike Rumunije vratila u život sa 8,65%, a u Slovačkoj je slovačka nacionalna stranka osvojila mršavih (u odnosu na prethodne izbore) 5,5%. U Letoniji šou – levičarski Centar saglasja je osvojio šokantnih 19,57%, dvostruko više od predviđenog. U pitanju je stranka ruske manjine, ali očigledno revoltirani lošom ekonomskom situacijom, Letonci su se okrenuli stranci koja se zalaže za veću saradnju sa Moskvom. Štaviše, jedan od lidera je Alfred Rubiks, poslednji lider Komunističke partije Letonije, koji je proveo šest godina u zatvoru zbog pokušaja svrgavanja prve (posle sovjetskog perioda) demokratski izabrane vlasti Letonije 1991. Treće mesto sa 9,66% je osvojila druga stranka ruske manjine, Za ljudska prava u ujedinjenoj Letoniji, tako da će tri od osam Letonskih poslanika više gledati ka Kremlju nego ka Briselu. Da glasanje Letonaca za ruske manjinske stranke nije bilo slučajno, govore i rezultati paralelnih lokalnih izbora gde je Centar saglasja pobedio sa trećinom dobijenih glasova. Izlaznost je bila solidnih 52,57%. 5. Pobeda fiskalnog konzervativizma Poslednji trend koji bih izdvojio je vezan za svetsku ekonomsku krizu. Poraz levice (u nekim državama kataklizmičan) je označio i veliki udarac kejnzijanizmu. Ta ekonomska škola se zalaže za državni intervencionizam i rast budžetskog deficita (fiskalna ekspanzija) za vreme krize (državna potrošnja zamenjuje privatnu). Izgleda da se Evropljanima ne sviđa ideja konstantnog rasta budžetskog deficita (u nekoliko članica prelazi 10% BPD-a) koji se krpi povećanjem poreza (vrlo nepopularno, pa se retko gde primenilo) i/ili zaduživanjem (svaljivaljem dugova na buduće generacije), bilo kreditima, bilo emitovanjem obveznica (u UK emitovanje obveznica ima biblijske razmere) i nema veze što je ovo kriza solventnosti, bitno je da se troši. Po eskaliranju krize septembra 2008, desne vlade su se našle pod pritiskom javnosti (npr. sindikata gde su jaki), mnogih (levičarskih) medija i konkurencijom (druge stranke, bilo koalicione vladajuće, bilo opozicione) da se krene sa državnom intervencijom, a pre svega fiskalnom ekspanzijom jer (kejnzijanska) logika glasi: usporena potrošnja privatnog sektora => kraj sveta – da se to spreči država mora da krene da troši. Monetarnu politiku sam opisao u članku „Rešenje krize je u štamparskim presama.“ U međuvremenu je ECB posustala pod pritiskom i Žan-Klod Triše je 4. juna objavio plan kupovine pokrivenih obveznica (dospeće od 3 do 10 godina) u iznosu od 60 milijardi evra. Neko je već primetio da nema komentara na rezultate izbora u Nemačkoj. Najbolje je ostavljeno za kraj zbog vezanosti za tačku 5, jer je ipak Nemačka najveća evropska ekonomija. Socijaldemokratska stranka Nemačke (SPD) je pretrpela najgori istorijski rezultat sa 20,7%, potpuno suprotno svim istraživanja. Stranka kancelarke Angele Merkel, Hrišćansko-demokratska unija Nemačke (CDU) je osvojila 37,9%, od toga 7,2% sestrinska stranka Hrišćansko-socijalna unija u Bavarskoj (CSU), dosta više od očekivanog. Pobednik je liberalna, pro-biznis i tržišno orijentisana Slobodna demokratska stranka (FDP) sa 11% jer su skoro duplirali broj mandata. FDP je tradicionalni koalicioni partner na svim nivoima CDU/CSU gde ovi nemaju apsolutnu većinu. Šta rezultati izbora govore u Nemačkoj? Nemački glasači su rekli veliko ne državnom rasipanju novca u vidu pomoći propalim kompanijama i raznim stimulusima. Merkelova se dugo opirala bilo kakvim stimulusima, i na nivou Nemačke i EU. Nekoliko dana pred izbore je javno isprozivala Federalne rezerve i Banku Engleske da vode nenormalnu monetarnu politiku, pružila je indirektnu podršku Akselu Veberu, predsedniku Nemačke savezne banke i članu Saveta guvernera ECB-a, u njegovoj opoziciji kupovine obveznica i daljem smanjivanju kamatnih stopa i navela da se ne sme udovoljavati na kratak rok, jer će sledeća kriza biti još gora. Ministar finansija Štajnbrik (SPD) je 10. decembra nazvao Braunov intervencionizam „glupim kejnzijanizmom“, a onda je njegova stranka krenula da isti promoviše (Štajnmajer je čak hvalio Obaminu politiku) i sprovodi (Merkelova je pod pristiskom njih i sindikata popustila) što birači nisu zaboravili. U kampanji su se zalagali za povećanje minimalno zagarantovane zarade i za veću pomoć posrnulim kompanijama. Jak rezultat CDU-a je snažan vetar u krila ministru ekonomije i tehnologije, baronu Karlu-Teodoru cu Gutenbergu koji se žestoko protivi skoro bilo kakvoj pomoći posrnulim kompanijama i bankama na račun poreskih obveznika. Išao je toliko daleko da je rekao da bi radije video da Opel propadne nego da ga preuzme Magna uz pomoć države, jer bi to ultimativno bilo jeftinije za poreske obveznike (SPD je to brže-bolje iskoristio za kampanju da mu prilepe neoliberalnu etiketu). FDP se takođe protivi poklanjanju državnog novca kompanijama koje su sebe upropastile lošim odlukama. 27. septembra su izbori za Bundestag i rezultati daju nadu Merkelovoj da će se konačno otarasiti SPD-a (u međuvremenu je povukla ručnu i podržala Gutenberga), a njeni saveznici (CSU i FDP) da će konačno elimisati kejnzijansko vođenje ekonomije. Ako ništa drugo, na ekonomskom planu pobeda desnice je pobeda fiskalnog konzervativizma. Umesto zaključka Autorov omiljeni konzervativac, Danijel Henan, je lagano pobedio u svojoj regiji (jugoistočna Engleska). Na konferenciji za medije, ponovo je pokazao da je veliki govornik i na njemu svojstven način sa elementima humora „isprozivao“ Brauna i laburiste. Na kraju obraćanja je izrecitovao pesmu dr Susa, specijalno modifikovanu za Brauna (pesma se rimuje savršeno u originalu): „Vreme je došlo. Vreme je sada. Samo idi. Idi. Idi! Nije me briga kako. Možeš otići peške. Možeš otići na kravi. Gordone Braune molim te odlazi sada! Možeš otići na klizaljkama. Možeš otići na skijama. Možeš otići u kapi. Ali molim te idi. Molim te! Nije me briga. Možeš otići na biciklu. Možeš otići na zajk-biciklu ako ti se sviđa. Ako ti sviđa možeš otići u staroj plavoj cipeli. Samo idi, idi, idi! Molim te, učini, učini, učini (to)! Gordone Braune nije me briga kako. Gordone Braune molim te odlazi sada!“ Snimak se nalazi na sledećem linku[1] |